vrh
Meni


Vizije Vidovnjaka Sa Patmosa



     Tumačenje Apokalipse. Od vizije vidovnjaka sa Patmosa, koje obuhvataju događaje na Zemlji i u duhovnom svetu, mnogo šta je već postalo vidljivo ili se upravo nagoveštava. Ali je daleko više onoga što tek predstoji, ili se pak izvršava u nevidnjivome svetu. Jovan nije ma koji vidovnjak među mnogima. Mnogo je dokaza da je on bio jedan od učenika Isusa Hrista, i to naročito blizak Gospodu, 'omiljeni učenik' kako ga zovu.

 
      
    On treba da je i autor Jovanovog  jevanđelja  koje započinje onim moćnim rečima: 'U početku beše Reč i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč'. Jovan se pri 'tajnoj objavi' služi jezikom slike. U njegovim vizijama naglasak nije na spoljašnjim događajima, nego na unutrašnjim procesima, duhovnim plodovima i promenama čovečanstva, na situacijama istorije spasenja kojima - kako unutra tako i spolja - odgovaraju i vidljivi događaji prošle i buduće istorije čovečanstva i planete, koji su u slikama njegove Apokalipse - Otkrivenja, simbolično najavljeni.
    Ovakav karakter njegovih iskaza i njegova sveta dimenzija istorije, razlikuju Jovana od raznih vidovnjaka zemaljskih katastrofa i svrstavaju ga u red velikih proroka Starog zaveta. I još ga nešto odlikuje: on je Hristom Duhom Božijim prožet do dubine duše. Ovo dolazi do izražaja već na početku njegovog Otkrivenja u jednoj dramatičnoj sceni.
    Jovan u svom unutarnjem posmatranju sagledava Hrista Božijeg i biva savladan snagom Božjeg Duhga. 'I kada Ga videh padoh k nogama njegovim kao mrtav' (1,17). Onaj ko je već jednom, makar samo u slabom doživljaju ljudske svesti, osetio Božju blizinu, naslućuje kakva ga je mešavina užasa i ushićenja morala obuzeti u tom trenutku i kakva utešujuća i usrećujuća energetska struja. Snaga mu je dotekla kada mu se desilo to što on opisuje rečima: 'Ne boj se, ja sam Prvi i Poslednji' (1,18).
    Ovde očigledno stupa duša jednog čoveka u neposrednu komunikaciju sa Duhom Hrista Božjeg i ona prima nalog: 'Napiši šta si video, i šta je, i šta će biti potom (1,19). To legitimiše videoca da u predgovoru svog izveštaja napiše: 'Otkrivenje Isusa Hrista koje mu dade Bog - da pokaže slugama svojim šta će se desiti uskoro, i posla ga preko svog anđela svome sluzi Jovanu, koji svedoči o Božjoj reči i svedočanstvu Isusa Hrista, o svemu što je video. Blaženi koji čitaju i slušaju reči proroštva i drže što je napisano, jer je vreme blizu' (1,1-3).

ŠESTOKRILE, OKATE 'ŽIVOTINJE'

    Jovan najpre dobija nalog da u sedam različitih poslanica prenese u sedam hrišćanskih zajednica Male Azije poruke Gospodnje. One tretiraju konkretne događaje i uzdižu odgovarajuću temu i božanske predloge u nadvremenost. Tako sedam opština u izvesnoj meri postaju reprezentanti čovečanstva i njegovog razvoja.
    U vezi sa ovim prorok se postavlja na jedan novi nivo. kako on piše, otvorena su mu vrata na nebu: 'odmah se zaneh, i vidi, na nebu stajaše presto, a na prestolu sedaše neko, i taj što sedaše beše naizgled kao kamen jaspis i sard, i okolo prestola beše duga naizgled kao smaragd' (4,2-3). Jovan vidi: oko prestola iz kojeg 'izlažahu munje i glasovi i gromovi', ispred kojeg goraše 'sedam vatrenih buktinja', okupile su se 24 starešine i četiri živa bića kao životinje 'punih očiju i spreda i sa straga'. 'Prvo živo biće bejaše kao lav, drugo kao tele, treće pak imaše lice kao čovek, a četvrto bejaše kao orao koji leti. A svako od četiri živa bića imaše po šest krila, naokolo i iznutra punih očiju; i namaju počinka ni danju ni noću, govoreči: Svet, svet, svet je Gospod Bog, svedržitelj, koji beše i koji jeste, i koji će doći (7,8).

    Za naše predstave, radi se o bićima koja izazivaju strah. Krila simbolizuju njihovu njihovu duhovnu snagu. Oči simbolizuju širinu njihove svesti. Svena podseća na Isaijinu viziju: i on je Svemogućeg video na prestolu gde sedi i okružen arhanđelima sa šest krila. Jedan je dovikivao drugom 'svet, svet, svet je Gospod'... To je kosmički slavopoj, tokom kojeg u Jovanovoj viziji 24 starešine kleknu radi obožavanja Svemogućega.
    Simbolika životinja susreće se i u jednoj viziji proroka Jezekilja koji je četiri živa bića video u ljudskom obliku: 'A lice bejaše u sve četiri lice čovečije i lice lavovo s desne strane, a s leve strane lice volujsko i lice orlovo, u sve četiri' (Jez. 1,10).
    Svakom od ova četiri bića pridodat je jedan točak. Ako se jedno pokrene, njega prati i točak. Četiri bića su nazvana po sazvežđima (čovek jednako Vodolija, orao jednako Škorpija). U predstavi Neba sa fiksiranim zvezdama, ova bića shvaćena su kao simbolika širine svemira i reprezentanti i oblikujuće snage svetskih doba.
    Ali, svi pokušaji interpretacije ovih slika našom ljudskom svešću postaju spekulativni: samo je izvesno da je Jovan imao uvid u misteriju Stvaranja, stvaralačke kosmičke snage i određene simbole istorije čovečanstva kada mu je odobreno viđenje dvorane prestola Božjeg.

KNJIGA SA SEDAM PEČATA

    Nakon ove uvodne vizije, započinje veliko događanje koje obuhvata Nebo i Zemlju. 'I videh u desnici onoga što seđaše na prestolu knjigu napisanu iznutra i spolja, zapečaćenu sa sedam pečata' (Jov. 5,1).
    Šta je tu zapečaćeno i ko je to zapečatio? Možda čovečanstvo samo sebe odvajanjem od Boga. I to što je reč o baš sedam pečata mora biti značajno. Kao što znamo iz savremenih božijih objava, Duhovni svet je sedmodimenzionalan. On se sastoji od sedam nebeskih ravni koje odgovaraju četirima bitnostima Božjim - Red, Volja, Mudrost, Ozbiljnost - i trima osobinama detinjstva u Bogu - Strpljivost, Ljubav, Milosrđe. Svako duhovno biće nosi ovih sedam osnovnih snaga u sebi. One su ostale i u palim bićima - 'zapečaćene' kao sedam centara svesti naše duše u našem telu.
    Onda Jovan čuje jednog moćnog anđela (Mihaila) kako zove: 'Ko je dostojan da otvori knjigu i da skine njene pečate?' (5,2).
   
JAGNJE OTVARA PEČATE

     Čitamo dalje: 'I niko ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom ne mogaše da otvori tu knjigu niti da zagleda u nju.' Jovan izveštava da je plakao jer niko nije nađen dostojan za to; i jedan od starešina reče mu: 'Ne plači, vidi, pobedio je lav iz Judina plemena, izdanak korena Davidova, pa može da otvori knjigu i njenih sedam pečata.'
    Dakle, jedino Hristos, pobedonosni Mesija - Lav - u stanju je da otvori knjigu u kojoj je zabeležen razvoj čovečanstva. Jedino lav iz plemena Judinog, ima punomoć da otvori knjigu o istoriji izbavljenja.
    Ovde se pokazuje u čemu se sastoji bit izbavljenja: Hristos, prvougledani i prvoreođeni Sin Božji, oslobođen svake grešnosti, primio je na sebe žrtvu na Golgoti, pritom svim dušama u ravnima čišćenja i svim ljudima na zemlji dopustivši dotok Svoje spasenjske snage. Jagnje je simbol čina izbavljenja. I otuda Jagnje otvara pečate.
    Uz Jagnje, ponovo se pojavljuju i ona četiri bića u obličju životinja. Oni zajedno sa 24 starešine, padaju ničice pred Jagnjetom, koje je već uzelo Knjigu 'iz desnice onoga što sedi na prestolu', pevaju mu slaveći i Njega i 'Onoga što sedi na prestolu'... Jagnje zatim otvara pečate.

APOKALIPTIČNI KONJANICI

   Dok Jagnje otvara prva četiri pečata, proroku se ukazuju apokaliptični konjanici.
Kod prvog pečata: 'I videh, i gle, beo konj, a onaj što sedaše na njemu imađaše streljački luk, i dade mu se venac, pa iziđe pobeđujući i da pobedi...' (6,2).
  Pre otvaranja drugog pečata: 'I iziđe drugi, riđi konj, a onome što seđaše na njemu dade se da uzme mir sa zemlje pa da ljudi ubijaju jedan drugoga, i dade mu se veliki mač' (6,4).
Kod trećeg pečata: 'I videh, i gle, vrani konj, a onaj što sedaše na njemu imaše vagu u svojoj ruci.' Jovan čuje glas između četiri 'životinje' gde govori: 'Merica pšenice za dinar, i tri merice ječma za dinar...' (6,6).
Kod četvrtog pečata: 'I videh, i gle, zelenkast konj, a onome što seđaše na njemu beše ime smrt, i ad iđaše za njim' (6,8).
  Na konjima i konjanicima lako se mogu prepoznati karakteristike razvoja čovečanstva.
Beli konj: radosni i vedri početak koji obećava pobedu, otprilike u starom Egiptu sa njegovom visokom duhovnošću.
■  Padanje ustrast i nagone: ognjevito riđi konj koji oduzima mir.
Sitničavo odmeravanje merilima sebičnosti koje dolazi na crnom konju.
I kao pratilac riđeg konja - konačno carstvo mrtvih u koje čovečanstvo u mnogim oblastima pretvara Zemlju.
    Četiri konjanika simbolizuju etape pada. U Duhovnom svetu započeti događaj pada nalazi se u ljudima koji su se pojavili na zemlji : ostaci božanske inteligencije potpuno se istiskuju iz materijalističkog, racionalnog mišljenja. Moglo bi se tako reći: duhovno mrtvi su preuzeli 'vlast nad četvrtinom zemlje' i ubijaju mačem i glađu i kugom' (6,8).
    Pod vladavinom konjanika na riđem konju došlo je do ubijanja naroda, kao i do masovnog umiranja u oba svetska rata, došlo je do uništavanja Jevreja spaljivanjem, došlo je do Hirošime i Nagasakija, do katastrofalne gladi u 'trećem svetu' i do epidemija bolesti kao što je sida, kravlje ludilo, svinjska gripa, a šta li još sledi iz laboratorija ratnika apokalipse?

PETI PEČAT

    Pri otvaranju petog pečata, objava naročito ističe jedan deo čovečanstva koji pati: Jovan vidi ispod oltara 'duše onih koji su bili pobijeni zbog reči Božije i zbog svedočanstava koje imahu' (6,9). Hrišćanski interpretatori Apokalipse rado misle ovde na 'hrišćanske mučenike'. Veći je pak broj žrtava crkvene inkvizicije, jer dostiže milione. Slika mrtvih 'ispod oltara' podseća na krajnjoj liniji na njih. Duše svih onih koji su od rimskih careva, a kasnije i od rimskih papa, proganjani i ubijani zato što su svedočili o Hristu viču u Apokalipsi Gospodu i zahtevaju pravednost. Ovo vodi u prvi svetli pogled u Knjizi sedam pečata: 'I svakome od njih beše data bela haljina, i bi im rečeno da počinu još malo vremena, dok se ne navrši broj njihovih saslužitelja i njihove braće koji ima da budu pobijeni kao i oni' (6,11).

ŠESTI PEČAT

    Sada Jgnje otvara šesti pečat i stvari se zaoštravaju: dešava se nešto što se često naziva 'smakom sveta'. Pa ipak, ne propadaju niti 'svet', niti Zemlja. Njih pogađaju strašne katastrofe: 'I gle, zatrese se zemlja vrlo, i sunce posta crno kao vreća od kostreti, i sav mesec posta kao krv, i zvezde nebeske popadaše na Zemlju kao što smokva odbacuje svoje nezrele plodove kad je veliki vetar zaljulja' (6: 12,13).
    Sve ovo ne može biti samo simbol 'duhovnih' turbulencija koje potresaju čoveka kada Božji duh razbije čauru onog odveć ljudskog i otpočne proces čišćenja. To što se u dubokoj fazi razvoja čovečanstva pojavljuje kao nešto unutarnje, kao čir, nesumnjivo je sadržano u tim slikama. Ali, kada se ono najniže duhovno preokrene u najviše, ni spoljašnost ne ostaje pošteđena. O ovom poslednjem svedoče i apokaliptični govori Isusovi. I oni se ne iscrpljuju u poređenjima, nego upućuju na spoljašnje katastrofe. Isus ne govori samo o ratovima i zemljotresima, nego i o tome 'da će sunce i mesec izgubiti svoj sjaj i da će zvezde padati sa neba' (Mt. 24,29). Situacija mora biti tako užasna da Isus upozorava: 'I koji budu na krovu, da ne silaze da uzmu što iz kuće svoje, i koji budu u polju neka se ne vraćaju da decu svoju povedu. A teško trudnicama i dojiljama u te dane! Molite se da bežanje vaše u zimu ne bude, ili na sabat. Jer, biće tada nevolja velika, kakve nije bilo od postanja sveta do sada, niti će biti. I ako se ne skrate dani ovi, nijedno se telo neće spasiti. Ali, radi izabranih skratiće se dani ovi' (Mt. 24, 17-22).
   
144.000 IZABRANIH

    O 'izabranima' koji će biti spaseni govori se i u Jovanovom Otkrivenju. Četirima anđelima kojima beše dato da naude zemlji i moru, peti anđeo govori: 'Ne naudite ni zemlji, ni moru, ni drveću, dok sluge Boga našega ne zapečatimo na čelima njihovim' (7,3). U znak da su odabrani oni nose bela odela, kao i mučenici petog pečata. Oni hvale Jagnje na prestolu i klanjaju se Bogu. Proroku se objašnjava o kome je reč: 'Ovo su oni što dolaze od nevolje velike, i koji opraše haljine svoje i ubeliše ih u krvi Jagnjetovoj. I zato su pred prestolom Božjim, i služe mu dan i noć u hramu Njegovom, a onaj što sedi na prestolu prebivaće nad njima. Više nikada neće gladneti ni žedneti, niti će ih sunce peći niti ikakva žega, jer Jagnje koje je nasred prestola biće njihov pastir i vodiće ih na izvore žive vode, a Bog će otrti svaku suzu sa očiju njihovih (7,14-17).
    Ovde se ne ističe nijedna određena konfesija ili religija. Napominje se da spaseni dolaze iz dvanaest plemena Izrailjevih, po dvanaest hiljada zapečaćenih (7,4-8), što treba da simbolizuje veliki broj iz svih naroda, simbolički predstavljenih preko dvanaest plemena Božjeg naroda. Čine ga svi oni koji su dopustili da Hristos u njima vaskrsne, a ne potomci jednog naroda ili članova određenih crkava ili drugih organizacija.

SEDMI PEČAT

    'I kad otvori sedmi pečat, nasta tišina na nebu oko pola časa' (8,1). Događaji prvih šest pečata isčezavaju. Pojavljuje se nešto novo. Jovan vide 'sedam anđela koji stajahu pred Bogom i dade im se sedam truba. I dođe drugi anđeo i stade pred oltarom, a imaše kadionicu zlatnu; i dade mu se mnogo tamjana - da ga za molitve svih svetih prinese na zlatni oltar pred prestolom' (8:2,3). Podiže se dim sa molitvama pred Bogom. 'I uze anđeo kadionicu i napuni je ognjem sa oltara i baci je na zemlju; i nastaše gromovi i grmljavine i sevanje munja i zemljotres' (8,5).
   Ovo je slika koja izaziva strah.
   Dok vizije prvih šest pečata opisuju događaje na zemlji koju su prouzrokovani od ljudi, sada podsticaji dolaze iz nebeskih sfera. Kreće li sa Neba vatra čišćenja Zemlje?
    A šta znače sedam anđela sa trubama koji se spremaju da zatrube?
   Pri otvaranju sedmog pečata, jovanu se ukazuje vizija 'sedam anđela koji stajahu pred Bogom, i dade im se sedam truba'...

KOSMIČKI PROCES ČIŠĆENJA

    I prvi anđeo zatrubi, i 'nasta grad i oganj pomešan s krvlju', i padoše na zemlju, te zemlja izgore i trećina drveća izgore, i sva zelena trava izgore.
    I drugi anđeo zatrubi: i kao velika gora, ognjem zapaljena, bi bačena u more: i trećina mora postade krv, te pomre trećina stvorenja koja žive u moru i trećina lađa propade (Jov. 8: 8,9).
    Kad zatrubi treći anđeo, 'pade sa neba velika zvezda goreći kao buktinja (8,10).
    A kad zatrubi truba četvrtog anđela, 'bi udarena trećina sunca i trećina meseca i trećina zvezda'... 'I videh i čuh jednog anđela gde leti posred neba govoreći snažnim glasom: 'teško, teško, teško onima što stanuju na zemlji od ostalih glasova truba, trojice anđela koji će zatrubiti' (8,12).
    I kad peti anđeo zatrubi, Jovan saopštava nešto strašno: 'I videh zvezdu gde pada s neba na zemlju, i dade joj se ključ od studenca bezdana; i otvori ždrelo bezdana, te se podiže dim iz ždrela kao dim velike peći' (9:1,2).
    To je kao pad anđela, kao da je nečastivi prisvojio Zemlju. Iz tog dima izlazi roj paklenih skakavaca, spremnih da muče ljude, one 'koji nemaju Božjeg pečata na čelima'...
    I kad zatrubi truba šestog anđela, bejahu 'odrešena četiri anđela koji su svezani kod velike reke Eufrata... koji behu pripravljeni na sahat, i dan, i mesec i godinu, da pobiju trećinu ljudi' (9,15).
    Šta sve ovo treba da znači? Ne pada li na čovečansto, naznačeno sviranjem truba, ono što je ono milenijumima unosilo u atmosferu i u astralne i materijalne planete u kojima su se 'skladištili' naši neočišćeni uzorci? Apokaliptične sile ubrzavaju proces uzroka i posledica. A posledice su toliko ogromne da sa neba padajuća zvezda otvara ponor zemlje tako da 'pocrneše sunce i nebo od dima studenčeva' (9,2).
    A ono demonsko u čoveku, što predstavljaju četiri pala anđela sa Eufrata, dovodi do još jedne delotvorne posledice - u vidu novih zamaljskih katastrofa. To je kosmički proces čišćenja.

HRAM SA KOVČEGOM SAVEZA

    Pri sviranju sedme trube, posle tako mnogo strašnoga javlja se jedna oslobađajuća vizija. Jovan izveštava: 'I odjeknuše veliki glasovi na nebu govoreći: vladavina nad svetom pripade Gospodu našem i Njegovom Mesiji, i vladaće u sve vekove'... 'I otvori se hram Božji na nebu i posta vidljiv kovčeg njegovog saveza u hramu njegovom, i nastaše munje, i glasovi, i grmljavine, i zemljotresi, i grad veliki' (11,15-19).
    Scena se iz osnova promenila. Vidljivost kovčega upućuje na prisustvo Božije među ljudima, koje će biti i očigledno na kraju Apokalipse, na nekoj 'novoj zemlji' sa novim 'nebom'.

ŽENA I AŽDAJA

    Ali čovečansto još nije stiglo dotle. Da bi to bilo moguće, doći će do jednog drugog kosmičkog događaja. On se nalazi u centru Jovanovog Otkrivenja. Prorok izveštava: 'I znak veliki pokaza se na nebu: žena obučena u sunce i mesec pod nogama njezinijem, i na glavi njezinoj venac od dvanaest zvezda. I beše trudna i vikaše od porođajnih bolova i muka. I pokaza se drugi znak na nebu, i gle: velika aždaha, crvena kao vatra, sa sedam glava i deset rogova, a na glavama njezinijem sedam kruna; i njezin rep odvuče trećinu zvezda nebeskijeh, te ih baci na zemlju. I aždaha stajaše pred ženom koja trebaše da se porodi, da joj proždre dete kad rodi. I rodi muško, sina, koji će svim narodima biti pastir s palicom gvozdenom. I dete njezino bi uzeto k Bogu i prestolu Njegovom' (12,1-5).
   
SOFIJA RAĐA EMANUILA

    Ko je ta žena 'obučena u sunce' a ispod nogu joj mesec? Ovo što se ovde opisuje, u mitologiji je simbol rodilje duha, kosmičke Sofije (Mudrosti). U Jovanovoj viziji ona rađa jednog dečkića kome aždaja najavljuje borbu. Analogija sa rođenjem dečaka Isusa bliska je, ali ipak ne zadovoljava sasvim. Rađanje Isusa Josifu je nagovešteno preko anđela Gavrila rečima: 'Ona (Marija) rodiće sina i ti treba da mu daš ime Isus, jer će on spasiti svoj narod od grehova'. Ovaj izbaviteljski čin već je sproveden. Jagnje (u Jovanovoj viziji) već je otvorilo pečate. Rođenje dečaka o kome govori Jovanova objava, jedan je novi događaj. Isaija izveštava o tome govoreći o rođenju 'Emanuila', i kada proriče Carstvo mira, i Večni savez (ISa. 55,3), u kojem će 'veličanstvo Gospoda' (Isa. 60,2), postati vidljivo na zemlji. Taj dečak simbolizuje jedno novo čovečanstvo, koje se u dušama ljudi začelo još Hristovim rođenjem i mukotrpno u Njegovom duhu sazrevalo, sve dok ne bude spremno da omogući duhovni povratak Hrista Božjeg.

MIHAILO ZBACUJE AŽDAJU

    Ovom, od kosmičke Sofije rođenom duhovnom hrišćanstvu suprotstavlja se: 'stara zmija, zvana đavo i satana, koja zavodi čitav svet' (12,9). Obajva navodi dve strane zla: ono 'demonsko' - koje predstavlja volju za svađom i rascepom, pobunom čoveka protiv Boga, i ono 'satansko' - koje predstavlja vezivanje za materijalno kao suprotnost duhovnome.
    Jedno visoko duhovno biće prihvata borbu protiv đavola. Na scenu sada stupa arhanđeo Mihailo. On zbacuje aždaju na zemlju, što istovremeno znači da on zlo demaskira i svest ljudi o njemu se podiže. U Nebu zbog toga vlada radost, ali aždaja 'proganja ženu koja je rodila dečačića' (12,13). Ono satansko, dakle, suzbija klicu duhovne prekretnice - koju simbolizuje žena i dečačić.

DVE ZVERI

    To se povezuje sa jednom sedmoglavom strašnom nemani koja se pojavljuje iz mora, a koja je delom panter, delom medved, delom lav. Aždaja joj daje 'svoju moć, svoj presto i veliku vlast'. Svet se čudi (divi) toj zveri i klanja se aždaji 'što dade toj zveri moć, a pokloni se i zveri' (13,1-4).
    Ovoj zveri iz mora, pridružuje se još jedna iz dubine zemlje, koja simbolizuje pakao. Ova Bodu protivna sila, predstavljena u dva zverska lica, jeste ona koja ej ovladala istorijom čovečanstva. Kao 'antihrist', ona se pojavljuje svuda tamo gde ljudi i sile za sebe prisvajaju ime Hrista da bi ga zloupotrebljavali - u crkvi, nauci, politici, i u životu svakog pojedinca.

JAGNJE I IZABRANI
   
    U centru ovog dramatičnog događaja odjadnom se pojavljuje jedno novo čovečanstvo. Jovan izveštava: 'I videh, i vidi, Jagnje stajaše na Sionskoj gori, i sa njim sto četrdeset četiri hiljade onih koji su imali njegovo ime i ime njegovog Oca napisano na čelima svojim. I čuh glasa sa neba kao šim mnogih voda i kao grmljavinu jakog groma, a glas koji čuh beše kao od kitarista koji pevaju uz svoje kitare. I pevahu novu pesmu pred prestolom i pred četiri živa bića i pred starešinama; i niko nije mogao da nauči tu pesmu sem onih sto četrdeset četiri hiljade koji su iskupljeni sa zemlje. To su ti što se ne okaljaše ženama; to su naime, devstvenici. Oni idu za Jagnjetom kuda ono ide. Ovi su iskupljeni kao prvenci od ljudi Bogu i Jagnjetu. I laž se ne nađe u njihovim ustima, neporočni su' (14,1-5).
    Ovde zasijava početak novog čovečanstva, u kojem je probuđen Duh Božji zahvaljujući izbaviteljskom činu Jagnjeta koje ljudima daje snagu da pevaju 'novu pesmu', da žive unutrašnju religiju, istinsko jevanđelje.

NAJAVA SUDA

    O ovome izveštava u sledećoj slici jedan anđeo koji leti kroz nebeski prostor, objavljujući poruku spasenja, 'večno jevanđelje', stanovnicima zemlje: 'Bojte se Boga i odajte mu slavu, jer dođe čas njegovog suda, i poklonite se tvorcu neba i zemlje i mora i vodenih izvora' (14,7).
    Zatim drugi anđeli najavljuju pad Vavilona, zamaljsku žetvu, strašni sud sa izlivanjem sedam zdela zala - 'zdela punih gneva Božijeg'. One se izlivaju na zemlju, more, reke, sunce, na 'presto zveri', reku Eufrat, i u vazduh' (14,6;15;16).
    Jedan od sedam anđela koji su izlivali zdele, obraća se Jovanu: 'Dođi da ti pokažem sud nad velikom bludnicom koja sedi nad mnogim vodama. Sa kojom su carevi zamaljski bludničili, a stanovnici zemlje napiše se njenog bludničkog vina. I odvede me u duhu u pustinju. I videh ženu gde sedi na crvenoj zveri koja beše puna bogohulnih imena i imaše sedam glava i deset rogova. A žena beše obučena u porfiru i skerlet i pozlaćena zlatom i dragim kamenom i biserima, držeći u svojoj ruci zlatnu čašu punu gnusoba i nečistote svoga bluda. Na čelu joj beše napisano ime, tajna: veliki Vavilon, majka bludnica i gnusoba zemaljskih. I videh ženu kako se opija krvlju svetih i krvlju Isusovih svedoka' (17,1-6).
   
VAVILONSKA BLUDNICA

    Pod Vavilonom je Jovan - prognan iz Rima na Patmos - mislio na Rim. Ali, Vavilon istovremeno simbolizira celinu bezbožničkog idolopoklonstva koje je praktikovano u 'svetom gradu' Rimu. Preko Rima je ovo bezbožništvo ušlo u crkvu, kada je Konstantin pretvorio hrišćanstvo u državnu religiju. Tako se stvorilo vavilonsko trojstvo, iz bezbožničkog (paganskog) kulta dekadentne svetske sile i posvetovljene Crkve.
    'Bludnost' o kojoj govori Jovanovo Otkrovenje povećalo se kada je Rimska imperija zamenjena Rimokatoličkom imperijom. Jovanova vizija označava vavilonsko-rimsku bludnicu kao 'ženu' u porfiru i skerletu, punu nakita od zlata i dragog kamenja. Time je predstavljena strast Rimske crkve za raskoši.
    A 'zlatna čaša' koju ona drži u ruci, puna je gnusobe. Ko ovde ne pomišlja na psihoteror - sa pretnjam prokletstvom - prema nevernicima, kojim je vavilonsko-rimska vlast pokušala da ugasi unutarnje hrišćanstvo. To je uvek iznova eskaliralo u krvavo nasilje. A to u Jovanovoj viziji simbolizuje 'žena koja se opija krvlju svetih i krvlju svedoka Isusovih' (17,6).

PAD GRADA SA SEDAM BRDA

    Začuđenom Jovanu anđeo govori: 'Ja ću ti kazati tajnu ove žene i tajnu zveri što je nosi i ima sedam glava i deset rogova' (17,7). 'Zver koju si video, beše i nema je, i iziće će opet iz bezdana, pa će otići u propast. A stanovnici zemlje čudiće se... Ovde treba imati um koji ima mudrost! Sedam glava su sedam brda na kojima žena sedi' (17,8-9).
    Aluzija na sedam rimskih brežuljaka? Anđeo koji proroku tumači viziju ne dopušta nikakvu sumnju o čemu je tu reč: 'I žena koju si video - to je veliki grad koji ima vladavinu nad carevima zamaljskim' (17,18).
    Jasno je u koji grad-državu još i dans gotovo svi državnici sveta dolaze da se poklone, dopuštajući pritom da im blagoslov da jedan čovek koji sebe naziva 'Svetim ocem' - što je permanentno huljenje Boga, jer jedino je Bog sveti.
    Zatim je Jovan video 'jednog drugog anđela kako silazi sa neba, koji je imao veliku vlast i zemlja bi obasjana njegovom slavom'. On povika jakim glasom: 'pade, pade Vavilon veliki i posta stan demonima i sklonište svih nečistih duhova... Jer od strašnog vina njegovoga razvrata patiše svi narodi. I carevi zamaljski sa njim se kurvaše. I trgovci zemaljski obogatiše se od njegove silne raskoši' (18,2-3).
    'I čuh glas drugi sa neba kako govori: Iziđite iz njega, narode moj, da ne budete učesnici u gresima njegovim i da ne primite od zala njegovih' (18,4).
    Objava zatim objašnjava veliku kuknjavu koja izbija na zemlji prilikom propasti grada u u porfiru i skerletu punog zlata i dragog kamenja: 'jer se tvojim čaranjem dovedeni u zabludu svi narodi, i u njemu se nađe krv proroka svetih' (18,23-24)

HRISTOVO CARSTVO

    I posle ovoga čuh kao snažan glas mnogog naroda na nebu kako govori: aliluja, spasenije i slava i čast i sila pripada Gospodu našemu' (19,1). 'I videh otvoreno nebo, i gle, konj beo, i koji sedaše na njemu zove se Verni i Istiniti, i on sudi i vojuje po pravdi' (19,11).
    i konačno prorok izveštava: 'I videh anđela gde silazi sa neba, koji je imao ključ od bezdana i lanac veliki u ruci svojoj; i savlada aždahu, staru zmiju, koja je đavo i satana, i sveza je na hiljadu godina; pa je baci u bezdan i zaključa i zapečati nad njom, da više ne zavodi narode - dok se ne navrši hiljadu godina' (20,1-3).
    Nastupa Carstvo mira!



     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane