Ponuda Tema

Vegetarijanstvo - Zdravlje Uz Duhovnost i Milosrđe

   Iako je aspekt fizičkog zdravlja van svake sumnje prisutan kao jedan od razloga upražnjavanja vegetarijanstva, on nije jedini. Ne jesti meso, za čoveka koji je posvećen duhovnoj spoznaji, ne znači biti samo telesno zdraviji i vitalniji, već takođe znači biti u skladu sa svojim unutrašnjim, prirodno ljudskim, osećanjem samilosti prema drugim živim bićima. Za čoveka drevne Vedske tradicije, biti vegetarijanac, znači biti u skladu sa svetim spisima, Božijom reči i biti u sladu sa samim Bogom.
    Svaka razborita osoba je svesna da je za bilo koji oblik aktivnosti potrebno imati dobro fizičko zdravlje. Tako je za početne korake u duhovnoj spoznaji neophodno biti fizički zdrav, da bi se sva pažnja mogla odvratiti sa fizičkog na duhovno.
Zbog toga bi oni koji teže duhovnom, bez ustezanja trebalo da žele fizičko zdravlje da bi uopšte bili u mogućnosti da otpočnu sa potragom za duhovnim.
    Sa tog stanovišta vegetarijanska ishrana je idealno rešenje. Ne samo da drevni spisi govore o blagotvornom uticaju vegetarijanske ishrane na zdravlje i vitalnost, već to potvrđuju i savremena naučna istraživanja iz ove oblasti. U svetu postoji brojna literatura posvećena uticaju načina ishrane na zdravstveno stanje. Sva ta literatura ima zaključak da mesna hrana uzrokuje poremećaje u varenju, oboljenja srca i krvnih sudova i u veoma velikom broju slučajeva javlja se kao izazivač raka.
    Pored toga, mesnom hranom se prenose mnoge bolesti koje su zajedničke čoveku i životinjama, a u novije vreme u mesu se nalaze i opasne hemikalije usled hormonske ishrane životinja i genetski motifikovane hrane. Doduše tačno je da pogrešno shvatanje vegetarijanstva i takva njegova primena u praksi može da deluje štetno na zdravlje. Ovo se dešavau slučajevima kada se na vegetarijanstvo gleda, manje više, kao na oskudicu u hrani i gladovanje. Međutim, pravilan vegetarijanski obrok može samo da pospeši zdravlje, nikako da ga naruši.

ŽIVOT BEZ NEPOTREBNOG NASILJA

    Jedan od osnovnih principa Vedske duhovne tradicije je ahimsa - nenasilje. Osoba koja želi da se posveti duhovnosti, Vede savetuju život bez nepotrebnog nasilja. Ovo uključuje vegetarijansku ishranu jer jedenje mesa podrazumeva fizičko uništavanje životinja, što je čin nepotrebnog nasilja.Oni koji se brane od napadača i zavojevača, od terora i nepravde ne brane se ničim drugim nego sredstvima čiste sile, pa ipak, iako je u pitanju sila, to nije u tim slučajevima nepravedno, već nužno i neophodno.
    Kada se govori o ahimsi, ne radi se, znači, ni o kakvom sentimentalnom ili nerazumnom predlogu, naprotiv, misli se na tačno određen i jasno definisa, dubokorazborit i praktičan stav. Naziv vegetarijanstvo ne određuje najpreciznije način ishrane koji je preporučen u vedskom procesu duhovne spoznaje. Mnogo više odgovara naziv lakto-vegetarijanstvo, što podrazumeva ne samo ishranu biljem, već i ishranu mlečnim proizvodima i mlekom. Meso nije nešto samo po sebi loše i zabranjeno, nejestivo, već je problem sam čin kojim se ono dobavlja. Uključujući nepotrebno nasilje, on je u suprotnosti sa našim sopstvenim unutrašnjim ljudskim osećanjima i direktno vodi do uništenja jedne od najbitnijih ljudskih osobina, koja je ujedno i jedan od četiri stuba duhovnosti - milosrđa i samilosti.
   Naravno, ako se osoba posvećena duhovnom životu silom prilika i ne svojom krivicom, nađe u jednoj takvoj situaciji da ne može da preživi ukoliko ne uništi neku životinju, onda je sasvim opravdano da na taj način preživi.
    Kada čuju o ovakvoj ishrani, u umovima onih koji su navikli da jedu messo prirodno se javlja pitanje: 'Pa, od čega ćemo živeti ako ne jedemo meso?' Međutim, to pitanje nema svog osnova u stvarnosti. Postavlja se uglavnom iz navike. Hiljade, stotine hiljada, pa i miliona ljudi su živeli i proživeli svoj životni vek kao vegetarijanci i isto ih toliko sada živi kao vegetarijanci. Dakle, prethodno pitanje može da se porekne ljudskim iskustvom.

DA LI SE BILJKE KOJE KORISTIMO U ISHRANI UBIJAJU?

    Sledeće pitanje koje se nameće povodom ove teme je: 'Zar ubijanje biljaka da bi se jele nije takođe prosto uništavanje, kao i uništavanje životinja i zar to isto nije vid nasilja?' kod mleka i mlečnih proizvoda stvar je jasna. Mleko dobijete od krave, a kravu lepo nahranite, tu nema nikakvog uništavanja i nasilja. Vi zadovoljni, a i krava. A kako je kod biljaka, da li njih ubijamo kada ih jedemo i činimo li nasilje prema njima kada ih koristimo u našoj ishrani.
    Ovo pitanje se može posmatrati iz više uglova. Pre svega, razborito ljudsko biće shvata razliku između čoveka, životinje i biljke. Fizički eliminisati čoveka je jedna stvar, isto to učiniti životinji druga, a biljci treća stvar. Čin fizičkog uništavanja životinje je po svojim odlikama i simptomima mnogo sličniji fizičkom eliminisanju čoveka nego što je uništavanje biljke slično fizičkom uništavanju životinje. Kada se ubire žito, to se naziva žetva, kada nam jepotrebno grožđe, voće ili povrće, to se naziva berba, kada hoćemo da realizujemo prinos krompira ili šećerne repe ili sličnih biljaka, to se naziva vađenje. Nikada se neće reći: 'hajde da ubijemo pšenicu'.
    Tako je to sa logikom i gramatikom.. A kako to izgleda kada ovo pitanje posmatramo kroz prizmu našeg iskustva, ljudskih osećanja i savesti? Iz našeg iskustva možemo videti da kada se neko ozledi do krvi, on se oglašava bolnim jaucima, velikom uznemirenošću i nastojanjem da se uzroci povrede što pre otklone, elimišu i izbegnu i isto tako, nastojanjem da se posledice povrede što pre saniraju. Drugim rečima osoba se brani od onoga što izaziva povredu. Dovoljno je da se sasvim malo posečemo ili ubodemo pa da postanemo svesni koliko bola nanosi samo jedna tako mala i često povreda bez ikakvih posledica.
    Na osnovu takvog našeg iskustva možemo shvatiti, ako imamo makar i trunku empatije prema drugom živom biću, da životinje koje se uništavaju užasno pate. Možemo videti sve očigledne simptome koji ukazuju na tu jezivu patnju: bolni krici prožeti strahom, pokušaj ili nastojanje da se izbegne kobni ubod, krv samrtni ropac i paklenska atmosfera u koju je to sve zavijeno.  Kod ubijanja biljaka sve to izostaje i ničeg od toga nema, ni krikova, ni krvi, ni nastojanja da se odbrani ni smrtnog ropca.
    Ako bih morao da uzberem i pojedem jabuku, da fizički uništim i pojedem neku životinju, ili da eliminišem čoveka, sigurno je da bi moja savest i moja osećanja bili sasvim različiti u trenutku suočenja sa svakim pojedinim od ta tri čina. Tako u mojim osećanjima ne bi bilo prepreke da se ubere jabuka, ali uništiti životinju da bi se ugodilo stomaku, to je nešto sasvim drugo. Uništavanje čoveka nećemo ni analizirati, smatramo da to, šire gledano, nije postalo dilema. Dakle, ako bismo i na osnovu ljudskih osećanja i savesti birali između uništenja biljaka i uništenja životinja radi ishrane, sigurno bi odabrali da to budu biljke.
    Da li onda ubijamo biljke koje jedemo? Generalno gledano ne, samo u retkim slučajevima da. U ne manje od 95% slučajeva biljke koje se koriste u ishrani se uopšte ne ubijaju. Ako je reč o žitaricama kao što su pirinač, ječam, ovas, raž, kukuruz, sve one se ubiru u takozvanoj tehnološkoj zrelosti, u vreme kada su listovi požuteli i kada je stabljika suva. To je stanje kada je biljka već prirodno mrtva. Kada je reč o voću, ubiru se samo plodovi, što još i pomaže razmnožavanju tih biljaka, jer se tako raznosi njihovo seme. Kada je reč o mahunarkama kao što su pasulj, grašak, soja i druge, slično kao i kod žitarica, njihov prinos se ubira kada je biljka već mrtva, u stanju tehnološke srelosti ili se ubiru samo plodovi biljke, a da se sama biljka ne uništava. U ogromnom broju slučajeva kda se radi o povrću ubiru se samo plodovi: paprika, paradajz, krastavci, dinje, lubenice ...  Čak i kod kupusi, karfiola, kelerabe i slično, nije nužno ubiti biljku, dovoljno je ubrati plodonosni deo, a život biljke je u korenu gde ona nastavlja sa vegetacijom. Samo u slučaju korenastog povrća kao što je šargarepa, peršun, celer, cvekla, šećerna repa i slično, biljke se zaista i ubijaju. Tako, kada se radi o vegetarijanskoj ishrani ne može biti govora o ubijanju biljaka, može biti govora jedino o ubijanju pojedinih biljaka poput šargarepe, cvekle i slično. Zbog toga bi se čoveku koji pristupa vegetarijanstvu samo kao činu poštovanja svetinje života moglo prigovoriti da nije sasvim dosledan u svom delovanju, jer eto, iako poštuje život kod živih stvorenja, ne poštuje ga kod pojedinih vrsta biljaka.
    Neki vid nasilja, makar minimalan, i ovde postoji. Prema Vedskom učenju biljke osećaju bol. Savremena naučna istraživanja su to i potvrdila. Prema tome, vedsko učenje kaže da čak i oni koji jedu samo vegetarijansku hranu snose karmičke posledice za to. Te posledice nisu ni blizu tako teške kao one kod nepotrebnog uništavanja životinja radi jela, ali su ipak tu i vežu osobu za lanac rođenja i smrti. Međutim, čovek ne može živeti ako ne jede ništa, on nešto mora jesti, stoga jesti biljke, ako tu i ima nekog nasilja, nije čin nepotrebnog nasilja biti vegetarijanac,

VEGETARIJANSTVO I DUHOVNOST

    Za čoveka duhovne orijentacije najbitnije od svih stvari je prihvatiti i sprovesti Božiju volju, ma o kom aspektu života se radilo. Tako je to i u slučaju ishrane, odnosno u slučaju vođenja nenasilnog života. Nenasilan život je preduslov za razvijanje samilosti, bez koje preostaje jedino nemilosrdnost koja je suprotna ljubavi. Ispunjenje Božije volje je ono što svakom aspektu ljudskog života daje produhovljen karakter. Bez toga aspekta vegetarijanstvo bi bilo samo zdrav način života ili vođenje vrlo moralnog i poštenog civilizovanog života, ali ne bi bilo i duhovno.
    Drevni Vedski spis, Bhagavad-gita, u jednom od svojih 700 stihova naglašava da čovek sve što čini, jede ili daje, treba prvo ponuditi kao žrtvu Bogu da bi bio oslobođen povratnog delovanja koje ga vezuje za lanac rođenja i smrti. U drugom stihu Bhagavad-gita kaže da Bog prihvata samo lakto-vegetarisjansku hranu kao ponudu. Tako čovek koji sledi ovu drevnu duhovnu nauku jede samo onu hranu koju je prethodno ponudio Bogu, a nudi Bogu samo onu hranu za koju je Bog kroz sveti spis saopštio da Mu može ponuditi. Tako hrana postaje produhovljena svešću o Bogu i nije tek samo hrana, već i Božija milost, produhovljena supstanca koja čoveka oslobađa greha i omogućuje mu napredak do duhovnog razumevanja i uzdizanja duše do najvišeg nivoa duhovnosti. Tako ponuđena hrana ne donosi dobrobit samo onom živom biću koje tu hranu nudi Bogu, već veliku dobrobit očekuje i ono živo biće, onu dušu, koja se nalazi u telu biljke čiji se plod nudi Bogu.
    Stav o nenasilju u životu čoveka i, u vezi sa tim, stav o vegetarisjnskom načinu ishrane, možemo naći u svim svetim spisima sveta. Postoji široko rasprostranjena zabluda da sveti spisi koji opisuju duhovnost odobravaju korišćenje mesa u ishrani ljudi koji se bave duhovnim, a time da odobravaju i ubijanje životinja radi takve ishrane. Uzrok tome je po svoj prilici neinformisanost i površan pogled na svete spise. U drvenim vedskim spisima, na primer, postoje mesta na kojim se daje dopuštenje ili ustupak pojedinim klasama ljudi da jedu meso. Međutim, to dopuštenje nije dato zato da bi se ohrabrilo jedenje mesa, već da bi se oni koji su tome skloni ograničili pravilima i propisima kada, i p od kojim uslovima mogu jesti meso, pa da samim tim ne bi to činili neograničeno. Čak iako je dato dopuštenje, nigde nije rečeno da se za to neće snositi posledice, naprotiv, izričito je naglašeno da će, bez obzira na to što je dato dopuštenje, izvršilac snositi posledice za čin nepotrebnog nasilja. I još uvek, to važi samo za klasu ljudi koji se ne bave duhovnošću. Ljudima duhovne orijentacije početni korak u duhovnom životu je ahimsa - nenasilje, i nikada im se i nigde nije savetovalo nepotrebno nasilje radi ugađanja svome jeziku i stomaku.
    Dakle, vegetarijanstvo koje upražnjavaju ljudi koji se bave duhovnošću, nije samo pitanje telesnog zdravlja, ono je takođe izraz realističnog poštovanja svetinje života, izraz zaista uzvišenog morala, civilizovanosti i života u miru bez nepotrebnog nasilja nad drugim živim bićima. A iznda svega, vegetarijanstvo je za sledbenika vedske duhovne nauke izraz poštovanja Božije reči, Božije volje, izraz poštovanja samog Boga i poslušnost Bogu. ovo je jedan od bitnih uslova koji vodi zemaljsko miru i večnom duzhovnom životu sa Bogom.    Izvor: Tajne - 1994.

Twiter dugme Facebook dugme Linkedin Dugme RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT NAJBOLJA WEB SKOLA NAJBOLJI SAJT SA BESPLATNIM SLIKAMA