Transplantacija Organa

    Kada su opažane promene ličnosti koje bi usledile nakon transplantacije, ponuđena objašnjenja uključivala su učinke imunosupresivnih lekova, psihosocijalni stres, i otpre prisutnu psihopatologiju primatelja.

Međutim, teorija o živim sistemima eksplicitno tvrdi da sve žive stanice u sebi poseduju funkcionalne podsisteme za 'pamćenje' i 'odlučivanje'. Nadalje, nedavna integracija teorije o sistemima u koncept o energiji (što je nazvano teorija o dinamičkim energetskim sistemima) postavlja intrigantnu logiku koja vodi do predviđanja da svi dinamički sistemi pohranjuju informaciju i energiju u većoj ili manjoj meri.
    Mehanizam sistemske memorije pruža prihvatljivo objašnjenje evolucije nastajućih (novih) sistemskih svojstava kroz interakcije povratne sprege (npr. kroz nelinearnu cirkulaciju informacija i energije koja odražava trenutne interakcije elemenata u složenoj, dinamičnoj mreži). Petlje povratne sprege postoje u svim atomskim, molekularnim i staničnim sistemima. Zato bi se dokazi o atomskoj sistemskoj memoriji, molekularnoj sistemskoj memoriji i staničnoj sistemskoj memoriji trebali nalaziti u ovim sistemima. Mehanizam sistemske memorije bio je primenjen na razna kontroverzna i naizgled neobičnia opažanja u dopunskoj i alternativnoj medicini, uključujuci i homeopatiju.
    To takođe vodi do novih pretpostavki. Jedna od pretpostavki je da osetljivi primateIji transplantiranih organa mogu iskusiti aspekte davateljeve lične istorije pohranjene u transplantiranim tkivima.
    Godine 1997. objavljena je knjiga pod naslovom 'A Change of Heart' u kojoj su opisane vidIjive promene ličnosti koje je doživeia Claire Sylvia. Sylvia je 1988. transplantacijom primila srce i pluća u bolnici Yale-New Haven. Izvestila je da je primetila kako su joj se nakon operacije promenili razni stavovi, ukusi i navike. Imala je neobjašnjive napade jake želje za hranom koju ranije nije volela. Na primer, iako je bila plesačica i koreografkinja koja vodi brigu o zdravlju, nakon što je izašla iz bolnice dobila je neobuzdanu želju da ode u fast-food restoran Kentucky Fried Chickena i narudi pohovanu piletinu, hranu koju nikada nije jela.
    Sylvia je otkrila da ju privlače hladne boje, i prestala se oblačiti u jarko crveno i narandžasto, boje koje je ranije volela. Počela se ponasati na agresivan i neobuzdan način koji je bio netipičan za nju, ali je, kako se pokazalo, bio sličan ličnosti njenog davatelja. Zanimljivo je da je nepojedena pohana piletina Kentucky Fried Chickena pronađena u jakni mladog čoveka (njenog davatelja) kada je poginuo.
    William Novak, koautor spomenute knjige, potražio je mišljenja o prihvatljivosti teorije o staničnoj memoriji. Pearsall je izneo mišljenje da imunosupresivni lekovi možda mogu sniziti prag na kojem pacijenti mogu registrovati stanicnu memoriju pohranjenu u transplantiranim organima. Švarc i Rusek izneli su teoriju da bi proces odbacivanja mogao odražavati odbacivanje ne samo materijala od kojeg se sastoje stanice, nego i sistemske informacije i energije pohranjene u stanicama. Sylvia je bila jedinstvena po tome što je primiia veliku količinu novog tkiva (srce i pluća), vodila je zdrav život, a bila je i emocionaino otvorena i senzitivna. Švarc i Rusek mišljenja su da bi Claire Sylvia mogla biti 'bela vrana' stanične sistem­ske memorije.
    Ovaj izveštaj iznosi ključna opažanja iz 10 reprezentativnih slučajeva primatelja transplantiranih organa koji su bili voljni podeliti iskustva o ličnim promenama nakon operacija koje su u skladu s teorijom o staničnoj memoriji. Kako bi se zaštitili privatnost porodice davatelja i primatelja te njihovih lekara i bolnica, davatelje i primatelje ćemo ovde nazivati brojevima, osim na mestima gde članovi porodice ili prijatelji spominju njihovo ime u transkriptima. Svi primatelji i članovi porodice ili prijatelji davatelja intervjuisani su uz snimanje na audio traku.

    Švarc i Rusek proučili su transkripte i izabrali one koji su uključeni u ovaj izveštaj. Svaki od 10 slučajeva uključuje izveštaj članova porodice davatelja, izveštaj primatelja i izveštaj članova porodice ili prijatelja primatelja. Članovi porodice davatelja, primatelji i članovi porodice ili prijatelji primatelja citirani su direktno iz transkripata. Lična mišljenja (uključujući i kontroverzne sadržaje) doslovno su preneseni. Svaki slučaj uključuje dva do pet primera paralela izmedu dava­telja i primatelja, opaženih kod prima­telja nakon operacije transplantacije.
■ SLUČAJ 1 -  Davatelj je bio 18-godišnji mladić koji je poginuo u automobilskoj nesreći. Primateljica je bila 18-godišnja devojka s dijagnostikovanim endokarditisom i kasnijim popuštanjem srca. Davateljev otac, psihijatar, rekao je: 'Moj sin je uvek pisao poeziju. Nakon što je umro, čekali smo više od godinu dana pre nego što smo počeli čistiti njegovu sobu. Pronašli smo knjigu pesama koju nam nikada nije bio pokazao, i nikada nikome nismo rekli o njima. Jedna od pe­sama duboko nas je emocionaino i duhovno potresla. Govorila je o tome kako je video svoju iznenadnu smrt.
    Takođe je bio i kompozitor, i pronašli smo pesmu koju je naslovio 'Danny, moje srce je tvoje' - reči koje govore da je moj sin osećao da mu je suđeno da umre i nekome da svoje srce. Odlučio je da će donirati svoje organe kada mu je bilo 12 godina. Mislili smo da je to prilično čvrsta odluka, ali činilo nam se da pričaju o tome u školi. Kada smo sreli njegovu primateljicu, bili smo tako... nismo znali, kao, što je to bilo. Ne znamo ni sada. Jednostavno ne znamo'. Primateljica je izjavila: 'Kada su mi pokazali fotografije njihovog sina, direktno sam ga prepoznala. Mogla sam ga prepoznati bilo gde. On je u meni. Znam da je u meni, i zaljubljen je u mene. Uvek je bio moj Ijubavnik, možda negde u nekom drugom vremenu. Kako je godinama pre nego što je umro mogao znati da će umreti i da će mi dati svoje srce? Kako bi znao da se zovem Danny?

    A onda, kad su mi svirali njegovu muziku, bila sam u stanju završiti rečenice iz njegovih pesama. Nikada pre nisam znala svirati, ali nakon transplantacije počela sam voleti muziku. Osećala sam je u srcu. Moje srce moralo je svirati. Rekla sam mami da želim uzimati satove gitare — istog instruments kojeg je svirao Paul (davatelj). Njegova pesma je u meni. Noću to snažno osećam, i to je kao da mi Paul svira serenadu'. Primateljicin otac rekao je: 'Moja kćerka, bila je ono što se kaže... kao da je ispala vragu iz torbe. Pre nego što se razbolela - kažu zbog zubara, tako misle, bila je divlja. Onda je postala prilično mirna. Mislim da je to bilo zbog njene bolesti, ali govorila je kako oseća da ima više energije, a ne manje. Rekla je da želi svirati neki instrument i da želi pevati. Kad je napisala svoju prvu pesmu, pevala je o svom novom srcu kao o srcu njenog ljubavnika. Rekla je da je njen Ijubavnik došao kako bi spasio njen zivot'.
■ SLUČAJ 2 - Davatelj je bio 16-mesečni dečak koji se utopio u kadi. Primatetj je bio sedmomesečni dečak kojem je dijagnostikovana Fallotova tetralogija (rupa u ventrikularnom septumu s pomakom aorte, suženje pulmonalne arterije i hipertrofija desne krljetke). Davateljeva majka, lekarka, rekla: 'Prva stvar je što sam mogla više nego čuti Jerryevo (davateljevo) srce. Mogla sam ga osetiti u sebi. Kad me Carter (primatelj) prvi put vidio, potrčao je prema meni, pritisnuo svoj nos uz mene i trljao i trljao. Upravo to smo radili sa Jerryem. Jerryevo i Carterovo srce sada imaju pet godina, ali Carterove oči bile su Jerryeve oči. Kad me zagrlio, mogla sam osetiti svog sina. Mislim, stvarno sam ga mogla osetiti, ne samo simbolično. Bio je tamo. Osećala sam njegovu energiju. Ja sam lekarka. Obučena sam da imam oštro zapažanje i oduvek sam bila rođeni skeptik. Ali ovo je bilo stvarno. Znam da će ljudi reći da meni treba da verujern kako je duh moga sina živ, i možda mi to stvarno treba. Ali ja sam to osetiia. To su osetili i moj muž i moj otac. I kunem vam se, a možete pitati i moju majku, Carter je tepao istim rečima kao što je to činio Jerry. Carter ima šest godina, ali koristio je iste dečje reči kao Jerry i igrao se s mojim nosom bas kao što je to radio Jerry. Ostali smo kod primateljeve porodice te noći. Usred noći, Carter je došao i zamolio da spava s mojim mužem i sa mnom. Sćućurio se između nas baš kao što je to radio Jerry, i mi smo počeli plakati. Carter nam je rekao da ne plačemo zato što je Jerry rekao da je sve u redu. Moj suprug i ja, naši roditelji i oni koji su stvarno poznavali Jerrya ne sumnjaju. Srce našeg sina sadrži puno od našeg sina i kuca u Carterovim grudima. Na nekom nivou, naš sin je još uvek živ'. Primateijeva majka izjavila je: 'Videla sam kako Carter odlazi k njoj (davateljevoj majci). On to nikada ne radi. Jako je, jako stidljiv, ali otišao je do nje bas kao što je običavao trčati prema meni dok je bio beba. Kad je prošaptao 'U redu je, mama', slomila sam se. Nazvao ju je 'majkom', ili je to možda govorilo Jerryevo srce. I još nas se nešto dojmilo. Iz razgovora s Jerryevom mamom doznali smo da je Jerry imao blagu cerebralnu paralizu, uglavnom na levoj strani. Carter ima malo ukočenosti i drhtanja na toj istoj strani. Nikad mu se to nije događalo dok je bio beba, i počelo se pojavIjivati tek nakon transplantacije. Lekari kažu da to verovatno ima neke veze s njegovim zdravstvenim stanjem, ali ja stvarno mislim da tu ima još nesto. Ima još nešto što bih volela razumeti. Kada smo zajedno otišli u crkvu, Carter nikada pre nije sreo Jerryevog oca. Došli smo kasno i Jerryev tata je sedio s grupom ljudi usred crkve. Carter je pustio moju ruku i potrčao ravno prema tom čoveku. Popeo mu se u krilo, zagrlio ga i rekao mu 'tatice'. Bilo smo zabezeknuti. Kako ga je mogao pozna­vali? Zašto ga je nazvao tatom? Nikada nije radio takve stvari. Nikada nije ispuštao moju ruku u crkvi i nikada nije trčao prema strancima. Kad sam ga upitala zašto je to napravio, rekao je da nije. Rekao je da je to napravio Jerry, i da je on otišao s njim'.

■ SLUČAJ 3 - Davateijica je bila žena od 24 godine, žrtva automobilske nesreće. Primatelj je bio 25-godišnji muškarac, postdiplomski student, koji je bolovao od cistične fibroze i primio transplantaciju srca i pluća. Davateljičina sestra je rekla: 'Moja sestra je bila vrlo senzualna osoba. Njena velika ljubav bilo je slikanje. Išla je na svoju prvu samostalnu izložbu u malenoj trgovini umetninama kada ju je pregazio jedan pijanac. To je jedna lezbijska trgovina umetninama i moja sestra nije baš otvoreno govorila o tome, ali bila je lezbijka. Govorila je da njeni pejsaži zapravo prikazuju figuru majke ili žene. Gledala bi u goii ženski model i iz toga crtala pejsaže! Možete li to zamisliti? Bila je nadarena'. Primatelj je izjavio: 'U početku to nikome nisam govorio, ali mislio sam da će me to što imam žensko srce učiniti homoseksualcem. Otkad sam operisan, uspaljeniji sam nego ikad i žene mi sada jednostavno izgledaju još erotičnije i senzualnije, tako da sam pomislio da sam možda primio neku unutrašnju transseksualnu hirurgiju. Moj doktor mi je rekao da je to samo moja nova energija i nova životna snaga zbog kojih se tako osećam, ali sada sam drugačiji. Znam da sam drugačiji. Vodim ljubav kao da tačno znam kako se žensko telo oseća i kako reaguje - skoro kao da je to moje telo. Imam isto telo, ali još uvek mislim da sada o seksu razmišljam na ženski način'. Primateljeva devojka rekla je: 'On je sada puno bolji ljubavnik. Naravno, pre je bio slabiji, ali ne radi se o tome. On sad, hoću reći jednostavno poznaje moje telo jednako dobro kao i ja. Želi se milovati, grliti i ne žuriti. Pre je bio dobar Ijubavnik, ali ne ovako. Jednostavno je drugačije. Celo vreme se želi grliti i obilaziti trgovine. Moj bože, nikada nije volio ići u trgovine! I znate šta, sada nosi torbicu. Svoju torbicu! Prebaci je preko ramena i zove svojom torbom, ali to je torbica. On mrzi kada to govorim, ali kada idem u trgovački centar s njim, to je kao da idem s nekom od prijateljica. I jos jedna stvar, obožava ići u muzeje. On to nikad, apsoiutno nikad nije radio. Sada bi hteo ići svake nedelje. Ponekad nekoliko minuta stoji i bez reči posmatra neku sliku. Obožava pejsaže i samo žuri. Ponekad ga jednostavno ostavim tamo i vratim se kasnije'.

■ SLUČAJ 4 -  Davatelj je bio 17-godišnji crni student, ustreljen iz automobila u prolazu. Primatelj je bio 47-godišnji beli muškarac, radnik u levaonici, s dijagnostikovanim suženjem aorte. Davateljeva majka je rekla: 'Naš sin je išao na sat violine kada je pogođen. Nito ne zna odakle je došao metak, ali jednostavno ga je pogodio i on je pao. Umro je tamo na ulici, grleći svoju kutiju za violinu. Jako je volio muziku i njegovi učitelji su govorili da stvarno ima smisla za to. Slušao bi muziku i svirao zajedno s njom. Mislim da bi jednog dana svirao u Carnegie Hallu, ali druga deca su uvek ismevala muziku koju je slušao'. Primatelj je izvestio: 'Jako mi je žao i sve to, zbog momka koji je umro i dao mi svoje srce, ali stvarno imam problema s prihvaćanjem činjenice da je bio crnac. Nisam rasist, samo da znate, uopšte nisam. Većina mojih prijatelja u postrojenju su crnci. Ali ideja da se crno srce nalazi u belom telu izgleda stvarno... pa, ne znam. Rekao sam svojoj ženi da mislim da bi mi polni organ mogao narasti do veličine crnačkog. Kažu da crnci imaju veće polne organe, ali ne znam za sigurno. Nakon što imamo seks, ponekad se osecam krivim zato što je crnac vodio Ijubav s mojom ženom, ali zapravo to ne mislim ozbiljno. Ipak, mogu vam reći jednu stvar. Nekad sam mrzio klasičnu muziku, ali sada je volim. Tako znam da to nije zbog mog novog srca, zato što neki crnac iz geta ne bi slušao takve stvari. Sada to smiruje moje srce. Puštam ju celo vreme. Obožavam je. Nisam rekao dečkima na liniji da imam crno srce, ali često o tome mislim'. PrimateIjeva žene je izjavila: 'Bio je i više nego zabrinut zbog toga kad je čuo da se radi o srcu jednog crnca. Čak me pitao da li bi mogao zatražiti od doktora da mu daju belo srce kada se pojavi. On nije Archie Bunker, ali nije ni daleko od toga. I ubio bi me da sazna da sam vam to rekla, ali prvi put je pozvao kući svoje verne prijatelje s posla. To je kao da više ne vidi njihovu boju, iako još uvek ponekad priča o tome. Izgleda da se sada oseća ugodnije i opuštenije u društvu s tim crnim dečkima, ali toga nije svestan. l htela bih reći još jednu stvar. Izluđuje me s klasičnom muzikom. Ne zna ime nijedne od pesama i pre ih nikada, nikada nije slušao. Sada satima sedi i sluša ih. Čak ponekad fućka klasične pesme koje nikako nije mogao znati. Kako ih zna? Čovek bi mislio da će voleti rep muziku ili tako nešto zbog svog crnog srca'.

■ SLUČAJ 5 - Davateljica je bila 19-godišnja devojka koja je poginula u automobilskoj nesreći. Primateljica je bila 29-godišnja žena kojoj je dijagnostikovana kardiomiopatija nakon endokarditisa. Davateljičina majka rekla je: 'Moja Sara je bila najljupkija devojka. Bila je vlasnica i vodila je vlastiti restoran zdrave hrane, i stalno me grdila što nisam vegetarijanka. Biia je divno dete. Divlje, ali divno. Verovala je u slobodnu Ijubav i svakih par meseci imala je drugog muškarca u svom životu. Bila je luda za muškarcima još kao curica, i to nikada nije prestalo. Uspela mi je napisati ncee peruke dok je umirala. Bila je tako izvan toga, ali je stalno ponavljala kako može osetiti udar automobila koji se sudario s njima. Rekla je da ga može osetiti kako prolazi kroz njeno telo'. Primateljica je izvestila: 'Ako želite, možete pričati ljudima o ovome, ali zvučaćete kao da ste poludeli. Kada sam dobila svoje novo srce, dogodile su mi se dve stvari. Kao prvo, skoro svake noći i to se jos uvek ponekad događa, mogu osetiti udar koji je primila moja davateljica. Mogu osetiti udar u svojim prsima. To se sudari sa mnom, ali moj doktor je rekao da sve izgleda u redu. Takođe, sada mrzim meso. Ne mogu ga podneti. Bila sam McDonaldsov najbolji izvor zarade, a sada mi se od mesa povraća. Zapravo, čak i kada ga samo pomirišem, srce mi počne brzo lupati. Ali to nije toliko bitno. Moj doktor je rekao da je to samo zbog lekova. Nisam mu to mogla reći, ali ono što me stvarno smeta je to što sam zaručena i trebala bih se udati. On je divan čovek i volimo jedno drugo. Seks je odličan. Problem je u tome što sam lezbijka. Barem sam mislila da jesam. Nakon transplantacije, više nisam... barem tako mislim, u svakom slučaju... ja sam neka vrsta polu ili zbunjene lezbijke. Žene mi se i dalje čine privlačnima, ali moj dečko me uzbuđuje, žene ne. Nemam apsolutno nikakve želje biti s nekom ženom. Mislim da sam primila transplantaciju pola'. Primateljičin brat rekao je: 'Susi je sada heteroseksualna. Ozbiljno to mislim. Biia je lezbijka, a sad ju je njeno novo srce učinilo heteroseksualnom. Pobacaia je sve svoje stvari i knjige o gay-politici i više nikada ne priča o tome. Pre je bila stvarno militantna u vezi s tim. Drži se za ruke i mazi se sa Stevenom baš kao što to moja devojka radi sa mnom. Priča ženske priče s mojom devojkom, dok joj je pre držala propovedi o zlim stvarima koje čine seksistički muškarci. I moja sestra, kraljica Big Maca, sada mrzi meso. Ćak ga ne želi imati u kući'.

■ SLUČAJ 6 - Davateljica je bila 14-godisnja devočica koja se povredila u gimnastičkoj nezgodi. Primatelj je bio 47-godišnji muškarac kojem je dijagnostikovan benigni miksom i kardiomiopatija. Davateljičina majka je izvestila: 'Pogledajte je, moja kći bila je oiičenje zdravlja. Na njoj nije bilo ni grama masti. Bila je gimnastičarka i njen trener ju je mogao podići iznad glave jednom rukorn. Bila je tako oduševljena životom da je celo vreme sarno skakala kao mače, lpak, imala je nekih problema s hranom. Preskakala je obroke, i neko vreme je povraćala. Mislim da bi ju zvali pomalo anoreksičnom. Vodili smo je na terapiju zbog toga, ali jednostavno nije baš volela hranu. I hihotala se na tako luckast način kad bi joj bilo neugodno. Zvučala je kao ptičica'. Primatelj je izjavio: 'Osećam se opet kao nov. Osećam se kao tinejdžer. Zapravo se osećam sretno i uzbuđeno. Znam da je to samo energija novog srca, ali stvarno se osećam mladim u svakom pogledu, ne samo fizički. Gledam na svet na taj način. Stvarno sam mlad u srcu. Imam tu dosadnu sklonost hihotanju koja izluđuje moju suprugu. I ima nešto u vezi s hranom. Ne znam što je to. Ogladnim, ali nakon što se najedem često osećam mučninu i kao da bi mi pomoglo kada bih mogao povratiti'. Primateljev brat je izvestio: 'Gus je tinejdžer. U to nema sumnje. On je dete, ili barem misli da je dete. Čak i kada smo na kuglanju, viče i skače naokolo kao lud. Sada ima taj uvrnuti smeh. Tako se smeju devojčice, i to mu i govorimo. Njega nije briga. Apetit mu se nikad nije sasvim vratio nakon hirurgije. Prilično mu je muka skoro celo vreme. Nakon ručka na Dan zahvalnosti - koji mu se jako svidio - otišao je na sprat i povratio. Odveli smo ga na hitnu pomoć, ali to nije imalo nikakve veze s njegovim novim srcem. Rekli su da se verovatno radi o reakciji na nešto što je bilo u obroku. Međutim, nikome drugome iz porodice nije pozlilo. Moraće paziti na to. Njegov lekar zabrinut je zbog njegove kilaže'.

■ SLUČAJ 7 -  Davateijica je bila trogodišnja devojčica koja se utopila u porodičnom bazenu. Primatelj je bio devetogodišnji dečak s dijagnostikovanim miokarditisom i septalnim defektom. Primateljeva majka je rekla: 'On (primatelj) ne zna ko je bila njegova davateijica ni kako je umrla. Mi znamo. Utopila se u kući maminog dečka. Njena mama i njen dečko ostavili su je na čuvanje jednoj tinejdžerici koja je bila na telefonu kad se to dogodilo. Nikada nisam sreo njenog oca, ali majka kaže da su imali jako ružan razvod i da otac nikada nije vidio svoju kćer. Kaže da je jako puno radila i da joj je žao što nije provodila više vremena s njom. Mislim da se oseća dosta krivom zbog svega toga... znate, zato što nijedno od njih nekako nije dovoljno cenilo svo­ju kćer dok nije bilo prekasno'. Primatelj, koji je tvrdio da ne zna ko je bio davatelj, rekao je: 'Ponekad razgovaram s njom. Mogu je osetiti tu unutra. Čini se da je ona jako tužna. Jako je uplašena. Ja joj govorim da je sve u redu, ali ona je jako uplašena. Kaže da bi htela da roditelji ne odbacuju svoju decu. Ne znam zašto bi rekla tako nešto'. Primateljeva majka rekla je o primatelju: 'Pa, ono što najvise primećujem je da se Jimmy sada smrtno boji vode. Pre ju je volio. Živimo kraj jezera i on ne želi izlaziti u stražnje dvorište. Stalno zatvara i zaključava stražnja vrata. Kaže da se boji vode, a ne zna zašto. Ne želi pričati o tome'.

■ SLUČAJ 8 - Davateijica je bila 19-godisnja devojka koja je slomila vrat na satu plesa. Primateljica je bila 19-godiSnja devojka s dijagnosticikovanom kardiomiopatijom. Davateljicina majka je izvestila: 'Sreli smo Angelu (primateljicu), i ona je slika i prilika naše kćeri Stacy. Skoro bi mogle biti blizankinje. Obe su bistre devojke; hoću reći, moja kći je takođe bila bistra. Htela je biti glumica, ali mi smo mislili da ima previše akademskog potencijala za to. Njen otac je lekar, i stvarno je želio da ona krene njegovim stopama.' Davateljicin otac je izvestio: 'Stacy je bila izuzetno bistra. To je tako tragiččno. Mogla je postati izvanredna lekarka, ali htela je plesati i pevati. Tako je i umrla. Pala je na satu plesa. Uvek smo se dobrodušno prepirali o tome kako bih ja bio razočaran da je otišla u Hollywood umesto na Harvard. Nadam se da je znala da sam samo želio da bude sretna'. Primateljica je izjavila: '0 njoj mislim kao o svojoj sestri. Mislim da smo sigurno bile sestre u prošlom zivotu. Znam samo da je davateijica bila devojka moje dobi, ali ima više od toga. Razgova­ram s njom noću ili kad sam tužna. Osećam da mi odgovara. Mogu to osetiti u svojim grudima. Tu stavim svoju levu ruku i pritisnem je desnom. To je kao da se mogu povezati s njom. Ponekad mi se čini da je tužna. Mislim da je htela biti medicinska sestra iii tako nešto, ali u drugim prilikama kao da je htela biti na Broadwayu. Mislim da je više htela biti na Broadwayu. Ja želim biti medi­cinska sestra, ali mogla bih biti i lekarka. Nadam se da će biti sretna, jer ona će uvek biti moj anđeo, moja sestra u mojim grudima. Svog anđela nosim svugde sa sobom'. Primateljicina majka je izvestila: 'Ponekad ju možemo čuti kako razgovara sa svojim srcem. To joj dođe nešto kao 'dragi dnevniče'. Ona stavi ruku na svoje grudi i razgovara s onim koga smatra svojim davateijem. Jednom smo je zatekli kako drži stetoskop na svojim grudima i pokušava čuti svoje novo srce. Mislim da to još uvek ponekad radi. I još samo jedna stvar, sada stvarno želi ići u medicinsku školu. Nikada pre to nije htela, ali mislim da je to zato što nije verovaia da će dugo živeti. Već je promenila svoje predmete na koledžu'.

■ SLUČAJ 9 - Davatelj je bio trogodišnji dečak koji je pao s prozora stana. Primatelj je bio petogodišnji dečak sa septalnim defektom i kar­diomiopatijom. Davateljeva majka je izvestila: 'To je bilo sablasno. Kada sam upoznala porodicu i Daryla (primatelja) na transplantacijskom sastanku, briznula sam u plač. Zatim smo otišsli gore do stabla davatelja gde se ostavlja znak koji simbolizira vašeg davatelja. Već sam plakala kad mi je suprug rekao da pogledam na sto kraj kojeg smo prolazili. To je bila porodica primatelja s Darylom koji je tamo sedio. Odmah sam to znala. Daryl mi se nasmešio tačno onako kako je to radio Timmy (davateij). Nakon što smo satima razgovarali s Darylovim roditeljima, bili smo utešeni. Nakon nekog vremena se jednostavno više nije činilo uopšte čudnim. Kad smo čuli da je Daryl izmislio ime Timmy i pogodio njegovu dob, počeli smo plakati. A!i to su bile suze olakšanja, jer smo znali da je Timmyev duh živ'. Primatelj je rekao: 'Dao sam ime dečaku. On je mladi od mene i zovem ga Ti­mmy. On je još malo dete. On je mali brat otprilike duplo mla­đi od mene. Jako se povredio kad je pao. Misiim da on jako voli Power Rangere, baš kao špto sam i ja volio. Ali ja ih više ne volim. Ja volim Tima Allena u filmu Tool Time, zato sam ga nazvao Tim. Pitam se i kamo je otišlo moje staro srce. Nedostaje mi, na neki način. Bilo je pokvareno, ali brinulo se za mene neko vreme'. PrimateIjev otac je izvestio: 'Daryl nikada nije saznao ime svog davatelja ili njegovu dob. Ni mi to nismo znali sve do nedavno. Upravo smo saznali da je dečak poginuo tako što je pao kroz prozor. Nismo čak znali ni njegovu dob sve do sad. Daryl je to skoro potpuno pogodio. Verovatno se radi o slučajnosti ili tako nešto, ali pogodio je. Međutim, jezivo je to što ne samo da je pogodio dob i otprilike kako je umro, nego je pogodio i ime. Dečak se zvao Thomas, ali zbog nekog razloga njegova bliža rodbina zvala ga je Tim'. Primateljeva majka je izvestila: 'Da li ćeš mu reći ono što je stvarno kao iz Zone sumraka? Timmy je pao pokušavajuci dohvatiti igračku Power Ranger koja je bila pala na prozorsku dasku. Daryl više ne želi ni taknuti svoje Power Rangere'...

■ SLUČAJ 10 - Davateij je bio 34-godišnji policajac koji je ustreljen dok je pokušavao uhvatiti dilera droge. Primatelj je bio 56-godišnji profesor na koledžu s aterosklerozom i ishemijskom bolešću srca. Davateljeva žena je izvestila: 'Kada sam srela Bena (primatelja) i Casey (Benovu suprugu), skoro sam kolabirala. Kao prvo, bio je to zapanjujuć osećaj videti čoveka koji u grudima nosi srce mog supruga. Misiim da skoro mogu videti Carla (davatelja) u Benovim očima. Kad sam pitala Bena kako se oseća, misiim da sam zapravo pokušavala pitati Carla kako je. Nikad im to ne bih rekla, ali žao mi je što nisam mogla dodirnuti Benove grudi i razgovarati sa srcem mog supruga. Medutim, ono što me stvarno smeta je što je Casey nepromišljeno rekla da je jedina stvarna nuspojava Benove hirurgije bilo svetlo koje mu bljeska u lice. Upravo je tako Carl umro. Gad ga je upucao ravno u lice. Sigurno je zadnja stvar koju je vidio bila strašan bljesak. Nikada nisu uhvatili tog tipa. ali misle da znaju ko je on. Videla sam crteže njegovog lica. Tip ima dugu kosu, duboke oči, bradu, i taj stvarno smireni izgled, izgleda otprilike kao neke od Isusovih slika'. Primatelj je izvestio: 'Ako obećate da nikome nećete reći moje ime, reći ću vam nešto što nisam rekao nijednom od svojih lekara. To zna samo moja supruga. Znao sam samo da je moj davateij bio 34-godišnji, vrlo zdrav muškarac. Par nedelja nakon što sam dobio svoje srce, počeli su mi se javljati snovi. Vidio bih bljesak svetla rav­no u moje lice, i moje lice bi postalo jako, jako vruće. Zapravo je gorelo. Neposredno pre toga, naćas bih opazio Isusa. Otada celo vreme sanjam taj san, a sada mi dolazi i dok sam budan: Isus, a zatim bljesak. To je jedino što mogu reći da je drugačije, osim što se osecam stvarno dobro po prvi put u svom životu'. Primateljeva žena je rekla: 'Jako mi je drago što ste ga pitali o njegovoj transplantaciji. Ti bljeskovi ga smetaju više nego što će vam priznati. Kaže da vidi Isusa, a zatim zasljepljujući bljesak. Doktorima je rekao za bljeskove, ali ne i za Isusa. Rekli su da je to verovatno nuspojava Iekova, ali, Bože, kako bismo hteli da to prestane'.


    Ovde predstavljeni slučajevi reprezentativan su primer više od 74 pacijenta s transplantiranim organom, od toga 23 s transplantiranim srcem, na koje je Pearsallu skrenuta pažnja u proteklih 10 godina. Budući da su slučajevi prikupljani sporadično i klinički, nije moguće izračunati postotak pacijenata koji su prijavili različiti stepen promene ličnosti koji je ili nije bio u odredenoj meri paralelan s davateljima. Ovaj izveštaj pruža teorijsko i empirijsko opravdanje za sprovođenje kontrolisanog sveobuhvatnog istraživanja. Primatelji transplantiranih organa u prošlosti su nerado delili takva iskustva sa svojim lekarima (a u mnogim slučajevima čak i sa svojom porodicom i prijateljima). Nadalje, prevlađavajuće uverenje da je pamćenje prvenstveno pohranjeno u nervnom sistemu, a zatim i u imunološkom sistemu, u startu bi umanjilo verovatnoću da će primatelji transplantata biti otvoreni za primanje stanične memorije iz transplantiranih organa. Isto uverenje smanjilo bi verovatnoću da bi članovi porodice i prijatelji, kao i hirurzi i zdravstveni radnici uopšte, bili spremni otvoreno slušati o staničnoj memoriji od primatelja transplantata. Stoga nije moguće utvrditi koliki je stvarni postotak promena ličnosti; čini se da je nepotpuno izveštavanje pre pravilo nego iznimka. Slucaj 4. to izričito ilustuje. Kad je 47-godišnji beli muškarac, radnik u levaonici, primio srce 17-godišnjeg crnog studenta, pretpostavljao je da bi crni mladić najradije slušao 'rep' glazbu. Stoga je odbacio pomisao da bi njegova nova kojenita promena raspoloženja prema klasičnoj muzici mogla poticati od srca njegovog davatelja. Međutim, bez znanja prima­telja, davatelj je zapravo volio klasičnu muziku, i umro je grleći svoju kutiju za violinu' dok je išao na sat violine. Nakon završetka ovog rada, injtervjuisani su pacijenta dr. Copelanda koji je primio transplantaciju srca i doživeo široki set promena ličnosti. Primio je srce jedne žene, i njegove brojne promene ličnosti uključuju strast prema ružičastoj boji (boji koja mu se pre operacije nije sviđala), i sklonost prema parfemima (koje pre operacije nije mogao podneti i svojoj supruzi nije dopuštao da ih nosi). Sada koristi kupke i parfeme sa ženskim mirisima. Njegove kćeri ga zadirkuju, i on se boji podeliti ova iskustva sa svojim lekarima. Podelio ih je sa Švarcom i Rusekom jer je doznao da su oni otvoreni prema ovakvim promenama i da će mu pomoći otkriti da li su one povezane s davateljicom.
    Njegov slučaj zanimljiv je zato što je dvaput bio proglašen mrtvim i oživljen pre transplantacije. Doživeo je iskustvo na rubu smrti koje ga je, prema pacijentu i njegovoj supruzi, preobrazilo i učinilo otvorenijim. Primatelji se međusobno mogu dosta razlikovati u pogledu otvorenosti za primanje staničnih informacija, te u jasnoći doživljavanja i izveštavanju o prome­nama. Jedan od recenzenata rukopisa upitao je: 'Imaju li primatelji ikakvu kontrolu nad tim? Kad bi svi primatelji bili otvoreni prema tome, da li bi svi nešto osećali?' To je važno pitanje, i njime bi se trebalo baviti u budućim istraživanjima. Teoretski, veći broj pojedinaca trebao bi biti u stanju primati informacije kad bi ih se ohrabrivalo da budu otvoreni i primaju informacije. Trebalo bi razmotriti mogućnost korištenja hipnoze kao sredstva kliničkog istraživanja. Ovde izneseni sludajevi neobidni su (ali ne i jedinstveni) po tome što su primatelji opazili jasne promene koje su kasnije potvrdili njihovi prijatelji iii članovi porodice. Štaviše, u svakom od iznesenih slučajeva informacije o davateljima detaljno su po­tvrdili i članovi porodice ili prijatelji davatelja. U svim iznesenim slučajevima promene ličnosti primatelja prethodile su bilo kakvom kontaktu s članovima porodice ili prijateljima davatelja. Primatelji koji su spomenuti u ovom članku nisu primili psihijatrijske dijagnoze. Oni nisu bolovali od teških depresija ili teskoba, iako su neki izjavili da se osećaju teskobno zbog svojih iskustava.
    Slučaj 10 to izrazito dobro ilustruje. 56-godišnji primateij, profesor na koledžu, ne samo što je doživljavao snove s belim bijeskovima u lice, nego bi neposredno pre bljeskova ponekad 'na trenutak opazio Isusa'. Uplašen ovom potencijalnom halucinacijom i njenim mogućom dijagnostičkom važnošću, nije podelio tu informaciju sa svojim Iekarima (iako im je rekao za bljeskove). Davatelj je bio 34-godišnji policajac koji je bio ustrijeljen u lice dok je pokušavao uhvatiti dilera droge. Prema davateljevoj supruzi: 'Nikada nisu uhvatili tog tipa, ali misle da znaju ko je on. Videla sam crteže njegovog lica. Tip ima dugu kosu, duboke oči, bradu, i taj stvarno smireni izgled. Izgleda otprilike kao neke od Isusovih slika.' Mogu li se takvi izveštaji objasniti statističkom podudarnošću? Paralele u imenima koje se javljaju u slučajevima 1, 8 i 9 potencijalno bi se mogle objasniti kao slučajnosti. U slučaju 9, na primer, to što je mladi primateij izabrao ime Tim (za davate­lja kojeg nikada nije upoznao) moglo bi imati veze s njegovim osobnim sklonostima. Primateij je izjavio: 'Ja volim Tima Allena u filmu Tool Time, zato sam ga nazvao Tim.'. Međutim, statistička podudarnost je kao objašnjenje poljuljana primateljevom primedbom o njegovom zapažanju: 'Mislim da on (davatelj) jako voli Power Rangere, baš kao što sam i ja volio. Ali ja ih više ne volim.' Dava­telj je navodno poginuo 'pokusavajući dohvatiti igračku Power Ranger koja je bila pala na prozorsku dasku'. Otkrića u ovih 10 slučajeva čine se previše podudarnim da bi se moglo raditi o slučajnosti (hipotezi o statističkoj podudarnosti). Nužno je provesti daljnja istraživanja kako bi se sistemno istražio fenomen podudarnosti izmedu primatelja i davatelja.
    Na Univerzitetu u Arizoni sprovedena su istraživanja na uzorku od preko 300 pacijenata s transplantacijom, kojima se želi proceniti učestalost takvih podudarnosti korištenjem polustrukturiranih intervjua i sistemskim ispitivanjem. Pored toga, podgrupa pacijenata s transplantacijom fiziološki se nadgleda radi proučavanja biofizičkih mera usklađenosti srca i mozga. Istraživanje testira predviđanja dobivena primenom teorije o dinamičkim energetskim sistemima na srce. Osnovna hipoteza ove 'energetske kardiologije je da se informacije i energija elektromagnetski prenose izmedu mozga i srca, i da kroz elektromagnetsku rezonanciju mozak može obrađivati informacije dobivene iz davateljevog srca. Drugi obiici energetske komunikacije takođe su mogući, i trebalo bi ih uzeti u obzir prilikom daljnjih istraživanja. Pearsall je neformalno opazio da su pored primatelja srca, pri­matelji bubrega, jetre i drugih organa takođe ukazivali na pro­mene u čulu mirisa, sklonostima prema hrani i emocionalnim faktorima. Međutim, one su obično bile prolazne i mogu se povezati s lekovima i drugim faktorima transplantacije. Otkrića kod transplantacija srca čine se puno čvršćima i jače su povezana s proslošću davatelja. Ako buduća istraživanja potvrde ovo opažanje, implikacije po osnovnu fiziologiju kao i kliničku medicinu mogle bi biti velike. Pearsall je postao otvoren za mogućnost postojanja stanične memorije kod primatelja transplantata delom i zbog vlastite transplantacije koštane srzi 1987, a takođe i zbog svog havajskog nasleđa, u kojem se srce oduvek poštovalo kao 'duhovni organ koji misli, oseća i komunicira'. Švarc i Rusek postali su otvoreni za mogućnost postojanja stanične memorije delom zahvaljujući Švarcovom otkriću logike sistemske memorije ranih 1980-ih, dok je bio profesor psihologije i psihijatrije na Univerzitetu Jejl, a delom kroz evoluciju teorije o dinamičkim energetskim sistemima sredinom 1990-ih, koje su Rusek i Švarc primenili na srce. Međutim, sistemska memorija samo je jedan od mogućih mehanizama stanične memorije. Ostale mehanizme (npr. memoriju mikrotubula, koja takođe može uključivati proces sistemske memorije) takođe bi trebalo uzeti u razmatranje. Ako buduća istraživanja prikupe dokaze o postojanju stanične memorije kod pacijenata s transplantacijom, teorijske, kliničke i etičke implikacije bit ce ogromne.' Trenutna otkrića objavljena su u nadi da će podstaknuti buduća istraživanja s ciljem ozbiljne provere ove hipoteze.