Lov Na Veštice

    Engleska reč veštica izvedena je od anglosaksonskog glagola znati. Prema tome, veštičarstvo bi se moglo tumačiti kao potraga za znanjem i mudrošću. Veštice se, poput naučnika, odaju proučavanju i istraživanju prvenstveno iz ličnih pobuda. Osnovna razlika između bele i crne veštice sastoji se u tome što se bela veštica vezuje za prihvaćene oblike religije. U nekim zajednicama bela veštica može zapravo stvoriti i voditi ogranak neke religije i služiti dobrobiti naroda. Ali, crna veštica obožava nečastivog i odana je svim demonskim stvorenjima poput Lilit, kraljice noći.
     Crne veštice se izdržavaju tako što prodaju svoje bajalice i čarolije, a zbog načina na koji ih ljudi koriste, vradžbine su na lošem glasu. Međutim, crna veštica, ako i proizvođač oružja, ne misli da treba da preuzme odgovornost za zloupotrebu svojih proizvoda.
   Bele veštice, rade gotovo uvek za dobrobit čovečanstva, kao u slučaju pripremanja narodnih lekova. Svoje opštenje sa ostatkom sveta svode na posredničku ulogu. One nikada neće prizvati smrt ili usmeriti prirodne sile da unište njihove neprijatelje. U nesrećna vremena, mogu biti optužene kao crne veštice, ali na kraju uvek izbegnu njihovu zlu sudbinu. Ove druge znaju da se neće popeti na nebo i da će ih nečastivi sigurno ugrabiti.
  Crne veštice redovno imaju učenike koje dugo i uporno uče zanatu. Nagrađuju ih na početku fizičkom lepotom i neodoljivom ljubavnom privlačnošću uz propratni efekat - nemogućnost reprodukcije. Crna veštica ne može imati potomstvo. Ostale nagrade uključuju dug život, crna veštica živi i preko sto godina.
    Veštica može početi da uči zanat u bilo kojoj dibi posle puberteta i ona prolazi kroz različite stepene znanja. Počinje se relativno jednostavnim čarolijama, poput mešanja ljubavnih napitaka, i postepeno napreduje do najvišeg stepena. Vražbine se prenose usmenom predajom. Jedina pisana uputstva davno su još javno spaljena. Kandidatkinja za vešticu provodi mnogo vremena u učenju bajalica napamet, ali ih ne može upotrebiti dok ne preda dušu nečastivom. Izabel Daudi, lepa i mlada riđokosa škotska veštica iz XVII veka ispričala je svojim tužiocima većinu onoga što danas znamo o uvođenju mladih veštica u tajne zanata. Kandidatkinja mora stajati naga pred svedocima, staviti svoju desnu ruku na glavu, podići levu nogu, uhvatiti stopalo levom rukom i svečano obećati nečastivom sve što se nalazi među njenim rukama.
    Mlade veštice postaju pridruženi članovi skupa od trinaest veštica, ali ne mogu postati punopravni članovi dok neku od trinaest veštica egzorcisti ne 'oslobode' ili je ne ugrabi Belzebub, ili je ne spale na kocu.
    Skupina veštica održava se jednom mesečno, za vreme punog meseca, a veštičiji sabat organizuje se pet puta godišnje. Svi koji se plaše veštica mogu ih lako izbeći tako što će ostati kod kuće u vreme kada se veštice okupljaju, mada one nemaju ništa protiv prisustva posmatrača. Jedino pravilo koje treba poštovati je da svi prisutni moraju biti nagi, učestvovati u orgijanju, javnom bludu, skrnavljenju devica. Progoni okreću veštice protiv zajednice i one postaju zaista opasne. Ubrzo, ljudi odlučuju da jednim udarcem reše sve svoje probleme. Organizuju lov na veštice i sve sumnjive podrvrgavaju sudskom procesu.

    Obično se krivica lako dokazuje, čak i ako optužena poseduje samo nekog kućnog ljubimca. Ako neka žena ima mačku sa kojom priča, očigledno je po njima, da joj neki bliski duh pomaže u vradžbinama.
    Kada se lovci na veštice zadovolje, njihov zadatak je jasan. Treba da spale veštice na hrastovim drvima, da odnesu pepeo iz naselja i razveju da na četiri vetra. To, naravno, ostavlja prazninu u veštičijem skupu, koju će popuniti veštica - pripravnik.


  Pre svega jedna važna činjenica. Američka armija u svom sastavu poseduje jednu posebnu jedinicu veštica. Za vreme bombardovanja našeg Kosova, 1999. godine, bile su poslate na Kosovo da pokušaju pronaći 'nešto što je NATO i Ameriku posebno škakljalo'... Naravno da nisu uspele.
    Verovanje u realnost postojanja veštica pojava je koju srećemo tokom ljudske istorije u svim kulturama, tradicijama i civilizacijama. Međutim, činjenica je da se zanimanju fenomena 'onostranog', pa i verovanju 'da veštice postoje', priklanja i dobar deo savremenih, kulturnih naroda. Da li je u pitanju moda, potreba, istraživačka zanesenost, ideologija, potreba za manipulisanjem vlašću ili nešto sasvim treće? Ima li dakle osoba, znači i veštica, kojima tajanstvene sile daju moć da postiže 'uspehe' koji prevazilaze sposobnosti normalnih ljudi? 
  Postojaće, a gotovo i sve prošle religije, tvrde da takvih osoba stvarno ima. U svima se pominje postojanje različitih, duhovno moćnih bića koja svojim duhovnim i fizičkim silama nadmašuju čoveka, a veza tih bića sa onostranim silama koje im pomažu u ostvarivanju čarobnih efekata, stavljajući im na raspolaganje svoje usluge, smatra se čarobnjaštvom. Međutim, stav tih različitih religija prema čarobnjaštvu određen je stanovištem tih religija prema onih onostranim silama, duhovima i bićima sa kojima čarobnjak ostvaruje vezu.
     U monoteističkim religijama kontakti sa drugim svetom su zabranjeni ukoliko su ta  bića neprijateljski raspoložena prema vladajućim božanstvima, a svima koji se time bave sledi i određena kazna. Međutim, politeističke religije znatno su fleksibilnije po ovom pitanju. Neke čak i podržavaju čarobnjaštvo ukoliko je usmereno u cilju interesa postojećih državnih sistema, ali zato nisu ništa manje drastične u kažnjavanju čarobnjaštva ukoliko ono pokuša svoje kontakte sa višim bićima iskoristiti za suprotne stvari.
    Da je na prostoru Srbije oduvek bilo ljudi koji su se na neki način bavili magijom, svedoče mnogobrojni zapisi iz kojih se još može videti da je i ranije prorokovanje i gatanje bilo zabranjivano od strane vlasti. Ipak, sa zabranama ili bez njih, vera u božanstvo je, nema sumnje, jedna od najvećih tekovina ljudskog roda. Tako nešto nijedan zakon neće izbrisati, jer bez te vere niti su narodi bivali, niti mogu biti! 
     Naporedo sa verom u božanstvo, kod naroda se od pamtiveka razvijalo i čaranje koje se takođe zasniva i na ništavilu čovekovom. Na primitivnom stepenu kulture, čovek je uvideo da mu svakoga časa preti nekakva opasnost: smrt, bolest, zver, nesrećan lov, glad, neprijatelj ili nešto drugo, pa je, videći kako su mu sva obična sredstva bila uzaludna, pokušavao da se obraća višim silama, ne bi li ga one izvukle iz nevolje. Otuda se on rano i obratio čaranju, u nadi da će tim putem biti uslišena njegova molba za pomoć tim natprirodnim tajanstvenim silama.    Na ovaj je način dr Radovan Kazimirović objašnjavao odakle potiče bavljenje 'mađijom' ne samo u našem već i kod drugih naroda. Govoreći o čaranju, tvrdio je da je ono staro koliko i vera, pa čak u jednom delu svoga obrazlaganja kaže da se misli kako je mađija još starija od religije, koja je delo docnihih pokolenja, ali se u odnosu na čaranje više razvijala.
    Kako je u ovoj našoj zemlji religija gotovo pola veka bila zabranjivana, a kasnije u njamanju ruku diskreditovana, tako su i neki oblici bavljenja magijom, astrologijom ili drugim vidovima proricanja, u odnosu na danas, bili veoma zapostavljeni i rezervisani za onek oji nisu prestajali da veruju da 'nešto tamo ipak postoji'.
   Pored ove svojevrsne reafirmacije religije na našim prostorima, ima još jedna pojedinost koja čoveka prosto tera da se preda nekim vanzemaljskim ili višim silama. Kada vidi sebe nemoćnog, u velikoj bedi ili nevolji, kada mu više nikakva realna ili racionalna sila ne može pomoći, čovek se tada udruži sa duhovima ili demonima da bi dobio njihovo blagovoljenje, da se koristi njihovom pomoći ili da se priuči borbi sa njima, pa da mu onda sve bude lakše i moguće. Zato čarobnjaštvo i dostiže svoj najveći razvitak kod prvobitnih mnogobožačkih naroda, a čarobnjaci se posvećuju proučavanju tajni prirode, lečenju bolesti i predskazivanju budućnosti.
  Da su današnja vremena teška, to je valjda svakome jasno, pa je tako pretpostavljam jesno i to da se pored ponovne afirmacije religije, proroštvo uzdiglo do neslućenih visina, upravo zbog toga što mnoge ljude danas muči poneka teška muka.
     Naravno, uzevši u obzir tu činjenicu, jasno je da postoji određena grupacija ljudi koja je intezivirala svoje verovanje u vanzemanjsko i neracionalno, kao što ima i sve više onih koji javno obavljaju posao proroka, bave se magijom, astrologijom ili drugim vrstama proricanja.

ŠTA JE VEŠTICA I VEŠTIČJA DOKTRINA

           U svom račniku Vuk Karadžić dosta prostora posvećuje vešticama i veli, da se 'veštica zovu žena koja ima u sebi nekakav nečastivi duh koji iz nje izađe i stvori se u leptira, u kokoš ili ćurku, pa leti po kućama i jede ljude a osobito malu decu, a slično mišljenje vlada i danas po nekim selima. Tako se u Makedoniji smatra da su veštice obično stare žene iz kojih noću izlazi duša i ide po selu, da bi noću jele mast, sir, pa posle to povraćale oko kuća po avlijama i guvnima'.
    Naime, u ovim našim krajevima misli se da su veštice uvek stare žene, babe - krezube, ružne a zle krvi i naravi. Hercegovci, međutim, veruju da su one udate žene, koje nemaju manje od pedeset godina, dok u Crnoj Gori 'vele da ima i mladijeh veštica'.
    Ali, nije samo starost indikacija, već ima i drugih znakova na osnovu kojih se može reći koja je žena veštica. Da bi to proverio, narod primenjuje na primer, kada kome dođe kakva baba u kuću, a on sumnja da je veštica, mora, da bi to proverio, da obrne verige naopako i da stavi metlu iza vrata naopako, pa ako je ta žena veštica neće moći da izađe napolje. Veoma je rašireno mišljenje, u našim krajevima da sveštenici mogu odmah poznati svaku vešticu. U Hercegovini kažu da 'svaki pop može poznati vešticu, jer kada ih pričešćuje vidi u svake krvave zube'. Međutim, nemaju samo sveštenici mogućnost da ih prepoznaju u crkvi, već to mogu i obični ljudi i to na sledeći način. Potrebno je da zabodu iglu glavaticu u prag od vrata crkve i tada je veštica zarobljena u crkvi sve dok se igla ne makne sa vrata.  
    Veštice se mogu raspoznati i po posebnim znacima koje nose na sebi, a veoma je rasprostranjeno i uverenje da koja god žena ima zao pogled da je ona veštica. 'Siguran' beleg je da svaka brkata žena 'koju gari nausnica kao u mlada momka kad počne brkatati ono je prava pravcata i prepredena veštica'.  Isto je važilo i za žene koje imaju rutave noge. Među Srbima Krajišnicima bilo je uvreženo mišljenje da se veštice poznaju po tome 'što je brkata, gustijeh obrva, ide pogurena i oči joj utonule u glavu',
    Veštice se mogu raspoznati i po nekim specijalnim osobinama: prave veštice nikada ne mogu potonuti u vodu, ili, kako veli narod 'ne primaju vodu u sebe i ne mogu potonuti'. Poznat je jedan slučaj istraživanja veštica u Karađorđevo vreme u Srbiji. Četvrtog avgusta 1734. godine pisao je iz Grocke gročanski egzarh Andrija Joakimović generalnom egzarhu Pavlu Nenadoviću u Beograd kako su stanovnici Hasanpašine Palanke proterali iz mesta stanovanja Milojku, mater tadašnjeg sveštenika Petra Ninkovića, zato što je nekom čoveku umrlo dete i što je pomrlo još nekoliko druge dece 'koje od boginja, koje od bolesti', pa su ljudi mislili da su decu pomorile veštice. Zbog toga su ljudi uhvatili popovu majku i još neke babe za koje se govorilo da su veštice pa su ih jednu po jednu vezali za uže i bacili ih u vodu bezdušno ih mučeći da se uvere jesu li zaista veštice.
    Čarobnjak je kod svih naroda mogao biti najbolji i najopasniji član društva. Njega su se svi bojali. Jer, nema nijedne čudne strvari koje on ne bi mogao izvesti. On spasava od zlih duhova za vreme bolesti, on privlači u sebe zle duhove iz bolesnika, kazuje prošlost i proriče budućnost, pronalazi krivce i najzad, u stanju je da osujeti izvršenje kazne nad krivcima.
    Katolička crkva je na pojavu veštica gledala ne kao na proizvod fantazija prostog naroda već kao na jednu stvarnu pojavu. Doktrina veštica se u Evropi pojavila u veoma surovo vreme, tačnije u vreme vrlo bespoštednih religioznih borbi. Zbog toga je palo i mnogo žrtava: u toku dva i po veka, u Nemačkoj je poginulo oko 100.000, a u Engleskoj oko 30.000 ljudi, a sve zbog toga što se u Srednjem veku jako verovalo u snagu demona i nečastivog.
    U XVII i XVIII veku, sudije su na našim prostorima verovali da se čaranjem može zajamčiti nepovredivost tela, o čemu svedoči istraga protiv Nikole Miljakovića, vojnika, koji je 1738. godine uhvaćen u Zagrebu zbog čaranja sa osvećenom hostijom koja je kod njega nađena. Bačen je na muke, pa je priznao da je hostiju nabavio za vreme rata sa Italijom, u Ženevi. Za vreme suđenja, sedeo je vezan za neku spravu za mučenje, pa je kasnije sudija zabeležio kao dokaz da je Miljakovićevo telo zbilja bilo nepovređeno. Na mukama su ga držali skoro četiri sata.

    Vešce su u Srednjem veku obično ugušivali ili pogubljivali mačem, dok su veštice bile spaljivane. Starcima su presecali krvne žile a za vreme sudskih procesa, pitali bi za savet čuvene pravne fakultete u Bolonji, Padovi, Kelnu, Frajburgu, Dilingenu i bogoslovski, u Ignlštatu. Priče o vešcima su silno uticale na narodne mase, te su s vremena na vreme izazivale i pojavu psihičke epidemije. Tada bi obično žene sa slabijim nervima i deca, sebe teretili da sa nečastivima prisustvuju bludničenju veštica. Zatucani zaštitnici katoličke crkve, crpeli su iz ovih bolesnih iskaza nove dokaze za svoju veru, te su bez ikakvog milosrđa takve ličnosti slali na lomaču!
    Grad Triora se danas smatra mestom u kome je inkvizicija XVI veka izazvala najveći broj žrtava u lovu na veštice. Progon veštica ni u jednom drugom delu Evrope nije bio tako surov kao ovde. Najveći od svih progona, započet je oktobra 1587. godine i trajao je godinu dana. Optužbe su se proširile na dve stotine žena, osuđenih za zastrašujuće zločine koje su obavljale uz pomoć nečastivog. Skoro sve su pripadale buržoaziji ili, čak, samom plemstvu. Suđenje su vodila dva inkvizitora: jedan iz Đenove, drugi iz Albenga. Proces je dobio ogromne razmere, pošto su i  inkvizitori osuđeni od strane starosedelaca Triore za užasnu surovost i varvarske metode mučenja. Na kraju je morala da interveniše vlada Đenove. Neke od navodnih veštica su prebačene u ligurski zatvor, gde je njih pet umrlo od posledica mučenja. Ostale su umrle u triorskim zatvorima. Na kraju je još pet njih osuđeno na smrt, što su potvrdili đenovski i rimski sudovi.
    Tako je krajem leta 1587. u Triori obrazovan Opštinski Parlament, koga su sačinjavali svi građani. Jednoglasnom odlukom se pristupilo istrebljenju veštica. Torture kojima su podvrgavane navodne veštice, bile su nezapamćeno surove. Sudeči po dokumentima, u kojima se nalaze svi detalji ovog progona, omiljene sprave za mučenje bile su: konjić, bdenje i njihanje. 'Konjić' se sastojao iz drvenog stola, postavljenog na stubove sa karikama. Veštica bi se položila na sto, a ruke i noge bi se povezale kanapom, tako da inkvizitor može da zateže kanap po potrebi. Kako bi inkvizitorsko ispitivanje napredovalo, tako bi se i kanap zatezao. Ako bi okrivljeni priznao, mučenje bi prestajalo. U suprotnom, tortura ne bi prestajala dok jadnik ne bi izdahnuo, pokidanih udova.
    'Njihanje' se sastojalo iz vezivanja krivca za ruke i držanje, tako obešenog, iznad upaljene vatre. I ovom prilikom je osuđeni, uz pomoć kanapa, mogao da se pomera - njiše - iznad vatre. Ako ne bi priznao, inkvizitori bi mu spuštali noge u vatru i puštali ga da gori. 'Bdenje' je bila tortura između dva druga mučenja: jadnik bi satima visio u vazduhu, vezanih nogu i ruku.
    Postojalo je verovanje da nečastivi svoje štićenice čini otpornim na bol, sve dok im  se ne uzme kosa. zato su inkvizitori sve veštice prvo šišali do glave i brijali po celom telu. Neke su žene, znajući šta ih čeka, iskakale kroz prozor i nalazile smrt van zidina ozloglašene tamnice. Druge su padale u neku vrstu ludila izazvanog neviđenim bolom, i tada 'priznavale' najneverovatnije stvari: zavođenje dečaka, ubijanje dece, sparivanje sa nečastivim. Na ovaj način su osuđene i mnoge druge osobe, a među njima su se našla i imena iz najviših aristokratskih krugova. Tako su stari plemići uložili protest vladi Đenove, koja se dalje žalila biskupu. Poslate su nove sudije. Međutim, suđenje je tog momenta već bilo toliko zapetljano, a svi dokazi dokumentovani, da potpuno 'istrebljenje veštica' više nije moglo da se zaustavi.

POSTUPANJE SA VEŠTICAMA KOD NAS

    U Srbiji se sa vešticama i vešcima svakako blaže postupalo nego u ostalom delu Evrope, mada nažalost, nema bližih podataka o njihovom radu za vreme čaranja. Izgleda da su naši najstariji vešci radi ćaranja vadili iz grobova mrtvace, a potom ih spaljivali. O ovome postoje podaci od kojih je najstariji Dušanov zakonik iz XIV veka. Član 20, po prizrenskom rukopisu glasi:

    'Kada se desi da se mađionstvom ljudi iz grobova vade te sažižu, ono selo koje bi to učinilo, platiće vraždu, a raspopiće se pop koji je došao na to'.

    O sličnom otkopavanju mrtvaca, sačuvan je jedan zanimljiv izveštaj iz 1725. godine. To je izveštaj austrijskih vlasti, pošto je tada severna Srbija pripadala Austriji, o tome kako se u selu Kisiljevu, blizu Velikog Gradišta, preko leta 1725. odigrao neverovatan događaj. Umro je neki Petar Blagojević i sahranjen je po srpskom običaju, a zatim i izvađen iz groba i spaljen.
    'Po smrti Petrovoj, umrlo je u istom selu za osam dana, devet lica i to od bolesti koja je trajala svega 24 časa. Sva lica su na samrtničkim posteljama izjavljivali kako im je pomenuti Petar Blagojević dolazio u snu, naslanjao se na njih, davio ih i tako su morali umreti... Isto tako i ostali stanovnici sela, postali su ozlojađeni i ovo njihovo stanje utoliko se pojačavalo što je i žena pokojnog Blagojevića pobegla iz sela. Ona je, pre nego što je otišla, izjavila kako joj jemuž dolazio mrtav, i tražio da mu da njegove opanke...'
    Početkom XIX veka je i Hajduk Stojan, po kazivanju Vuka Karadžića, ubio neku babu za koju je mislio da mu je kao veštica pojela dete. Traženje pravde ovim putem je svakako u vezi sa verovanjem da je Bog previše pravedan da bi mogao biti na strani grešnika. 
    16.marta 1795. godine pisao je crnogorski mitropolit Petar I arhimandridu manastira Savine u Boki Kotorskoj, Inokentiju, da saopšti popu Jeftimiju i ostalom narodu muškog i ženskog pola iz Mokrinje u Boki Kotorskoj, koji su učestvovali u kamenovanju jedne žene za koju su držali da je veštica, da su 'lišeni svetog pričešća i od svete crkve osuđeni kao samovoljne ubice'. Sem dobro poznatog kamenovanja veštice su bacane i u 'bezdane jame', koje su potom zatrpavane kamenjem. Poslednjih godina Karađorđeve vlade, u Srbiji se pojaviše i mnogi proroci i vračare, koji su proricali da će Karađorđe ostaviti zemlju, da će Srbija pasti i da će Turci opet zavladati narodom.
     U selu Žabarima su Panunu, ženu Pavla Stanojevića 'po zapovjedi Karađorđevoj kao vešticu privezali uz ražanj, pa je pekli među dve vatre, pa je najposlije, kad se nije htela odati, spale, te izgori zgrnuvši one obe vatre na nju. A Petra Joksića iz Topole maćehu, opet kao vešticu, ubiju iz pištolja i isjeku noževima.
    Bilo se čulo da u selu Nevadima, blizu Gornjeg Milanovca, ima neka takva vračara.  Nju je pobio bivši Karađorđev vojvoda i zet Antonije Pljakić. To je bio zver čovek. On je jednu babu - vešticu, živu ispekao usred Knjaževca.
    Na ovako strašna postupanja sa ženama za koje se verovalo da su veštice, reagovale su i crkvene i državne vlasti veoma oštro. Trideset prvi paragraf 'Karađorđeva kriminalnog zakona', za koji se veruje da je iz vremena posle 1810. godine, naređuje sledeće: 'Ko se usudi veštice tražiti i ubijati žene i mučiti, kako što su bivale ovakve budalaštine, ili u vodu bacati, ko bi ovo učinio, ovakvu ludost za koju se Srbima beli svet smeje, za ovakvu budalaštinu odsuđujemo mu: ono što bi on učinio više rečenim vešticama, njemu da se učini'.
      Gonjenje veštica je postojalo i za vreme Knjaza Miloša Obrenovića, ali je on bio odlučan i strog prema onima koji su gonili i zlostavljali žene za koje se mislilo da su veštice. Prvog juna, 1822. godine, dao je on 'objavljenije baba Risti iz Božurnje, Kragujevačke nahije, za koju seljani govore da je veštica i traže da je zato ubiju - da niko ne samo ne usudi se ni najmanje dirnuti u nju, no ni imenom tim (veštica) da se niko nije usudio zvati je po žestočajšu kaznu'.
     Malo je poznato, a u nekim krajevima potpuno nezamislivo, da se veštica može vratiti u normalan život i umreti kao svaka druga žena. Jedan od načina za njeno preobraženje je da se narodu obelodani koja je žena veštica 'i ona onda postaje vračarica, te leči od uroka i namjene'.
     Zatim, ako hoće veštica da se pokaje mora se, prvo, ispovediti svešteniku i obećati da neće više zlo činiti'. Kako kaže Vuk Karadžić: 'Kad se veštica jedanput ispovedi i oda, onda više ne može jesti ljude, nego postane ljekarica i daju travu izjedenima'. I tako, od XIV veka pa naovamo, razni su zakoni, primereni veremenima u kojima su donošeni, obrađivali i takozvano polje sujeverja, odnosno proricanja ili čaranja.
      Ljudska radoznalost, mašta i želja za istraživanjem nečega što nije opipljivo i što se ne može dosadašnjim naukama objasniti, opstajaće i dalje.