Tamo Gde Vreme Stoji

    Kada se na globusu obeleže područja na kojima najčešće dolazi do nestanaka brodova, aviona i ljudi, dobije se, osim poznatog Bermudskog trougla, još devet tačaka, simetrično raspoređenih na obe polulopte. Kako Severni i Južni pol nisu nikakav izuzetak što se tiče misterioznih ipčeznuća, ukupno je, dakle, 12 'crnih tačaka' na kojima neko ili nešto naprosto odnosi ljude i predmete u ništavilo, da im se, i pored upornog traženja i pretraživanja, više nikada ne pojavi ni najmanji trag.

    Ljude svi ovi nestanci neodoljivo privlače zato što je svako kad-tad ostvario nekakav kontakt sa nečim neobjašnjivim. Najviše pažnju golicaju iščeznuća koja su se dogodila iz čista mira, bez vidljivog povoda, po vremenskim uslovima koji su, kada su u pitanju brodovi i avioni, naprosto idealni za letenje ili plovidbu. Još veći stepen tajanstvenosti poseduju slučajevi kada je radio veza besprekorno funkcionisala do poslednjeg trenutka, a na radaru, osim uobičajene slike, ništa neobično nije zabeleženo.
    I kad spasilačke ekipe, pa i čitave ekspedicije sa zadatkom da pronađu ostatke nestalih, neobavljenog posla priznaju da nisu naišle čak ni na najmanji trag, rađa se senzacija, a misteriju vreme ne umanjuje. Jedna od takvih je zabeležena 1956. godine, a njeno poprište je Antrktik.
    Dastin L.Vajthors bio je po svemu čovek na svoju ruku. Kada je nešto naumio da uradi, ništa ga u tome nije moglo sprečiti. U Korejskom ratu imao je 37 borbenih letova, a da nijednom nije učestvovao u direktnom vazdušnom duelu. Iako mu je pretio vojni sud, taj do regrutovanja instruktor sportske pilotaže, bio je sve samo nije bio kukavica. Naprosto, mrzeo je rat i nasilje, pa je uvek uspevao da izmisli neko opravdanje zašto mu je avion otkazao u kritičnim trenutcvima.
    Uostalom, i podučavanje razmaženih bogataških sinova i kćeri pilotiranju, čime se bavio i nakon demobilisanja, zahtevalo je jednako veliku hrabrost kao i učestvovanje u ratnim okršajima. Dastin Vajthors venčao se u jesen 1955. godine sa Mjuriel En Rolins, ćerkom vašingtonskog uglednika Konrada Rolinsa, koji je u početku bio protiv udaje svoje ćerke za jednog avanturistu, koji je, pored svega, doneo loše karakteristike iz vojske. Ipak, saznavši da će uskoro postati deda, popustio je. Iako je bio strastven kockar i monden, Vajthors nije uživao u pomisli da će neko da ga izdržava, pa se u proleće 1956. godine priključio antarktičkoj ekspediciji sa bazom u Belingshausenu, nedaleko od 70. meridijana. Voleo je avione, pa mu je pilotiranje i pravljenje fotografija iz vazduha pričinjavalo zadovoljstvo.
    Drugog jula, Vajthors je u 'martin marineru' poleteo iz baze u Belinghausenu, sa zadatkom da snimi vulkane Teror, visok 3277 metara i Erbus, visine 4054 metra. Na put bez povratka krenuo je u 10 i 35, stigao do 80. meridijana, snimio oba vulkana, a zatim napravio energičan desni zaokret po kursu od 160 stepeni. Do stanice u Zemlji Džordža V, međutim, nikada nije stigao.
    Na magnetofonskoj traci na kojoj je sniman let u 14 časova i 52 minuta, zabeležena je samo jedna reč koju je Dastin Vajthors izgovorio: 'NEMOGUĆE'! nakon toga radio kontakt je prekinut, a pošto ni nakon pola sata nije uspostavljen, u 15 i 30 dat je znak za uzbunu. Već u 16 časova krenule su spasilačke ekipe iz Kemp Dejvisa u Zemlji Džodža V, ali je sve bilo uzalud. Od aviona i pilota nije bilo ni traga ni glasa. Ni narednih dana ništa nije pronađeno, pa su pretrage nakon izvesnog vremena obustavljene. Pilot i njegov avion proglašeni su nestalim.
    Nikada nije ustanovljeno šta bi mogla fda znači reč 'Nemoguće', koju je poslednju izgovorio pre nego što je veza prekinuta, a zvanična istraga nije dospela do bilo kojeg logičnog objašnjenja ove misterije. Pretpostavljalo se čak da je Vajthors izvršio samoubistvo, jer je zapao u kockarske dugove, ali otkrilo se da je upravo tada bio na dobitku. Osim toga, očekivao je prinovu u porodici, supruga Mjuriel mu je pisala pre kobnog leta da napusti ovu polarnu ekspediciju, jer je njen bogati otac ponudio nemirnom Dastinu da mu kupi avion kojim će on davati privatne časove letenja. Sve to, a pogotovo kada se njegova poslednja reč protumači kao uzvik iznenađenja, isključuje samoubistvo.

    Šta je to ugledao Dastin Vajthors, leteći iznad nepreglednih prostranstava Južnog pola? Ako je došlo do kvara na avionu i nesreće u kojoj je izgubio život, zašto nisu pronađeni mesto udesa i ostaci aviona i pilota, kada se tačno znao kurs kojim je toga dana leteo? Sličnost sa nestancima u poznatom bermudskom trouglu navodi na pomisao o nekakvim silama koje su naprosto progutale pilota zajedno sa avionom i opremom.
    Područje Antarktika nema tamnu slavu bermudskog trougla iz jednostavnog razloga što se njime ljudi mnogo manje kreću, a mogućnost da se izgube u snežnoj pustoši u najvećem broju slučajeva dobar je alibi da se objasni bilo čiji nestanak. Za slučaj Dastina Vajthorsa, ovo naravno ne drži vodu. Dve godine kasnije, u septembru 1958. godine, njegova supruga Mjuriel, ne mireći se sa sudbinom, organizovala je kespediciju koju je finansirao njen ota, u nadi da će makar pronaći posmrtne ostatke svoga muža. Oblast je pročešljana uzduž i popreko, ali ni ovaga puta nije otkriven ni jedan jedini trag koji bi objasnio zagonetni nestanak.

    Delovi aviona, sasvim je sigurno, bili bi uočljivi iz vazduha ili sa tla, jer za dve godine ne bi mogli da nestanu bez traga. To dokazuje i činjenica da je logor istraživača Skota decenijama nakon što je napušten, ostao nepromenjen. Skot je, naime, 1911. godine prokrstario Antarktikom gde je i izgubio život 1912. godine. Trideset i šest godina kasnije, poznati američki istraživač, admiral Kruzen, sigao je helikopterom do Južnog pola. Spustio se u napušteni Skotov logor i učinilo mu se kao da je vreme stalo. Daske logorskih koliba bile su još potpuno nove, nijedan ekser nije bio zarđao, a namirnice u konzervama bile su ispravne kao da su upravo kupljene. Jedan zaprežni pas stajao je zamrznut, kao da se sprema da povuče sanke, a pored njega bio je otvoren časopis koji kao da je toga dana kupljen na kisoku. A svuda naokolo bila je beskrajna snežna pustoš.
    Prva žena pilot u istoriji, Amelija Irhart, zajedno sa svojim navigatorom Frederikom Nunanom nestala je iznad južnog Pacifika pri pokušaju da obleti zemljinu kuglu. Reč je o oblasti poznatoj kao 'Đavolji trougao' ili 'Đavolje more', koji se proteže od istočne obale Japana ka jugu do ostrva Guan, zatim istočno od ostrva Vejk i odatle natrag ka Japanu. Zanimljivo je da ta dva trougla, bermudski i đavolji, leže tačno jedan naspram drugog na dve strane severne polulopte.
    Nagađanja pojedinih istraživača tajanstvenih udesa i nesreća idu toliko daleko da na zemaljskoj kugli nabrajaju ukupno šest parova 'crnih trouglova', od kojih jedan predstavljaju Severni i Južni pol. Prekopavanje pomorskih i vazduhoplovnih arhiva otkrila su zaista nešto neverovatno: obe oblasti, 'Bermudski' i 'Đavolji' trougao, nalaze se otprilike 30 stepeni severne geografske širine, a južno od ekvadora, na istim koordinatama, njihovi su po zlu poznati pandani!
    Zagonetne oblasti leže tačno tamo gde se u okeanima nalaze ogromni vrtlozi, gde veliko količine zagrejane morske vode stižu strujanjem u hladnije predele, praveći pri tome džinovske kovitlace, virove i bezdane. Ipak, istraživači ne veruju da su prirodni uslovi jedini uzrok tolikog broja tajanstvenih nestanaka. Jer, kad na nekom kraju sveta potone brod ili se sruši avion, kad tad isploviće bar jedan njegov deo na površinu. Međutim, kada se u nekoj od ovih oblasti dogodi udes, brod ili avion nestaje ZAUVEK I BEZ TRAGA, zajedno sa ljudima. Od njih ne ostaje ni najmanji trag. Osim toga, odlazi do iznanadnog prekida radio veza, a i radar prestaje da funkcioniše. Kako se to može protumačiti? Kako objasniti velu tu priču o iščezlim brodovima i avionima? Pravog objašnjenja šta se u stvari dešava, još nema.

    Hronika nesvakidašnjih zbivanja s one strane uma beleži i veliki broj slučajeva iznenadnog i neobjašnjivog nestanka pojedinih osoba, ili to bar tako izgleda na prvi pogled. Neki ljudi se 'rasplinu u vazduhu' zauvek, drugi se zahvaljujući ko zna kakvim okolnostima i čijoj volji, ponovo pojave, ali njihove priče su daleko da mogu da pomognu u rasvetljavanju ovog fenomena, da objasne gde su bili i šta su doživeli, a još manje šta je sa onima koji se nisu nikada vratili.
    Jedan od neverovatnih događaja priča o nestanku 11-godišnjeg Olivera Tomasa iz Velsa, koji se dogodio na novogodišnje veče 1909. godine. Kuća je bila pšuna gostiju i svi su se dobro zabavljali. Negde pred samu ponoć, Oliver je izašao da se malo poigra u snegu. Ukućani su nakon toga začuli njegove očajničke pozive u pomoć. Istog trenutka svi su istrčali u dvorište, ali nikako nisu uspevali da ustanove iz kog pravca dopire dečakov glas, jer se činilo kao da dolazi sa visine?! Glas je bivao sve slabiji i slabiji, dok konačno nije utihnuo. Šta je još neobičnije u celom slučaju, Oliverovi tragovi u snegu vodili su stotinak metara od kuće i na jednom mestu su se jednostavno prekinuli - kao da je dete nešto uhvatilo, podiglo u vazduh i nestalo!
    Organizovana je potraga i pretražena je čitava okolina, ali od malog Olivera više nije bilo ni traga. Pričalo se da su to posla nečastivog i događaj je više puta navođen kao neobjašnjiva misterija koja ni posle toliko decenija nije razrešena.
    Da neko može bukvalno da propadne u zemlju na otvorenom prostorupred očima svoje žene i dece, a da pri tome na tlu ne postoji nikakva rupa, niti bilo kakav trag koji bi otkrio šta se sa čovekom dogodilo, zaista je tvrdnja koja budi maštu. Čovek se zvao Dejvid Land, a zna se čak i tačan datum događaja - 23. septembar 1880. godine, kao i mesto događaja - farma Langovih kod Nešvila, u državi Tenesi, SAD.
    Šta se dogodilo? Gospođa Lang sedela je na tremu ispred kuće, na poljani se igralo dvoje njihove dece, a glava porodice Dejvid Land koračao je preko polja u susret gostima, jer se farmi približavala kočija u kojoj su bili lokalni advokat August Pek i njegov šurak. U tom trenutku začuo se vrisak sa trema, a ljudima u kočiji bilo je jasno šta ej bio njegov uzrok, jer su i noni videli isto što i gospiša Lang - njen muž Dejvid je, po sunčanom danu i na čistini, usred koraka, jednostavno ipčezao u vazduhu!?!
    U potpunoj neverici, dva čoveka i Lnagova supruga, pošli su da traže i dozivaju nestalog čoveka, da pretražuju tlo u uverenju da je upao u neku rupu za koju nisu znali da postoji, ali ni njega, ni rupe nije bilo! Sledećih dana je sprovedena obimna istraga, međutim, bez ikakvog rezultata. Pričalo se da je na mestu nestanka Dejvida Langa uočen čudan krog od par metara u prečniku i da tu nikada ništa nije raslo, i da mu čak ni životinje, niti insekti nisu nikada više prilazili. Navodno, jedno od Langove dece jednom je zalutalo u krug i čulo vapaj svog oca, koji kao da je dolazio iz neke druge dimenzije! Gospođa Land nikada se nije oporavila od šoka, i nešto kasnije, sa decom je napustila farmu.
    Tajanstveni nestanak, i to više osoba, zabeležen je u Australiji, u blizini Melburna, na mestu koje se naziva Viseća stena, za koju se vezuju jezive priče o čudnim svetlima i bićima koja se viđaju iznad ovog monolita. Na Dan svetog Valentina, 14. februara 1900. godine, devojke iz lokalne privatne škole došle su na izlet i pošto je bilo veoma toplo vreme, brzo su se umorile i u toku popodneva prilegle su u senci stene. Nešto kasnije, primetile su da četiri njihove drugarice nedostaju, kao i nastavnica francuskog! Iza stene se uskoro pojavila jedna od nestalih devojaka, vrišteći u panici i nepovezano mrmljajući o drugaricama kako ulaze u stenu na vrhu i crvenoj magli koja ih prekriva. Ni ovoga puta istraga nije otkrila ništa, nikakvog znaka da su devojke ubijene ili zlostavljane.
    Jedna od storija o tajanstvenim nestancima koja je i do danas ostala misterija, govori o izvesnom Ovenu Parfitu, koji je 1763. godine išćezao bez traga, iako je bio gotovo paralisani starac od 70 godina. Parfit je živeo u engleskom gradu Šepton Malet, u kući svoje sestre Suzane. Dane je provodio kao invalid u krevetu ili sedeći uvek na istom mestu ispred kuće. Jednog dana Oven Parfit izgubio se kao da ga nikada nije bilo. Obično bibio ostavljen da sedi na ulici blizu ulaznih vrata, sa kaputom prebačenim preko ramena, a njegova sestra i komšinica bi, posle nekog vremena došle i unele bi ga u kuću. Ali, ovaj put, umesto starca, tu su bili samo stolica i njegov kaput, a bilo je nemoguće da takav invalid može sam bilo gde da ode. Osim toga, ulica je u to dobba dana bila prilično prometna, a niko do svedoka u tom malom mestu nje primetio ništa neobično, niti je video starog Ovena da odlazi. Potraga po okolini nije uspela!
    Ono što se dogodilo na sam Uskra 1976. godine na aerodromu u Barseloni, pred očima mnogobrojnih svedoka, veoma je zanimljiva priča. Toga dana, bračni par sa ćerkom i dadiljom spremao se da putuje na godišnji odmor i muž je ostavio porodicu nakratko da i otišao da potvrdi karte. Kada se vratio, zatekao je samo svoju suprugu, koja nije znala gde su dadilja i devojčica, ali je prtpostavio da su otišle u toalet. Kada se već dugo nisu vraćale, a tamo ih nisu pronašli, alarmirano je aerodromsko obezbeđenje i policija, koji su odmah pretražili aerodrom. Nikakav trag nestalih osoba nije otkriven!

    Uplakane roditelje okružila je masa sveta, iz koje se izdvojila jedna starica skromnog izgleda, pristupila uznemirenoj majci i posavetovala je da se moli za nestalo dete. Istog trenutka desile su se dve neverovatne stvari: starica je iščezla, a na sedištu do majke bile su dadilja i devojčica! Ono što je isto tako bilo čudno jeste da je dete bilo prosto fizički pričvšćeno za dadilju, kao da je bilo za nju zalepljeno, tako da je otac morao da upotrebi svu svoju snagu da bi je otrgao iz njenih ruku! Tada je primetio da su dadiljine ruke postale neobično crvene.
    Dadilja je ispitana i uporno je tvrdila da se svo vreme nije nigde mrdala i da je sedela na tom mestu sa devojčicom. Posle razjašnjavanja, porodica se ipak ukrcala u avion i krenula na odmor, ali je na pola puta morala da se vrati jer je dadilja dobijala histerične napade i stanje joj se pogoršavalo. Nakon što su se vratili kući, nesrećnu ženu su smestili u bolnicu, a klinički hipnotizer Francisko Rovati primenio je svu svoju veštinu da bi saznao gdfe su se dadilja i devojčica nalazile u vreme svog misterioznog nestanka. Ispostavilo se da je dadilja neposredno pre toga čula neki neprijatan muški glas koji ju je pozivao po imenu dok je sedela pored detetove majke na aerodromu. Hipnotizerovi napori da sazna nešto konretnije, kod dadilje su samo izazivali nekontrolisanu histeriju.
    Iskusni hipnotizer je primetio da dadilja ima jaku post-hipnotičku blokadu kada u priči dođe do trenutka kada je videla crveno svetlo na podu, i zaključeno je da bi dalja nastojanja da se hipnozom otkrije šta se dogodilo ugrozila njen život, pa se od njih odustalo.