Vizije Naučne Fantastike

    Ova definicija nije potpuna, jer precizna definicija naučne fantastike ne postoji, ali sasvim odgovara našim trenutnim potrebama, jer obuhvata one oblasti koje bi mogle da se nazovu 'proročki SF'.

    Futurologija spada u grupu fantomskih nauka jer izučava nepostojeće ili nedostupne oblasti i najprostije rečeno, predstavlja nauku o budućnosti. Glavna osobenost futurologije, a ujedno i njen najveći hendikep, jeste to što ona proučava događaje i predmete koji nikada nisu postojali i koji, u najvećem broju slučajeva, možda nikada neće ni postojati.
    I futurologija i naučna fantastika u svojim uplivima u budućnost drže se iste pretpostavke, prihvataju da ista logika razvoja živog i neživog u našem svemiru vredi za sva vremena, da vlada od pamtiveka i da se nikada neće izmeniti. Najveća i suštinska razlika između futurologije i naučne fantastike jeste ta da futurologija teži istini, to jest, pokušava da zaista predvidi događaje i otkrića koja slede, dok naučnoj fantastici to uopšte nije važno. Futurolog, zamišljajući grad na Mesecu, nastoji da pretpostavi kako će taj grad zaista izgledati i funkcionisati, a cilj SF pisca je da opiše grad koji će čitaocu biti uverljiv.
    Ni futurolozi ni SF pisci nisu vidoviti ljudi, međutim, svedoci smo da pojedina dela manje ili više predskažu neki događaj. Da li je tu u pitanju samo slučajnost ili igra statističke verovatnoće ili, pak , nešto sasvim treće?


    Oduvek je bilo nadarenih ljudi koji su, pored ostalog, pokušavali da proniknu u buduće događaje, a prve zapise imamo iz vremena grčkih mudraca, gde se posebno ističu Platonovi spisi o idealnoj državi. No, najbolji rad na tu temu (razmatranje socijalnih i društvenih uređenja) nastao je mnogo kasnije, 1516. godine iz pera Tomasa Mora, engleskog pisca, političara i diplomate: O najboljem državnom uređenju na novom ostrvu Utopija.
    Ovo delo postalo je kamen temeljac mnogim kasnijim ostvarenjima slične sadržine gde su se okušali čuveni pisci i filozofi: Kampanela, Bekon, Belami, Moris, Frans, Vels i drugi, ne uspevajući da nadmaše uverljivost Morove Utopije, međutim, ništa od svih tih predviđanja nije ostvareno i, po uverenju savremene futurologije, nikada i neće.
    Vredna pomena je Velsova knjiga 'Lik stvari koje dolaze', ne baš utopija ali puna preterane vere u čoveka, objavljena 1929. godine u kojoj je na preko 600 strana data izuzetno detaljno i precizno nepostojeća istorija do 2105. godine, gde je razrađena socijalna, tehnička, ratna i naučna budućnost čovečanstva. Osnovni Velsovi propusti su to što je potcenio tehnološki razvoj čovečanstva a precenio međuljudske odnose. Ipak, ima nekoliko fascinantnih preklapanja.
    Vels najavljuje veliku ekonomsku krizu 1933. godine, najavljuje veliki rat u Evropi koji započinje 1940. godine između Nemačke i Poljske!? Predvića jačanje azijskih zamalja, pominje zarazu koja je desetkovala stanovništvo, najavljuje ujedinjenje vodećih zemalja u Svetsku državu...


    Za Žila Verna kažu da je jedan od najvećih i najboljih proroka među SF piscima: predvideo je put na Mesec sa tehničkim pojedinostima koje su se gotovo poklopile sa stvarnim letom Apola 11. Pisao je o podmornici, vazdušnim letelicama i ratnim mašinama mnogo pre nego što su ona postala stvarnost. Međutim, tako pričaju oni koji ne poznaju dovoljno stvari oko ovoga.

    Mit o Žil Vernovoj pronicljivosti prilično je loko srušiti, dovoljno je samo da se malo pažljivije sagleda stanje u Francuskoj krajem 19. veka. Bilo je to doba velikog razvoja tehnike i stručni časopisi su bili puni raznoraznih ideja: kako putovati kroz vodu, ispod leda, kako ostvariti let, da li će se moći putovati praznim prostorom, postoji li podzemni svet... Žil Vern jeste pisao o podmornici deset godina pre nego što je ona realizovana, ali i deset godina kasnije od prvih futurologa i naučnika.
    Takođe, na izgled neverovatno preklapanje putovanja od Zemlje do Meseca predstavljeno u Vernovom romanu i ostvareno gotovo vek kasnije u misili Apolo skoro po istoj putanji, samo je laička mistifikacija jedne sasvim obične stvari. Naime, još 250 godina pre Verna moglo se Keplerovim zakonom lako izračunati vreme potrebno da se na najekonomičniji način stigne od Zemlje do Meseca. Upravo kao što mi odavno znamo da će put od Zemlje do Marsa trajati 147 dana, bez obzira kada bude ostvaren. To nije proroštvo, to nije futurologija, to je neumitni zakon nebeske mehanike.
     U vreme kada je pisao Žil Vern, stručna i naučna literatura je bila mnogo manje dostupna narodu nego danas, tako da je on za najšire mase i zaista bio prvi koji ih je uvodio u taj dolazeći svet tehničkih čuda. Ako se tome doda da je napisao preko šesdeset knjiga u jednom istorijskom trenutku kada gotovo niko drugi nije pisao ništa slično, sasvim je jasno poreklo njegove popularnosti.
    Naravno, ne treba sporiti vrednost i zanimljivost Vernovih romana, avanturističkih priča sa postojećih i nepostojećih svetova, ali treba shvatiti da Žil Vern nije bio prorok, već izuzetno plodan pisac koji je kroz svoja dela pomenuo gotovo sve što je tadašnja nauka najavljivala, a pogodio je isto onoliko koliko je futurologija njegovog vremena pogodila.

    Ipak, postoji jedan period u istoriji naučne fantastike, dug nekih 10-15 godina kada je zaista važilo pravilo: predviđaj što više i što bolje. Začetnik tog pristupa je čuveni Hugo Gernzbak, najhvaljenija i najosporavanija ličnost u svetu naučne fantastike, pobornik tvrđenja da naučna fantastika treba isključivo da predviđa buduće događaje i tehnološke novotarije.
    Bio je osnivač i urednik vodećih SF časopisa, a pod njegovom dirigentskom palicom, 1926. godine pa naovamo, pisci naprosto počinju da se utrkuju ko će kroz svoja dela pomenuti više tehničkih inovacija: radio, televizija, mikrofon, samohodna vozila, raznorazne letelice, robote... Bio je to najgori period postojanja naučne fantastike, kada je bila degradirana na najniže moguće grane, poistovećivana sa najlošijim šund romanima.
    Naravno, ni pisci tog vremena nisu imali nimalo proročkog dara u sebi, ili su pratili naučnu literaturu i krali nagoveštaje svake nove ideje ili pisali šta im padne na pamet, tako da je to ogromno mnoštvo, statistički gledano, moralo da pomene i neko otkriće koje je kasnije zaista i učinjeno.
    Najinteresantniji primer iz tog vremena i među tom grupom pisaca zbio se 1944. godine kada je tada vodeći urednik časopisa 'Astounding', Džon Kembel, objavio priču 'Krajnji rok', izvesnog Kliva Kartmila. Priča nije naišla ni na kakav poseban prijem kod čitalačke publike, ali su vojne vlasti odmah reagovale i podvrgle urednika i pisca detaljnom ispitivanju. Naime, u priči su bile opisane upotreba i posledice  atomske bombe, koja se u to vreme držala u najvećoj mogućoj tajnosti. Na kraju se sve srećno završilo po pisca i urednika jer su uspeli da dokažu da su u prikupljanju materijala za priču korišćeni isključivo podaci iz tadašnjih magazina i stručnih časopisa. Dakle, i u ovom slučaju je ono što je u prvi mah izgledalo kao proročansto ili izuzetno vizionarstvo svedeno u realne okvire.
    No, većina čitalaca je te stvari primala kao prava mala proročanstva i od tog doba se omasovilo mišljenje o proročkoj funkciji naučne fantastike. Još jedan atribut je naučna fantastika zaradila u periodu između dva rata - atribut književne bezvrednosti. Ta dva repa još i danas je prate i otežavaju joj razvoj.


  Naučna fantastika u svojoj bogatoj istoriji beleži i slučajeve masovnog dirigovanog proricanja. Naime, u bivšem SSSR-u, Staljin je, posle dolaska na vlast, pored svojih vojnih, političkih i građanskih stvari, zaključio da mu naučna fantastika može divno poslužiti u propagandne svrhe. Tada nastaje čitava garnitura ruskih pisaca koja je u periodu od nekih 20-30 godina zamazivala oči sovjetskom narodu pišući o bliskoj i daljoj budućnosti svoje zemlje i cele planete.
    U tim njihovim proricanjima budućnosti uvek se ispoljavalo da je ruski socijalizam jedini pravi put u savršeni komunizam, jednino pravedno uređenje na svetu, da za nekoliko decenija jedino Rusi preostaju na planeti i grupice nekakvih primitivnih Zapadnjaka po rezervatima. Obilato se pisalo o degradaciji i propasti Zapada i crnoj budućnosti za kapitalizam.

    Na ovom primeru vidimo da nam je naučna fantastika pružila još jednu mogućnoat bezvrednog proricanja, bezvrednog sa stanovišta verodostojnosti i ostvarivosti, a naravno, bezvrednog i sa stanovišta književnih vrednosti.
    U pedesetim godinama, u vreme 'hladnog rata', naučna fantastika preuzela je na sebe, pored ostalog, i ulogu svojevrsne opomene. Slede mnoga dela koja prikazuju manje ili više crnu budućnost, propast sveta, nuklearni rat, kraj demokratije, povratak fašizma, stvaranje dehumanizovanih gradova i društava, masovne gladi, bolesti, kataklizme...
    Ali tu se ni u jednom slučaju ne radi o stvarnom pokušaju predviđanja budućih događaja, već ta dela treba shvatiti, pre svega, kao upozorenja: šta se može dogoditi ukoliko se, na primer, ne zaustave demografska eksplozija čovečanstva, trka u naoružanju, nekontrolisano uništavanje šume, prekomerno zagađivanje životne sredine...


    Pravi odnos SF pisaca i proricanja možemo videti kroz tri najizrazitija primera: Stanislav Lem, Isak Asimov i Artur Klark. Sva trojica su postigla zapažene uspehe i na polju SF stvaralaštva i na polju futurologije.
    Prva dvojica imaju sličan pristup: kada pišu SF dela onda puštaju mašti na volju, sežu hiljadama godina u budućnost i mare jedino za ubedljivost same priče. Međutim, kada pokušavaju da prodru u buduće događaje kroz svoje futurološke knjige, to rade na specifičan, zapravo, nimalo proročki način.
    Isak Asimov matematičkom logikom razlaže SVE mogućnosti koje se mogu javiti u problemu koji obrađuje. Recimo, njegova knjiga o mogućoj katastrofi Zemlje, gde polako, na sistematski način razmatra apsolutno sve što se može desiti sa ovom našom zamljskom kuglom, najbolji je primer za to. Ukoliko dođe do bilo kakve katastrofe na Zemlji, globalnog ili lokalnog karaktera, ona će se desiti na jedan od tu pomenutih načina. Slična je i njegova studija o robotskoj civilizaciji.
    Artur Klark je u ceo svoj posao uneo malo više hazarda. Njegova SF dela smeštena su uglavnom u blisku budućnost u tehnološki visokorazvijenu civilizaciju ljudi, sa mnoštvom predviđenih događaja i otkrića. Međutim, nisu tu u pitanju prava proročanstva, već više razmatranja kako bi se određeni problemi najbolje mogli rešiti. Tehničke pojedinosti opterećuju njegove romane, a često nemaju opravdanja u samoj logici priče. Od svih Klarkovih razmatranja: komunikacioni sateliti, ishrana kosmonauta, lift za orbitu, opstanak na Mesecu i drugi, najveći uspeh postigla je njegova i Kjubrikova zamisao o WC-u u bestežinskom stanju, za koji im je NASA otkupila patent.
    U svojim futurološkim knjigama Klark (slika desno) dopušta sebi izlete u proroštvo, posebno kada je u pitanju tehnološki razvoj čovečanstva, gde čak ide dotle da vremenski locira u budućnost određene događaje. I tu, kao i većina proroka, ima malo uspeha.
    Po Arturu Klarku (ono što je pisao 1976. godine) do 1980. trebalo je da se iskrcamo na Mars, da ostvarimo lični radio i komunikaciju sa morskim sisarima, do 1990. dobijemo mašinsko prevođenje i koborge (tada ne, ali danas postoji), kontrolu nad fuzijom, do 2000. da ostvarimo kolonizaciju planeta, veštačku inteligenciju, bežični prenos energije (ostvareni prvi uspesi).
    Pisci, pa i futurolozi sada izbegavaju ovakve zamke i uglavnom kada govore o događajima koji će se možda ostvariti, onda ne pominju vremensku odrednicu. Pisci su se dosetili još jednom triku kada pišu o budućih nekoliko godina a ne žele da rizikuju gubitak aktuelnosti: prelaze u alternativne ili paralelne svetove u kojima je sve dozvoljeno.
   U traganju za što originalnijom tematikom, SF pisci su prošarali sve oblasti ljudskog delovanja, sva naučna, paranaučna i pseudonaučna tvrđenja i dotakli svaki mogući problem. U svemu tome, nisu mimoišli ni proroke i proroštvo. Neki SF pisci su pokazali svu besmislenost proročanstava, ukazujući da se sam život zasniva upravo na nepoznavanju onoga što dolazi, da jedina stvar koja čini život mogućim jeste - neprekidna i nepodnošljiva neizvesnost.