Strah

   Obliva vas hladan znoj, noge vam klecaju, a srce vam tako snažno lupa kao da hoće da iskoči.... Šta se to događa sa vama i vašim telom? U prošlosti, naši preci bojali su se svega: snega, leda, groma, meteora zemljotresa, oluja, tornada, duge, pomračenja, suse, požara i još ko zna čega sve - mnogo više nego što se mi danas bojimo.

    Ćudi klime i drugih prirodnih fenomena za njih su bili pre svega božja predskazanja. Danas, u mnogim tehnološki razvijenim zemljama, nauka je objasnila ćudi prirode. Ali, novi strahovi odmah proteruju stare: atomska opasnost (Černobil, Fukuoka), genetski modifikovane namirnice, zagadena industrijska hrana (lude krave, belgijski pilići, svinjska gripa...), sve do novih dostignuća i novih strahova.
    Pred nekom opasnošću niko ne oseća isti strah i ne reaguje na isti način. Seosko dete retko će se bojati krave i konja, dok se gradsko dete ne boji da ude u tramvaj. Bilo o čemu da se radi, za specijaliste koji proučavaju ponašanje, postoje četiri načina reagovanja: pobeći, braniti se, ostati nepokretan ili se vinuti u opasnost.
    Vrlo je teško definisati strah u samo jednoj rečenici. Može se reći da je to pritiskajući osećaj neposredne pretnje, koji ne može da se kontroliše voljom i razumom. Sa medicinske tačke gledišta strah je skoro uvek praćen vegetativnim simptomoma kao što su bledilo, znojenje, drhtavica ili lupanje srca. Za preterano velike oblike straha se može smatrati da strah predstavlja pravo oboljenje koje zahteva poseban medicinski tretman.
    Poput ljutnje, radosti, tuge, i strah je ljudska emocija. Ponekad blage, ponekad snažne, emocije nastaju kada je mozak zatečen i iznenađen. Mozak prima i analizira informacije koje dolaze od naših čula (oči, uši, nos), pažljivo promatra logički nastavak onoga što nam se dogada. I reaguje. Tako smo, ponekad, iznenada sretni, zadovoljni, uplašeni, besni...
     Za specijaliste, emocija je psihološka i fiziološka reakcija (rad hormona ili nervnog sistema...), koja nastaje pred iznenadnom i nepredviđenom situacijom. Ta reakcija predstavlja adaptaciju na promenu naše okoline i javlja se prilikom pojave opasnosti, pretnje ili rizika.
    Ta emocija, zapravo, priprema organizam da efikasno reaguje kako bi obezbedila njegovo preživljavanje. No, da li na pojavu opasnosti, kada ih strah obuzme, ljudi i životinje reaguju na isti način? Jedno je neosporno - strah je univerzalan. Sve životinje, bilo da su beskičmenjaci (crvi, ljuskari, insekti...) ili kičmenjaci (ribe, reptili, ptice, sisari...) poznaju strah. Strah da će biti pojedene, ugušene, da će pasti, da će se udaviti...
    Ukratko, strah pred opasnostima! Pravi alarmni sistem, strah omogućava živim bicima da izbegnu smrt prilikom pojave opasnosti. Kod insekata, on je refleks preživljavanja. Naravno, i kod čoveka se uočava taj refleks  - drhtanje, jeza, trzaj..., ali je prisutna i emocionalna komponenta. Buduci da mozak čoveka može da objasni ono što vidi, strah se rađa kao manifestacija mašte i predviđanja onoga što se može dogoditi. Čovek istražuje svoj lični doživljaj da bi hranio svoje strahove. Neki čovek, suočen s opasnosti, reagovat će drugačije u zavisnosti od konteksta. Pred ajkulom plivač oseća kako mu se krv ledi u venama, ali s druge strane, gledajući je u akvarijumu, ajkula postaje lepo morsko stvorenje koje ne izaziva nikakvo uzbuđenje.
    Strah je jedan zdrav osećaj koji nas održava u životu. Strah nas osposobljava da brinemo o svojim bližnjima i budemo pažljivi prema njima. Isto kao što i bol ima funkciju alarma u organizmu, tako i strah ima veliki značaj. Kad bismo se približili vatri bez straha i bez bola, pod nekim okolnostima bi posledice bile opekotine opasne po život. Prema tome, postoje posve zdravi aspekti straha.

    Ovde se radi o takozvanom realnom strahu - na osnovu neke spoljašnje opasnosti čovek se na telesnom, čuvstvenom i misaonom nivou prebacuje u alarmno stanje. Svako isto tako zna, kako se doživljavanje straha može obraditi ili preraditi, na primer ako se situaciji koja nas plaši da drugo značenje: Onda se noćni šumovi u kući ne pripisuju provalnicima, već mački koja hoda. Važno je posedovati određenu dozu realnog straha. Dovoljno, da se ne uđe nespreman u rizičnu situaciju, ali ne plašiti se ni previše, kako bi čovek bio nesposoban da deluje - ukočen od straha. Kao što vidimo: Previše, isto kao i premalo straha, se smatra za bolest. U prvom slučaju ćete biti upućeni na pomoć i Vaš životni kvalitet je ograničen. U drugom slučaju je moguće da budete socijalno integrisani i uspešni. Iako se obe varijante kvalifikuju kao bolest, preteranom strahu se pridaje veći značaj.
     Strah nije uvek isti. Zbog toga se sa medicinskog gledišta razlikuju tri velike grupe straha kao psihičke smetnje. Da bi bilo jasno da se radi o vidovima straha koji čine čoveka bolesnim, dodajemo izraz 'kaopsihička smetnja'.
■ Strah kao psihička smetnja (uopšteni strah, promenljiv strah)
■ Panika kao psihička smetnja (ili napadi panike) sa ili bez straha od prostora (agorafobije)
■ Fobija kao psihička smetnja (u odnosu na predmete i situacije)
    Kod svih tih strahova se prelaz iz normalnog u bolestan odvija kontinualno. Pitanje je razmere straha, da li na primer jedna uopšteno plašljiva osoba dođe u ulogu pacijenta ili ne. Ima puno ljudi koji sistematski izbegavaju da putuju avionom, a da im nije potrebna psihološka pomoć ili nisu primorani na nju. U kojoj fazi strah da se govori pred drugim ljudima postaje toliko sputavajući, da bi imalo smisla potražiti profesionalnu pomoć, često je teško reći. Isto tako je teško reći, kada se strah od paukova pretvara u zaista bolestan strah.

    O uopštenom strahu se može govoriti kad se simptomi straha pojavljuju danima, najmanje tokom nekoliko nedelja. U najvažnije simptome, na osnovu kojih Vaš lekar postavlja dijagnozu, spadaju: Strahovi (osećaj napetosti, nervoza, problemi sa koncentracijom) motorična napetost (na primer, drhtavica, prenapregnutost mišića, uznemirenost) vegetativna preosetljivost (na primer znojenje i vrtoglavica).
    Verovatnoća da u svom životu patimo od oboljenja straha iznosi 10 do 15 %. U SAD se polazi čak od toga, da svaki četvrti nekad u svom životu prepati oboljenje straha. U ukupnom broju se najčešće sreću pacijenti sa uopštenim strahom kao psihičkom smetnjom i strahom od prostora. Sve u svemu panika kao psihička smetnja nastupa ređe. Ako je neki bliži rođak oboleo, onda je rizik oboljenja kod ostalih članova porodice sa 15 do 20 % iznad rizika ostalog stanovništva. Kod jednojajčanih blizanaca verovatnoća se povećava čak na 30%. Ovo zapažanje dokazuje naslednu komponentu oboljenja. U Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj ima preko preko 2,5 miliona ljudi koji pate od bolesnog straha.
    Ako se već moramo da plašimo, onda naravno želimo da imamo i mogućnost da izađemo na kraj sa strahom, ili bolje rečeno - da se odbranimo od njega. Pri tom ima mnogo mogućnosti koje nam pomažu da živimo u ravnoteži između posedovanja straha i bezobzirnosti lišene svakog osećaja i preterane opreznosti. Letenje avionom ili vožnja vozom će nam biti neverovatno olakšana ako budemo potisnuli mogućnost pada ili iskakanja iz koloseka. Svakom od nas su ovi primeri poznati. Kod straha kao psihičke smetnje ovi odbrambeni mehanizmi nisu više dovoljni, što na kraju dovodi do oboljenja.


    Strah prouzrokuje u telu reakciju koja se prenosi putem vegetativnog nervnog sistema. Pošto je strah često povezan sa situacijama pretnje ili opasnosti, rezultat su određeni simptomi, koji nam najavljuju dolazak straha. Sledeće simptome primećuju pacijenti često za vreme napada. Mogu da nastupe u kombinaciji ili sami. Lupanje srca, ubrzan rad srca ili neredovni otkucaji srca, vrtoglavica, omamljenost ili osećaj slabosti, kratak dah, teško disanje, znojenje, bolovi ili stezanje u grudima, drhtavica, treperenje, vrući talasi ili jeza, osećaj gušenja ili davljenja, žmarci ili utrnulost u pojedinim delovima tela, mučnina ili smetnje u želudcu i crevima, osećaj nestvarnosti i odvojenosti, strah da se ne poludi, strah da se izgubi kontrola.
    Isto tako ozbiljne su uglavnom i posledice tih simptoma. Dolazi do:
■ izbegavanja a time i do povlačenja iz društva, sve do izolacije
■ pokušaja samolečenja (tabletama ili alkoholom, pod izgovorom da 'tako sve postaje lakše i može se izdržati'
■ konflikata (porodične i/ili profesionalne prirode)
■ straha isčekivanja - strah od straha
    Kao mali plašimo se sveta koji nas okružuje. Postavlja se pitanje: postoji li gen straha koji se budi s našim rodenjem? Naučnici smatraju da ne postoji. Ali, od insekata do primata, računajuci tu i čoveka, izgleda da je strah ugraviran u srce DNA, velike molekule koja sadrzi program funkcionisanja svih živih bića. U kom obliku? U stvari, mnoštvo gena učestvuje u izgradnji nervnog sistema. S te tačke gledišta, strah je biološki, to jest, integriran od samog našeg rodenja. Istraživanja što su ih vodili etnolozi i drugi naučnici, pokazala su da se bebe, baš kao i mlade šimpanze, spontano boje pauka i reptila. Kao da životinje oblika bitno drugačijeg od našeg i obdarene drugačijim načinom razmišljanja isključuju instinktivne strahove.

    Oboljenja straha se uglavnom manifestuju već između 20. i 30. godine života. Žene su češće pogođene nego muškarci. Pošto se ponajviše radi o hroničnim oboljenjima, pacijentima predstoji duga patnja, ukoliko ne počnu da se leče. Na žalost često postoji velika doza prirodne sramežljivosti, da se doktoru spomenu svoji problemi. Isto tako se tegobe rado objašnjavaju organskim uzrocima, jer je to pojmljivije nego oboljenje straha. Međutim, pacijentima se samo može pomoći, ukoliko su dovoljno razjašnjeni uzroci i osnovni mehanizmi njihovog oboljenja. Nije mali udeo pacijenata koji pored svog oboljenja straha pokazuju i drugu problematiku. Često uz to spada i depresija ili prekomerna upotreba tableta ili alkohola pod izgovorom 'ja to sve mogu da podnesem samo sa tabletama ili alkoholom'. Pretpostavlja se da je udeo tih pacijenata oko jedne trećine. Ta činjenica treba da ponovo pojasni neophodnost individualno usklađenog plana terapije - odlazak lekaru i detaljno savetovanje i/ili lečenje medikamentima i/ili psihoterapija.  


   Može li se umreti od straha? Teško je odgovoriti. Ipak, kad neko ima slabo srce, snažne emocije, kao sto je strah, mogu mu naneti veliku bol. Jer, strah obično prati snažno povecanje srčanog ritma. A može se desiti da srce popusti pred tako jakom navalom emocija i osećanja.
    U slucaju dužeg i intenzivnog straha, osoba zdravog srca može da umre od šoka - u ovom slučaju reaguje nervni sistem naredujući prestanak disanja i rada srca. To se dogada nekim vrstama gazela koje umiru od straha u čeljusti lava pre nego što on i zarije svoje zube u njih - prirodni prestanak rada srca koje, izgleda, nastoji da skrati patnje životinje u trenutku strašne smrti.
    Kod čoveka, negativne posledice što moze da ih izazove snažan strah više su psihološkog reda. Atentat, rat, strah za detetom čiji je život ugrožen, saobraćajni udes, katastrofalni zemljotresi i slično - teško se zaboravljaju. Kada je nešto doživljeno i kada se čovek vrati u normalne životne tokove, strah zauvek ostaje. Žrtva je u stanju neprestane pripravnosti i stresa. Noću ima košmare, a danju joj slike događaja ne izlaze iz glave. Lekari to nazivaju posttraumatskim stresom. Danas u mnogim zemljama postoje medicinsko-psihološki centri za pomoć traumatizovanim osobama. Žrtva može da 'istrese svoju vreću', da ispriča šta joj se dogodilo u prošlosti i šta sada oseća. Koliko joj to pomazže zavisi i od nje i od samog psiho-tretmana.
    Da li su naši strahovi večni? U većini slucčjeva, da. Prvi pravi strah koji obuzima čoveka od dana rođenja, i od pamtiveka, je strah da bude odvojen od majke. Sledi strah pred drugim osobama i novim stvarima. Izmedu 2,5 i 5 godina, strah od mraka sprečava dete da spava. Jer, tu su fantomi, lopovi, ljudožderi i baba-roge sakriveni u ormaru ili ispod kreveta...
    Neki naučnici povezuju ove noćne more sa onima što su ih morali osećati preistorijski ljudi, zavučeni u svoje pećine, i stalno izloženi napadu divljih životinja. Strah od tame kod čoveka izgleda potpuno prirodan. Jer, suprotno mnogim životinjama koje se snalaze u tami zahvaljujući čujnim i mirisnim čulima, čovek čije je najostrije čučo vid, bespomoćan je pred divljim životinjama tokom noći. Dodajte malo mašte, i čovečiji duh proizvodi vlastite monstrume u pomrčini svoje svesti.    


■ Strah u sebi se uvek može pronaći. Samo se mora tražiti dovoljno duboko.
Andre Malraux (1901–1976), romansijer, francuski ministar kulture i naučni istraživač umetnosti.
■ Svi se mi plašimo. Razlika leži samo u pitanju: Od čega?
Frank Thiess (1890–1977), nemački esejista.
■ Strah je neophodan za preživljavanje.
Hannah Arendt (1906–1975), nemačko-američki filozof.
■ Još nikad se čovečanstvo nije plašilo kao u današnje vreme – i još nikad nije imalo toliko razloga za to.
Bertrand Russell (1872–1970), engleski matematičar i filozof,1950 Nobelova nagrada za literaturu.
■ Onome ko se plaši svo lišće šušti.
Nemačka poslovica
■ Strahovi kod jednog čoveka nikad ne ostaju isti: Jedni nastaju, drugi nestaju. Platon (427 –348), grčki filozof.
■ Čak i najjači čovek gleda pod krevet.
Erich Kästner (1899–1974), nemački dramatičar, pisac dečijih knjiga.
■ Treba imati hrabrosti suprotstaviti se strahu u izdržati ga.
Hoimar von Ditfurth (1921–1989), lekar i publicist.


    Čovek je neosporno šampion u učenju straha. Roditelji, profesori, knjige, televizija, časopisi... On uči da se boji veštica, električne struje, serijskih ubica, nezaposlenosti, side, globalizacije, nuklearnog oružja i ko zna čega svega još. Ali, čovek i sam sebi stvara strahove. Suprotno od životinja, on ima svest o sebi. Sposoban da se vine u budućnost, čovek zamišlja hiljadu bolesti, nesrećnih slučajeva, neuspeha... I još gore od svega - on vidi dolazak smrti, neizbežne i nepredvidive. Gde? Kada? Kako? Kod čoveka, strah od smrti pred stvarnom opasnosti se razlikuje od filozofskog pogleda na smrt, što druga živa bića ne poznaju.
    Evo prvo nekoliko opštih pravila koji bi trebalo da su vam stalno na umu ukoliko želite da kontrolišete ili da se rešite straha:

■ Imajte uvek na umu da vaša osećanja straha i telesni simptomi koji pri tom nastaju nisu ništa drugo nego povišenje normalne telesne reakcije u stresnoj situaciji.
■ Takva osećanja i telesne reakcije su vrlo neprijat ne, ali niti su opasni, niti na bilo koji način štetni. Ništa strašno se neće dogoditi!
■ Nemojte u situacijama straha pojačavati strah mislima kao što su: 'Šta će se desiti?' i 'Kuda ovo može da vodi?'.
■ Skoncentrišite se samo na to, šta se oko Vas i sa Vašim telom zaista dešava – a ne na to, šta bi se u Vašim mislima još moglo desiti.
■ Sačekajte i dajte strahu vremena da prođe. Nemojte se boriti protiv straha, ne bežite od njega, već ga prihvatite takvog kakav jeste.
■ Posmatrajte kako se strah sam od sebe ponovo smanjuje kada prestanete da ga svojim mislima povećavate  - strah od straha.
■ Mislite na to, da je kod vežbanja samo bitno da se nauči, odnositi se prema strahu, a ne, izbegavati ga. Samo tako dajete sebi šansu da napredujete.
■ Imajte pred očima unutrašnje ciljeve i posmatrajte kako ste do sad – i pored svih poteškoća – napredovali. Mislite na to, kako ćete biti zadovoljni ako i ovog puta budete imali uspeha.
■ Ako se osećate bolje, pogledajte oko sebe i planirajte sledeći korak.