Jedinica 731

   Ovaj istraživački program bio je jedna od najvećih tajni u Japanu tokom i nakon završetka Drugog svetskog rata. Bio je to obiman program sa ciljem da se razvije orušje za biološki rat, gde bi bili korišćeni virusi kuge, antraksa (crni prišt), kolere i gomile drugih stravičnih patogena.

    Istraživanja je vodila misteriozna jedinica 731 japanske imperijale armije, eksperimentišući na ljudima i testirajući na terenu bombe kuge. Bombe su bacane na kineske gradove da bi se ustanovilo može li se na taj način izazvati epidemija. Naravno da su uspeli u tome. Evo odmah reči jednog 72-godišnjeg starca koji je bio medicinski asistent u japanskoj armiji u Kini i koji je tada i sam vršio stravična dela na ljudima: 'Ljudi u belim mantilima dovukli su golog tridesetogodišnjeg muškarca u operacionu salu. Operacija bez anestezije je počela. Momak je znao da je za njega sve gotovo, pa se nije odupirao dok su ga vezivali za sto, ali kada sam u ruke uzeo skalpel, počeo je da vrišti. Napravio sam rez od grudnog koša pa do stomaka. On je užasno vrištao, bio je to neopisiv zvuk, dok mu se lice grčilo u agoniji.Onda je konačno prestao da vrišti. To je bila svakodnevna rutina jednog hirurga, ali je na mene ostavilo poseban utisak jer mi je bilo prvi put'. 
   Ovaj starac koji je naravno insistirao na anonimnosti objasnio je razloge ove vivisekcije: zatvorenik, Kinez, bio je namerno zaražen virusom kuge za potrebe istraživačkog projekta čiji je cilj bio da se razvije bakteriološka bomba kuge za upotrebu u Drugom svetskom ratu.Istraživači su želeli da otkriju efekte bolesti na unutrašnje organe čoveka, pa su jednostavno odlučili da raspore živog zarobljenika.
  Prvobitno curenje informacija o bakteriološkom ratnom programu Japana pretvorilo se 80-tih godina u pravu bujicu. Usred neprestanog poricanja članova japanske vlade, kako pojedinačno tako i kolektivno, da je Japan bio agresor u Drugom svetskom ratu, širom Auije se proširila diskusija tokom koje je na površinu počela da izbija istina o japanskim zverstvima. Najpoznatiji tekst o tome je napisao Nikolas Kristof pod naslovom, 'Japan se suočava sa jezivim ratnim zločinima', objavljen u Njujork tajmsu 1995. godine. U tom članku dat je detaljan pregled najšokantnijih, najodvratnijih i najokrutnijih zločina sa kojima se ikada suočio ovaj civilizovani svet. Japanska jedinica 731 koristila je ljudska bića za vivisekciju sa ciljem da razvije biološko oružje. Jednako neverovatno zvuči i činjenica da su SAD zataškale zločin u zamenu za podatke i rezultate eksperimenata na ljudima, što je direktno ignorisanje međunarodnih zakona i ljudskih prava.
     Ali, koga još čudi politika SAD-a.Nakon Drugog svetskog rata osudili su na smrt sve naciste koji nisu imali nikakvo znanje, zamazali celom svetu oči, a oni koji su bili stručnjaci u svojim monstruoznim projektima prebačeni su u SAD, putem operacije PAPERCLIP (Spajalica).

    Ovo je bio projekat američke armije, stvoren uz pomoć nacističkih naučnika, obaveštajnog dela i drugih ratnih zločinaca iz Evrope i Japana koji su prebačemi u SAD posle Drugog svetskog rata i koji su svoje monstruozne eksperimente nastavili da rade, sada pod patronatom SAD-a. Naučnici i bivši pripadnici jedinice 731 tvrde da je najmanje 3.000 ljudi, a po nekim računicama i mnogo veći broj, ubijeno u stravičnim medicinskim ekperimentima. Nijedan od njih nije preživeo, a niko ne zna koliko je ljudi umrlo prilikom testiranja 'na terenu'.
    Na kraju Prvog svetskog rata 1918. godine, medicinsko nadleštvo japanske armije započelo je proučavanje biološkog oružja i načina ratovanja. Za šefa istraživačkog tima postavljen je major Terunobu Hasebe, koga je ubrzo nasledio dr Ito sa timom od 40 naučnika. Ovo je potrajalo nekoliko godina. Međutim, pravi početak stvaranja japanskog biološkog oružja započinje sa uzdizanjem Išiia Široa. Išši je diplomirao medicinu na univerzitetu u Kjotu 1920. godine i smesta se pridružio armiji. Doktorirao je 1927. godine i započeo propagiranje biološkog oružja u japanskoj armiji.Priklonio se rastućem japanskom militarizmu, i uzdigao se do moći koju su upotpunila tri elementa. Prvo, Išii je kao vojni ataše poslat u Evropu 1928. godine. Sledeće dve godine proveo je u Evropi i u Americi, zanimajući se za istraživanja na polju biologije.
    Posle povratka unapređen je u čin majora i posvetio se promociji istraživanja i proizvodnje biološkog oružja, propagirajući teoriju da se savremeni rat može dobiti samo naukom i tehnologijom i da je proizvodnja biološkog oružja najekonomičnija za zemlju siromašnu prirodnim resursima, kao što je Japan. Drugo, Išii je pronašao moćene saveznike u armiji.

    Bili su to pukovnik Tetsuzan Nagata, otpravnik vojnih poslova, Pukovnik Joriniči Suzuki, šef prve taktičke sekcije vojnog generalštaba, pukovnik Ruiđi Kajitsuka zadužen za medicinsko odelenje u vojsci i pukovnik Čikahiko Koizumi, načelnik vojne hirurgije poznat kao otac japanskog hemijskog oružja (na kraju rata počinio je samoubistvo zbog straha da će biti progonjen kao ratni zločinac), i Sadao Araki, ministar armije i lider stranke 'Imperijalnog puta' u japanskoj armiji.
    Ubrzo posle Išiijevog povratka iz Evrope u oblasti Šikoku izbila je neka vrsta meningitisa.Išši je dizajnirao filtre za vodu koji su pomogli u sprečavanju daljeg širenja bolesti i stekao je poznato ime, naročito u vojsci gde je proglašen za najslavnijeg bakteriologa. Uprkos svemu ovome, Išiijev najveći dobitak leži u pomanjkanju morala i griže savesti, koji je više nego neophodan svakom lekaru.
    Po naređenju cara Hirohita, 1936. godine osnovane su dve jedinice: jedna je bila Išiijeva jedinica u javnosti nazvana 'Odelenje za prevenciju epidemija i pročišćavanje voda Armije Kuantung', čije se ime nije promenilo u 'Jedinica 731' sve do 1941. godine, koja je trebala biti premeštena u novu bazu kod Pingfana, 20 kilometara jugozapadno od Harbina. Druga je bila jedinica Vakamatsu (nazvana po svom komandiru Juđiru Vakamatsuu, a kasnije je prekrštena u jedinicu 100), smeštena u bazi u Mengčiatunu blizu Čangčuna, za javnost nazvana 'Odelenje za prevenciju veterinarskih bolesti Armije Kuantung'.U junu 1938. godsine jedinica 731 seli se na novu lokaciju kod Pingfana i zauzima površinu od 32 kvadratna kilometra, označenu kao 'ničija zemlja'. U međuvremenu Išii je unapređen u čin pukovnika i imao je 3000 Japanaca pod svojom komandom.
    Od 1940 godine Išii Širo je u Kini predvodio jedinicu 731 angažovanu u biološkom ratovanju i napadima na gradove Ningpo, Činhua, Čučoa u provinciji Čečiang (tokom rusko-japanskog rata u Mongoliji, 1939. godine jedinica 731 je raspoređena na front da bi vršila bakteriološke napade). Da bi se osvetili za vazdušni napad SAD-a na Tokio pod zapovedništvom pukovnika Dulitla u aprilu 1942. godine, kada je preko 60 američkih pilota spaseno iz oblasti Čečiang, Japan je lansirao široku kampanju čišćenja uz učešće nekoliko stotina ljudi iz jedinice 731 i podređene jedinice 1644 iz Nankinga.
    Početkom novembra 1941. godine jedinica 731 šalje avion da prioširi bubonsku kugu U Čangtiju i Hunanu. Ovaj događaj je bio dobro poznat američkim i britanskim obaveštajcima u Čangkingu, a pored toga je i kineska vlada poslala kompletne informacije američkoj i britanskoj vladi preko svojih ambasadora u Londonu i Važingtonu. Kineske vlasti su dugo znale da Japan koristi bilološko orušje protiv Kine i neprestano su se obraćale međunarodnoj zajednici za pomoć.

    Pre bekstva iz Kine u vreme japanske predaje, jedinica 731 je oslobodila hiljade zaraženih parcova koji su izazvali epidemiju kuge u 22 okruga provincija heilungčiang i Kirin, a preko 20.000 Kineza izgubilo je život. Kako je kuga bila sasvim dobro opisana u novinama, mnogi Kinezi su postali svesni da je Japan primenjivao biološko oružje tokom rata.
     Prednost koju je imala Kina, sa japanske tačke gledišta, bila je ta što su Kinezi bili dovoljno dostupni subjekti na kojima će se testirati dejstvo biološkog oružja. Subjekti su nazvani 'cepanice'.Većinu su, naravno, činili Kinezi, ali je takođe bilo i dovoljno Rusa, koji su pobegli iz domovine u Kinu.
    Takeo Vane, 71-godišnji bivši medicinski radnik jedinice 731, koji danas živi u Marioki, gradu na severu Japana, kaže da je jednom prilikom video staklenu teglu visoku dva metra, u kojoj je muškarac, belac, bio potopljen u formaldehid. Čovek je bio isečen vertikalno na dva dela i Takeo Vane pretpostavlja da je to bio Rus jer je tada mnogo Rusa živelo u okolini. Glavni štab jedinice 371 imao je dosta takvih tegli sa uzorcima. U njima su čuvana stopala, glave, unutrašnji organi i sve je bilo uredno popisano i obeleženo nalepnicama. Jedan od veterana jedinice 731 koji je insistirao na anonimnosti izjavio je, 'Video sam nalepnice na kojima je pisalo: Amerikanac, Englez, Francuz, ali većina su bili Kinezi, Korejci i Mongoli. (Na slici desno gore prikazani su doktori jedinice 731 na zadatku).
    Medicinski istraživači često su zatvarali zaražene zatvorenike sa zdravima da bi videli kojom će se brzinom bolest širiti. Doktori su takođe zatvarali ljude u komore pod velikim pritiskom da bi ustanovili koliko vremena je potrebno dok im očne jabučice ne izlete iz svojih ležišta. Žrtve su često odvođene na mesto zvano Anda u strogo zabranjenoj zoni.
    Tamo su ih vezivali i bombardovali bakteriološkim oružjem da bi videli koliko je nova tehnologija efikasna. Avioni su zasipali zonu virusima kuge ili bacali bombe sa buvama inficiranim kugom. Cilj eksperimenata je bio da se ustanovi koliko će ljudi umreti i na kojoj udaljenosti od centra eksplozije.
   Japanska armija je redovno izvodila testove na terenu, sa ciljem da se otkrije hoće li biološki rat funkcionisati i izvan laboratorija. Avioni koji su bacali buve zaražene kugom iznad kineskih gradova Ningbo i Čangde kasnije su izveštavali o izbijanju epidemija.
    Japanske trupe su takođe bacale viruse kolere i tifusa u reke, jezera i izvore vode, ali su rezultati često bili kontraproduktivni. Specijalisti za biološki rat su 1942. godine raspršili klice dizenterije, kolere i tifusa u provinciji Zeijang u Kini, ali su tom prilikom oboleli japanski vojnici i 1700 ih je umrlo.
    Istoričar sa kalifornijskog državnog instituta, Šeldon Haris, procenjuje da je preko 200.000 Kineza ubijeno tokom ovih eksperimenata na terenu. Haris takođe tvrdi da su životinje zaražene kugom, puštene na kinesku teritoriju kada je rat već bio pri kraju, izazvale epidemiju kuge koja je ubila najmanje 30.000 ljudi u oblasti Harbin od 1946. do 1948. godine.
    Vodeći naučnik jedinice 731 Keiči Tsuneiši vrlo je skeptičan po pitanju broja nastradalih. On je u Japanu čak predvodio akciju javnog razotkrivanja zverstva jedinice 731, ali je rekao da je napad na Ningbo ubio samo stotinu ljudi i da ne postoje dokazi da su velike epidemije bolesti izbijale tokom testiranja na terenu.
    Prva osoba koja je otkrila javnosti zločine jedinice 731 i pokrenula pitanje o tome da bi SAD mogla da ih zataška, bio je Džon V.Pauel Junior (štampao je list China Weekly u Šangaju, koji je prestao da izlazi 1953. kada je Pauel odlučio da se vrati u ameriku).
     Posle povratka u Ameriku Pauel je bio žestoko proganjan.U oktobarskom izdanju Biltena za atomske naučnike iz 1981.godine, Pauel objavljuje tekst 'Japansko biološko oružje 1930-1945'. Međutim, detaljno urađena studija o ovim zločinima nije se pojavila sve dok dvojica britanskih novinara, Piter Vilijams i Dejvid Valas, nisu objavili 1989. godine knjigu 'Jedinica 731 - japanski tajni biološki rat u Drugom svetskom ratu'.
    Na osnovu zajedničkog rada Vilijamsa i Valasa, profesor Šeldon Haris dovršio je svoju monumentalnu knjigu 'Fabrike smrti - japanski biološki rat 1932-1945. i američko zataškavanje'. Ova knjiga je objavljena u Njujorku 1994. godine. U njoj je naveden i interesantan detalj.
    Naime, autor knjige je još 1990. godine pisao da su sve strukture vlasti u Americi zabrinute zbog otkrivanja saučesništva u najvećim zločinima ovoga sveta i da će, verovatno, nastojati da naoprave novi rat negde u svetu (po mogućstvu u Evropi). Reklamna mašinerija neviđenih razmera biće angažovana, pisao je tada profesor Haris, na dokazivanju da neka od strana osniva koncentracione logore po uzoru na nacističke, čineći zverstva kakva su se dešavala samo za vreme Drugog svetskog rata.
    Cilj je bio jednostavan, skrenuti pažnju sa istraživača prošlosti i naterati javno mnenje da se zgražava i osuđuje druge. Ubrzo posle toga, počeo je sukob na prostoima bivše SFR Jugoslavije. Amerika je samo na to čekala, a koliki je njen udeo u svemu ovome ne treba posebno ni napominjati.