Uidži Table

      Debora je nakon 'igre' sa uidži tablom imala dosta čudna iskustva. Često je imala osećaj kao da je neko, ili nešto, dodiruje, mada nikoga nije bilo u blizini. Kulminacija ove priče se konačno dogodila jedne noći, za vreme jake oluje, kada je Debora, u želji da prekrati duge časove dosade koje sa sobom nosi posao bebi-siterke, otpočela individualnu seansu sa uidži tablom.

Duh se ponovo odazvao, ali je ovoga puta bio poprilično neprijatan, pa čak i neprijateljski raspoložen. Debora je tablu odbacila daleko od sebe i tako se okončalo njeno igranje sa ovom napravom za kontaktiranje duhova. Danas ona upozorava ljude da ne uzimaju lakomisleno uidži tablu u ruke, jer se nikada pouzdano ne može znati ko će se, ili šta, odazvati na upućeni poziv. No, i uprkos takvim upozorenjima, svedoci smo prave manije kontaktiranja duhova kako posredstvom medijuma, tako i korišćenjem uidži tabli.
   No, bilo bi krajnje pogrešno spiritizam smatrati proizvodom modernog doba. Podaci koji govore o prvim danima hrišćanske crkve ukazuju da je medijumstvo bilo uobičajeno među ranim hrišćanima. Tako Tertulian (slika levo gore), jedan od prvih crkvenih otaca, opisuje jednu hrišćanku koja je tokom religijske službe upadala u trans i komunicirala sa duhovima koje je opisivala kao anđele. U Švedskoj je mnogo vekova kasnije Emanuel Svedenborg, u svojoj pedeset petoj godini, razvio parapsihičke sposobnosti. On je, po sopstvenom tvrđenju, imao kontakte sa različitim duhovima, pa čak je i posetio njihov svet. Zapise o tome je ostavio u knjizi 'Nebo i pakao', koja je istovremeno i njegovo najpoznatije delo.
    Austrijanac Fridrih Anton Mesmer je 1772, nekoliko godina posle Svedenbergove smrti, uzbudio javnost svojom teorijom o izvesnoj životnoj energiji koju poseduje svaki čovek, a koju je nazvao animalnim magnetizmom. Mesmer je ovu životnu energiju koristio za lečenje, ali osim što je veliki broj pacijenata stvarno izlečen, dešavali su se i propratni efekti, koji su se ogledali u iznenada otkrivenoj sposobnosti da se čitaju misli, proriče budućnost, odnosno pronalaze skrivene stvari.
    Američki iscelitelj Endrju Džekson Devis, koji je takođe lečio metodama mesmerizma, počeo je sredinom XIX veka da tvrdi da je u transu kontaktirao lično sa Svedenborgom, koji mu je tom prilikom rekao da je on, Endrju Džekson Devis, nosilac misije važne za čitavo čovečanstvo. Načela te misije, kao i spiritualno ustrojstvo univerzuma, izloženo je tri godine kasnije u knjizi pod nazivom 'The Principles od Nature'. Knjigu je, po sopstvenom tvrđenju, napisao tokom transa.
    O spiritizmu, međutim,u onom obliku u kojem ga danas poznajemo, možemo govoriti tek od trenutka kada su sestre Foks 1848. godine otkrile svoje medijumske sposobnosti. Moda kontaktiranja duhova se munjevitom brzinom počela širiti Amerikom, a ubrzo je zahvatila i Englesku i Nemačku. U Francuskoj je za širenje spiritističkog pokreta u najvećoj meri bio zaslužan Alan Kardek, medijum čije je pravo ime bilo H.O.Rivail. Njegova knjiga nazvana 'The Book of Spirits', primljena tokom transa, i danas se smatra nekom vrstom neprevaziđenog udžbenika spiritizma.

        Spiritističke seanse se najčešće održavaju u privatnim kućama, ali i u takozvanim spiritističkim crkvama, koje su ubrzo osnovane. Početak ovakvih seansi je obično obeležavalo izgovaranje molitava, odnosno pevanje duhovnih pesama. Nakon toga bi prisutni medijum pokušavao da stupi u kontakt sa svetom duhova. Nisu bili retki ni različiti parapsihološki fenomeni koji su se dešavali učesnicima ovakvih skupova. Između ostalog, dešavalo se da delovi nameštaja počnu da lebde, dok su se prizvani duhovi ponekad prisutnima prikazivali u relativno vidnoj formi.
    Spiritizam je, kao okultni fenomen, ubrzo privukao pažnju mnogih okultista koji su se složili da prizivanje duhova na ovaj način ima dosta sličnosti sa izvesnim unutrašnjim magijskim radovima, ali uz ogradu da je rad ozbiljne magijske lože nešto sasvim drugo od spiritističke seanse, izvedene u nekoj javnoj prostoriji pred masom potpuno nepoznatih osoba.
    Mnogi bi pomislili da savremeni pripadnici 'New Age' pokreta, a naročito oni koji gravitiraju ka duhovnoj potrazi za istinom, magiji i takozvanom kanalisanju, bezrezervno odobravaju upotrebu uidži tabli u svrhe prizivanja duhova.No, stvari stoje sasvim drugačije. Mnogi od njih o tome imaju isto mišnjenje kao i gore pomenuta Debora Krovli.
    'Pretpostavimo da živite u Njojorku i da išetate napolje, ščepate prvu osobu na koju naletite i odvučete je u svoj stan' - kaže Rodžer Pajl, medijum koji se bavi pomaganjem osobama koje su zaposednute. On smatra da ljudi koji koriste uidži table čine identičnu stvar kada prizovu neko biće iz sveta duhova. Ne može se očekivati, po njegovim rečima, da će kontaktirani duh po svaku cenu imati prefinjene manire.
    Mnogi ljudi kažu: 'Ko se nalazi tamo?' Zbog takvog primitivnog odnosa, uidži tabla je mnogo prijemčivija za najnerazvijenije tipove stralne energije. Ja ih nazivam neuspelim komadima. Te astralne energije su za zabavu i igranje. Doći će do table i reći vam da ste bili kralj u prošlom životu. Te energije mogu kod vas prouzokovati osećaj zastrašenosti.


    Sama uidži tabla se sastoji od klizećeg pokazivača, zvanog plenšet, slova alfabeta, svih jednocifrenih brojeva i reči 'da', 'ne' i 'zbogom'. Plenšet je nastao prvi. To je deo u obliku srca koji se nalazio na točkićima. Plenšet se koristio za kontaktiranje duhova tako što bi neka osoba, ili više njih, položila ruke na njega. To bi prouzrokovalo kretanje plenšeta u onom pravcu u kojem to duhovi žele. Neki plenšeti su ukazivali na slova, dok su drugi imali namontirane pisaljke.
    Pred kraj devetnaestog veka, dva proizvođača igračaka iz Merilenda spojila su plenšet sa tablom i načinili igru koju su prvobitno nazvali veštičijom tablom. Samo poreklo reči uidži, kako su ove table kasnije nazvane, nije poznato. Po jednima, reč uidži je bio egipatski izraz koji je označavao dobru sreću. Po drugima su Isak i Vilijam Fuld, koji su konačno patentirali uidži tablu, kombinovali francusku reč 'oui' i nemačku 'ja' i tako dobili naziv ouija, to jest uidži.

    Braća Parker su 1967. godine kupili prava na uidži table. Od tada, pa do danas, prodali su milione ovih pomagala za kontaktiranje duhova. No, zanimljivo je da braća Parker svoje proizvode uopšte ne tretiraju tako. Po njima to je obična igra u kojoj nema ništa više natprirodnog od igre monopol, na primer.
    Naučni skeptici, sa druge strane, tvrde da uidži table deluju kroz idiomotorne aktivnosti. Po njima, podsvesna želja da se nešto dogodi može nagnati mišiće ruke da pokreću planšet u željenom pravcu, tako da ljudi misle da nisu ništa uradili sami, već da se sve dešava pod dejstvom neke spoljašnje sile.
    Bojs Betej, koji je decenijama istraživao medijumstvo i parapsihičke pojave, ne deli ovakav stav i poznat je kao čovek koji ne preporučuje upotrebu uidži tabli. Kao primer takvom njegovom stavu, navodi primer žene koja mu se obratila za pomoć pre više godina. Njoj je toliko nedostajao preminuli ljubavnik da je pokušala da ga prizove koristeći uidži tablu. Posle izvesnog vremena, počela je da se formira poruka koja je, kako je izgledalo dolazila od njega. Od tog trenutka je uidži tabla postala njena opsesija, koja joj je oduzimala četiri do pet časova dnevno. Poruke koje su dolazile putem table bile su u toj meri ubedljive da je ona mislila da je stvarno uspostavila vezu sa svojim preminulim ljubavnikom, što je u njoj stvaralo osećaj ispunjenosti koji joj je tako očajnički bio potreban.
    No, posle izvesnog vremena priroda poruka je počela da se menja. Poruke su postajale sve više neprijatne, opscene, pa čak i neprijateljske. Betej smatra da to uopšte nije bio njen ljubavnik, već neki zlonamerni duh koji je kontaktirao njenu podsvest i tako saznao šta je to što joj treba. Preuzimanjem uloge njenog ljubavnika, on je produži kontakt sa njom. Betej je toj ženi preporučio da baci uidži tablu što dalje od sebe i da joj se više nikada ne vraća.

    Stručnjaci smatraju da prizvani duhovi uopšte nisu duhovi osoba koji stvarno žele da se prizovu. To su duhovi osoba koje su posle smrti ostale na nižim nivoima astrala, jer zbog svoje vezanosti za zemljasku ravna nisu mogli da odu na više nivoe. To su duhovi koji jedva čekaju ovakve prilike da ih neko prizove i da se jednostavno hrane energijom onih koji ih prizivaju. Zato je veoma čest slučaj da se osobe koje prizivaju duhove, posle takvih senasi, ne mogu nedeljama oporaviti od malaksalosti i nedostatka snage.
    Ali, ima i primera koji pokazuju da nije sve tako crno. Tako su, na primer, pomoću uidži table nastala i neka zanimljiva literarna dela. Kao početak verovatno najglasovitijeg primera za to može se označiti 1913. godina, kada je Pirl Kjurah, domaćica iz Sent Luisa, u trenucima dosade, počela seanse koristeći uidži tablu. Iznenada je plenšet počeo da se pokreće izuzetnom silinom i da oblikuje poruku: 'Živela sam pre mnogo meseci. Ponovo sam došla - Patience Worth mi je ime'.
    Ono što je usledilo nakon toga bio je početak čudne veze koja je trajala godinama tokom kojih he Patienc Worth, po svemu sudeći duh mlade žene iz 17. veka, pomoću uidži table pisala aforizme, pesme, pa čak i čitave novele. Sva ta dela bila su iznenađujuće visokog kvaliteta, koji je uveliko prevazilazio znanje i mogućnosti domaćice Pirl Kjurah.
    No, i uprkos ponekom svetlom primeru poput ovoga, duhovni tragači novoga doba ne samo da uidži table smatraju opasnim igračkama u rukama neobučenih i neopreznih osoba, već ih posmatraju i kao zastarela sredstva za komunikaciju sa onostranim svetom. Po njima je mnogo bolje i mudrije koristiti meditaciju kao sredstvo za postizanje transa i željeno kanalisanje entiteta, koji ne pripadaju našem svetu ordinarne realnosti.
    Po nama, najbolje je uopšte ne dirati u duhovni svet.