Mali Sivi Ugrađuju Implante

   Mladi ljudi šetaju ulicama u maskama raznih spodoba, gde pevaju i graju i pokušavaju da uplaše druge. Ali, nije uvek baš sve tako ležerno. O tome svedoči slučaj Keti Dejvis, koji je u svojoj knjizi 'Intruders' analizirao Bad Hopkins. Noć veštica je već prošla, kada je jedne noći, dok je spremala večeru za svoje dvoje dece, iz dnevne sobe začula vrisak.

Prvo se nije obazirala na to, znajući da se njena dva sina rado igraju i vrište, ali ponovljeni krici puni straha naveli su je da otrči u sobu. Pitala ih je šta se dešavva, a njen stariji sin Robi joj je rekao da je u sobi video neku spodobu sive boje, velike glave i dugačkog repa kako prolazi kroz sobu ka zidu i nestaje.
    Ona im je rekla da im se sve to pričinilo i vratila se u kuhinju. Malo potom opet je začula vrištanje. Istu spodobu video je i njen mlađi sin Tomi. Pomislila je da to Robi nešto izvodi i plaši brata, pa ga je izgrdila i vratila u kuhinju. Sve se ponavljalo još nekoliko puta, spodobu je čas viđao stariji a čas mlađ sin.
    Pošto je izgrdila decu i opomenuvši ih da je Noć veštica već davno prošla, više nije odlazila u sobu verujući da se igraju i plaše jedan drugoga. A onda, dok se saginjala da uzvadi pitu iz rerne, krajičkom oka, tik iza sebe ugladala je neku crnu senku kako nepomično stoji i posmatra je. Kada se okrenula, nije bilo nikoga, ali je postala svesna trajnog i postojanog osećaja koji ju je obuzimao, kao da je nešto lagano diže sa zemlje i spušta na nju, a da se pritom ona ne pomera. Pomislila je da je to od umora i nastavila posao. Deca su se smirila i gledala TV: U kući je zavladao mir, ali nju osećaj lebdenja nije napuštao. Pripisala ga je umoru i živcima, stavila decu na spavanje a onda legla i ona.
    Keti je ispričala sledeće: 'U pet sati ujutro, iz sna me je trgao prodorni krik iz dečije sobe. Skočila sam i odjurila u dečiju sobu. Robi je vrištao iz sve snage. Čudan osećaj koji me je obuzimao čitavo veče ponovo me je obuzeo... Našla sam sina kako sedi na ivici kreveta, bled kao krpa, raskolačenih očiju od straha. Uzela sam ga u naručje i upitala šta se dogodilo, govoreći mu da je to bio samo ružan san, ali on je odgovorio, fiksirajući me očima: 'Mama, nije to bio san'. 'Dobro zlato moje, a sada dođi u moju sobu' - rekla sam mu. Odnela sam ga u svoj krevet i tražila da mi ispriča šta ga je toliko uplašilo, a on je počeo da priča: 'Mama, u sobu je došao čovek velike glave, prošao je kroz zid i počeo je da korača napred nazad po sobi.    

    Nije mi dozvoljavao ni da se pomerim. Oko glave mu je sijala svetlost'. 'Ma, to je bio samo ružan san, košmar' - odgovorila sam mu, a on je rekao: 'Ne, rekao mi je da želi Tomija i da ja moram da ostanem miran'. Pomislila sam da je glasnim vrsikom sigurno probudio i Tomija koji je spavao u sobi pored njegove a ima veoma lagan san. Odjurila sam u Tomijevu sobu, upalila svetlo i videla da spava kao top. Probudila sam ga i sagla se da ga uzmem u naručje kada mi se učinilo da sam opet, krajičkom oka, tik iza sebe ugledala neki svetlosni zrak. Prestravljena, okrenula sam se, ali tamo nije bilo nikoga. Zgrabila sam Tomija i odnela ga u svoju sobu. Plašila sam se da ugasim svetlo ali sam to ipak učinil da ne uznemirim decu. Više niko nas nije uznemiravao.
    Sutra ujutro Keti je pozvala Hopkinsa za koga je znala da se bavi tematikom graničnih područja nauke i Robi mu je ispričao da čovek sa velikom glavom, dok je govorio, nije otvarao usta. Hopkins je odmah shvatio da se radi o telepatskoj komunikaciji, fenomenu za koji mali nikako nije mogao da zna. Osim toga, Keti nije nikada ranije deci govorila o vanzemaljcima i NLO-ima, jer se Robi plašio takvih tema i kada bi se povela priča o tome, molio bi mamu da ne priča o tim stvarima.


    Nedelju dana kasnije Keti se ponovo javila Hopkinsu i ispričala mu sledeće: 'Sinoć sam stavila decu u krevet kao i svake večeri. Noć je mirno protekla, ali sutra ujutro sam našla Tomija sveg krvavog. On je mirno spavao, a svuda oko njega bilo je krvi: na tapetima, čaršavima, ćebetu... Sve je ličilo na prizore iz filmova strave i užasa. Pozvala sam hitnu pomoć i lekari su otkrili ranicu, otvor na dnu Tomijeve nosne šupljine. Pretpostavili su da se sam ogrebao ili udario u krevet kada se tokom noći okretao u snu, ali nisam u to poverovala. Poznajući Tomija, bilo mi je jasno da nikada ne bi mogao da zaspi da je samo ugledao toliko krvi oko sebe i da bi pozvao mene'.

    Dok je slušao šta mu priča Keti, Hopkins se setio da je Robi, kada je govorio o čoveku velike glave, naveo da je taj čovek došao po Tomija i da, paralisan od straha, Robi nije uspeo da vidi šta čovek radi kada se sagnuo iznad Tomijevog kreveta. Spodoba je mogla lako da stavi nešto poput mikrosonde Tomiju u nos, ali ju je omelo dečije vrištanje i nije uspela dobro to da obavi.
    Dok je razmišljao o tome, Hopkins se setio slučaja njegove dobre drugarice. Sedamdesetih godina prošlog veka, jedne noći Meri i njenog supruga probudilo je vrištanje iz sobe u kojoj je spavalo njihovo dvoje dece, sličnih godina kao Robi i Tomi. Kada je uleteo u njihovu sobu, muž je zatekao dvoje prestravljene dece koja su mu rekla da je u sobi bio crn čovek velike glave i pretio im i plašio ih. Otac je pokušao da ih umiri, ali strah je deci ostao i narednih dvadeset godina.
    'To je bila niska spodoba sa velikim očima... činilo se kao da oko sebi širi svetlosnu auru. Čini mi se da sam bio nepokretan dok je on šetao. Više nego ka meni, odšetao je ka mom mlađem bratu. Pojavio se prolazeći kroz sid male garderobe i tako je i nestao' - ispričao je stariji od braće.
    Sičan slučaj su zabeležili nekoliko godina kasnije britanski istraživači Geri Vud, Stan Braun i Malkolm Robinson. U Grangemutu u Škotskoj, Amanda i Džordž sa dve ćerkice Sarom i Klarom živeli su u stanu na poslednjem spratu zgrade koja gleda na polje i šume. Prvo su počeli da primećuju nepoznate svetlosne zrake na nebu, ali na to nisu obraćali pažnju dok Sara nije počela da se budi svake noći, plačući i vrišteći, govoreći da se u stanu nalaze monstrumi. Roditelji su prvo pomislili da su u pitanju ružni snovi, ali su promenili mišljenje kada se uporedo sa monstrumima počelo pojavljivati i plavo svetlo.

    Nekoliko dana Sara je spavala u sobi roditelja i za to vreme sve je bilo mirno. U međuvremenu, roditelji su okrečili njenu sobu misleći da će nova boja umirujuće delovati na njihovu kćerku, ali sve je bilo uzalud. Kada bi je vratili u njenu sobu, ponovo bi počela da viđa monstrume. Jedne noći i Amanda je videla neku spodobu kako se kreće kroz dečiju sobu. Dotrčavši po ko zna koji put na detetove vriske, kraj otvorenog prozora je ugledala plavo svetlo koje je obasjavalo polja i koje ju je zablesnulo. Kada je ponela ćerku u svoju sobu, videla je kako u njihovu spavaću sobu ulazi neko neprirodno svetlo kroz prozor.
    Sledećeg jutra Sara je nacrtala slilu jednog od takvih monstruma: biće velike glave i svetlećih očiju. Dodala je da su spodobe imale običaj da se naginju nad nju i da joj dodiruju ramena da bi je probudili. Posle tog događaja, slične prikaze počele su da opsedaju i dvogodišnju Klaru. Počela je da se budi vrišteći, smrtno prestrašena. Jednom je majka otkrila duboku ogrebotinu na detetovom nosu, koja je posle nekoliko sati jednostavno nestala. Sledeće noći, na detetovoj pidžamici pojavile su se ispod stomaka krvave mrlje nepoznatog porekla. Ovi neobični događaji na smrt su preplašili Amandu. Počela je da veruje u natprirodne sile koje opsedaju njihov stan a najviše ju je uplašilo to što je očigledno želelo da naudi njenoj deci a ne mužu i njoj. Prisetila se i da je one noći kada je malu Saru ponela u svoj krevet imala čudan osećaj: probudila se u ponoć s utiskom da je neko ili nešto poput mačke grebe po plećima. Odlučila je da odsele u drugi grad i od kada su napustili Grangemut nepoznata bića ih više nisu uznemiravala.