Vanzemaljski Magazin - No 9

   Engleski naučnici sa Kembridža odlučili su da odgonetnu zagonetku 'mane nebeske'. Oni su tokom svojih istraživanja analizirali drevne rukopise, između njih i Bibliju i jednu od glavnih kabalističkih knjiga XIII veka - Sefer Hozohar. 'Manu nebesku', kojom su se za vreme svojih lutanja u traganju za obećanom zemljom hranili  'sinovi Izrailja', proizvodila je, po mišljenju istraživača, složena i veoma savršena mašina.

    Niko na zemlji nije mogao da napravi ovakvu mašinu pre 3.500 godina, pa je za pretpostaviti da je bila vanzemaljskog porekla. Da bi svi članovi šest stotina lutajućih porodia mogli da redovno dobijaju svoju porciju hrane, bilo je neophodno da mašina svakodnevno proizvede oko dve tone mane!
    Kako sleduje iz tekstova Sefer Hozohara i Biblije, mašina je još i dozirala ovaj proizvod, da bi se petkom ova porcija udvostručila, pošto je, po kanonima judaizma, subota bila dan za odmor ljudima, pa čak i mašina..
    Aparat za proizvodnju 'mane' bio je smešten u posvećšenom šatoru ili skiniji. I u kretanju i na stajalištima skinija se uvek nalazila na značajnom rastojanju od naroda. Pristup ovoj mašini imali su samo sveštenici, to jest, oni koji su bili upoznati sa ustrojstvom i principima njenog rada. Svima ostalima približavanje, a naročito dodirivanje mašine pretilo je velikim nevoljama, o čemu se više puta govori u Bibliji.
    Istraživači sa Kembridža smatraju da je mašina bila data Mojsiju tokom epizode poznate kao 'viđenje na gori Sinajskoj'. Oni sagledavaju u ovoj epizodi opis prizemljavanja - ili starta - kosmičke, tačnije vanzemaljske letelice. Kao jedan od argumenata koji bi išli u prilog ovoj hipotezi, istraživači navode sledeći događaj. Po završetku II svetskog rata, kada su američki vojnici odleteli kući sa jednog od ostrvlja Nove Gvineje, njegovi stanovnici su napravili od slame nešto nalik avionu i molili mu se nadajući se da će se Amerikanci, koji su im ostali u lepom sećanju, opet vratiti.
    Ovaj avion od slame, ostaci uniformi i municije, ostali su za ostrvljanje objekti kojem se klanjaju i pred kojima obavljaju obredne ceremonije.  Otprilike na isti način, kako smatraju istraživači, razvijali su se događaji i u Sinajskoj pustinji. Mašina, koju su na Zemlji ostavili predstavnici nekog visoko razvijenog vanzemaljskog društva, postala je objekat religiozbog kulta.
    Po mišljenju naučnika sa Kembridža, osnovna smesa za 'manu nebesku' bile su razne vrste algi tipa hlorela, koje za 24 sata u povoljnim uslovima povećavaju svoju masu za osam puta. DOdavanjem odgovarajućih fermenata i mineralnih soli mogl ose dobiti, kao finalni produkt 'nešto zrnasto, sitno kao inje na zemlji, ukusa kao lepinja sa medom'.
    Poznato je da je oko 1980. godine u SSSR-u vršeno ispitivanje mogućnosti korišćenja hlorele za dobijanje produkata za ishranu prilikom dugih kosmičkih letova.
    Gornji deo mašine je, verovatno, izgledao kao cilindrični bioreaktor u koji se stavljala hlorela. U unutrašnji deo, gde je bio izvor svetlosti i toplote, dodavali su se rastvori mineralnih soli, voda i vazduh obogaćen ugljen - dioksidom. Odozdo, oko bioreaktora, bile su raspoređene jajolike forme, koje su u sebi sadržavale rastvore fermenata i mineralnih soli, a spolja se nalazio kondenzator koji je obezbeđivao dobijanje vode iz atmosferske vlage.
    Autoklav, u kojem se hlorela pretvarala u gotov proizvod nalazio se u donjem delu mašine. Iz autoklava 'mana' je prelazila u dva loptasta spremišta, odakle su i ljudi dobijali dozirane porcije. Sa njihove suprotne strane nalazio se neveliki nuklearni reaktor koji je služio kao izvor energije, a tamo je bio smešten i blok sistem za upravljanje i manipulator koji je obavljao programirano opsluživanje nuklearnog reaktora.
    Postavlja se pitanje da li je onda Kovčeg zaveta u stvari bila mašina za pravljenj 'mane nebeske'?

   Da li je Amerikanka Deril Ankca rodila devojčicu i dečaka zametnute ukrštanjem njenog i genetskog materijala 'malih zelenih'. Pročitajte  njeno potresno svedočenje pod hipnozom.
    Oteta je prvi put 1988. godine, ali sve do 1996. godine nije se sećala ničega. Zapravo, bila je ophrvana nejasnim podsećanjem na 'nešto' što nije mogla da definiše, a što joj se možda dogodilo. Gde i kako, to nije umela da objasni, a kada je balast njene psihe postao pretežak, potražila je pomoć psihologa koji ju je tada podvrgnuo hipnozi. Tak tada, ona je progovorila o onome što ju je zadesilo. Evo izvoda iz njene ispovesti koja se odnosi na događaje iz 1992. godine.

- Sedim na ivici nečega što čiči na neku vrstu komode, u sobi punoj inkubatora za bebe. Soba je u mraku. Dve osobe, obučene u belo, prilaze mi bez reči. Zovem ih 'bolničarke'. Pružaju mi nešto. To je tako malo, da me je strah čak i da ga pogledam. Ne želim ni da mu vidim lice. Ne, ne mogu da to uradim, u mojim dojkama nema mleka. Oni mi monotonim glasom ponavljaju: 'Voli to dete'. Najzad, uzimam ga od njih, osećam da je tako krhko. Umreće, znam to, jer je tako malo. Gledam mu noge i još ne mogu da poverujem da me primoravaju da uradim to što od mene traže. A nogice su mu tako male.
    Februar 1992. - Zaspala sam i učinilo mi se da me dva bića odvode u neku novu, praznu sobu. Dvostruko sam veća od njih, ali me oni snagom uma kontrolišu i osećam da ne mogu da im se oduprem, iako me ne dodiruju. Nasuprot vratima kroz koje smo ušli, ugledala sam druga vrata. Otvaraju se i u sobu ulaze dvojica dečaka i jedna devojčica. Hodaju sitnim koracima, a prati ih jedan odrasli vanzemaljac. Devojčica zastaje i gleda me velikim, plavim očima. Jedan od mojih pratilaca pokazuje na devojčicu i čujem ga kako kaže: 'Zar nije lepa?'
    Odjednom, kao da sam im pročitala misli. Dvojica pratilaca sugerišu mi da je ta devojčica plod moga tela. Dakle, to je moje dete. Znači, ja sam joj majka, a ona je moja ćerka. Troje vanzemaljaca kao da očekuju da obe pokažemo nešto od onoga što treba da postoji između deteta i njegove majke. Ali, pošto sam verovala da to nije moje dete, nisam uspela da iskažem nikakva osećanja. A tada sam shvatila da se borim protiv mogućnosti da među nama dcvvema dođe do uspostavljanja bilo kakve veze. U stvari, uplašila sam se da ću, ako priznam sebi da je ona moja ćerka, ostatak života morati da proživim bez nje, jer u mislima vanzemaljaca pročitala sam njihovu rešenost da je ne puste da ode sa mnom. Kada su vanzemaljci shvatili šta se u meni dešava, odmah su me vratili u sobu iz koje su me malo pre izvveli.
    Mart 1992. - Vanzemaljci rade isto ono što i ljudi na Zemlji, a to je, nastoje da ostave potomstvo. Sa mnom to rade tako što pokušavaju da pomešaju dve potpuno različite rase, moju zemaljsku i njihovu, ma šta se pod tim podrazumevalo. Koliko im je vremena za to trebalo, da bi uspeli da stvore onu moju plavooku devojčicu, ne znam. A ta devojčica, koju zovem VOda, zbog nejnih plavih očiju, stvarno je lepa. Ipak, iz nje je izbijala neka čudna hladnoća.
    Sledećih dana Voda i ja bile smo zajedno. A kada nije bila uz mene, viđala sam drugu novorođenčad. Ko zna ko su im bile majke. Skoro svi oni su bili bolešljivi, sitni, a neki na samrti. Bilo ih je nekoliko i sa strašnim deformacijama tela. Tada sam shvatila zbog čega su vanzemaljci toliko oduševljeni Vodom. Kasnije, postalo mi je jasno još nešto. Vanzemaljci su se Vodom oduševljavali, jer im je ona dala dokaz da njihovi eksperimenti ukrštanja dveju rasa, ipak, mogu da daju očekivane rezultate.
    Shvatila sam da oni na Zemlji prikupljaju spermu muškaraca i jajašca žena i odnose ih 'tamo' kod sebe. Taj naš genetski materijal kombinuju sa svojim i kada utvrde da je oplodnja jajašca uspela, tada ga unose u matericu žena koje vraćaju na Zemlju, ali ih ponovo otimaju kada trudnoća poodmakne. Ovde gde se nalazim, izvlače razvijeni zametak i nastavljaju da sa njim eksperimentišu. Tako sam dobila odgovor na pitanje odakle kod mene tako česta krvarenja. Vanzemaljci su to učestalo radili sa otetim ženama, od kojih sam neke sretala, ali nismo razgovarale. Samo bismo se pogledale i odmah smo znale šta se sa kojom od nas dešava. Oni su nam govorili kako ne rade ništa drugo, do ono što i mi radimo na Zemlji, koristeći za naše eksperimente životinje. Ne znam šta su mi sve radili da bi se 'rodila' Voda, ali osećam da nije sve išlo od prve.
    Zašto mi to rade? Da li zato što je možda njihova rasa ugrožena ili zato što nešto preti našoj? Oni su mi govorili da nam nešto stražno preti, da bi ljudi na Zemlji mogli da izumru i da zato, kombinujući naš i njihov genetski materijal, pokušavaju da stvore novu rasu sposobnu da opstane na Zemlji.
    April 1992. - Čujem da vanzemaljci međusobno razgovaraju o opasnosti koja nama preti. Ne razumem baš sasvim zbog čega, ali mislim da shvatam kako je i među njima sve više onih koji nisu u stanjuda se razmnožavaju, osim kloniranjem. Zato i pokušavaju da koriste naše gene ne bi li nekako uspeli da ojačaju svoju vrstu. Čitajući njihove misli, uhvatila sam i razgovor koji se vodio između nekoliko njih. Uznemireni su zbog onoga što ljudi rade na Zemlji i što već počinju da nanose ozbiljne štete i njihovom okruženju. I da zato moraju da preduzmu hitne mere kako bi spasili i našu i svoju civilizaciju. Shvatam da ono što se meni dešava i što se dešava drugim ženama, treba da doprinese tome. Otuda i žurba da usavrše genetski program čiji sam i ja deo.
    Onaj vanzemaljac koji me je prvi put dopratio do sobe u kojoj sam se prvi put srela sa Vodom, poručuje mi da rade na tome da stvore novu rasu, napredniju i inteligentniju od sadašnje naše zemaljske kojom nameravaju da nasela Zemlju, pre do što mi na njoj i van nje izazovemo neku užasnu katastrofu.
    August 1992. Ležim, potpuno naga, ruku vezanih za nešto svetlucavo, hladno. Noge su mi raširene, a i one su vezane za taj 'krevet'. Okružena sam bleštavo belom svetlošću, a oko nje svetlucaju neka crvena, plava i zelena svetla. Nešto nalik na rentgenski aparat, kreće se iznad mene i istražuje mi grudni koš, zatim stomak i bedra. Ne boli me ništa. Vanzemaljci sve to prate, a onda mi jedan od njih, u desnu nozdrvu, uvlači nešto kao cev. Osetila sam oštar bol, a onda neki miris. Bol prestaje i opuštam se. Jedan od vanzemaljaca mi prilazi sa nečim kao da je uska staklena tegla. U tečnostikojom je ta cevispunjena, ugledala sam nešto što liči na zametak i to pliva u toj tečnosti. Ostalo troje vanzemaljaca, kada su pogledali zametak, kažu da je muški. Onaj sa onom teglom približava je mom polnom organu i uvlači je u nju. Ne osećam ništa, ali shvatam da će moje telo, još jednom, u sebe primiti zametak, koji će se u meni razvijati.         Utom, prilazi mi žena, jedna od onih koje kao i ja služe za istu shvrhu. Pogledala me je, dok vanzemaljac iz mene izvlači onu teglu. Prazna je, znači, zametak je u meni. Lagano tonem u san. Probudila sam se u sobi u kojoj boravim otkako sa vanzemaljacima. Voda je uz mene. Gleda me onim svojim velikim, plavim očima. U njima, kao da sada vidim neku toplinu.
    Na onom sam bleštavom, kao od metala hladmom stolu. Opet su mi ruke vezane, a i noge, koje su raširene, a ja sam naga. Ono crevo u mojoj nozdrvi, shvatila sa, dovod je neke vrste narkoze, ali od nje ne gubim svest, samo ne osećam bolove. Vanzemaljac prilazi mojim raširenim nogama i nešto, nečim, radi u mojoj materici. Osećam to kao blago golicanje. A, onda se ispravio. U rukama drži novorođenče. Malo. Kreće se. Osećam da krvarim. Drugi vanzemaljci pokušavaju da mi zaustave krvarenje ...

   Da li su nam promakli dokazi o postojanju života na Marsu? Svemirska sonda Viking koja se spustila na Mars još 1975. godine, nije otkrila nikakav trag organsog molekula. Time su raspšene nade da će se na površini ove planete otkriti tragovi života, savremeni ili drevni. Naučnici su pretpostavili da bi grubo, oksidaciji podložno okruženje na površini, najverovatnije uništilo organske molekule i da neke buduće misije treba da se pozabave sondiranjem tla ne bi li ih, eventualno pronašle ispod površine Marsa.
    Međutim, hemija Marsa mogla je izmeniti organske molekule na bezbroj kompleksnih načina. Iak oje površina Marsa izuzetno podložna oksidaciji, istovremeno je izložena ultraljubičastim zracima Sunca. Bombardovanjem površine, ove visokoenergetske čestice dele molekule vode na vodonik i hidroksidne radikale koji mogu oksidisati organska jedinjenja direktno ili se kombinovati u obliku vodonik - peroksida, koji je moćan agens oksidacije.
    Daleko od toga da uništavaju organske molekule, ovi agensi mogu u reakciji sa nekima od njih formirati stabilna jedinjenja, tvrde stručnjaci. Oni razmišljaju o tome kako bi hidroksidni radikali i peroksid reagovali u dodiru sa pet vrsta najbogatijih organskih jedinjenja koja su otkrivena na meteoritima, a tu spadaju i aromatična jedinjenja puput naftalena i kerogena, takođe alkoholi i jednostavni ugljovodonici.
    Iako se ova jedinjenja podvrgavaju različitim reakcijama, naučnici su otkrili da je prvi relativno stabilni produkt svake reakcije karboksilna kiselina. Ukoliko se akumulira u viši oblik kiseline, na primer, može oksidirati 100 puta sporije od etanola pod pretpostavljenim uslovima koji vladaju na tlu Marsa. Čak i kompleksne karbonske kiseline koje sadrže benzenske prstenove bile bi daleko stabilnije od bilo čega što im prethodi. Ali, čak iako su kaboksilne kiseline postojale u bogatim slojevima, dva lendera tipa Viking nisu bila u stanju da ih detektuju. Da bi tragali za organskim molekulima, letelice su zagrevale gomilice tla na 500 stepeni tokom 30 sekundi i propuštale isparljive produkte kroz gasni spektrometar.
    Ali karboksilnim kiselinama je potrebno duže vreme da bi isparile. Da su zagrevali tlo 10-20 minuta, možda bi shvatili da se ono o čemu pričamo zaista nalazi tamo, kažu stručnjaci. Bilo kakav trag organskih jedinjenja koji potiče iz neživog izvora poput meteora, na primer, može ostati na Marsu, pa zašto onda ne bi mogli i tragovi jedinjenja koje je stvorio život?