Zaštita Od Tuđih Uticaja

     Mnogi se pitaju: 'Kako moguda se zaštitim od tuđih uticaja, projekcija ili čak telepatski odaslanih misli?' Odgovor je, samo na jedan način i to: spoznaj samoga sebe, svoje ponašanje, svoj karakter koji se sastoji od tvojih ličnih osećaja, osećanja, misli, reči i dela.

    Očisti svakog dana, uz pomoć Hristovu, ono grešno što ti se baš danas pokazuje i isti greh ne čini više. Tako ćeš postati postojan u Hristu i više nećeš dozvoliti da ni na koji način na tebe ne utiču želj, strasti, mišljenja i predstave tvojih bližnjih. Ako smo našli uporište u Božjem postojanju, onda se nećemo više ni naslanjati na druge ili ih podržavati.
    Ako se na ovaj način promenimo, promeniće se i naš karakter, a time i pojavna slika našeg tela. Tako će, recimo, neki podrbljeni, ako se okrene pozitivnim snagama, početi da se uspravlja. Ili će se poneka bora na našem čelu ispraviti, i slično. Sve će se ovo događati ako čovek sve više i više pozitivno oseća i misli, ako u svima i u svemu uočava pozitivne snage, a i spreman je da ih razvija u sebi. Pre nego na uticaje drugih, međutim, čovek treba da obrati pažnju na uticaje koje sam na sebe vrši. O čemu je reč?
    Mi svakodnevno utičemo na svoj karakter svojim čulnim utiscima, osećanjima, načinom mišljenja i govorenja. Sam karakter obeležava naše fizičko telo, pa se zato i može očitati na njemu. Možemo se u to uveriti posmatranjem u kućnom ogledalu sliku svoje spoljašnjosti. Posmatrajmo se naročito onda kad nas nešto uzbuđuje, kad smo radosni ili utučeni, mrzovoljni ili ispunjeni zavišću. U našoj slici u ogledalu možemo pročitati mngo toga što je u nama. Tako mi neposredno doživljavamo skicu svog karaktera, koja je svakog dana nova, shodno situacijama koje nam dan donosi, a i shodno našim dnevnim osećanjima, načinu mišljenja i delovanja.


  Ako želimo da svoj život pozitivno uobličavamo, da nam je karakter iskren, da smo otvoreno biće, onda treba da i sami pronađemo način kako da pozitivno utičeno na druge. Možda je najbolje da se započne sa vežbanjem blagonaklonosti. Pri tome nam pomaže zakonitost koja glasi: 'Što ne želiš da tebi drugi čine, ne čini ni ti drugome'.
    Svako od nas hteo bi da bude shvaćen i prihvaćen od drugoga, da bližnji o nejmu misle lepo i blagonaklono. Ali, najpre treba da i sami budemo blagonakloni. To pak ne znači da mi to svom bližnjem treba da pokazujemo samo rečima, već pre da u njemu otkrivamo i odobravamo ono dobro, jer to dobro je u svakom čoveku.
   Bog, sveznajuća ljubav i mudrost, u duši je svakog čoveka, čak u svakoj ćeliji fizičkog tela. Vežbajmo se zajedno sa bližnjima u zajedničkom postojanju, umesto da se od njih odvajamo. Tako ćemo postati bolji, puniji razumevanja i blagonaklonosti. Razumevanje, blagonaklonost i dobrota vode istinitom gledanju, viđenju i spoznaji bližnjega.
    Treba da se vežbamo i u slobodi, tako što svog bližnjega nećemo vezivati za sebe preko svojih projekcija ili nastojanjem da ga pridobijemo za svoje želje, misli i stavove. Dopustimo li mu slobodu u mišljenju, govorenju i čuđenju, postajemo tolerantni. A tolerancija postepeno vodi jedinstvu sa bližnjim. Ko se sam vaspitava da iz sebe izagna sve ono što je grešno, neistinito i krivotvoreno, on uči i da bolje spoznaje druge i posmatra ih u pravom svetlu.
    Isus je rekao: 'Zašto vidiš trun u oku brata svoga, a ne vidiš balvan u oku svom?' Pozabavimo li se prvo balvanom u sopstvenom oku, imaćemo snage da i sa bližnjima razgovaramo o trunu u njegovom oku, ali, naravno, bez poučavanja, zajedljivosti ili netolerantnosti. Ko sam sebe stalno posmatra i kontroliše, uvek sebi nalaže: 'Što ne želim da se meni čini, to ni ja neću činiti drugome'. On će otkloniti balvan iz svog oka uz pomoć samovaspitanja. Tako će se zbližiti sa bližnjima, istinski  će ga videti i upoznati kroz blagonaklonost, razumevanje i dobrotu. Njemu onda neće teško pasti da svakome dopusti slobodu i da bude tolerantan prema svima. na taj način sam stiče poštovanje bližnjih.

    A, poštujući bližnje, on će sve više i više poštovati i Boga, većni ljubav, tako što će sve potpunije ispunjavati Njegove zapovesti - zbog čega i jeste na zemlji. Ove promene ka dobrom, ka božanskom u nama, preobražavaju i naš karakter, mi postajemo plemenitiji. Iz pravog karaktera izrasta iskren čovek, koji poštuje i ceni bližnje, jer se najpre sam menja umesto da nastoji da menja druge. Ko Boga poštuje svojim karakternim osobinama, svojim celokupnim načinom razmišljanja, u njemu raste ljubav prema Bogu i ljubav Božja, ljubav prema bližnjem i ljubav bližnjega. Takvi ljudi stoje na čvrstom tlu činjenica, postojani su, jasni, uspravni i iskreni. To su oni ljudi koji su kadri da i u teškim situacijama pronalaze odgovore i rešenja i da sve preokrenu ka dobru. Na takve ljude ne može niko i ništa uticati i ni na koji način upravljati njihovim životima.
    Postavlja se pitanje kako čovek još može da spozna kakav mu je karakter i kako i šta još treba da učini da bi ga profinio, odnosno da bi iz njega odstranio ono negativno što je u njega do sada urezano. Osnovni princip glasi: spoznaj samoga sebe. Kako to postići?
    Već smo gore napomenuli o ogledalima u kojima možemo videti kakvi smo u stvari. Njih je zaista mnogo, i oko nas, i u nama, i na nama samima. Naše greške i slabosti, opterećenja naše duše, odslikavaju se u našem telu i na njemu, na našem licu. Odslikavaju se i u našoj porodici, na rodbini, prijateljima, kolegama sa posla. Tu su i efekti ogledala prolaznika na ulici sa svim onim što oni u nama pobuiđuju. I naše ponašanje pri jelu i piću naše je ogledalo, kao i naš položaj pri sedenju, pa naša odeća, njena boja i oblici, zatim boje i oblici našeg stana, naša okolina. Sve su to naša ogledala u kojima možemo videti sebe i samospoznavati se.
    Ogledalo nam mogu biti i situacije u uličnom saobraćaju. Kad nas neko nepravilno pretiče automobilom, pogledajmo sebe u takvoj istoj prilici, radimo li i mi isto tako.

Obratimo pađnju na svoju reakciju, šta zapažamo u njoj, možda svoju sklonost da osuđujemo druge. I to kako prakiramo auto, ili biciklo, ono kako se ponašamo na blagajni u prodavnici, sve su to naša ogledala. Sve, sve to nam govori mnogo toga o nama. Ne drugima, već baš nama samima. Svaka naša akcija ipostupak, ponašanje koje iz njih proističe, hoće nešto da nam kaže i to o nama samima.


    Kroz sve ovakve i bezbrojne druge spoljne znakove ispoljavamo mi svoj pravi karakter, to jest, programe koji nas obeležavaju i upravljaju nama, bilo da smo ih u sebe uneli u prethodnim životima na zemlji, bilo u proteklom vremenu sadašnjeg života. A razne osobine našeg karaktera se, poput poteza nekog slikara, vide i na našem telu, daju mu odgovarajući izraz, oblikuju ga, odnosno odeležavaju. Nije slučajno što, recimo, imamo ovakav ili onakav oblik glave, možda dugačak nos, široko čelo a uske vilice, baš zelenu boju očiju,razdeljak na sreduini glave, što se oblačimo u odeću određenih boja i tako dalje. Sve je to, dakle, sam čovek prethodno sebi zadao i uneo u sopstveni program, u dušu i u gene rađajući se na ovom svetu, a to se onda razvilo i u njegovoj svesti i podsvesti. Ili je pak nešto od toga uneo u svest, podsvest i dušu tokom ovog života. I sada sve to zajedno čini i sliku njegove spoljašnjosti, to jest, oblikovalo je i njegovo telo. I to je jedno veliko ogledalo u kojem on može i treba da spoznaje kakav je.
    I način na koji govorimo, naš izbor reči, naglašavanje nekih od njih, zvuk našeg glasa, naša razmišljanja i naš svet osećanja, izraz su memorija u našoj duši, u svesti i podsvesti, dakle izraz našeg karaktera, i mogu nam takođe poslužiti kao ogledala.
    Sva ovde naborjana i još mnoga druga ogledala, nude nam se za samospoznaju, kako bismo odgovarajućim pozitivnim akcijama, mislima, osećanjima, rečima i delima, pravovremeno ispravili ono što se može ispraviti.
    Izvor: Treće Oko (1995.)