vrh
Meni

Tajni Dosije Z/U-65


   Likovi poginulih članova posade pojavljuju se na podmornici, a naučno objašnjenje svedeno na halucinacije. Ali, kako onda objasniti pojedinosti koje su se dešavale na podmornicama kao predodređenim da donose nesreće?
 


  Desilo se to u praskozorje 10. jula 1918. godine. Jedna od patrolnih amaričkih podmornica plovila je ispd same površine Atlantika nedaleko od rta Kler. Izvučeni periskop je sekao talase, lagano se okretao na sve strane, što je ukazivalo da neko osmatra pučinu koja je još bila obavijena sumaglicom. Bio je to dežurni oficir, koji je nekoliko trenutaka kasnije počeo da napreže pogled, jer mu se činilo da na otprilike pola milje udaljenosti pluta nekakav brod. Obavestio je zapovednika, pa su zajedno procenili da je to najverovatnije podmornica, čija je posada poželela da se nadiše svežeg jutarnjeg vazduha.
    Sasvim jasno su već razaznavali pojedinosti - poklopac na komandnom tornju je bio podignut, a na pramcu pored topa hodao je čovek kao da je na straži ili je izašao da prošeće. Spuštajući periskop zapovednik je naredio uzbunu i da se pripreme pramčana torpeda. Podmornica je zatim izronila. Tada još nije bila savladana tehnika podmorskog gađanja, tako da su se i podmorničarski okršaji odigravali na površini, a ovom prilikom je trebalo utvrditi da li je reč o neprijateljskoj podmornici.
    Prvi svetski rat je još trajao, protiv Nemačke su krenule i Sjedinjene Američke Države, pa su sukobi na Atlantiku posltajali sve žešći. Čim je podignuo poklopac i izašao na komandni toranj, zapovednik je kroz dvogled počeo da osmatra nepoznatu podmornicu. Onaj čovek je i dalje hodao pramcem pored topa. Bio je u kratkom kožnom ogrtaču, kakav su nosili baš nemački podmorničari, pa više nije bilo sumnje u to da se radi o neprijateljskom oficiru. Američka podmornica je zauzela borbene položaje i očekivala dalje komande, dok se zapovednik čudio kako ih Nemci ne primećuju, jer su im se u međuvremenu približili na nekoliko stotina metara. Upravo kada je hteo da im uputi poziv za identifikaciju, dogodilo se nešto šti su najmanje očekivali - stravična eksplozija je naprosto raznela neprijateljsku podmornicu. Iz trenutne buktinje nastao je ogroman oblak dima i vodene pare, a krhotine su se razletele svuda okolo. Do eksplozije je došlo u samoj toj podmornici, verovatno nečijom nepažnjom, jer sa američke strane nije bio ispaljen nijedan torpedo niti granata. Da su bili bliže, mogli su nastradati i oni, ali ovako su osetili samo vazdušni udar i od jačine detonacije se malo zatresli.
    Nemačka štampa je tek pevog augusta 1918. godine objavila da je nestala podmornica U-65 i da se smatra izgubljenom zajedno sa posadom od 34 oficira i mornara. Posle Prvog svetskog rata tim slučajem su se posebno bavile američka i britanska mornarica.
    Povod je bilo otkriće strogo poverljivog dosijea Z/U-65 u tajnoj arhivi nemačkog admiraliteta. Sačuvani dokumenti su zapravo stravična priča o toj podmornici koja kao da je bila predodređena da svojoj posadi donosi nesreću, a nagoveštavala je od samog početka gradnje.Prilikom postavljanja takozvane kobilice, u prvoj polovini 1916. godine, sa brodogradilišne dizalice se otkačila čelična ploča pod kojom je našao smrt jedan radnik, a drugi je bio teško ranjen i ostao invalid. Kada je bila napola izgrađena, u budućoj strojarnici je buknuo požar. neki su uveravali da se prostorija neobjašnjivo počela puniti dimom, a trojica tehničara nisu mogla da izađu jer su se vrata zaglavila i tako su se ugušili.
    Na probnoj plovidbi, oktobra 1916. godine, izvršio je samoubistvo inženjer koji je obavljao inspektorske poslove na toj podmornici. Sa palube je skočio u more i odmah je potonuo. Kada je podmornica posle toga zaronila, spustila se na morsko dno, a svi napori posade da je vrate na površinu ostajali su uzaludni. Posle 12 sati se nenadano zatresla i, bez obzira na to što niko ništa nije uradio, sama od sebe je jurnula i izronila. Nekoliko dana kasnije, prilikom utovara municije, jedan torpedo je pod neobjašnjivim okolnostima eksplodirao. Poginuo je drugi oficir palube i pet mornara.
    Podmornica je bila znatno oštećena i otegljena u brodogradilište na popravak. Tada se zapovedniku javio na raport prestravljeni podoficir Karl Jozef Pedersen i ispričao vidno uzbuđen o stravičnom susretu:
- Kod podmorničkog skladišta torpeda ugledao sam poginulog drugog oficira palube. Bio je u kratkom kožnom kaputu, oficirskom, kao i onog dana kada je nastradao. Prošao je pored mene i zbog skučenog prostora dodirnuo laktom. Sasvim jasno sam ga video, izgledao je stvaran, osetio sam kada me je dotaknuo.
    Priči tog podoficira, koji je te iste večeri dezertirao, u admiralitetu niko nije verovao. Ali, nekoliko dana kasnije, bili su suočeni sa takvim izjavama skoro cele posade podmornice. Plovila je kanalom La manš i uveče je izronila. Tada je više mornara, oficira i podoficira, ugledalo na pramcu čoveka u kome su prepoznali poginulog druga.
    Posle krstarenja Atlantikom, gde je potopila nekoliko savezničkih brodova, u proleće 1917. godine, podmornica se vratila u matično brodogradilište. Isplovila je na površinu upravo dok su ga engleski avioni bombardovali. Ne znajući šta se događa napolju, zapovednik je podigao poklopac komandnog tornja i bio je smrtno pogođen krhotinom u glavu, pa je admiralitet pokrenuo istragu o svim tim čudnim zbivanjima. Ništa neobični nije bilo otkriveno. Podmornica je posle toga otplovila sa novim zapovednikom i posadom. Ali, uskačući kroz komandni toranj, tobdžija Erih Eberhard, vikao je izbezumljeno:
- Ugledao sam ga pored pramčane torpedne cevi!
    Zapovednik Gustav Šel je odmah pritvorio tobdžiju zbog izazivanja panike. Te noći je Eberhard uspeo da stražaru koji ga je čuvao otrgne bajonet i priklao se! Baš toga trenutka je, kako se kasnije ispostavilo, glavni inženjer ugledao poginulog oficira. Međutim, kako je bio neustrašiv i nije verovao u duhove, krenuo je prema njemu. Poskliznuo se i povredio nogu, da bi se nardnih dana ponašao sve čudnije, pa je na kraju zapovednik Šel shvatio da je taj čovek bukvalno poludeo. Naredio je da bude vezan sve do iskrcavanja, pa nastavio krstarenje u potrazi za savezničkim konvojima. Naišao je na jedan kod Biskajskog zaliva i krenuo u napad. Potopili su dva trgovačka broda, ali ih je pogodila granata, pa su naglo zaronili.
    Stojeći na morskom dnu, uklanjali su oštećenja, pa su tada videli i poginulog oficira kako obavlja popravke sa alatom u rukama. Uz velike napore su osposobili jedan od motora, ali podmornicu nisu uspevali da pokrenu. A, onda je ona nenadano, sama od sebe jurnula prema površini. Mašina je proradila i tako su se dovukli do matičnog brodogradilišta. Posle remonta je dobila novu posadu i ponovo otplovila. Redovno se javljala sa Atlantika, a onda je odjednom 'zaćutala', što je izazvalo veliko čuđenje u admiralitetu. Tih dana niko nije izveštavao o okršaju sa tom podmornicom, sve do 10. jula 1918. godine, kada je iz Sjedinjenih Američkih Država stogla vest o neobjašnjivoj eksploziji podmornice na čijem je pramcu hodao nemački oficir u kratkom kožnom kaputu.
    Čudna zbivanja sa tom podmornicom, ukoliko bi se izostavila utvara, takođe su više nego privlačna za istraživanja. Toliko smrtnih slučajeva i neobjašnjivih događaja, nije zabeleženo ni na jednom brodu, mada nesreće prilikom gradnje ili utovara nisu retkost, kao ni kvarovi na pučini, ali otkuda i zašto sve to baš na toj podmornici? Dosije Z/U-65 proučili su odmah po završetku Prvog svetskog rata stručnjaci britanskog admiraliteta, razgovarali sa članovima posade, ali svoj izveštaj nisu propratili komentarom. Potvrdili su samo da su sva dokumenta u tome dosijeu istinita, samim tim i iskazi podmorničara, kojima se ne mora, ali i može verovati.

     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT  NAJBOLJA WEB SKOLA
Povratak Na Vrh Strane