Tajni Eksperimenti - Viđenje Na Daljinu

    Sa svoje strane, tadašnji predsednik Bil Klinton izdao je naredbu naslovljenu kao 'Poverljiva informacija od interesa za nacionalnu bezbednost'. U njoj se navodi, između ostalog, da su se 'u skorije vreme dogodile dramatične promene koje omogućavaju otvaranje prema javnosti, ali da sve pretnje kojima je izložena nacionalna bezbednost još nisu otklonjene'.

    Komentatori su ovu naredbu prvog čoveka Amerike uglavnom okarakterisali kao 'punu fraza', pa tako i odeljak u kojem se kaže: 'Ako postoji značajna sumnja da informacije ne treba da budu poverljive, one to i neće biti. U nekim izuzetnim slučajevima javno interesovanje za obelodanjivanjem može da prevagne i one će biti objavljene'.
    Fizičar Harold Puthof, koji je sa svojim kolegom Raselom Targom bio na čelu tima eksperimentatora, sam je izneo da je pokušaje 'viđenja na daljinu' CIA pomogla sa 50.000 dolara, a da su njeni službenici, uključujući i Džona Makmahona, tada šefa Tehničkog servisa i kasnije pomoćnika direktora Agencije, bili uveliko prisutni prilikom eksperimenata. Nakon afere Votergejt i unutrašnjih kritika programa, CIA se odrekla sponzorstva, a preuzele su ga Vazdušne snage pod vođstvom Dejla E. Grafa, analitičara u Odeljenju za stranu tehnologiju.
    Istorija interesovanja obaveštajnih službi za parapsihološke eksperimente, međutim, mnogo je duža i počinje davno pre 70-ih godina, praktično još za vreme Drugog svetskog rata, nastavljajući se u toku rata u Koreji, a odnosila se, pored ostalog, na primenu hipnoze kao i barbiturata i marihuane prilikom ispitivanja zarobljenika. CIA je već tada uveliko istraživala razne načine postizanja kontrole uma, čak i uz upotrebu hirurških zahvata na mozgu!


    Hladnoratovska trka u naoružanju podrazumevala je i uporne pokušaje da se telepatija iskoristi kao način da se dođe do poverljivih informacija koje neprijateljska strana brižljivo krije, i tu su jednako SAD i Sovjetski savez nastojali da, daleko od očiju javnosti ili u eksperimentima koji su prividno imali drugi karakter i nisu se direktno odnosili na obaveštajno delovanje, postignu toliko željenu prednost.     Istovremeno, hipnoza, droge i lobotomija, posebno ili u kombinaciji, bili su sredstva kojima se tragalo za famoznim 'serumom istine' pod čijim delovanjem nijedan od stranih agenata i špijuna ništa neće moći da sakrije pred islednicima. S druge strane, eksperimenti sa elektrošokovima, LSD-om, ketaminom i psilocibinom, kao i unošenje u podsvest poverljivih informacija tokom promenjenog stanja svesti, bili su sračunati da stvore 'superagenta', koji u slučaju da bude podvrgnut ispitivanju od strane neprijatelja, zahvaljujući blokadi u podsvesti, neće biti u stanju da otkrije nikakve kompromitujuće podatke!
    Jedan od upečatljivih slučajeva 'kontrole uma', krajem 40-ih i početkom 50-ih godina prošlog veka odnosio se na poznatu manekenku Kendi Džons, čije je pravo ime bilo Džesika Arlin Vilkoks. U knjizi 'Kontrola CIA nad Kendi Džons' autor Donald Bein prenosi brojne sate razgovora sa manekenkom i njenim suprugom, koji otkrivaju kako je sprovođen sistematski program da se stvori alternativna ličnost i manipuliše njome, tako da osoba čak i nije svesna kakve sve tajne informacije poseduje i na koji način ih prenosi tamo gde ih njihovi kreatori upućuju. Tako je i Kendi Džons, i ne znajući, bila špijun visokog ranga, zahvaljujući posthipnotičkim komandama. Pretpostavlja se da je sličan model upravljanja ličnošću i navođenjem da izvrši naredbe kojima je ona 'programirana' bio primenjen i u slučaju Lija Harvija Osvalda, atentatora na Džona Ficdžeralda Kenedija 1963. godine u Dalasu, Sirhana Sirhana koji je 1968. ubio Roberta Kenedija, i u još nekim slučajevima.


    Među glasinama da su CIA i američka mornarica umešane u pokušaje da se ostvari telepatska veza sa posadom podmornice dok se ona nalazi pod vodom, najpoznatija je ona o 'Nautilusu', prvoj nuklearnoj podmornici koja je porinuta u more u januaru 1954. godine.

    Otkrivanje neprijateljskih plovila i komunikacija sa svojima, u situaciji kada nije moguće ostvariti radio-vezu i kada su oni praktično odsečeni od sveta i prepušteni sami sebi, makar i na paranormalan način, činilo se da je tada bila od prvorazrednog značaja. Toga su bili svesni i Sovjeti kada je godinu dana kasnije 'Nautilus' nestao u morskim dubinama, sposoban da, zahvaljujući nuklearnoj energiji, ne isplovljava mesecima, pa čak i godinama, što je Ruse dovodilo do očajanja, jer nisu imali predstavu gde bi se ova podmornica crne boje i nevidljiva za radarske znake mogla nalaziti.
    Afera je izbila u leto 1958, kada je jedna britanska transantarktička ekspedicija pokušavala da pređe Polarni krug. Prema tajnom projektu američke mornarice, pod nazivom 'Sunčev sjaj', 'Nautilus' je 23. jula isplovio iz Perl Harbura i zaputio se prema Beringovom moreuzu, da bi se približio sovjetskoj obali samo na nekoliko kilometara.
    Već 3. avgusta mornarički komandant Vilijam R. Anderson objavio je da je plovilo stiglo na Severni pol. Sovjeti, koji su imali informaciju o sličnom pokušaju 'Nautilusa' u septembru prethodne godine, kada je u ledu slomio periskop, pitali su se kako je ovoga puta ostvarena radio veza sa komandom, dok se podmornica nalazila pod debelim slojem leda? Naime, tamo se nisu mogle postaviti bove na kojima bi se nalazili transmisioni radio uređaji.
    Odgovor je dao francuski magazin 'Konstelacija' naredne, 1959. godine, u članku pod naslovom 'Prenos misli – novo ratno oružje', čiji je autor tvrdio da je, počev od 25. jula, sa posadom 'Nautilusa' izveden uspešan telepatski eksperiment, kojim je rukovodio Džozef B. Rajn, direktor Parapsihološke laboratorije na Djuk Univerzitetu. Prenos misli je bio strogo kontrolisan i trajao je 16 dana, pošiljalac je bio student Djuk Univerziteta u Darhamu pod imenom 'Smit', i on se za to vreme nalazio u Vestinghausovoj laboratoriji u Merilendu. Za primanje poruka pomoću Zenerovih karti na podmornici je bio 'zadužen' mornarički poručnik nazvan 'Džons', i on je dobijao vizuelne utiske sa kopna. U 'Nautilusu' vođa projekta bio je pukovnik Vilijam H. Bouers, direktor Biološkog odeljenja Istraživačkog instituta vazdušnih snaga, a izveštaj o uspešno izvedenom eksperimentu poslat je lično predsedniku Dvajtu Ajzenhaueru.
    Mornarica je, naravno, sve to demantovala, ali je u 'Žurnalu' koji je izdavao Rajn već bio objavljen mali tekst o 'dotaciji' koja je data laboratoriji od strane mornarice. Mnogo godina kasnije Džozef Gajder Prat, jedan od ključnih ljudi eksperimenta, čija je povezanost sa CIA bila van svake sumnje, okarakterisao je priču o 'Nautilusu' kao prevaru, ali - bez argumenata.

    Zanimljivo je šta se za to vreme dešavalo u Sovjetskom savezu. Najpre je Gleb Anfilov, urednik časopisa 'Znanje-sila' postavio pitanje šta će sovjetska nauka učiniti kako bi odgovorila na američke telepatske pretnje!? Ovo je bilo utoliko čudnije zato što je sovjetska enciklopedija u izdanju iz 1956. godine okarakterisala telepatiju kao 'antinaučnu idealističku fikciju', a ova zemlja zvanično nije imala parapsihologa. Slučaj sa 'Nautilusom' doprineo je da se sovjetska gledišta značajno modifikuju, jer su sva istraživanja na tom polju do tada bila u rukama doktora Leonida Vasiljeva i on je zaključio da je ovaj eksperiment pokazao 'da je moguće komunicirati telepatijom ispod površine mora i kroz metalni oklop podmornice'. Kako je Vasiljev bio direktor Odseka za psihologiju na Lenjingradskom univerzitetu i dobitnik Lenjinove nagrade, mogao je sebi da dozvoli i sledeću izjavu: 'Mada se parapsihologija ne uklapa u već poznatu nauku, dijalektički materijalizam je neće odbaciti ili ignorisati. Ako odbacimo rezultate eksperimenta, mi reafirmišemo idealizam i tako pomažemo jačanje korena praznoverja'. Uz tvrdnju doktora Leonida Vasiljeva da će 'otkriće energije koja stoji iza telepatije biti jednako važno kao i otkriće atomske energije', u SSSR-u je počela nova era istraživanja ekstrasensozne percepcije.


    Upletenost američkih obaveštajnih službi, CIA i DIA, kao i vojnih obaveštajaca u istraživanje paranormalnih aktivnosti, i pored dugogodišnjeg negiranja bilo kakvih veza sa ovakvom vrstom eksperimenata, vremenom je tu i tamo ugledala svetlost dana.

   U martu 1996, list 'Armija novog doba' objavio je članak u kojem, pored ostalog, navodi: 'U poslednjih deset do petnaest godina veliki broj vojnih kadrova, većina od njih na značajnim pozicijama u Vojnoj obaveštajnoj službi, pokazao je interesovanje i rukovodio programima ili projektima koji su ispitivali paranormalne aktivnosti i sposobnosti. Nekoliko vladinih studija posvećenih povećanju ljudskih sposobnosti urađeno je za to vreme. Mnoga moderna istraživanja u parapsihologiji teže da podrže ideju kako je proširena percepcija nasleđe iz davne prošlosti, kada je nastala zbog potrebe za preživljavanjem. Ovo potvrđuju brojne epizode takve vrste koje se dešavaju prilikom raznih katastrofa ili traumatičnih događaja. Proučavanje delovanja sibirskih i eskimskih šamana takođe pokazuje da razvoj ESP ili sličnih njima šamanskih moći nastaje prilikom ranjavanja, izloženosti hladnoći ili u toku izolacije. Tendencija ka podvajanju ličnosti takođe se događa kod šamanskih iskušenja, što je u suprotnosti sa iskustvima većine vračeva u tropskim predelima, koji nastoje da steknu svoje moći uz pomoć narkotika za menjanje svesti'.
    U nastavku, autor pominje da je vijetnamski način ratovanja, vođen u stresnom borbenom okruženju, zbog stalne opasnosti od neprijateljskih zaseda, rezultirao velikim brojem izveštaja njegovih učesnika o izoštrenoj percepciji i svesnosti. To se manifestovalo otkrivanjem zaseda i karakterističnih gerilskih zamki u džunglama - pre nego što bi one postale vidljive. Naslućivali su prisustvo neprijateljskih vojnika bez ikakvog vidljivog znaka o njima, a dešavale su se i vremenske dilatacije u toku kojih se mogao videti metak kako polako leti prema svojoj meti, tako da postoje čak izveštaji o vojnicima koji su uspeli da ga izbegnu skokom sa njegove putanje!
    Doktor Jan Vikramaseker sa Medicinske škole Istočna Virdžinija proučavao je ekspanziju senzornih sposobnosti za vreme trauma koje su dovodile do vremenskih dilatacija, a, takođe, i efekte deprivacije ličnosti na hipnotičku osetljivost jedne mlade žene. Džon Gitinger, psiholog u CIA, povezan sa Ljudskim ekološkim društvom, koje predstavlja ogranak ove obaveštajne službe, priznao je u nedavno objavljenom članku u listu 'Američke vesti i svetski izveštaji' da ima saznanja o eksperimentima na razvijanju ekstrasenzornih sposobnosti uz pomoć davanja električnih šokova osobama koje su pružale netačne odgovore.