vrh
Meni



Tri Tipa Supercivilizacija

   Potraga u Nepoznato! Svemrska interferometrijska misija (SIM) granič s fizikalnim granicama optike - neverojatno je osetljiv; dok kruži oko Zemlje može uočiti svetiljku koju njiše astronaut na Marsu! SIM će pripremiti put za Terrestriat Planet Finder, svemirski teleskop čiji je zadatak tražiti pianete poput Zemlje. Snimiće 1.000 najsjajnijih zvezda u krugu od 50 svetlosnih godina i usredotočiti se na 50 do 100 najsjajnijih planetarnih sistema.

 
      

        Sve to će potaknuti istraživanje života na njima i civilizacija koje bi možda bile naprednije od naše. Iako je nemoguće predvideti osobine jedne tako napredne civilizacije, pomoću zakona fizike možemo ih ugrubo okarakterisati.
    Bez obzira na milione godina koji nas dele, morali bi se podvrgavati neumoljivim zakonima fizike, koji su tako napredni da mogu objasniti sve od subatomskih čestica do opšte strukture svemira i to u neverojatna 43 reda veličine.


Civilizacije kategorizujemo po potrošnji energije pomoću sledećih načela:

1. Zakoni termodinamike: Čak i naprednu civilizaciju vežu zakoni termodinamike, osobito drugi zakon, i stoga ih se može kategoriovati po količini energije kojom raspolažu;

2. Zakoni stabilne materije: Barionska tvar (tj. tvar bazirana na protonima i neutronima) uglavnom spada u tri velike skupine: planete, zvezde i galaktike. (To je proizvod zvezdane i galaktičke evolucije, termonuklearne fuzije itd.) Stoga će njihova energija biti osnovana na tri različita tipa što postavlja gornju granicu njihovoj potrošnji energije

3. Zakoni planetarne evolucije: Potrošnja energije u naprednoj civilizaciji mora rasti brže od učestalosti prirodnih katastrofa (npr. udara meteora, ledenih doba, supernova itd.). Ako uspore, neće preživeti. To postavlja matematičke donje granice za brzinu razvoja tih civilizacija.
    U podsticajnom radu objavljenom 1964. u časopisu Sovjetska astronomija, ruski astrofizičar Nikolaj Kardashev pretpostavio je da se napredne civilizacije mogu svrstati u tri tipa od kojih su svi ovladali planetarnim, zvezdanim i galaktičkim oblicima energije. Izračunao je da bi potrošnja energije jednog tipa bila nekoliko milijardi puta manja od potrošnje energije drugog tipa. Koliko bi nam vremena trebalo da napredujemo do nivoa civilizacije tipa 2 i tipa 3?
    Don Goldsmith, astronom s Berkeleva podseća nas da Zemlja prima samo milijarditi dio energije Sunca, a da ljudi od toga koriste svega milioniti deo. Dakle, koristimo milioniti deo miiijarditog dela Sunčeve energije. Naša trenutna planetarna proizvodnja energije iznosi otprilike 10 milijarda milijardi erga u sekundi, no to eksponencijalno raste i stoga možemo izračunati koliko bi nam trebalo da dostignemo status tipa 2 ili tipa 3. Goldsmith tvrdi: 'Pogledajte samo kako daleko smo došli u načinima potrošnje energije čim smo otkrili kako manipulisati energijom, kako koristiti fosilna goriva, kako stvoriti električnu energiju iz energije vode itd. Neverojatno smo napredovali u samo dvestotinjak godina - to je malo kada se usporedi sa starošću našeg planeta od nekoliko milijardi godina... a isto možda vredi i za druge civilizacije.'

    Fizičar Freeman Dyson na Institutu za napredna proučavanja procenio je da bismo za otprilike 200 godina trebali dostići status civilizacije tipa 1. Sa skromnim rastom od svega 1% godišnje, Kardashev je procenio kako bi nam trebalo samo 3.200 godina da dostignemo status civilizacije tipa 2, te 5.800 g. da dostignemo civilizaciju tipa 3.
ŽIVOT ISPRED VREMENA

    Život u civilizaciji tipa 1 bio bi posve planetarno orijentisan: ovladalo bi se većinom oblika planetarne energije. Njihova proizvodnja energije bila bi hiljadama miliouna puta veća od naše. Mark Twain jednom je rekao: 'Svi se žale na vreme, ali niko ne preduzima ništa u vezi toga'. To bi se moglo promeniti u civilizaciji tipa 1, koja bi na raspolaganju imala dovoljno energije za manipusanje vremenskim prilikama. Mogli bi imati dovoljno i za upravljanje potresima, vulkanima i za gradnju gradova na okeanima. Trenutno po proizvodnji energije spadamo u tip 0. Energiju ne dobivamo iz globalnih sila već iz spaljivanja mrtvih biljaka (nafte i ugalj). Ipak, već vidimo naznake civilizacije tipa 1. Engleski počinje biti planetarni jezik, imamo internet kao planetarni komunikacijski sistem, početke planetarne ekonomije (Europska unija), pa čak i početke planetarne kulture (pomoću medija, TV-a, muzike i holivudskih filmova).
    Po definiciji, napredna civilizacija mora rasti brže od učestalosti prirodnih katastrofa. Budući da se udari meteora i kometa događaju svakih nekoliko hiljada godina, civilizacija tipa 1 mora unutar tih nekoliko hiljada godina razviti mogućnost puta u svemir kako bi odbila te komete od Zemlje, što se s obzirom na zadano vreme ne čini kao veliki problem. Ledena doba se događaju svakih nekoliko desetaka hiljada godina, tako da civilizacija tipa 1 ima dovoljno vremena za razvijanje sistema upravljanja vremenom. Treba se naučiti nositi i s veštačkim i unutrašnjim katastrofama.
    Problem globalnog zagađenja postoji samo u civilizaciji tipa 0; civilizacija tipa 1 već nekoliko hiljada godina živi kao planetarna civilizacija, te je stoga morala postići ekološku ravnotežu. Unutrašnji problemi poput rata ozbiljna su i trajna pretnja, no ipak su im na raspolaganju hiljade godina tokom kojih bi ješavali rasne, sektaške i nacionalne sukobe. Posle nekoliko hiljada godina, civilizacija tipa 1 iscrpla bi svu planetarnu energiju te bi se morala okrenuti dobivanju energije iz Sunca koja bi iznosila otprilike milijardu bilijuna milijardi erga u sekundi. S proizvodnjom energije jednakom onoj manjih zvezda bili bi vidljivi iz svemira. Dysonova zamisao je da bi civilizacija tipa 2 mogla izgraditi ogromnu sferu oko svog sunca ne bi li tako delotvornije iskoristila njegovu energiju. Čak i kada bi se hteli sakriti, prema drugom zakonu termodinamike emitovali bi otpadnu energiju. Gledan iz svemira, njihov planet bi svetlio kao božično drvce. Dyson je prediožio traženje infracrvenog zračenja kako bi identifikovali civilizacije tipa 2, a ne radio i TV valove.
    Verovatno bi jedina moguća pretnja civilizaciji tipa 2 bila eksplozija supernove, čija bi ih iznenadna erupcija spalila smrtonosnim x-zracima. Stoga je najzanimljivija civilizacija trpa 3 jer je doista - besmrtna. Iscrpili su energiju jedne zvezde te krenuli u druge sisteme. Ne postoji prirodna katastrofa poznata nauci koja bi mogla uništiti civilizaciju tipa 3. Kada bi se takvo društvo susrelo sa supernovom, imalo bi nekoliko mogućnosti: moglo bi promeniti evoluciju crvenog diva koji će eksplodirati ili otići na drugi planet i prilagoditi ga svojim potrebama.

KAKO ISTRAŽIVATI GALAKTIKU

    Zbog ogromnih udaljenosti među zvezdama i brojnih velikih, beživotnih sistema, civilizacija tipa 3 morala bi se suočiti sa sledećim pitanjem: koji je matematički najdelotvorniji način za istraživanje stotina milijardi zvezda u galaktici?
    U naučnoj fantastici potragu za nastanjivim svetovima simbolizovali su herojski kapetani koji smelo upravljaju svemirskim brodom, ili pak ubojiti Borg, civilizacija tipa 3 koja apsorbira niže civilizacije tipa 2 (kao što je Federacija). Međutim, matematički najdelotvorniji način istraživanja mnogo je manje glamurozan: slanje brojnih Von Nojmanovih sondi u galaktiku (nazvane su po Von Nojmanu koji je utvrdio matematičke zakone za samoreplicirajuće sisteme). Von Nojmanova sonda je robot napravljen kako bi stigao do udaljenih zvezdanih sistema i izgradio fabrike koje će proizvesti hiljade njegovih kopija. Beživotni mesec bio bi pogodniji od planeta kao udaljeno odredište za Von Nojmanove sonde, budući da tamo mogu lako sletati i poletati, te zato što meseci nemaju erozije. Te sonde živele bi doslovno od zemlje - koristile bi prirodna ležišta nikla, gvožđa itd. kako bi osigurale sirovine za svoju fabriku robota. Napravile bi hiljade svojih kopija koje bi se raštrkale u potrazi za novim zvezdanim sistemima.
    Na kraju bi bilo mnogo milijardi tih sonda, koje bi poput virusa kolonizovale svemir i širile se u svim smerovima. Tako bi se čak i galaktiku promera 100.000 svetlosnih godina do kraja uspelo analizirati u, recimo, pola miliona godina. Kada bi Von Nojmanova sonda našla neku primitivnu civilizaciju (npr. nestabilnu, divlju civilizaciju tipa 0), jednostavno bi na mesecu čekala da to društvo evoluira u stabilnu civilizaciju tipa 1. Nakon hiljadu godina čekanja, aktivirala bi se kada bi ta civilizacija počela izgradnju kolonije na mesecu. Fizičar Paul Davies sa Univerziteta u Adelaideu iznio je mogućnost postojanja Von Nojmanove sonde na našem mesecu, ostavljene prilikom davne posete našem sistemu.

NOVA DOSTIGNUĆA

    Od Kardashevljeve klasifikacije civilizacija dogodili su se brojni naučni pomaci koji su pročistili i proširili njegovu izvornu analizu, npr. otkrića u poljima nanotehnologije, biotehnologije, kvantne fizike itd. Nanotehnologija bi, na primer, mogla olakšati razvoj von Nojmanovih sondi. Fizičar Richard Fevnman u svom je eseju 'Na dnu ima puno mesta' napisao da u zakonima fizike nema ničeg što bi sprečilo razvoj mašina veličine molekula. Danas su naučnici izgradili neobične naprave veličine atoma, npr. računaljku i gitaru s žicama veličine 100 atoma.
    Paul Davies nagađa da bi civilizacija sposobna za put kroz svemir koristila nanotehnologiju za gradnju minijaturnih sondi, ne većih od dlana, za istraživanje galaktike. Davies tvrdi kako bi 'te sićušne sonde bile tako neupadljive da i nije čudno što još nismo na njih naleteli. Na tako nešto nećete naleteti u svom dvorištu. Ako se tehnologija razvija na taj način - manje, brže i jeftinije, i ako su druge civilizacije prošle taj put, moguće da smo okruženi nadzornim napravama'. Razvoj biotehnologije otvara posve nove mogućnosti. Sonde bi se mogle ponašati poput živih bića: širile bi svoje gene, mutirate i kod svakog razmnožavanja evoluirale kako bi povećale svoje sposobnosti, te bi mogle imati veštačku inteligenciju jer bi tako ubrzale svoju potragu.
    I teorija informacija prilagođuje izvornu Kardashevljevu analizu. Sadašnji projekt SETI skenira svega nekoliko frekvencija radio i TV talasa koje odašilju civilizacije tipa 0, no ne i naprednija društva. Zbog neverovatnog statičkog elektriciteta u dubokom svemiru bilo bi pogrešno odašiljati na samo jednoj frekvenciji. Kako ne bi sve uložili na jednu jedinu kartu, delotvornije je razlomiti poruku i raširiti je po raznim frekvencijama i onda signal sastaviti na odredištu. Tako bi, bez obzira na statički elektricitet, stigao dovoljno veliki dio poruke, te bi se ona mogla uspešno rekonstruisati pomoću programa za ispravak pogreški. Međutim, civilizacija tipa 0 koja tu istu poruku sluša na jednoj frekvenciji, čula bi samo besmislice. Naša galaktika možda vrvi porukama civilizacija tipa 2 i 3, no naši radio-teleskopi to registriraju samo kao buku. Moguće je da civilizacija tipa 2 ili 3 sa strojevima dostigne neverojatnu Plankovu energiju. Ta je energija milijardama puta veća od našeg najjačeg razbijača atoma. Takva energija je, koliko god nam se činila neverovatnom, u dometu civilizacija tipa 2 i 3.

NOVA SAZNANJA

    Plankova energija nalazi se samo u središtima crnih rupa i pri događanju Velikog praska. Međutim, s nedavnim otkrićima u kvantnoj gravitaciji i teoriji superstrune, fizičare su počele zanimati neverovatno snažne energije čiji bi kvantni efekti uništili prostor i vreme. Pojavljuje se mogućnost da napredne civilizacije putuju kroz rupe u svemiru, iako nije sigurno da kvantna fizika opravdava postojanje crvotočina. Ako te civilizacije mogu uspešno putovati kroz stabilne crvotočine,  dostizanje specifičnog impulsa od milion sekundi više nije problem da se putuje prečicom kroz galaktiku. To bi smanjilo prelaz iz. civilizacije tipa 2 u civilizaciju tipa 3. S druge strane, sposobnost stvaranja rupa u svemiru jednog bi dana mogla biti korisna.
Astronomi koji analiziraju svetlo dalekih Supernova nedavno su zaključili da svemir ubrzava, a ne usporava. Ako je to istina, možda postoji neka antigravitacijska sila (možda Ajnštajnova kosmološka konstanta) koja je protivteža gravitacijskoj privlačnosti dalekih galaktika. No, to znači i da bi se svemir mogao unedogled širiti dok temperature ne padnu do apsolutne nule. Nekoliko novina nedavno je objavilo kako bi taj sumorni univerzum izgledao. Bio bi strašan: sve preživele civilizacije skupile bi se oko umirućih neutronskih zvezda i crnih rupa. Sav inteligentni život morao bi umreti sa svemirom.
    Filozof Bertrand Russel o smrti sunca napisao je jedan od najdepresivnijih govora na engleskom jeziku: '...Svi napori kroz istoriju, sva odanost, svo nadahnuće, sva podnevna blistavost ljudskog genija predodređeni su da izumru u golemoj smrti sunčevog sistema, a celi hram ljudskih postignuća neumitno će biti zakopan pod ruševinama svemira...' Danas, međutim, znamo da će nas rakete dovoljne jačine spasiti od smrti našeg Sunca za nekih 5 milijardi godina, kad okeani proključaju a planine se otope. Ali, kako izbeći smrt svemira? John Barrows, astronom sa Univerziteta u Sussexu je napisao: 'Recimo da proširimo klasifikaciju. Članovi hipotetskih civilizacija tipa 4, 5, 6 itd. moći će manipulisati strukturama svemira na višim nivoima: malim i velikim skupinama galaktika. Civilizacije iznad tipa 3 mogle bi imati dovoljno energije za bijeg iz našeg umirućeg svemira pomoću rupa u prostoru.
    Alan Guth, fizičar na MIT-u, jedan od stvaratelja teorije širenja svemira, čak je izračunao koliko bi energije bilo potrebno za stvaranje malog svemira u laboratoriju (radi se o temperaturi od 1000 trilijuna stepeni, što nije izvan dometa tih hipotetskih civilizacija). Naravno, dok neko ne uspostavi kontakt s naprednom civilizacijom, sve je ovo samo nagađanje poduprto fizikalnim zakonima, korisni vodič u našoj potrazi za vanzemaljskom inteligencijom. Ali jednog dana će mnogi od nas na stranicama enciklopedija čitati o planetima sličnim Zemlji u našem sektoru galaktike. Tada ćemo se pitati kako izgleda civilizacija milion godina ispred naše.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane