Usisan Svemirskim Zrakom

        Ove 'privremene otmice' su, manje više direktno povezane sa učestalim fenomenom NLO-a. One se najčešće događaju u oblastima u kojima su, u isto vreme, prijavljivane učestale pojave NLO-a.

    Analiza slučajeva ovih otmica pokazuje šest zajedničkih tačaka sa ponašanjem ljudi.
■ Žrtva otmice je najčešće slučajno odabrana zbog toga što se našla u zoni događanja fenomenea NLO i-ili mu je sama prišla privučenja znatiželjom.
    - Isto ovako, naučnici koji pripremaju istraživanje jedne životinjse vrste najpre odabiraju mesto na kojem će to istraživanje obaviti. Ekipa zatim formira bazu iz koje će pokreti zadatu teritoriju, nalazi grupu željenih životinja i odabira primerak iz grupe, ili češće, uzima bilo koji primerak koji se u pogodnom trenutku izoluje.
■ Žrtva otmice se u toj situaciji uglavnom nalazi protiv svoje volje. Veoma retko se događa da sam čovek, bilo iz radoznalosti ili nekog drugog razloga, pristaje  da uđe u NLO.
    - Životinja koja je podvrgnuta 'otmici' od strane ekipe istraživača uvek se u toj situaciji nalazi protiv svoje volje.
■ Otmica se odvija ili na grub način, kada nekoliko 'bića' ulovi čoveka i odnese ga u unutrašnjost NLO-a, ili na blaži način - kada se žrtva, pomoću zraka nepoznatog porekla ili gasa, ili parališe ili onesvesti pre nego što ga unesu u NLO.
    - I zemljaski naučnici love željeni primerak ili tako što ga uhvate u mrežu ili zamku i tako vezanog i svesnog odnesu u laboratoriju, ili tako što ga najpre parališu uspavljujućim sredstvima.
■ U svim zabeleženim slučajevima otmica čovek je podvrgnut pažljivom medicinskom pregledu. Ponekad  mu se uzimaju krv i uzorci tkiva, uglavnom na bezbolan način. U nekim slučajevima, međutim, u njegovo telo se unosi nešto što bi moglo da bude minijaturna sonda, oblika pločice ili kuglice i što će ostati u telu otetog.     Ta, uglavnom bolna i neprijatna operacija, obavlja se kroz nosnu ili usnu šupljinu, ili se implantat ugrađuje u grudni koš. U poslednjem slučaju na telu otetog ostaju minijaturni tragovi ili ožiljci.
    Ređe se događa da žrtva bude podvrgnuta pravoj hirurškoj intervenciji koja ima za cilj da ga izleči od neke teške bolesti. Ponekad se od žrtve uzima uzorak semena ili jajašaca, a ima svedočenja i o ljubavnom odnosu sa otmičarem suprotnog pola.
    - Uhvaćeni primerak životinje takođe se najpre podvrgava detaljnom veterinarskom pregledu. Ponekad mu se, zavisno od svrhe istraživanja, uzimaju uzorci krvi i tkiva. Ako se istraživanje bavi kretanjem životinja ili ako je potrebno da se isti primerak ponovo nađe, u njegovo telo se ugrađuje minijaturni odašiljač. Ako je životinja slučajno povređena ili bolesna, veterinar će je izlečiti. U određenim istraživanjima koja se bave:
- a) razmnožavanjem
- b) genetskim mogućnostima poboljšanja vrste koja se proučava
- c) mogućnostima ukrštanja sa nekom drugom vrstom primerku se uzima seme ili jajašce ili se navodi na sparivanje sa drugom životinjom.

■ Događa se da oteti čovek, posle prve otmice, ponovo bude 'odveden'. U svim takvim slučajevima ponavlja se detaljan medicinski pregled.
    - Istraživanja životinja često nalažu da se isti primerak ponovo nađe i ponovo se ispita njegovo zdravstveno stanje ili nešto drugo, u zavisnosti od eksperimenta. U svakom slučaju primerak se ponovo podvrgava detaljnom pregledu.
■ U svim slučajevima otmica bića su sa čovekom komunicirala ili pomoću znaka  ili telepatskim putem. U najvećem broju slučajeva nastojala su da ga umire što više su mogla. Ređe, ali uglavnom pri ponovljenim otmicama, bića su sa otetim čovekom uspostavljala raznovrsniji i složeniji dijalog. Uglavnom je bila reč o razmeni tehnološko naučnih informacija, koje kasnije nije bilo moguće proveriti, ili o porukama moralnog sadržaja.
    - U većini slučajeva istraživači nastoje da umire životinju istraumiranu hvatanjem i zatvaranjem. Osim narkoticima, smiruju je maženjem, pričom i hranom. U određenim istraživanjima, koja se bave merenjem životinjske inteligencije, proučavanjem njihovih sistema komunikacija i tako dalje, naučnici pokušavaju da komuniciraju sa svojim 'žrtvama' imitirajući njihov 'jezik' - bilo sami ili pomoću kompjutera - to se naročito koristi u istraživanjima morskih sisara poput delfina i kitova orki, ili jezikom gestova i simbola - u slučaju primata kao što je šimpanza.


    Iz ovih šest zajedničkih tačaka jasno je da na osnovu siljeva ljudskih istraživača mogu da se naslute i ciljevi istraživača ljudi. Pokušajmo da objasnimo i istraživanje u suprotnom smeru. Polazeći od ciljeva istraćivanja koja ljudi obavljaju na životinjama, može se stići do mogućih posledica istraživanja koja bića iz svemira obavljaju na ljudima.

■ Ljudi sprovode sve više zooloških istraživanja. U poslednje vreme naročito se mnogo proučava ponašanje raznih životinjskih vrsta (etologija), jer naučnici smatraju da će im to odgovoriti na pitanja o ponašanju i problemima ljudske vrste kao što su zagađenost, prenaseljenost, individualna i kolektivna agresivnost, korišćenje prirodnih resursa, mehanizam učenja, jezik, komunikacija među različitim vrstama.... Da li istraživanja nad ljudima možda imaju iste takve ciljeve?
■  Naučnici u novije vreme proučavaju mogućnosti uticaja ponašanja na životinje. Ulovljeni primerci se, naime, koriste da bi u životinjsku zajednicu preneli određenu informaciju. Tehnika se zasniva na tome da se uhvaćena životinja uči da se u određenoj situaciji ponaša drugačije nego što je to u njenoj prirodi, ili da rešava neki problem sa kojim se njena vrsta suočava. Životinja tako postaje nosilac informacije, odnosno kulturološke poruke, s kojom se vraća u svoju grupu ili čopor. Naučnici su zaključili da se poruke koje su na ovaj način poslate šire zadivljujućom brzinom i postaju vlasništvo cele zajednice.
    Možda je pretpostavka da vanzemaljci imaju nameru da izmene ljudsko ponašanje, malo previše smela. Ali, ako to ljudi rade na životinjama, ne samo na terenu već i u laboratorijama gde se sprovode najrazličitija genetska istraživanja, igrajući se pri tom Boga, zašto bi bilo nemoguće da neko slične eksperimente sprovodi nad ljudima?


    'Privremena otmica' Trevisa Voltona (slika levo), koja se dogodila 1975. godine u jednom planinskom kraju u Arizoni, izuzetno je značajna zbog dve stvari. Prvo, dogodila se pred šestoricom svedoka, i drugo, sticajem je okolnosti izuzetno dobro dokumentovana. Bila je, naime, predmet opsežne policijske istrage, tokom koje su sva šestorica svedoka dva puta položila ispit pred detektorom laži.
    Priča, o kojoj  je, inače, 1993. godine snimljen i film 'Vatra na nebu', počela je jedne zimske večeri tokom povratka sedmorice šumara sa posla. Kao i svakog dana, krenuli su kamionetom vijugavim planinskim putem koji je ulazio 48 kilometara duboko u šumu. Iza jedne okuke pred njima se pojavio ogroman predmet koji je ispuštao zaslepljujuću svetlost. Odmah su zaustavili vozilo i svi su, osim Voltona, ostali na sedištima, kao prikovani strahom. Volton je, međutim, izašao iz kola i uputio se ka svetlećem objektu. Kasnije je objasnio da je osetio snažnu radoznalot i da se bojao da objekt ne nestane pre nego što ga dobro osmotri. Ubrzo se našao ispod objekta i osetio da ga zrak svetla podiže sa zemlje.
    Dok je pokušavao da se uhvati za nešto i tako zadrži tlo pod nogama, osetio je kao da mu kroz prste prolazi struja. Njegovi prijatelji su u tom trenutku uspeli da upale kola i pobegnu. Ali, nisu daleko otišli - ubrzo su shvatili da nisu smeli da ga ostave i vratili su se nazad. Od Voltona  i svetlećeg objekta, međutim, nije bilo ni traga.

    Dugo su ga tražili, ali bez uspeha, bio je novembar mesec i veoma hladno vreme. Nije ostalo ništa drugo nego da prijave slučaj policiji. U policiji, međutim, nisu poverovali u njihovu priču o neidentifikovanom letećem objektu i počeli su istragu o ubistvu. U to vreme o takvim stvarima se mnogo manje pričalo i pisalo, a ljudi koji su doživeli bliske susrete radije su ćutali o teme nego da ih proglase ludim.
    Policija je bila ubeđena da su šestorica šumara ili ubili Voltona, ili je stradao nesrećnim slučajem krivicom nekog od njih, a da su se oni dogovorili da prikriju stvar.


    Iako je bilo potpuno nelogično da neko pokuša da prikrije ubistvo pričom u koju ni sam ne bi poverovao, sprovedena je opsežna istraga. Istražitelji, međutim, ni posle višečasovnih ispitivanja nisu uspeli da nađu nijednu pukotinu u pričama šestorice šumara. Svi su uporno ponavljali isto, i to ne istim rečima, što bi pokazalo da su se dogovorili i naučili priču napamet. Nijedna policijaska zamka nije dala rezultate. Na kraju su sva šestorica pristala da se podvrgnu detektoru laži, i to je policiji donelo najveće iznenađenje - svi su položili test. Detektor laži, naravno nije savršeno pouzdana sprava, ali je verovatnoća da sva šestorica, i to običnih šumara, uspeju da ga prevare - ravna je nuli.
    Ogromna operacija pretraživanja šume takođe nije dala nikakve rezultate. Policija je tražila Voltonovo telo, ali nije našla ništa, ni najmanjeg traga.
    Odjednom, posle pet dana, Volton je pronađen. Nalazio se nasred druma, tridesetak kilometara daleko od mesta sa kojeg je nestao, umoram, prljav i žedan. Uopšte nije bio svestan da je od njegovog nestanka prošlo pet dana, mislio je da je prošlo samo nekoliko sati. Ispričao je da se, kada je kamionet sa njegovim prijateljim otišao, našao u NLO-u, da je podvrgnut, kako je zaključio, medicinskim ispitivanjima, posle čega je izgubio svest.
    Po rečima istraživača otmica, Amerikanca Džozefa Emila Hajneka, Trevis Volton spada u retke koji su se setili barem dela zbivanja. Hajnek, naime, kaže da posle otmica najčešće nastupa potpuna amnezija o onome što se za to vreme događalo, i da je sećanje moguće povratiti samo hipnozom.