Vidovnjaci u Službi Kriminalistike

   Sicilijanske vlasti su pre trideset godina pozvale poznatog holandskog vidovnjaka Žerara Kroazea da poseti ovaj deo Italije i pokuša da reši enigmu četverostrukog ubistva u jednoj kući u luci u Palermu. Policija, naime, nije uspela da pronađe nikakve tragove niti indicije koje bi omogućile makar početak konkretne istrage, tako da je pritisak javnosti na policiju bio sve jači.

    I tako se pribeglo angažovanju poznatog vidovnjaka, kome ovo nije bio prvi put da svoje sposobnosti stavi u službu jedne policijske istrage. Kroaze je, naime, već razrešio slučajeve ubistva u nekoliko zemalja, a svojevremeno je pomogao i u otkrivanju misterije jednog nestanka u tadašnjoj Jugoslaviji.
    Naravno, ovakvi ljudi kojima se pripisuju takozvane vančulne - ekstrasenzorne sposobnosti, obično se angažuju u slučajevima kada se ni na jedan drugi način ne može pronaći nestala osoba, razrešiti neko tajanstveno ubistvo ili otkriti neka druga tajna. Pa i tada se istrage vidovnjaka vode daleko od očiju javnosti i, naravno, ne beleže se u kriminalističkim dosijeima, jer sve policije sveta nastoje rešavati probleme svojim tradicionalnim policijskim metodama, a javno korišćenje vidovnjaka moglo bi dovesti do osude od strane javnosti. Ali, kao što se vidi, kad slučaj stane u mestu, tada je svaka pomoć dobrodošla, što ilustruje i slučaj pomenutog Kroazea. 
    Naročito je interesantan slučaj vezan za nestanak četverogodišnje Njujorčanke Edit Kjekorius, koju su poslednji put videli da se igra u jednoj ulici na Menhetnu. na osnovu izjaeve jednog očevica, policija je posumnjala da je devojčica odvedena u Čikago, tako da je istraga usmerena u tom pravcu. Međutim, kako istraga nije napredovala, odlučeno je da se savet potraži od neke osobe sa parapsihološkim sposobnostima. Izbor je pao na gorepomenutog  Žerara Kroazea, kome su bili dovoljni fotografija nestale devojčice iplan grada Njujorka. Ubrzo je precizirao šta se dogodilo sa devojčicom, naznačivši pri tom i mesto gde je poslednji put viđena. Takođe je opisao i otmičara, zapravo ubicu, jer je devojčica bila silovana i pretučena na smrt. Na osnovu Kroazeovih uputstava policija je zaista pronašla telo nesrećne devojčice, ali isto tako i ubicu koji je zatim priznao zločin.
    Kroaze tokom svojih viđenja nikada nije bio u stanju hipnoze. Radio je bez rituala, bez pomoćnih sredstava poput, na primer, kristalne kugle ili viska. U nekim slučajevima, kada je to bilo potrebno, koristio je, takozvane, indukatore - neki komad odeće, prsten, fotografiju osobe, što mu je pomagalo u konstruisanju duhovnih slika. Ovo se, inače, u parapsihologiji označava kao psihometrija ili psihoskopija.

    Čime objasniti ovakve slučajeve? Možda ovde nema ničega misterioznog, jer vidovnjake možemo da uporedimo sa lovačkim psima sposobnim da nanjuše stvari. Vidovnjaci imaju supersenzibilnost i intuiciju kojom primaju izvesne vibracije od objekta za kojim se traga. U stvari, svi mi posedujemo taj dar, ali ga potiskujemo. Istraživači ovakvih fenomena, vezanih za sposobnost da se događaji vide u slikama ili intuitivno primaju na neki drugi način, često ukazuju na to da nije isključeno da ova vrsta obdarenosti spada u takozvane arhaične sposobnosti ljudske duše koje su posedovali gotovo svi ljudi u veoma davnoj prošlosti čoveka. Moglo bi se, dakle, pretpostaviti da se iz nepoznatih razloga ta vrsta sposobnosti održala kod nekih ljudi sve do naših dana. U stvari, ne može se isključiti mogućnost da ova nadarenost latentno još postoji u najdubljim slojevima podsvesti, na šta izgleda da ukazuju i hipnotički eksperimenti.
    Ljudi poseduju sposobnosti koje su postale svesne, one koje su iznad praga svesti, pod uticajem borbe za opstanak. Ali mi posedujemo i druge, one koje je borba za opstanak ostavila netaknutima, koje su ostale subliminalne, podsvesne. Naše svesno Ja nema pristupa do ovih sposobnosti. Ali, kao posledica nekog slučaja dolazi u određenoj tački do komunikacije između različitih delova našeg bića, pa jedna podsvesna sposobnost izlazi na svetlost dana. I naši snovi su  jedan vid uranjanja u nesvesno, pri čemu se često u vidu slikovnih vizija i simboličkih asocijacija projektuju neki stvarni događaji ili kontakti sa nama bliskim osobama.
    Zanimljiv je slučaj i Suzan Padfild za koju je vezan slučaj iz 1979. godine. Policija nije nikako uspevala da uđe u trag jednoj nestaloj devojčici, devetogodišnjoj Inesi Čurinoj, koja se nikad nije vratila sa klizanja po uzaleđenom jezeru nedaleko od svoje kuće u moskovskom predgrađu. Otac nestale devojčice uspostavio je kontakt sa Viktorom Adamenkom, poznatim sovjetskim psihologom, a ovaj je stupio u vezu sa jednom britanskom parapsihološkom institucijom. Tako je pošiljka sa fotografijom i školskim rukopisima nestale devojčice stigla i do Suzane Padfild, što je ovoj bilo dovoljno da razreši zagonetku neobjašnjivog nestanka. Suzan je, naime, jasno videla devojčicu kako se kliza zajedno sa jednim bradatim muškarcem, koji je zatim odvodi kod sebe u kuću. Muškarac je počeo devojčicu svlačiti na šta je ova počekla najpre negodovati, a potom i vrištati. Uspaničen, muškarac ju je počeo udarati sve dok je nije onesvestio, da bi je zatim, ne znajući šta drugo preduzeti, i zadavio.
    Njeno telo, umotano u 'nešto plavo', odvezao je izvan grada i bacio u reku. Suzan je, uz sve ostalo, dala i prilično precizan opis čoveka koji je izvršio zločin, pa čak i upozorila da je, pre nego što je napustio grad, obrijao bradu. Adamenko je o svemu ovome obavestio policiju. U istrazi koja je usledila pronađen je upravo ovaj čovek koga je opisala Suzan. Priznao je zločin, za koji se ispostavilo da se odvijao upravo onako kako da je vidovnjakinja opisala!

    Jedan od neospšornih likova na ovom području je svakako bio Jan Hanusen, čuveni vidovnjak koga je Hitler ubio 1933. godine zbog preskazanja loma Hitelrovog Rajha. Hanusen je postao aktuelan zahvaljujući filmu koji je o njemu snimio mađarski reditelj Ištvan Sabo, a zatim i navodnim diktatima koje u stanju polusna prima Erika Fuks, nejgova kćerka. Njegova kćerka kaže da je on imao urođeni dar koji je primećen kada je on imao četiri godine i živeo u Beču, gde je i rođen. Jedne noći, dok su njegovi roditelji bili u pozorištu, najednom se probudio, izvukao iz kreveta svoju dadilju i naterao je da napusti vilu i izađu u vrt vičući da je kuća u opasnosti. I stvarno, samo što su se našli u vrtu, zgrada je odletela u vazduh usled neispravnih plinskih uređaja.
    Hanusen se, međutim, po svojim neobičnim sposobnostima pročuo tak kao 20-togodišnjak, u vreme dok je kao vojnik cara Franca Jozefa pronalazio, za račun vojske, vodu, ugalj i minerale. Tako je i mnoge bunare, koji se danas koriste u Bosni i Hercegovini, pronašao upravo Hanusen. Ali, u to vreme se desilo nešto što je imalo šireg odjeka, kada je spasao život jednoj četi vojnika koji su trebali putovati vozom. Pokušavao je da ih ubedi da odlože put, ali kako ga nisu htela poslušati, odlučno je legao na šine kako bi sprečio da voz pođe. Neposredno nakon toga srušio se most preko koga je voz trebao da pređe. Zbog spasavanja elikog broja ljudi, Hanusen je dobio nagradno odsustvo.
    Haunsena su primali i sa njim se savetovali mnogi vladari, političari, bankari, glumci, ali ovaj vidovnjak je najveću slavu stekao sarađujući upravo sa policijom. Da pomenemo samo jedan primer. U državnoj štampariji Austro-Ugarske, nestajale su velike sume novca, što policija nikako nije mogla da odgonetne. Na kraju je pozvan Hanusen u pomoć. Vidovnjak je neko vreme razgledao kanselarije i posmatrao celokupno osoblje, da bi onda jednostvno prstom upro u jednog mladića i do detalja opisao kako je ovaj prisvajao novac i gde ga skriva. Istraga koja je usledila samo je potvrdila sve što je Hanusen rekao.
    Da pomenemo još jedno ime, a to je Doroti Alen, za koju kažu da je neobičan slučaj u istoriji američke policije. Ona nije završila nikakve škole, ne poznaje nikakve naučne metode, ali instinktivno pronalazi nestale osobe kojima se izgubio svaki trag. Za svoju uspešnu saradnju sa policijom dobila je i nekoliko odlikovanja. Njena saradnja sa policijom počela je sasvim neočekivano. Kada se jednog decembarskog jutra probudila u šest sati, setila se čudnog sna.

    Videla je u velikoj cevi leš nekog dečaka, a cev je bila u vezi sa rekom. Danima ju je progonila ta slika, sve dotle dok se na kraju nije obratila policijskoj stanici u Nju Džersiju. Tada je od šefa stanice saznala da se upravo onog jutra kada je sanjala neobičan san, u osam sati utopio petogtodišnji Majkl Kurkiš i da njegov leš nije pronađen. Objasnila je policajcima da je vidovita, ali oni se nisu osvrtali na to. policajac, Donald Vikaro, koji je bio prijatelj porodice Kurkiš, mislo je međutim drugačije. Doroti je pšoliciji još napomenula da dečak nosi polo košulju, da oko vrata ima lančić sa slikom sveca, preko svega skijaško odelo a da je cipele obukao naopako.
    Policajac Vikaro je proverio podatke i sve je bilo tačno! Tada su zajedno pošli u potragu za dečakovim telom. Doroti je neprekidno doborila da telo vidi u cevi, a policajac Vikaro je znao jedino za sigurnosne cevi koje su odvodile vodu za vreme visokog vodostaja. Zamolio je Doroti da se stavi u položaj leša i da mu opiše šta vidi pred sobom i iza sebe. Ona je rekla da ne stoji u vodi, ali da je ispred i iza nje voda. Zatim je Doroti imala i druge vizije. Videla je brojku osam, neko parkiralište, školu na ograđenom terenu, red kanselarija sa imenima ispisanim zlatnim slovima i fabriku u pozadini. Rezultati službene istrage vrlo brzo su se podudarili sa Dorotinim vizijama. Telo dečaka pronađeno je u jezeru povezanom sa rekom, pet kilometara od mesta utapanja. Tu su bila dva jezera spojena uskim komadom kopna. Onaj ko je stojao na kopnu, imao je osećaj da stoji u vodi jer je ona bila i ispred i iza njega. U blizini je bila škola sa ograđenim vrtom koja je nosila broj osam, a pored nje kanselarije sa zlatnim slovima na vratima i fabrika sa velikim parkiralištem. Dečak Majkl je zaista bio obučen onako kako ga je Doroti opisala, a čak su mu i cipele bile obuvene naopako! A u vreme nesreće neko građevinsko preduzeće je postavilo velike cevi koje su služile kao temelj za privremeni most na reci. Vremenom je Doroti usavršila svoje neobične sposobnosti, naučivši da brže povezuje asocijacije i sklapa ih u gotove slike.
    Bez obrzira na sve ove slučajeve, policaja se ipak nerado koristi ovakvom vrstom usluga. U Škotlad Jrdu, recimo, izričito negiraju da su u bilo kom slučaju tražili pomoć nekog parapsihologa, a slično govori i američka policija. Međutim, istraga u vezi sa nestankom 19-godišnjeg mladića u Teksasu pokazala je suprotno. Parapsiholog je zatražio mladićevu sliku i prsten iz njegove škole, jer su dečaci koji su išli u tu školu, imali njen prsten. Pomoću svega toga on je 'video' mesto gde se mladić nalazi, ali i način na koji je stradao. Policija je kasnije na tom mestu zaista pronašla mladićevo telo, a i sve ostalo što je parapsiholog u vezi sa celim slučajem 'video'pokazalo se potpuno ispravnim.
    Neki stručnjaci smatraju da vančulne sposobnosti ipak nisu toliko privilegija samo posebno obdarenih pojedinaca, kako se to obično misli. Jer, veliki broj ljudi u snovima ima vizije događaja o kojima nije moguće da dobiju informacije normalnim čulima. Stručnjaci koji se bave proučavanjem paranormalnih fenomena procenjuju da se 65 procenata vančulnih iskustava odvija upravo u toku spavanja, dakle onda kada su normalna čula u stanju mirovanja, čime se otvara prolaz i za one suptilnije poruke potisnute u drugi plan pod delovanjem 'snažnih osećaja neophodnih za neposredno preživljavanje o kojih smo zapravo jedino svesni'. Na žalost, i jezik snova je često nejasan i simbolički uobličen, tako da ga nije jednostavno do kraja protumačiti.
    Ali, možda će se jednog dana u kriminalističke dosijee zaista upisivati i snovi svedoka. Putevi do istine možda i jesu različiti, ali najvažnije je do nje stići.