Zagrobni Pacijent

   Najkraće - imali su neoborive dokaze o postojanju zagrobnog života devojke koja je postala - ranije ubijeni muškarac!? Petog januara 1939. godine, preko mosta u Katancaru na jugu Italije, prolazile su starija žena zaogrnuta crnim šalom i njena unuka, devojka kojoj nije moglo da bude više od sedamnaest godina.

    Kada su stigle na sredinu mosta, devojka je posrnula i pala, počela je da se grči i da vrišti, a onda se smirila u nesvestici. Nekoliko prolaznika je pritrčalo da pomogne starijoj ženi da devojku prenesu kući. Pozvali su lekara, doktora Đovanija Skambija, koji je utvrdio da se devojka nalazi u dubokoj komi. Posle nekoliko sati, u njegovoj prisutnosti - kako je zapisao u svom medicinskom izveštaju - došla je svesti i začuđeno posmatrala oko sebe, po svoj prilici ne prepoznavajući nikoga od ukućana koji su se okupili oko njene postelje.
    - Gde sam? - upitala je glasom koji je bio dubok i oštar kao u nekog muškarca.
      - Kod kuće, kćeri! - odgovorila joj je majka.
    - Ja nisam vaša kćerka, ja sam Đuzepe, Đuzepe Veraldi - Pepe, zar me ne poznajete? - kazala je devojka.
    Svi su se u sobi zbunjeno i preplašeno pogledali, neki neprimetno prekrstili, jer je baš takav, dubok i oštar izgovor, imao taj ranije nastradali mladić! Kakva je to šala - pitali su jedne druge pogledima - kakva je to misterija?
   Đuzepe Veraldi bio je mrtav već tri godine i sasvim zaboravljen, a sada ta devojka, Marija Tolariko, kaže da je ona Đuzepe i govori njegovim glasom. Prvi se u toj najmanje očekivanoj situaciji, sasvim razumljivo, mada i sam iznanađen time što je čuo, snašao dr Skambi.
    - Gde živi tvoja majka? - upitao je devojku.
    - U Kantancaru.
    - Kako se zove?
    - Katarina Veraldi.
    Više nije vilo sumnje. Dogodilo se nešto što niko nije mogao ni da pretpostavi - bar su tako mislili - Đuzepe se povampirio i njegov duh je ušao u telo devojke.
    Taj mladić, tada star 19 godina, jednog februarskog jutra 1936. godine je nađen mrtav ispod mosta u Kantancaru. Istraga je utvrdila da je tokom noći pijan pao niz nasip visok tridesetak metara, zadobio teške povrede glave i tela i odmah umro. Da je njegov duh ušaio u telo devojke, po svim shvatanjima zdravog razuma, bilo je nemoguće.
    Pa, ipak, Marija je govorila dubokim muškim glasom, upravo njegovim, a osim toga imala je drugačije pokrete i u svemu se počela ponašati baš kao taj mladić koga uopšte nije poznavala, kako se kasnije saznalo uz mnoge druge neverovatnosti. Dr Skambi je beležio sve šta se s tom devojkom događalo od tog dana, a posle se uplela i policija. Ali, krenimo redom kako su se dalji događaji odigravali.


    Ugledni lekar je odmah zamolio Mariju, odnosno Đuzepa - kako je zahtevala da je zovu, da 'svojoj majci' napiše pismo, jer nije dozvoljavao da ustane iz postelje dok se sasvim ne oporavi. To nije uradio bez razloga. Hteo je da uporedi njen rukopis sa Đuzepovim. Zatražio je od Veraldijevih neku sačuvanu belešku od nastradalog i zaprepašćenje nije izostalo - oba rukopisa su bila potpuno istovetna i sasvim se razlikovala od ranijeg rukopisa te devojke!?

    Zatim je doktor smislio još jedan eksperiment: dogovorio se sa Veraldijevima da po nekom od rođaka pošalju kakvu porodičnu fotografiju. Sliku je doneo Đovani Karito, Đuzepeov zet, koga Marija uopšte nije poznavala. Ponovo je usledilo veliko zaprepaštenje, jer je ona u gostu odmah prepoznala 'svog zeta', a na snimku i 'svoju sestru'. Čak je, tom prilikom, ispričala i neke doživljaje iz Pepeovog života, koje su samo on i zet mogli da znaju, što je preneraženi Karito potvrdio u svojoj najbrže izrečenoj izjavi, pa naprosto pobegao od duhom opčinjene devojke.
    Jednoga od narednih dana - prema beleškama dr Skambija - Marija se probudila nešto ranije nego obično i svima u kući naredila da spreme stan jer će joj 'majka' doći nenajavljeno u posetu tačno u sedam časova. I, zaista, kada je na obližnjem tornju odzvonilo sedmi put, na vratima je pokucala Katarina Varaldi. Marija ju je radosno zagrlila i počela da ljubi govoreći: 'Mama, mama, najzad si došla'! Pitala je čak zašto je kroz te tri godine nijednom nije posetila. Katarina je ostala šokirana, jer su glas i pokreti Marije Tolariko bili potpuno istovetni kao oni njenog pokojnog sina, pa joj je izgledalo da se iz neke nejneumesnije šale prerušio u devojku.


    Dr Skambi, koji je u međuvremenu sproveo svoju istragu o smrti Đuzepea Veraldija, utvrdio je da je veče pre nego što je nađen sledećeg jutra mrtav pod mostom, taj mladić proveo u krčmi kartajući se sa četvoricom prijatelja. Zato je dr Skambi pozvao u goste četvoricu svojih poznanika i zamolio Mariju da dođe u isto vreme. Kada se društvo opustilo i oraspoložilo, predložio je da odigraju partiju 'briškula'. Devojka je razdragano prihvatila predlog, iako do tada nikada nije kartala, a kada je doneo na sto bocu vina i cigarete, veselo je počela da naliva čaše, takođe da pije i puši, što do tada, koliko se znalo, nije uopšte praktikovala.

    Čitavo vreme je, prema zabeleškama dr Skambija, prisutne posmatrala nekim čudnim i nemirnim pogledom, i onda rekla.
    - Zašto ne stavite u moju čašu šećer, so i mak, kao što ste uradili one noći. Znam šta se iza ovoga krije. Želite da me opijete kako biste me kasnije mogli lakše da ubijete.
    Zatim je nastavila mirno da deli karte - zapisao je dalje dr Skambi - i za kratko vreme popila skoro litar vina. Onda je, u jednom trenutku, neneadano skočila, odgurnula stolicu, vrisnula i, kao izbezumljena od straha, počela da uzmiče prema zidu sobe. Izgledalo je da traži zaklon od nekih napadača koje je samo ona videla, jer su svi ostali nepomično sedeli za stolom, pa uzbuženi, ćuteći očekivali da budu svedoci daljih događaja.
    - Ostavite me, šta hoćete! Abel, Toto! Ostavite me, nemojte me tući! U pomoć! - vikala je izbezumljeno.


    Odmah zatim, sva iscrpljena je pala na pod, pa su je gotovo onesvešćenu preneli na postelju, gde je ubrzo zaspala. Kada se posle nekoliko časova probudila, dr Skambi joj je rekao šta je govorila i da je spominjala Abela i Totoa. Zamolio je da mu sve iskreno ispriča, u najvećem poverenju kao lekaru, ukoliko zaista želi da joj pomogne. Marija je bez oklevanja počela da priča:
    - Bili smo u krčmi. Toto, Damijano, Abel, Rozario i ja. Kartali smo i pili vino. Kada je gazda kazao da zatvara krčmu, ustali smo i krenuli kućama. Bio sam pijan i iznemogao, jer su mi stavili u vino šećer, so i mak. Govorili su o nekoj devojci s kojom je trebalo da se nađemo. Bili su ljubomorni na mene, jer sam imao uspeha kod žena. Poveli su me prema mostu, a kada smo tamo stigli, gurnuli su me niz nasip. Rozario me udario kamenom u glavu, a Toto, kada mi je prišao, šakom u oko. Abel je uzeo veći kamen i takođe udarao. Izgubio sam svest. Toto je tada počeo da me svlači, nameravao me odvući u reku, da ispadne kao da sam se udavio. Ostali su se razbežali kada su shvatili da su me ubili. Toto je tada ugledao u blizini gvozdenu polugu, uzeo je, pa me udario nekoliko puta po telu i glavi kako bi bio siguran da sam zaista mrtav.
   - A šta je bilo sa njima? - upitao je dr Skambi.
   - Neke je već stigla kazna. Abel je prošle godine, u septembru, umro u bolnici od srčanog udara. Toto se javio u vojsku kao dobrovoljac i ranjen je u lice, koje mu je unakaženo, a Rozario upravo ide ovamo. Saznao je da sam živ i sada hoće da se u to uveri.
    Nekoliko minuta kasnije, na vrata doktorovog stana je pozvonio plupijani Rozario. Vređao je i pretio lekaru što veruje umobolnoj devojci. Međutim, kada ga je dr Skambi uveo u sobu, u glasu devojke prepoznao je Đuzepeov glas. Ona je pred njim ispričala sve o ubistvu. Rozario je momentalno prebledio, uz vrisak istrčao na ulicu i istoga dana nestao iz grada.

    Za sve ovo saznala je i policija. Zainteresova se i glavni policijski inspektor Kantancara i došao lično da sasluša devojku. U početku joj ništa nije verovao, jer je mislio da je pod nečijim nagovorom, kako bi se osvetila nekom od tih mladića. Prethodnom istragom je bilo utvrđeno da je Đuzepe Veraldi u pijanstvu pao niz nasip visok tridesetak metara, pa zadobio smrtonosne povrede. Tako je ta tragedija tri godine smatrana nesrećnim slučajem, a taj neverovatni događaj sa Marijom Tolariko je navodio na namerno ubistvo, pri čemu su dokazi mogli da budu izjave nejjedinstvenijeg svedoka u istoriji pravosuđa.
    - Dobro Pape, da li se još nečega sećaš one večeri? - rekao je devojci na kraju razgovora inspektor.
    - O, da, naravno. Vas sam video ispred policijske stanice. Rekao sam vam dobro veče, a vi me upitali kuda ću, pa sam vam odgovorio da ću do krčme. Pogledali ste me podozrivo, kao da znate gde sam krenuo, na što sam vam priznao da idem u posetu jednoj ženi, čiji je muž na putu.
    Inspektor je momentalno zanemeo i ostao zapanjen - sve je bilo tačno od reči do reči! Sastavio je zapisnik i najvećom brzinom istrčao napolje usput se neprimetno krsteći.
    Nekoliko dana kasnije, Marija Tolariko, koja je bila pod stalnim nadzorom ukućana i dr Skambija, zahtevala je da joj dopuste da ode na obalu reke kako bi pokupila svoju odeću. Najpre su je od toga odvraćali. Govorili su joj da tamo nema više ničega njenog, ali je ona bila uporna. Dr Skambi je najzad odlučio da joj to dozvoli. Predtpostavljao je da bi je dolazak na to mesto mogao vratiti u stanje ranije svesti.


    Dr Skambi ju je pratio sa nekoliko prijatelja i rođaka. Kada su bili na mostu, Marija im se nekako otrgla i potrčala niz nasip. Gotovo da je letela, tek povremeno dodirujući nogama tlo da se još jače odbaci napred, tako da je za nekoliko trenutaka zašla pod most. Pojurili su za njom i ugledali je kako leži na onom istom mestu i položaju u kakvom je nađen Đuzepe, pa se prestrašili najgorega. Ali, čim su joj prišli, otvorila je oči i ustajući začuđeno posmatrala.
   - Šta mi se dogopdilo? - upitala ih je iznenađeno svojim nekadašnjim glasom.
   - Ništa - odgovorio je dr Skambi.
   - Gde je moja baka?
  - Tu sam, Marija - ogovorila je plačući od radosti starica koja je s njom 5. januara prelazila preko mosta.
    Ratni vihor, koji je kasnije zahvatio Evropu i proširivao se na gotovo ceo svet, prekinuo je obnosu istrage povodom smrti Đuzepea Veraldija i očekivana naučna ispitivanja ovod jedinstvenog slučaja.
   Dr Đovani Skambi je napisao opširan izveštaj sa svim pojedinostima i zapažanjima, pa poslao stručnom italijanskom časopisu 'Medicinska istraživanja'. Članak, objavljen u broju od juna 1939. godine, privukao je veliko interesovanje, ali su ga rat, a zatim i vreme sasvim potisnuli u zaborav.
     Ovaj događaj je veran dokaz o postojanju 'onog sveta', kao i da se oni često pretapaju jedan u drugi.