Magazin Za Vanzemaljske Civilizacije - No 6

   Zašto vanzemaljci uglavnom imaju prevelike glave i oči, a mala tela i usta. Kako to da su kosmički pametni, a zemaljski nasilni? Reklo bi se, barem prema svedočenjima onih koji su imali konkretna iskustva sa vanzemaljcima, da je njima, iz nekog razloga, posebno interesantan ljudski organizam, odnosno naše telo. Sve je više svedočenja onih koji tvrde da su ih vanzemaljci kidnapovali i zatim proučavali njihov organizam, pa i vršili razne eksperimente nad njima.

    Slične opite vršili su i nad životinjama, a i uzimali su razne uzorke sa neše planete. Zašđto sve to čine, ne zna se tačno, ali nas najviše interesuje zašto ih toliko zanima naše telo. Međutim, i nas, s druge strane, izuzetno zanima i njihovo telo.
    Postoji li način da neko od Zemljana utvrdi osnovne karakteristike vanzemaljaca, odnosno njihov spoljni izgled, anatomsko biološku strukturu, njihove psihičke sposobnosti, pa i prema tim podacima izvede zaključke kakvo je područje, odnosno planeta odakle oni dolaze, da se proceni stepen njihovog tehnološkog razvoja, pa čak i stepen evolucije. Šta znamo o vanzemaljcima i koliko možemo reći da ih poznajemo. Na sve ovo osvrnuli su se naučnici, vrni poznavaoci ove zagonetne materije i dali su po svojim saznanjima konkretne procene. Evo nekoliko najosnovnijih detalja iz njihovog istraživanja.
    Britanac Dejvid Kumer, iz Hereforda, član je jedne grupe koja se bai proučavanjem misterioznih pojava vezanih za NLO-e. On je izneo niz pretpostavki i razmatranja o anatomiji, biološpkim potrebama i zahtevima vanzemaljaca. Na osnovu njihovih fizičkih karakteristika, on je doneo nekoliko zaključaka.
    Ako pogledamo vanzemaljce i pročitamo mnoge izveštaje oi otmicama, vidimo da oni, od slučaja do slučaja, veoma raznoliko izgledaju. Ali, ipak, u najvećem broju primera slični su po neusklađenosti između glave i tela, za šta svakako postoje određeni razlozi. I sam oblik njihovih tela ukazuje na nekoliko stvari. Koristeći zemaljske vrste kao merilo, ne bi se reklo da su, recimo 'mai sivi' bića koja žive pod vodom, jer očigledno je da nemaju aerodinamična tela.
    Drugo, na osnovu tvrđenja očevidaca da ova vrsta vanzemaljaca ima velike oči, nameće se zaključak da možda žive u mračnoj ili noćnoj sredini, ili da su možda neka podzemna rasa. Moguće je i da je njihovo sunce udaljenije od njihove planete nego od naše Zemlje, pa da je iontenziotet svetlosti koja stiže do njih - slab. U tom slučaju sledi, da oni dobijaju mnogo manje ultraljubičastog zračenja od nas na Zemlji. Da li možda te nihove velike oči prikupljaju svetlost? Ako je film iz Rozvela o obdukciji jednog vanzemaljca istinit, da li je membrana, odstranjena tom priikom iz njegovog oka, bila u stvari, ultraljubičasto filter sočivo?

    Što se tiče manjih, odnosno sitnijih delova tela ovbih vanzemaljaca, možda je to posledica većeg gravitacionog dejstva njihove planete, kombinovano sa drughačijim atmosferskim pritiskom. Moguće je da su na početku procesa njihove evolucije, ovaj pritisak i gravitaciono delovanje ograničili njihov rat i kretanje. Da bi e to nadohnadilo, poboiljšane su njihove intelektualne sposobnosti, što verovatno može da objasni zašto imaju nesrazmero velike glave. Ne osporavaju se njihove psihičke sposobosti, ali se smatra je ne nepravedno uzimati kao njen izvor isključivo moždanu masu.
    Što se pak tiče njihovih emocvionalnih reakcija i odnosa prema ljudskoj rasi - stepen tehnološkog razvoja neke civilizacije ne mora obavezno biti saglasan stepenu njihovog sociološkog razvoja. Pogledajte samo nas, sa nuklearnim naoružanjem i svim onim strahotama koje jedni drugima svakofdnevno činimop. Pogledajte lica ljudi koji su upleteni u razne grozne scenarije. Da li smo zaista troliko različiti od vanzemaljaca koji vrše otmice, a možda i razna druga nasilja?
    Što se tiče tehnologije vanzemaljaca, ona je svakako dalko superiornija od ljudske. Moguće je da su je razvili koristeći se raznim psihičkim zakonitostima, kojih mi trenutno još nismo ni svesni. Ipak, ako su e njihove letelice kvarile i zatim padale, ili ako su na neki način obarane sa Zemlje, znači da su ili ranjivi ili su neoprezni. Ako su od nas psihički razvijeniji, ne znači dakle da su i savršeni. To se vidi i iz činjenice da neće, ili ne mogu, da osete ili da razumeju kako se osećaju ljudi koje otimaju i nad kojim vrše opite, često pri tome i iz mozga otete osobe izvlačeći moždanu masu.
    Ne zna se kako se, usled 'odsustva' polnih organa - što je primećeno u nekim primerima, određuje pol jednog 'malog sivog', naročito ako se to određivanje vrši kao kod ljudi. Mnoge zemaljske vrste imaju reproduktivne organe u samom telu. Možda je to slučaj i sa vanzemaljcima? Ipak, kod nekih vanzemaljaca viđen je neki organ koji bi mogao da bude reproduktivan. Da li je to neka vrsta organa za polaganje jaja - kao kod većine ženki insekata, ili oni pak imaju samo jedan rod, odnosno sami sebe zamenjuju, rađajućiu svoje minijaturne verzije.
    Usta vanzemaljaca su uglavnom mala i u obliku proreza. Smatra se da ne bila mnogo korisna za verbalnu komunikaciju i zato oni koriste telepatiju. Ali i tom slučaju moraju da poznaju neki jezik, možda čak i sličan našem. Ipak, iako struktura njihovih usta isključuje govor, onakav kakav bismo mi razumeli, ona dopušta zvukove kao što su zvižduk cvrkutanje i šištanje, što su potvrdila i neka svedočenja očevidaca. A ovakav način 'govora' neodoljivo podseća na 'govor' delfina. To bi moglo značiti i da su oni u nekoj međusobnoj, bliskoj razumnoj vezi, što potvrđuju i neke objave iz viših dimenzija. Zatim, ovakvom obliku usta, odgovarala bi lagana i tečna hrana. Setite se samo slučajeva osakaćene stoke kojoj su vanzemaljci ostranjivali neki unutrašnji organ. Na mrtvim telima ovih životinja, u blizini mesta odstranjenih organa, bilo je i po nekoliko malih rupičastih rana. Pretpostavlja se da je odstranjivanje organa vršeno upravo kroz te rupe, koje su manje od samog organa. Izgleda da su ti organi vanzemaljcima bili od manje važnosti za istraživanje, odnosno da su ih oni pretvarali u tečno stanje i isisavajući ih, koristili možda i kao hranu.

    Sve ovo gore navedeno može donekle ilustrovati analiza koju je sikovito dao jedan član specijalne desetočlane grupe bliske američkoj vladi, pod pseudonimom 'Falkon'. To je detaljan opis vanzemaljca, tipa 'malog sivog', naporavljen prema crtežima većeg broja svedoka - ali i začuđujuće detaljnim analizama njegove anatomije, što i navodi na zaključak da je pre reč o jednom uhvaćenom ili nastradalom ufonautu nego o tipiziranom vanzemajcu. Bilo kako bilo, prvi put smo u prilici da vidimo anatomski izgled jednog inteligentnog bića koje potiče iz zvezdanog sistema različitog od našeg.
    'Falkon' ga ovako opisuje: 'Visina ovih bića je između metar i metar i petnaest centimetara. Oči su veoma velike, gotovo kao kod insekata, i imaju par unutrašnjih kapaka. Na mestu gde bi trebalo da je nos, imaju amo dva otvora. Usta su mala, nemaju zube, već amo očvrsli deo nalik na gumu. Unutrašnji organi su im prilično jednostavni. Postoji jedan organ koji izgleda funkcionišpe kao srce i kao pluća, a sistem za varenje im je prilično uprošćen. Koža vanzemaljaca je veoma elastična io tvrda, verovatno očvrsla od njihovog sunca. Mozak im je složeniji od našeg. Dok je centar za kontrolisanje naših očiju smešten u zadnjem delu glave, njihove oči kontroliše prednji deo mozga. Sluh im je mnogo bolji od našeg i čak je osetljiviji od psećeg. Reproduktivni organi su im ... postoje i mužjaci i ženke. Bubrezi i bešika su kao jedan organ, za izbacivanje nepotrebnih materija. Imaju još jedan organ za koji naučnici pretpostavljaju da služi za pretvaranje čvrstih materija u tečne.
    Šake ima imaju četiri prsta, a nemaju palčeve. Stopala su im mala i sa opnama između prstiju. Prosečni životni vek im je od 350-400 godina, što i nije toliko neverovatno kako se čini, jer su ova bića nalik na reptile. A poznato je da neke vcrste reptila, ovde na Zemlji, mogu da žive i po 400-500 godina, a čak je otkriven gušter star oko 850 godina. Ovi vanzemaljci imaju koeficijent inteligencije preko 200.'

   Doktor Ričard Hajnes, istraživač NASA-e, objavio je studiju posvećenu opasnostima od susreta NLO-a sa avionima. U ovoj studiji, on je analizirao stotine tih susreta između neidentifikovanih letelica nepoznate tehnologije sa civilnim putničkim, privatnim i vojnim avbionima, a do kojih je došlo na nebu iznad SAD.
    Dr Hajnes tvrdi da je još 158 takvih susreta bilo i nad Evropom, Afrikom i Azijom. Osim ukazivanja na opasnostod mogućih sudara, slučajnih ali isto tako i namernih, između NLO-a i aviona, dr Hajnes ukazuje i na jošp tri druge opasnosti koje vrebaju tokom ovih bliskih susreta.
    Na prvom mestu on navodi katastrofalne posledice po posadu, putnike i avione od dodira naših i nepoznatih letelica, kao i od vazdušnih turbulencija koje izaziva porlazak NLO-a koji se kreću brzinama većim od 700 kilometara na sat. Sledi opasnost od elektromagnetnih efekata koje NLO-i izazivaju na navigacionim, komunikacionim i komndnim sistemima aviona, što dovodi do gubitka kontrole pilota nad njima.
    Dr Hajne smatra da su podjednako opasni i različiti manevri NLO-a u blizini aviona, što onemogućava pilotima bezbedno upravljanje,  neretko im potpuno onemogući vizuelni nadzor nad letelicom koja se kreće u blizini aviona. On upozorava i na činjenicu da se brzo uvećava broj bliskih susreta aviona sa NLO-ima, što značajno uvećava opasnosti koje prete vazduhoplovnom saobraćaju.

   Britansko udruženje pristalica teorije da nismo sami u svemiru sprovelo je preko Interneta anketu među istomišljenicima širom planete - samo ove naše, naravno. Jedno od postavljenih pitanja bilo je - šta mislite koju boju kože imaju vanzemaljci (ako je uopšte i poseduju)? Čak 87% od približno 10.000 ispitanika veruje da su posetioci iz svemira - zelene boje. Najveći broj onih koji su se oglasili preko Interneta uveren je da je već video svemirski brod ili, pak, poznaje neku osobu koja je imala slično iskustvo.
    Šta o svemu tome kažu stručnjaci? Biolog Džek Koen sa univereziteta u Velikoj Britaniji kaže: 'Po pravilu, potencijalnim vanzemaljcima pripisujemo manje više čovekoiki izgled. No, u stvari je smešno zamišljati neko razumno biće iz svemira kao zelenog čovečuljka ili ET-ja kojeg smo zapamtili iz legendarnmog filma.
    Tim tragom, Koen je sa svojim kolegama iz NASA-e sproveo istraživanje čiji je cij bio formulisati mogući izgled vanzemaljskih stvorenja u saglasnosti sa zakonima prirode i naučnim saznanjima. On kaže da bi na relativno laganim nebeskim telima sa slabom gravitacijomn, poput Meseca, mogla da se razvcije visoka i filigranski tanana bića. Međutim, na nekoj planeti ogromne mase i sa snažnom silom teže,m pšoput Jupitera, mogla bi da nastanu samo mala i zdepasta bića. Slaba moć privlačenja stvara slab atmosferski pritisak, te bi bičima koja su kadra da lete bila potrebna i džinovska krila, kako bi na taj način bio nadohnađen slab pritisak. Ti bi vanzemaljci, očigledno bili prilično slični - aždajama!
    Suprotno tome, na teškim planetama, gde je gasni omotač izrazito gust, živa bića bi mogla da lete i uz sasvim mali potisak. Doduše, do poteškoća bi dolazilo prilikom kretanja po samom tlu. Velika sila privlačnosti učinila bi tela toliko teškim da bi ona mogla da se kreću samo pomoću većeg broja nogu. Svakako, najbolji uslovi za nastajanje života vladaju u vodi, gde bi se mogle susretati svojevrsne bakteriolike životinje, koje bi, pak, mogle poslužiti kao hrana primitivnim živim bićima.
    Špekulacija, očigledno da nije malo. Pa opet, učesnike istraživanja na Internetu sve to nije odvratilo od verovanja da mali zeleni možda i nisu baš mali, ali da su skoro sigurno - zeleni. Kad malo bolje razmislimo, boja je još i najmanje bitna ...

   Pripadnici tajanstvenog plemena Dogona  prebivaju u stenovitim predelima oko Bandijagare, na granici Malija sa Burkinom Faso. Većina ih je nepismena, ali u njihovim legendama već je hiljadama godina očuvano opsežno i podrobno znanje o vasioni. Mnoge pojedinosti koje su Dogonima odavno bile poznate, savremena nauka tek je nedavno otkrila, a neke od njih još su nam nepoznanica.

     Dogoni uopošte ne sumnjaju u to da u svemiru nismo sami i govore u svojim mitovima: 'Kao na našoj planeti, tako i na drugim zemljama postoje živa bića'. Za ove svoje tvrdnje oni navodno imaju mnogo dokaza. Sebe smatraju potomcima svemiraca. Prema legendi, Stvoritelj je poslao arhanđela Noma da na Zemlju dovede ljude. On je na zvezdi Po-tolo poripremio kosmički brod i snabdeo ga sa svim što je bilo potrebno za dugi međuplanetarni let. Snabdeo se sa dovoljno energije  i namirnica i u pojedine od ukupno 60 prostorija smestio je mnoge predmete važne za razvboj i napredak čovečanstva. Te predmete došljaci iz svemira nisu imali nameru da odmah predaju čoveku. U početku je trebalo da se ljudi sa njima postepeno upoznaju, da bi kasnije mogli da ih prihvate. Naposletku su u brod ukrcana i četiri para ljudi. Prema nekim naznakama, izgleda da su ti budući Zemljani morali da putuju izdvojeni, kao da je njihov organizam zahtevao drugačije životne uslove od Noma i njegove posade.
    Kada se barka, pošto je savladala beskrajni vasionski prostor, približila Zemlji, postala je njen satelit. Zašto je Noma oklevao i nije odmah sleteo - ne zna se. Ali, Dogoni potpuno tačno opisuju kretanje broda, kao i njegovo neobično rotiranje. Izgleda da je u pitanju bio leteći tanjir koji se okretao oko svoje ose, a ne neki tip kosmičkog broda kakav mi koristimo. Posle osmogodišpnjeg čekanja, barka je sletela na mesto gde se danas nalazi jezero Debo. Stope koje je za sobom ostavio na tlu Nomo kad je izašao iz broda navodno su podsećale na otiske sandale od bakra. To bi moglo da ukazuje na činjenicu da je Nomo bio u skafanderu, dok su ljudi u atmosferi Zemje mogli normalno da dišu.
    Događaj sa Nomom kao i neke druge zadivljujuće legende ljudima je ispričao plemenski vrač Ana. Priče o putovanju kosmičkim daljinama mogli bismo smatrati kao plod mašte kad Dogoni ne bi pri tom raspolagali izuzetno velikim i podobni mznanjem o svemiru. Zvezda Po-tolo, sa koje je navodno doleteo Nomo, prema njihvim saznanjima je saputnica Sirijusa. Njena masa ima navodno takvu gustinu, da svi ljudi na svetu ne bi bili u stanju da nose ni njen mali komadić. I zaista, naučnici su dokazali da se pored Sirijusa nalazi još jedna zvezda, takozvani Sirijus B, a on je beli patuljak, znači - nebesko telo ogromne gustine! Jedan kubni centimer ove zvezde ima masu od 50 tona! Kako je moguće da Dogoni to znaju kad se Sirijus B golim okom uopšte ne može opaziti, a bio je otkriven tek pomoću moćnih teleskopa i složenih matematičkih proračuna? Kako je moguće da znaju tačnu putanju kojom se kreće ovo nebesko telo, kao i mnoge druge podatke o svemiru.
    Primera radi, Dogoni već hiljadama godina prepoznaju zvezde, planete i satelite planeta - ono što je nama pošlo za rukom tek pre dva veka? U stanju su da razlikuju četiri Jupiterova meseca koji, doduše, spadaju u najblistavije, ali ih je golim okom nemoguće videti. Dogoni čak tvrde da i Venera ima svoj satelit, a mi o njemu ne znamo ništa, ali nije isključeno da ćemo ga tek otkriti.
    I neki zanimljivi nalazi govore u prilog da su na tom mestu sleteli vanzemaljci. Na brežuljku Gurao kod jezera Debo, gde je navodno sletela Nomova barka, uzdiže se kamena gromada. Na njoj je prikazan brod vanzemaljaca, a u blizini su dve manje gromade koje simbolizuju Sunce i Sirijus. Figurice Noma koje izrađuju Dogoni imaju fiziognomske karakteristike potpuno razičite od onih koje ima ljudska rasa. Pre svega, glava je uska i izdužena, a oči su ogromne i koso položene.
    U jednom tamošnjem jezeru, Bosumtvu, možda su skriveni ostaci drugog kosmičkog broda. Dogoni kažu da se mnoštvo dokaza nalazi u 'Svetoj pećini'. Prema njihovom kazivanju, u stenovitoj pećini čuvaju se ne samo ostaci Nomove ekspedicije, već i veliki broj predmeta koje su ljudi dobili od ovih vanzemaljaca. Između ostalog, iz oive pećine može da se posmatra Po-tolo, kao i drugi delovi svemira. Da li to možda znači da su ovdfe sačuvani astronomski teleskopi ili druge sprave koje omogućavaju kontakt sa udajenim oblastima kosmosa? Na ovo pitranje za sada nemamo odgovro jer DOgoni brižljivo čuvaju tajnu svoje svete pećine. Mesto gde se prećina tačno nalazi zna samo mali broj posvećenih. Stoga se, za sada, moramo zadovoljiti onih što nam pripadnici ovog tajanstvenog plemena sami otkriju.