vrh
Meni

Misterija Zelene Dece

   Tajna iz Vulpita... U blizini sela Volpit, u engleskoj oblasti Safolk, radnici su radili u polju, kada su u neko doba čuli glasan dečiji plač iz jednog od jaraka koji su iskopani da bi se lovili vukovi - po kojima je ovo mesto i dobilo ime. Kada su prišli, iznenađeni, ustuknuli su od neobičnog prizora. Pred njima su se nalazili dečak i devojčica čija je koža bila zelena, odeveni u neobičnu odeću čudnih boja, napravljenu od nepoznatih materijala.
 
      


  U blizini sela Volpit, u engleskoj oblasti Safolk, radnici su radili u polju, kada su u neko doba čuli glasan dečiji plač iz jednog od jaraka koji su iskopani da bi se lovili vukovi - po kojima je ovo mesto i dobilo ime. Kada su prišli, iznenađeni, ustuknuli su od neobičnog prizora. Pred njima su se nalazili dečak i devojčica čija je koža bila zelena, odeveni u neobičnu odeću čudnih boja, napravljenu od nepoznatih materijala.
    Deca su zbunjeno tumarala okolo, a kada su im se seljaci obratili, odgovarala su im nekim potpuno nepoznatim jezikom. Odlučili su da ih povedu u selo, gde su se meštani skupili oko njih i ispitivali ih, ali nisu mogli da se sporazumeju sa njima zbog njihovog čudnog jezika. Nakon toga su ih odveli u kuću lokalnog zemljoposednika Ričarda de Kalnea, koja je bila udaljena nekoliko milja. Ovde su mališani plakali i danima odbijali bilo kakvu hranu koju bi im ponudili, mada je bilo jasno da umiru od gladi. Konačno, meko je slučajno doneo grašak u mahunama, zajedno sa stabljikama, a dečak i evojčica su očajnički posegli za njim! Međutim, nisu jeli zrna, već su žustro otvarali stabljike i pokazivali razočarenje što u njima nema ničega. Nakon što im je pokazano kako da dođu do zrna graška, deca su na toj hrani preživela nekoliko meseci, dok nisu stekla naviku da jedu hleb.
     Za manje od godinu dana dečak, koji je izgleda bio mlađi, depresivan i koji je poboljevao, umro je, a devojčica se prilagodila životu u novoj sredini. Njena koža postepeno je izgubila raniju zelenu boju, krštena je i naučila je negleski jezik. S godinama je postala zdrava, mlada žena i kasnije se udala za čoveka iz obližnjeg grada Lavenhema, koji je bio u službi novog kralja Henrija II. Neki izvori tvrde da je uzela ime Agnes Bare, a hroničar Ralf od Kogešala u 'Engleskoj hronici', koju je napisao između 1187. i 1224. godine, navodi slučaj 'Zelene dece' i kaže da je posle nekoliko godina postala udovica, a što se potomstva tiče, nagađa se da erl Ferers potiče iz tog braka.
    Ko su bila 'Zelena deca iz Vulpita' do danas je ostala misterija, mada je bilo više pokušaja da se objasni njihovo poreklo.

ZEMLJA VEČITOG SUMRAKA

    Ono što je Agnes Bare ispričala o svom poreklu i svetu iz kojeg je stigla sa svojim bratom, od tada pa do danas poslužilo je da se razviju mnoge teorije, često i vrlo fanstastične, kao ona škotskog astronoma Dankana  Lunana, koji tvrdi da su deca bila vanzemaljci koji su greškom prebačeni na zemlju sa druge planete, usled kvara transmitera.
    Agnes je rekla da je sa bratom živela u svetu u kojem vlada večiti sumrak, a iz njene domovine se može videti 'osvetljena zemlja' od koje je odvaja jedna udaljena reka. U njenoj zemlji svi ljudi imaju zelenu kožu. Toga dana kada su se izgubili, ona i brat čuvali su očevu stoku, i u potrazi za njom, zalutali su u jednu pećinu. U njoj su čuli glasan zvuk zvona i išli za njim kroz mrak dugo vremena, sve dok nisu ugledali izlaz iz pećine. Zakoračivši iz njega, našli su se pod jakom sunčevom svetlošću, na poljima blizu Vulpita, i ležali su dugo, drhteći od strahja u jarku, sve dok ih buka žetelaca koji su se približavali nije uplašila. Ustali su i pokušali da pobegnu, ali više nisu mogli da nađu pećinski otvor kroz koji su došli.
    Za zemlju iz koje potiču, Agnes Bare je rekla da nosi ime 'Sent Martin', po svecu kojeg tamo najviše poštuju, što je poslužilo za pretpostavke da je u pitanju selo Fornhem Sent Martin, udaljeno 16 kilometara hoda od Vulpita, ali isto tako da je reč zapravo o imenu 'Merlin', vezanom za arturijanske legende, priče o čarobnjacima i vilama i njihovom čudesnom svetu.
    Po mišljenju nekih, deca su kroz rudarske hodnike, kojih je u toj oblasti bilo još iz doba neolita, nekako stigla iz podzemnog sveta koji postoji u središtu zemljine kugle!

KO SU BILI?

    U novije vreme, istraživač Pol Haris, pokušao je, u studiji objavljenoj 1998. godine, da objasni poreklo 'Zelene dece'. On je pošao od toga da oba hroničara koja su o događaju pisala, Vilijam od Njubirga (1136-1198), i Ralf od Kogešala (umro oko 1228. godine), nisu svedočila iz prve ruke, odnosno, zabeležila su ga mnogo godina nakon što se odigrao.
    Postojanje Ričarda Kalnea i njegove kuće u Vajksu nikada nisu potvrđeni, a Ričard Bare, kanselar Henrija II, arhiđakon i kraljevski sudija krajem XII veka, koji se posle 1202. godine povukao da bi postao kanonik u Lejčesteru, teško da bi mogao da bude Agnesin muž.
    Haris je zato dešavanja pomerio u doba vladavine Henrija II, koji je za razliku od Stivena progonio Flamance (severne Belgijance) - tkače i trgovce koji su se u velikom broju naselili u Engleskoj, počev od XI veka. Kulminacija se dogodila 1173. godine, kada je u bici kod Fornhema na hiljade Flamanaca bilo poklano.
    On teoretiše da su deca, verovatno, živela u obližnjem selu Fornhem ST.Martin, i kada su im roditelji ubijeni u sukobu, dvoje flamanske dece pobeglo je u gustu, mračnu šumu u Telfordu. Tu su oboleli od 'hloroze', odnosno takozvane zelene bolesti, i koža im je, usled neuhranjenosti i unošenja hlorofila, poprimila zelenkastu boju. On veruje da su deca pratila crkvena zvona Bari Sent Edmundsa i odlutala u jedan od mnogih rudarskih hodnika, zaostalih od rudnika kremena, starih oko četiri hiljade godina, da bi u tom stanju neuhranjenosti, u čudnoj odeći i govoreći flamanski jezik, konačno stigla u Vulpit.
    Hipoteza Pola Harisa nesumnjivo sugeriše verodostojne odgovore na mnoge od zagonetki vulpitske misterije, ali u celini ne funkcioniše iz mnogo razloga. Kada je Henri II došao na vlast i rešio da protera flamanske trgovce i tkače, oni su već generacijama živeli u Engleskoj. U građanskom ratu i u bici kod Fornhema bili su unajmljeni da se bore protiv Henrijeve vojske, zajedno sa pobunjenim vitezovima i tu su bili masovno pobijeni, ali teško da bi vodili svoje porodice sa sobom. Preživele je lokalno stanovništvo hvatalo u bekstvu i ubijalo. Međutim, što se tiče 'nepoznatog jezika', zemljoposednik Ričard Kalne, kod kojeg je Agnes radila kao služavka, ili neko od njegovih ukućana ili posetilaca, sigurno je bio dovoljno obrazovan da bi ga prepoznao kao flamanski, jer je bio raširen u istočnoj Engleskoj u to vreme!
    U teoriju Pola Harisa ne uklapa se ni konfiguracija terena, jer on govori da se deca kriju u Telford šumi i čuju zvona Burija St.Edmundsa, a zatim kroz podzemne hodnike stižu do Vulpita. Pre svega, Sent Edmunds udaljen je oko 40 kilometara od Telford šuma i deca svakako nisu mogla da čuju zvona na toj  udaljenosti. Osim toga, u ovom šumskom delu ni nema podzemnih prolaza koji bi vodili do Vulpita, a udaljenost od 50-tak kilometara, za decu koja gladuju, prevelika je za hodanje! Ni postojanje 'udaljene reke' o kojoj govori Agnes Bare nikako ne može da se poveže sa rekom Lark, koja je suviše uska da bi 'razdvajala dva sveta', ali je Harisova verzija i pored toga najšire prihvaćena.
    Iako je priča poreklom iz XII veka, ona je kroz vekove neprestano podsticala maštu, pa se tako našla i u 'Anatomiji melanholije' Roberta Bartona, napisanoj 1621. godine, a koristeći originalne izvore, obradio ju je i Tomas Kajgtli 1828. godine u 'Mitologiji bajki'. Ono što nas uvodi u možda pravu priču o folkloru  i bajkama stare Engleske iz kojih, najverovatnije potiče legenda o 'Zelenoj deci', jeste publikacija iz 1595. godine o 'Deci iz šume', izdata u Norviču, koja smešta događaj u Vejlend Vud, blizu šume Telford, na granici Norfolka i Safolka. Ona govori o srednjevekovnom erlu od Norfolka kojem je, kao ujaku i staraocu, bilo povereno dvoje dece, dečak od tri godine i mlaa devojčica. Da bi došao do njihovog novca, okrutni ujak unajmio je dva čoveka da ih odvede u šumu i ubije ih, ali oni se sažale i ostave ih u šumi, gde su končno umrli od gladi i iscrpljenosti. Vulpitska varijanta, međutim, kaže da su preživeli pokušaj trovanja arsenikom - od čega im je koža bila zelenkasta - i da su onda pobegli u Vulpit gde su ih pronašli žeteoci.

VILE I PATULJCI

    Nema sumnje da je priča mogla da se preokrene i umesto ujaka da bude i zla kraljica, umesto plaćenih ubica lovac, a umesto dece - Snežana, i tada dobijamo poznatu bajku! Tu su još i otrovna jabuka (arsenik), pa i rudnici, jedino nedostaje - sedam patuljaka, ili možda i njih ima.
    'Zelenu decu' neki tumači ove misterije vide kao personifikaciju prirode, koja se odnosi na 'Zelenog čoveka' ili 'Zelenog Džeka' iz engleskog folklora, pa čak i čudnog Zelenog viteza iz arturijanskog mita. Treba znati da su u bajke o vilama i patuljcima stanovnici ovih krajolika, u to vreme bezpogovorno verovali.
    Ali, ako je priča o 'Zelenoj deci' bajka, zašto ima neočekivani obrt sa devojkom koja se nikada ne vraća u svoj dom u drugom svetu, već ostaje da se uda i provede ostatak života u novoj sredini? Možda objašnjenje treba tražiti u pomalo zagonetnom komentaru Ralfa od Kogešala, kako je Agnes postala 'više otvorena i razuzdana u svojim kontaktima', što sugeriše da je zadržala neke od svojih vilinskih osobina.
    U stvari, devojčin opis zemlje 'St.Martin' veoma je blizak tradicionalnom opisu Zemlje bajki koji daje Džulijana Horacija Evinga 1871. godine: 'Ona se našla u nekoj vrsti otvorenog prostora, gde se nisu videle kuće. Naravno da nije bilo mesečine, i nije bilo dnevnog svetla, niti mraka. To je bilo svetlo rane zore, i svaki zvuk je bio jasan i divan, nalik prvim zvucima dana koji dolaze sa svežinom vazduha pre izlaska sunca'.
    Zelena boja tradicionalno asocira na vile, na drugi svet i natprirodno. Sklonost neobične dece zelenom grašku ukazuje na vezu sa drugim svetom, jer se za grašak smatra da je 'hrana mrtvih'. U rimskoj religiji postojao je godišnji festival kada se nudio grašak da bi se zli duhovi mrtvih isterali iz kuća. U antičkoj Grčkoj, Rimu i Egiptu, kao i u srednjevekovnoj Engleskoj, za grašak se verovalo da sadrži duše umrlih.
    Priča o 'Zelenoj deci' ostaće jedna od najčudnijih misterija koje su zabeležene u istorijskim dokumentima, mada to ne predstavlja dokaz njene izvornosti. Možda je u pitanju jedna od najstarijih engleskih bajki, koja je nastala u nemirnim vremenima kao mešavina političkih i religioznih zbivanja sa lokalnom mitologijom i folklornim verovanjima u život posle smrti. Neki se, ipak, nadaju da će se otkriti uporedni dokumentarni dokazi koji će priču potvrditi, a i da će se utvrditi krvni srodnici Agnes Bare...


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane