Vizijski Doživljaji

    Poznato je da čulne obmane u vidu optičkih ili slušnih halucinacija mogu doživeti mnoge osobe  pod dejstvom halucinogenih droga, bolesnici sa visokim temperaturama, pojedinci u stanju senzorne percepcije, kao i osobe pod drugim neobičnim okolnostima.

    Međutim, čulne obmane u vidu iluzija i halucinacija veoma često su psihopatološki fenomen za razliku od vizija hipersenzitivnih osoba, o kojima je ovde reč. Halucinacije mentalno obolelih osoba najčešće su jednostavne i javljaju se u elementarnoj formi - kao jeka, šum, pisak, kucanje ili u vidu nekog bleska, plamena i slično, ili kao složene - kada imaju karakter glasova ili se javljau u vidu geometrijskih formi ili neke scenske slike.
    Za razliku od halucinacija mentalno obolelih osoba, vizije predstavljaju specifičan oblik čulnih obmana, koje imaju posebnu dramaturgiju, dramski zaplet, odnosno sadržaj i odigravaju se u posebnoj sceni. Dakle, vizije imaju izrazito dramski karakter. Pored toga, postoji još jedna značajna razlika između običnih halucinacija i vizija. Dok su halucinacije prevashodno od individualnog značaja za osobu koja halucinira, sadržaj vizije ima karakter koji prelazi individualno iskustvo i može imati značenje koje je od kolektivnog ili opšteg interesa.
    Sa druge strane, halucinacije su najčešće u vezi sa promenama u mozgu i izraz su njegovog patološkog funkcionisanja, dok se vizije najčešće javljaju spontano i kod zdravih ljudi, a osim toga, ono što ih čini specifičnim subjektivnim doživljajem, je da nose u sebi poruku od značaja kako za pojedinca tako i za veće grupe ljudi, pa čak i cele narode. Ovo se može ilustrovati sledećim primerom iz istorije.
    Slavna Jovanka Orleanka, prema brojnim pisanim dokumentima iz njenog vremena, posedovala je neobičnu sposobnost da vidi i čuje stvari. Zbog ove svoje sposobnosti je postala svetica i to kako u katoličnom svetu, tako i onima koji ne pripadaju toj religiji. Ova seoska devojka koja je živela u Francuskoj u prvoj polovini XVveka, na taj način je postala jedna od najpopularnijih heroina Zapadnog sveta.
    Međutim, u vreme dok je bila živa, neprijatelji su je proglasili za vešticu, a njeni glasovi i vizije bili su upotrebljeni kao glavni dokazni materijal na njenom suđenju. Ovakvo mišljenje o Jovanki Orleanki provlačilo se još dugo vremena posle njene smrti, pa niej ni malo čudno što je i čitav vek kasnije Šekspir smatrao da je ona bila čarobnica. Na ovakav stav Šekspira prema Jovanki Orleanki van svake sumnje su uticali njegovi sunarodnici i prijatelji. Na suđenju joj je bilo pripisano da njene vizije nisu spontana iskustva jedne svetice već da rezultiraju iz upotrebe mandragore, biljke koja sadrži narkotički sok koji može da izazove razne vizije i kojoj mnogi pripisuju magična svojstva.

    Mnogo vekova kasnije, kada se zahvaljujući napretku nauke sve manje verovalo u apsolutnu realnost vizija i glasova, na Jovanku su mnogi počeli da gledaju kao na sumanutu histeričnu devojku, pa čak i na psihotičnu osobu.Prema jednoj priči, neki naučnik je rekao francuskom popu: 'Dođite u Salpetriere Hospital - bolnica za mentalno obolela lica u Parizu - i ja ču vam pokazati bar 20-tak Jovanki Orleanki'. Na to mu je sveštenik, navodno odgovorio: 'Da li nam je i jedna od tih vratila Alzas i Loren?'
    Vizije i glasovi, onakvi kakve je videla i čula Jovanka Orleanka, igrali su mnogo značajniju ulogu u istoriji nego što se danas može pretpostaviti. Slučaj ove žene, koja je proglašena za sveticu, pobuđuje posebno interesovanje i danas, ne samo zbog toga što je značajan sam po sebi, već i zbog toga što raspolažemo iznenađujuće velikim brojem pouzdanih podataka o njenom životu i njenom suđenju, koje potiču kako od strane njenih prijatelja tako i njenih neprijatelja, od kojih su mnoge međusobno saglasne u pogledu mesta i vremena. Suđenje Jovanki Orleanki, iako je u izvesnom smislu bilo namešteno i političko, bilo je iznenađujuće temeljno sprovedeno. Islednici su se klonili metoda fizičke prinude ili izrazito nepoštenih metoda u islednom postupku i tokom suđenja, jer od ove devojke nisu želeli da načine mučenicu i živu sveticu.
    Na osnovu nekih zapisa iz toga vremena, Jovanka Orleanka je prva neobična iskustva imala već u svojoj 13-toj godini, kada je počela učestalo da čuje glasove, koji su ponekad bili udruženi sa pojavom bleštave svetlosti. U prvo vreme, kako izgleda, Jovanka nije mogla da poveže ove glasove sa bilo kojim posebnim svecem - do toga je došlo kasnije. Isto tako, u to vreme još nije videla figure. Glasovi su joj najčešće govorili da bude čista i da bodi bogougodan život. Kasnije, kada su do nje doprle prve vesti da su Englezi počeli opsadu Orleana, glasovi su po prvi puta dobili imperativni karakter, i tada joj je naloženo da vodi francuske trupe protiv zavojevača.

    Sa te tačke gledišta, nema ništa neobično u životnoj priči ove hrabre devojke. Ona je živela u vreme snažnih religijskih verovanja, kada nije predstavljalo ništa posebno za mlade ljude, duboko religiozno indoktrinisane od najmlađih dana od strane crkve i njenih istomišljenika, da čuju glasove koji ih pozivaju da čine herojska dela. Međutim, ono što je neobično u ovom slučaju je žestina i snaga kojom je Jovanka uspešno izvršavala naloge glasova.
    Ona je na neki način uspela da nagovori vojnog zapovednika oblasti u kojoj je živela da joj izda propusnicu za dvor prestolonaslednika Šarla, koji je bio nekrunisani vođa Francuske - nekrunisani zbog toga što je u to vreme Engleska držala pod okupacijom grad u kome su francuske kraljeve tradicionalno krunisali. U to vreme, Jovanka je čula glas koji joj je naložio da pomogne prestolonasledniku, koji se nalazio u gradu Šanonu. Da bi dospela do prestolonaslednika, morala je da pređe teritorije koje su zaposeli Englezi, ali je uspela da to obavi sa velikom lakoćom. U vreme kada je došla u Šanon, već je imala reputaciju osobe koja može da čini čuda.
    Susret između Šarla i Jovanke odigrao se pod zaista neobičnim okolnostima. Stari zapisi govore da se princ Šarl namerno sakrio među svoje dvorjane kako bi proverio njene čudne moći. Ali, kada je Jovanka ušla u dvor ona je princa odmah prepoznala u masi slično odevenih ljudi oko njega. Tada mu je prišla i šapnula na uvo neke činjenice, koje su samo njemu bile poznate. Kasnije na suđenju, Jovanka je rekla da su joj glasovi kazali na koji način prepoznati princa. Postoje, takođe, podaci da je ona prorekla da se sakriveni mač nalazi iza oltara jedne crkve što kasnije i potvrđeno.
    Postoje i mnogi drugi zapisi o proročkim sposobnostima Jovanke Orleanke, međutim većina njih se pojavila mnogo godina nakon njene smrti, pa je najverovatnije da su oni samo manje više proizvoljna ali logična nadogradnja legende koja prati svakog popularnog heroja. Priča o prepoznavanju Šarla među svojim dvoranima i nalaženje skrivenog mača odigrala je najvažniju ulogu u stvaranju njene reputacije za vreme njenog života. U ovom trenutku teško je proceniti u kolikoj meri su francuski vojnici u to vreme verovali u realnost njenih glasova. Međutim, sigurno je da je zanos izazvan njenom pojavom bio mnogo veći razlog njenih uspeha od bilo koje vojne strategije koju bi ona mogla da savetuje svojim saborcima.

    Osoba koja je najviše verovala u glasove, bila je ona sama. Ona je posebno bila obuzeta verovanjem u glasove nakon njenog hapšenja i amo u jednom trenutku ih se odrekla u nadi da može biti oslobođena, da bi se ponovo trgal i izrazila spremnost da umre za svoja verovanja. Zapisnik sa suđenja Jovanki Orleanki pruža obilje veoma zanimljivih podataka za proučavanje njene ličnosti, iz kojih se može sa dosta verovatnoće pretpostaviti da ova neobična žena nije bila prostodušni religiozni fanatik opsednut samo slušanjem glasova.
    Iako neobrazovana, ona se tokom suđenja veoma vešto i uspešno borila sa učenim tužiocima, koj isu na sve načine pokušavali da joj postave zamku i indirektno je privole da prizna svoju krivicu. Iako je u toku većeg dela života pokušavala da opiše snage sa kojima je bila u kontaktu putem glasova, tokom suđenja bila je jako precizna u pogledu verodostojnosti svojih vizija. Sa sadašnje istorijske distance, teško je govoriti o verodostojnosti vizija Jovanke Orleanke, jer, nažalost, nemamo nikakve podatke o tome pod kakvim je okolnostima ona imala susrete sa natprirodnim silama. Svaka osoba koja bi danas izjavila da ima slične vizije, ubrzo bi postala predmet pažnje i izučavanja psihijatara ili bi vrlo brzo završila na nekom psihijatrijskom odelenju.
    To znači da vizije i slična duševna stanja u koja pod posebnim okolnostima mogu da zapadnu hipersenzitivne osobe, treba posmatrati u vremenskim i kulturnim koordinatama. Ono što je za jedno vreme i jednu sredinu religiozna i mističan događaj, u drugom vremenu i u drugoj sredini je znak mentalnog poremećaja. Pri svemu tome, ni tradicija nije bez značaja. Englezi su, na primer, narod koji tradicionalno veruje u duhove. Isto tako, i u drugim civilizacovanim zamljama širom sveta ima dosta ljudi koji tvrde da su jednom ili više puta tokom života bili u situaciji da vide ili čuju neke stvari. Neke ankete napravljene u Britaniji pokazuju da je između 10-14% britanskih građana čulo, videlo ili osetilo stvari koje nisu bile objektivno u njihovoj blizini.
    U XXI veku mi interperetiramo na različit način takva iskustva od naših prethodnika iz prošlih epoha ili, što je možda još češće, o njima radije ne govorimo, iz straha da nas ne proglase duševno bolesnim. Jovanka Orleanka je bila, van svake sumnje, samo jedna od značajnih istorijskih figura čije su vizije imale ulogu pokretača zbivanja većih razmera, ali nije bila i jedina. Brojni su realni važni istorijski događaji koji su bii podstaknuti vizijama velikih ljudi.
    Rimski imperator Konstantin pretpostavlja se da je doživeo preobraćenje u hrišćanina nakon što je doživeo viziju plamtećeg krsta na nebu i pritom čuo glas snažan poput grmljavine koji je govorio: 'U ovom znaku ćeš pobediti.' Glas Alaha se prema islamskom učenju, direktno obratio proroku Muhamedu. Džozef Smit, osnivač mormonske crkve, primio je poruku od anđela, koji se spustio u njegovu spavaću sobu, o osnivanju nove sekte.
    Veliki je broj ljudi koji je tokom ljudske istorije doživljavao vizijska stanja, međutim, samo neki od njih su još za života priznati za proroke, dok se mnog očešće na njih gledalo kao na varalice, šarlatane ili jednostavno umno poremećene ličnosti.
    Još uvek se ne može sa većom preciznošću odrediti pravo poreklo vizija. Čak se i vrlo ozbiljni naučnici na polju psihologije i psihijatrije vrlo često razilaze u svojim pokušajima da objasne ovaj fenomen, za koji se ne bi moglo reći da je bolesno stanje, ali isto tako ne predstavlja normalno i uobičajeno stanje. Klinički psiholozi i psihijatri skloni su da vizije objasne kao oblik projekcije arhetipskog matrijala i predstava u spoljni opažajni prostor, najčešpće u vidu pokretnih slika ili glasova. Ovakve osobe najčešće nisu mentalno obolele, u užem smislu te reči, ali pokazuju poseban senzibilitet i sposobnost da zapadaju u izmenjena stanja svesti, kada su otvorena vrata za prodor nesvesnih sadržaja u svest. Međutim, isto tako ima naučnika koji veruju da su vizije nešto što dolazi spolja i što je mnogo realnije od ostalih fenomena koji se sreću u izmenjenim stanjima svesti.
    Interesantno je da vizije često mogu da budu sastavni deo religijskog iskustva. Ljudi u ovakvim stanjima obično vide svece, anđele ili demone. Međutim, istini za volju, ljudi često vide i druge stvari, kao što su, na primer, duhovi. Tokom XIX i XX veka, istraživači paranormalnih fenomena sakupili su na hiljade svedočanstava onih koji su tvrdili da su videli duhove. Najčešće se u modernim vizijama duhova vide oni koji su nedavno preminuli, koji su smrtno bolesni ili oni koji se nalaze u smrtnoj opasnosti. Ovi duhovi, ili, još preciznije rečeno - prikaze, mogu imati čitavu lepezu pojavnih oblika koji idu od maglovitih i nejasnih, slabo svetlećih oblika, do figura u čije se materijalno poreklo ne sumnja. Figure su najčešće pojedinačne i retko se javljaju u grupi.
    Mnogi istraživači svrstavaju viđenje duhova u fenomene koji se sreću za vreme sanjarenja ili pred uspavljivanje, u prelaznim stanjima između sna i jave. Ovi fenomeni najčešće se sreću kod histeričnih struktura ličnosti, uz to sklonih praznovericama i religioznih po prirodi. Neki istraživači smatraju da su duhovi čulno ispoljavanje dramskih konstrukata stvorenih u rgionima ličnosti izvan polja normalne svesti. Ukratko, duhovi, slično kao i vizije, rezultat su izmenjen ih stanja svesti,dakle objekt subjektivnog iskustva sopstvenog nesvesnog u vidu slike projektovane u spoljašnji opažajni prostor.

    To znači da čovek ne traba da bude mentalno bolestan da bi video duhove ili vizije, mada se ovi fenomeni mogu sresti i u stanjima psihoze, ali zato mora biti doveden u stanje izmenjene svesti i uz sve to mora verovati u ove pojave. Iako najveći broj ljudi ne veruje, s pravom, u objektivno postojanje duhova i prikaza, oni su za one koji ih doživljavaju specifični oblik realnosti. Svi nesporazumi između onih koji veruju i onih koji ne veruju o ove fenomene, leži upravo na nerazumevanju odnosa između subjektivnog i objektivnog iskustva. (dr S.Petrović)