Duhovne Pouke - 9

    Siromašan momak bio je zaljubljen u ćerku jednog bogataša. Momak je bio jako zaljubljen u nju i zaprosio je. Međutim, devojka ga je odbila i rekla:

- Tvoja mesečna plata jednaka je mojim dnevnim troškovima. kako misliš da se udam za nekoga poput tebe? Nikada ne bih mogla da te volim, zato me zaboravi. Idi nađi neku devojku koju ćeš da oženiš tvog nivoa.
    I pored toga što je bio tako okrutno odbijen, iz nekog razloga, momak nije mogao tako lako da je zaboravi. Prošlo je desetak godina, a oni su naleteli jedno na drugo slučajno, u tržnom centru. Ona je odmah prepoznala mladića i rekla:
- Hej, kako si? Ja sam se udala za vrlo pametnog čoveka, a njegova plata je 15.700 dolara mesečno! Jel možeš to da pobiješ?
    Čovek, slušajući ove bolne reči od žene koju je nekada voleo, jedva je suzdržao suze i nije rekao ništa. Nekoliko trenutaka je prošlo kada se njen muž vratio i stao pored nje. Pre nego što je ona stigla da kaže reč, njen muž je prepoznao mladića i rekao:
- Gospodine? Dobar dan! Vidim da ste upoznali moju ženu!
- Dobar dan i vama gospodine...? - odgovorio je čovek.
    Muž se zatim okrenuo ka svojoj ženi i rekao:
- Draga, želim da ti predstavim mog šefa. On poseduje onaj projekat od 100 miliona dolara na kom radim!
     Žena, koja je ostala zatečena preokretom situacije, nije mogla da progovori ni reč. Čovek se samo nasmejao i rekao:
- Pa, gospodine Karter. Moram da idem. Imam neke bitne sastanke. Bilo mi je drago da sam vas video. Želim vam lep dan!
     Nekoliko minuta bračni par je samo stajao i gledao u čoveka koji je odlazio. Kada je prošao prvobitni šok, žena je pitala muža u neverici:
- To je bio tvoj šef?
- Da, draga. On je jedna vrlo skromna osoba, ali njegov život je jedna jako tužna priča. Priča se da je jednom voleo ženu, ali ona ga je ostavila jer je tada bio samo siromašan mladić. Zbog toga, on je mnogo radio. Zbog toga i činjenice da je jako pametan, postao je i uspešan. Sada je multimilioner koji zarađuje po milion dolara mesečno. Nažalost, nije mogao da prežali tu ženu i ostao je sam i dan danas.
    Muž je nastavio priču i dodao:
- Koliko bi srećna ta žena bila da se samo udala za njega tada?
    Žena je ostala bez teksta.
    Pouka priče -- Život je kratak. I kao ogledalo je - možeš da vidiš samo onoliko koliko reflektuje. Zato ne budite arogantni ili ponosni gledajući odozgo na druge zbog njihove trenutne situacije. Stvari i okolnosti mogu da budu drugačije sledećeg puta.

   Prema legendi, jednom monahu anđeo je objasnio zbog čega se na svetu dešavaju tragedije, zlo i nesreće, i dao odgovor na čuveno pitanje 'Zašto Bog to sve dopušta'.
     Jedan monah nije više znao šta da radi, jer nije bio u stanju da razume sve Božije odluke. Umiranje dece, krađu, bolesti, tuđe postupke... U njegovoj nemoći javi mu se anđeo i on mu ispriča svoju muku i zamoli ga da mu objasni zašto se nekim ljudima dešavaju ružne stvari, iako nisu zaslužili. Da bi mu bolje objasnio da ne treba uvek ni da se trudi da razume zašto Bog daje različite sudbine različitim ljudima, on ga pošalje na put. I tako monah krenu.
    Na putu on sretne drugog monaha. Zaputili su se na isto mesto, ali da ne bi praznorečili, oni se obavežu na zavet ćutanja, sve dok ne stignu na odredište. Nakon nekog vremena, oni zastanu kod jedne bogate kuće da potraže konak. Uđoše, a primiše ih roditelji malog deteta. Međutim, na zaprepašćenje monaha, ovaj drugi monah zakla malo dete, i oni odoše.
    Bio je zaprepašćen neverovatnim postupkom drugog monaha, ali zbog zaveta ćutanja na koji su se obavezali, ne reče ništa. Sledeće noći, na konak ih primi siromašna porodica, ali ih ugostiše kao rod najrođeniji - sve što su imali izneli su i ponudili monasima. U kući su imali samo jednu vrednu stvar - skupoceni sud. Drugi monah ukrade sud pod okriljem noći i baci ga u reku. Ponovo je monah bio razočaran, ali zbog zaveta ćutanja, opet ništa ne reče.
    Nastaviše oni svojim putem, kad naiđoše na ruševine stare crkve. Drugi monah pronađe neko kamenje i poče da gađa svetinju. Ovome opet nije bilo jasno kako se to jedan monah ponaša, ali poštujući zavet, zadrža misli za sebe. Konačno, dva monaha stigoše na odredište. Zavet ćutanja prestade da važi i monah osu drvlje i kamenje na drugog monaha:
- Kakav si ti to monah?! Zašto si uradio sva ova zlodela? Ubio si malo dete! Ukrao sirotinji jedino vredno što su imali! Gađao si svetinju!
    U tom trenutku, umesto čudnog monaha, ukaza se anđeo sa kojim je monah razgovarao i poče da objašnjava:
- To malo dete poraslo bi i ubilo svoje roditelje, a njihove nedužne duše bi za to na Božijem sudu ispaštale. Ta porodica imala je jednu vrednu stvar, ali je bila ukradena. Uništivši je, skinuo sam deo greha sa njih. I ne, nisam ja gađao svetinju - gađao sam đavole koji su nad njom kolo igrali, radujući se što je srušena. Možda ti je sada jasnije zašto ne razumeš svaku Božiju odluku i zašto ne treba da je preispituješ - ljudima nije dato da sve znaju i vide očima Božijim, objasni anđeo.

    Jednoga dana Tomazena poseti grupa studenata. Posle upoznavanja i razmene uljudnosti, započe razgovor na večne teme života i smrti. Jedan od studenata postavi pitanje od kakvog je značaja čovekovo životno iskustvo za njegov duhovni razvoj. Tomazen odgovori:
- Većina ljudi prolazi kroz život otprilike ovako… Zamislite čoveka koji se jednoga dana nađe na pragu neke mračne prostorije, recimo nekog mračnog antikvarijata. Prozora nema, svetlost ne dopire ni od kuda, tama je potpuna, a prag na kome upravo stoji, razdvaja svet vidljivog od sveta nevidljivog i nepoznatog. Čovek ne vidi ama baš ništa, ali vođen radoznalošću, ipak uđe u prostoriju i krene kroz mrak. Ne prođe dugo, a čovek počne da se sudara sa raznim stvarima. Naletevši na prvu on je obori, izgazi, podigne, ispusti, ponovo podigne, opipa i konačno je prepoznavši zaključi: 'Ovo je bila kineska vaza!'… ali je vaza već razbijena. Ostavi je, i nastavi dalje. Pipajući kroz mrkli mrak sudari se sa drugim predmetom: obori ga, šutne, zgazi, podigne, opipa, ispusti i zaključi: 'Ovo je bila kristalna kugla…' – ali je kugla već razbijena. Ostavi i nju, i krene dalje.
    Ubrzo se sudari sa sledećom stvari: obori je, izgazi, išutira, izokreće, ispipa i osetivši nešto kao bol, zaključi: 'Ovo je bila moja prošlost…' – ali je prošlost već razbijena. Naletevši na još jednu stvar u neprozirnom mraku, obori je, išutira, izubija, isprevrće, opipa i konstatuje: 'Ovo je bila moja duša…' – ali je duša već razbijena. Čovek je ostavi, ili je iz sažaljenja ponese sa sobom i nastavi dalje kroz tamu. Ne prođe mnogo, a čovek naleti na još jednu stvar, ovog puta veću od svih na koje je do tada naišao idući kroz mrak. Obori je, izgazi, išutira, podigne, ispusti, ponovo podigne, ispipa i onako izubijan zaključi: 'Gle, ovo je bio moj Život!' – ali je život već prošao…
    Zato, kada se nađete na pragu nepoznate, mračne prostorije, učinite sve da pronađete izvor svetlosti. Tek kada upalite svetlo – krenite dalje. Možda će potrajati, ali tako bar nećete morati da porazbijate sve bitne stvari na koje naiđete u vašem životu da bi ih spoznali: od kineske vaze – do života samog.

    Jedan stari indijanac je pričao svom unuku sledeću priču:
– U ljudima se odvija neprekidna bitka. Tu se stalno bore dva vuka.  Jedan je ZAO, to je strah, gnev, zavist, žalost, kajanje, pohlepa, nadmenost, samosažaljenje, krivica, ogorćenje, inferiornost, laži, lažni ponos, superiornost i ego. Drugi je DOBAR – to je radost, mir, ljubav, nada, vedrina, poniznost, dobrota, dobronamernost, saosećanje, velikodušnost, istina, samilost i vera.
– I koji vuk pobeđuje?- upita unuk na kraju.
    A stari indijanac mu odgovori:
– Onaj kojeg više hraniš!

    Ovo je priča o tome kako je važno biti uporan i nikada ne odustajati, bez obzira na prethodne neuspehe.
    Jedan čovek je prolazeći pored krda slonova iznenada zastao, zbunjen činjenicom da ovu gomilu ogromnih snažnih životinja drže samo mali konopaci privezani za njihove prednje noge. Nije bilo okova, nije bilo kaveza. Očigledno je bilo da bi slonovi mogli, bilo kada, da pokidaju taj konopac ali iz nekog razloga, oni to nisu činili.
    On ugleda trenera u blizini i upita ga zašto su ove životinje tu stajale ne pokušavajući da pobegnu.
- Pa, kada su jako mladi i mnogo manji mi koristimo konopac iste veličine za vezivanje, što je u tom dobu dovoljno da ih zadrži. Kada odrastu, oni i dalje veruju da ne mogu pobeći. Veruju da taj konopac još uvek može da ih zadrži, pa nikad i ne pokušavaju da se oslobode.
    Čovek je bio zapanjen. Ove životinje su mogle da se oslobode bilo kada ali zato što su verovale da ne mogu, ostajale su tu gde jesu.
    Ponekad su i ljudi poput slonova, odustaju posle prvog neuspeha. Zapamtite, neuspesi su deo životne škole. Ako želimo uspeti, nema odustajanja, važno je pokušati ponovo. Nema predaje bez borbe.

   Bio jednom jedan biznismen koji je šetajući plažom kraj malog Brazilskog sela, ugledao jednog ribara kako sedi pod drvetom i puši svoju cigaretu i uživa u prelepom prizoru koji je bio pred njim. Kada ga je biznismen upitao zašto sedi pod drvetom i puši a ne radi ništa, ovaj mu je odgovorio, kako je uhvatio dovoljno ribe za jedan dan. Čuvši to, bogataš mu ljutito reče:
- Zašto ne uhvatiš više ribe umesto što sediš tu u hladu i gubiš vreme?
Ribar ga upita:
- Šta bih ja radio sa tom ribom?

- A, Biznismen će:
 - Ribu bi mogao prodati. I kada bi uštedeo dovoljno novca, mogao bi kupiti veći čamac.
- Šta bih onda radio?
- Mogao bi ići na pecanje u dublje vode i uhvatiti još više ribe, zaraditi još više novca.
- Šta bih onda radio?
- Možete da kupite mnogo čamaca i zaposlite još ljudi da rade za vas i tako zaradite još više novca.
- Šta bih onda radio?
- Mogao bi postati bogat, biznismen kao ja .
- Šta bih onda radio?
- Pa, onda  bi mogli da uživate u svom životu.
- Zar nije to ono što sada radim?
    Naravoučenije: Ne morate čekati sutra kako bi bili srećni i kako bi uživali u životu. Vi ni ne morate da se obogatite, kako bi uživali u životu. Život je samo trenutak, i treba ga proživeti u potpunosti.
    Kao što bi neki veliki ljudi rekli: 'Tvoje bogatstvo nije u onome što imaš, nisu materijalna dobra koja poseduješ, nego ono u čemu uživaš'.

    Ova priča nastala je prilikom izgradnje jednog manastira u Australiji. Angažovanje  radnika je bilo veoma skupo, pa su monasi morali sami da zidaju, kao su znali u umeli. Želeo sam da sve bude savršeno, pa sam se se posvetio svakoj pojedinačnoj cigli.
    Pitajte bilo koga, to nije baš tako lako kao što izgleda, potrebno je puno veštine i strpljenja da se cigle postave baš kako treba. Posle nekoliko dana pažljivog rada uspeo sam i prosto se divio svom radu. Ali mi je pogled skliznuo nehotice i ugledao sam dve cigle koje su bile krivo postavljene i odudaraju od svih onih ispravno postavljenih, užasnuo sam se tog prizora. Malter je već bio tvrd da bi se greška ispravila. Pomislio sam:
- Kako ja mogu biti prosvetljen, ako ne mogu da da napravim ni jednostavni zid ispravno? Zato sam zamolio igumana da mi dozvoli da porušim zid i počnem ga iznova.
    Iguman mi naravno nije dozvolio da srušim zid jer je smatrao da je dovoljno dobar. Reč dovoljno dobar nije ono što sam želeo da čujem, ali sam nastavio da radim dalje još upornije i istrajnije i uskoro je manastir bio završen. Kasnije sam uvek zaobilazio taj zid kada sam nekome pokazivao manastir. Jednog dana se desilo baš da je jedan posetilac prolazio kraj tog zida. Dok su išli posetilac je spontano primetio:
- Lep zid.
    Ja sam mu zapanjeno odgovorio:
- Gospodine, da li ste zaboravili svoje naočare kod kuće ? Zar ne vidite ove dve krivo postavljene cigle?
- Da vidim ih, ali isto tako mogu da vidim i 998 dobro postavljenih.
    Ova jednostavna izjava je promenila  moj život i naterala me da shvatim da je ceo moj život  bio fokusiran na ono što je bilo pogrešno, ono što je nedostajalo i što nije bilo savršeno u mom životu. U svojoj zabrinutosti oko dve loše postavljene cigle, propustio sam da vidim 998 cigle koje su bile savršeno postavljene, uprkos tome što nisam imao prethodno iskustvo u postavljanju cigli.
     Svi imaju nešto u svom životu, što smatraju da je malo krivo i da im smeta. Ako se u životu samo fokusiramo na one stvari koje su kod nas loše, sigurno ćemo patiti. U životu je uvek drugačije od onog što nas obrzovni sistem uči, u životu je pobednik onaj koji ima najviše grešaka. To su obično ljudi koji uče iz svojih grešaka a ne oni koji se nikad ne usuđuju da krenu dalje plašeći se neuspeha. Koliko ljudi odustane od svojih partnera zato što u njima vidi one dve nakrivljene cigle.