Teslini Zraci Smrti

    Još uvek se pojavljuju priče o njegovim tajanstvenim pronalascima, krađama Teslinih patenata, veštačkom zemljotresu koji je izazvao u Kolorado Springsu, paljevini njegove laboratorije i naprasnom prekidu izgradnje Teslinog energetskog tornja na Long Ajlendu, zbog navodnog nedostatka finansijskih sredstava i to u veoma odmakloj fazi izgradnje, kao i mnoge druge.

    Većina takozvanih konzervativnih stručnjaka smatra da je Tesla u drugoj polovini svog radnog veka skrenuo u vode fantastike. Oni drugi, smatraju da svet nije bio, a ni danas nije spreman da prihvati neke Tesline pronalaske. Ti sporni pronalasci bi iz temelja promenili energetski oslon civilizacije, a time bi i srušili komplikovanu socijalno - ekonomsku konstrukciju savremenog sveta. Zamislite velike količine besplatne energije svuda u svetu. Zar mislite da bi svetski moćnici koji se klanjaju samo profitu dozvolili tako nešto?
    Tesla je za svoj najznačajniji pronalazak smatrao sistem bežičnog prenosa energije na daljinu. Princip prenosa se zasnivao na pronalasku potpuno novog energetskog polja, takozvanog 'skalarnog statičkog polja'. Prvu objavu o ovom pronalasku Tesla je dao na samom kraju XIX veka, a ozbiljnije je na tome radio u prvoj dekadi XX veka. Nekako u to vreme Tesla je u krugovima finansijske oligarhije proglašen 'opasnim suludim starcem' nakon čega mu je bitno smanjena finansijska podrška, a naučnik se skoro potpuno povukao iz javnog života posle 1914. godine.
    Osnovna namena Teslinog najvećeg pronalaska je obezbeđivanje velike količine jeftine energije za doborbit čovečanstva. Međutim, izbijanjem velikog svetskog rata ideja primene skalarnog statičkog polja u ratne svrhe se sama nametnula.
    Tesla nije bežao od stvarnosti. U velikom ratu iskreno je stao na stranu slobode i ponudio svoje usluge. Predlozi primene njegovih pronalazaka u ratne svrhe koje je davao kretali su se od komunikacija kroz vodu, zemlju i vazduh, daljinske detekcije neprijateljskih objekata, daljinskog upravljanja sopstvenim plovnim i letećim objektima, pa sve do destruktivne primene.
 
 
     Izradu i primenu novog oružja Tesla je prvi put direktno predložio u zimu 1915. godine. O tome izveštava New York Times, 8.decembra 1915. godine pod naslovom 'Teslin novi pronalazak vatrene strele'.
    U tekstu se prepričava Teslina izjava da je pronašao i isprobao novo oružje slično loptastim munjama koje su poznate kao prirodni fenomen. Novim oružjem je moguće uništiti neprijateljske objekte na moru, kompu i u vazduhu na proizvoljnom odstojanju. Živu silu je moguće uništiti ili paralizovati, po želji!
     Detaljnijeg opisa nagoveštenog oružja nema ni u pomenutom tekstu ni u tehničkoj dokumentaciji uz zahtev za priznavanje patenta. O tome sam Tesla kaže: 'Nije vreme da se ide u detalje o ovoj stvari. Projekat se zasniva na principu koji predstavlja veliku stvar u miru, ali se može upotrebiti i za velike stvari u ratu. ALi, ponavljam, nije vreme da govorim o detaljima. Apsolutno je izvodljivo bežično prenošenje energije na daljinu i izazivanje destruktivnih efekata na velikim odstojanjima.
    Upravo sam konstruisao bežični predajnik koji pruža ove mogućnosti i opisao sam ga u tehničkoj dokumentaciji koju prilažem uz moj patent 1.119.732 koji mi je nedavno odobren. Sa ovim predajnicima u mogućnosti smo da proizvedemo i prenesemo svaku količinu električne energije na bilo koje odstojanje i da je koristimo za bilo koju namenu u miru i u ratu...'
    Detaljni tehnički opis ovog pronalaska koji Tesla ovde spominje, nikada nije publikovan (možda ni napisan), a, koliko se zna, ni sam pronalazak nikada nije realizovan, barem ne za javnost. Kasniji istraživači Teslinog rada se uglavnom slažu da se radi o ideji primene skalarnog statičkog energetskog polja u ratne svrhe.


    Emitovanjem dva zraka skalarnog polja i njihovom interferencijom u određenoj tački prostora na proizvoljnom odstojanju je moguće izazvati različite efekte u energetskom smislu, što zavisi od faznog odnosa kuplovanih skalarnih polja.

    U tretiranom prostoru je moguće izazvati kako snažan toplotni ponor, tako i snažan toplotni izvor. Toplotni ponor 'guta' velike količine toplote iz atmosfere čime snižava temperaturu i utiče na klimatske prilike u određenom reonu. Na ovaj način je, na primer, moguće usred leta izazvati vremenske nepogode sa gradom i time uništiti poljoprivredne prinose. (Jel vam sad malo jasnije zašto je 'klima poludela'?)
    U suprotnom slučaju, pri kreiranju toplotnog izvora, skalarno energetsko polje diže temperaturu vazduha u tretiranoj zoni na više stotina hiljada stepeni Celzijusa čime se vazduh u datoj sredini jonizuje i formira se svetleća lopta, slična loptastoj  munji, koja trenutno spaljuje sve sa čim dođe u dodir. Uređaj koji sve to postiže je nazvan 'Teslin skalarni interferometar'.   
    Tema o Teslinom tajnom oružju je naročito aktuelizovana od 1960. godine, pa sve do 80-tih godina i u ovom periodu je skoro isključivo bila povezivana sa Sovjetskim Savezom. Tako, na primer, časopis 'Elektronics' od 22.jula 1960. prenosi tvrdnju sovjetskog časopisa 'Prektična tehnika' da će u bliskoj budućnosti i najudaljenije nastanjene oblasti u Sovjetskom Savezu dobiti struju i to bez žičanog prenosa. Napominje se da Rusi još od 1955. godine intenzivno rade na realizaciji izvesnih Teslinih ideja.
    U stručnim krugovima se navodi da su Sovjeti razvili novo oružje slično vatrenim munjama koje predstavljaju loptaste zone atmosfere jonizovanog vazduha i izuzetno visokih temperatura. Tvrdnje su potkrepljene odgovarajućim fotografijama koje, navodno, potiču od CIA-e. Uz to se podseća na izjavu sovjetskog fizičara profesora Georga Babata koji je inače bio član Sovjetske akademije nauka. Ovaj naučni radnik je 1959. godine izjavio da je radatskom antenom prečnika 5.5 metara emitovanjem talasa dužine 1 centimetar moguće u atmosferi formirati 'vatrene lopte'.


    Ubrzo po zavrešetku Drugog svetskog rata, odnosno po izbijanju hladnog rata između socijalističkog bloka i zapadnih zemalja, počinje grozničava trka u razvoju i proizvodnji oružja između ove dve grupacije, ili, bolje rečeno, između njihovih čelnih zemalja, SAD i SSSR-a.
    SAD su u trku ušle sa značajnom prednošću jer su iz drugog svetskog rata izašle kao jedina nuklearna sila. Uz to, zapadni blok je imao ogromnu prednost u ekonomskoj snazi. Veliki vojnoindustrijski kompleks zapadnog takmaca je ekonomski hranjen od praktično svih ekonomski najrazvijenijih zemalja na svetu.
    Sa druge strane, ravnotežu je morao da obezbedi relativno ekonomski zaostao Sovjetski Savez sa nekoliko zemalja u koje je socijalizam bio nasilno uvezen, što je moralo negativno da utiče na motivisanost stanovništva tih zemalja.A, osim toga, privredni potencijal zemalja koje su činile istočni blok je tokom drugog svetskog rata skoro sasvim uništen.
    U takvoj situaciji je Sovjetski Savez imao samo dve mogućnosti da izdrži ovu trku u naoružanju. Prva je bila da se istraživanje, razvoj i proizvodnja sredstava ratne tehnike organizuje na račun socijalne izdržljivosti mnogobrojnog stanovništva a, druga, da se pokušaju da pronađu fundamentalno nova i superiorna tehnička rešenja za novo i moćno oružje čime bi se put ka željenom cilju, vojnoj ravnoteži ili premoći, skratio i pojeftinio.

    Neosporno je da je SSSR koristio obe ove mogućnosti, a, takođe je neosporno da je suprotna strana sve to vrlo dobro znala. Pribojavali su se samo eventualno novih i radikalnijih pronalazaka. Zbog ovoga je teritorija Sovjetskog Saveza već od 50-tih godina bila predmet veoma intenzivne izviđačko-obaveštajne delatnosti.
    Zahvaljujući tehničkoj superiornosti u vazduhu, Amerikanci su vršili snimanje teritorije Sovjetskog Saveza iz aviona sa velikih visina sve do 60-tih godina. Tada su Sovjeti, novim protivavionskom raketom velikog dometa, oborili američki izviđački avion U-2 sa pilotom Pauersom sa visine od oko 20 kilometara. Poznato je da se pilot spasao iskakanjem i kasnije je razmenjen za najpoznatijeg sovjetskog špijuna Aleksandra Belova (Abel).


    Amerikanci uspešno osvajaju tehniku veštačkih satelita i odmah ih upotrebljavaju u vojno-izviđačke svrhe. Tako od 70-tih godina počinje intenzivno i uspešno snimanje sovjetske teritorije iz kosmosa.
    Već u prvim izviđačkim misijama snimljeno je više tajanstvenih objekata na teritoriji Sovjetskog Saveza čiju namenu nije bilo moguće nedvosmisleno odrediti. Ovi objekti su bili pretežno raspoređeni u prostranstvima Dalekog istoka. u nemogućnosti pouzdanog određivanja istine o snimljenim objektima reaktivirane su priče o tajanstvenim zracima smrti i loptastim vatrenim munjama na osnovu Teslinih pronalazaka.
    Podozrenje i strah Zapada pred ovim tajanstvenim objektima je pojačano izjavom sovjetskog predsednika Brežnjeva 1975. godine na pregovorima o ograničenju strateškog naoružanja (SALT). Brežnjev je tom prilikom istakao neophodnost limitiranja razvoja naoružanja koje 'postaje strašnije nego što ga ljudski um može zamisliti'.
    U međuvremenu su još više usavršeni sistemi izviđanja iz kosmosa i dobijeni su jasniji snimci nepoznatih objekata. Časopis 'Aviation Week and Space Technology' od 28.jula 1980. godine objavio je, kao senzaciju, snimak iz kosmosa nepoznatog objekta u Sarisaganu (slika gore levo i desno). Odmah je uočena upadljiva sličnost ovog objekta sa ranije poznatim oblikom zamišljenog Teslinog skalarnog interferometra. Loptasti elementi na krajevima zajedničke ose predstavljaju antene za emitovanje dva skalarna polja. Antene su povezane sa zgradom u sredini koja je komandno-računski centar. Iza ove zgrade je niz od 12 generatora energije, verovatno nuklearne. U pozadini svega je blok Morejevih generatora za napajanje energijom koja se crpi iz prirodnog skalarnog statičkog polja.


    Ovaj skalarni interferometar ili kako ga još nazivaju 'Teslin top' može da radi u četiri moda. U prvom modu uređaj neprestano emituje skalarno polje i formira 'Teslin štit' odnosno poluloptastu zaštitnu sferu iznad određene zone. Sam štit je, u stvari, uska zona visoko jonizovanog vazduha. Nekoliko ovakvih koncentričnih sfera predstavlja neprobojnu prepreku za sve fizičke objekte, čak i za sve oblike konvencionalnog zračenja. Drugim rečima, 'Teslin štit' predstavlja efikasnu zaštitu određene teritorije čak i od nuklearnog udara. U ovom modu 'Teslin top' troši najveću količinu energije i mora da se napaja iz Morejevih generatora, odnosno iz prirodnog statičkog skalarnog polja. Klasični izvori energije nisu dovoljni.   
    U drugom modu, antene skalarnog interferometra emituju dva stalna skalarna polja koja se sreću na unapred određenom, proizvoljno udaljenom prostoru gde dolazi do interferencije i generisanja energije. Na ovaj način se formiraju trajne 'loptaste vatrene munje' koje svojom visokom temperaturom uništavaju sve materijalne objekte. Ova pojava je više puta viđena iz putničkih aviona. U ovom modu 'Teslin top' takođe zahteva velike količine energije, ali manje nego u prvom modu.
    U trećem, takozvanom puls modu, iz antena se šalju dva kratkotrajna skalarna talasa, prvi sporiji a zatim drugi sa vremenskim zakašnjenjem, ali zato brži od prvog. Sreću se na željenom mestu. Dolazi do interferencije i generisanja velike količine energije u kratkom vremenu. Pojava je slična sekundarnom efektu nuklearne eksplozije, ali se može kontrolisati i po intenzitetu regulisati po želji.

    U području jugozapadne Afrike snimljene su te pojave 1979. i 1980. godine sa satelita Vela. U drugom slučaju, pojava se manifestovala samo kao infracrveno zračenje što nije moguće ni pri nuklearnoj eksploziji niti pri pojavi meteorita. Kontrolisanim intenzitetom ovih 'vatrenih munja' moguće je planski uticati na klimatske prilike u određenoj zoni. Uočeno je da je vreme u zoni Moskve u toku održavanja olimpijskih igara bilo izuzetno lepo i u neskladu sa globalnim strujanjem vazdušnih masa. A, zanimljivo je i da su sovjetski stručnjaci još davno od predsednika tražili da im kaže tačan datum održavanja njihove tada tradicionalne vojne parade, a oni će garantovati da će toga dana biti lepo vreme! Mnogi stručnjaci ovu klimatsku anomaliju pripisuju upravo delovanju 'Teslinog topa'.
    U četvrtom modu se interferencijom dva skalarna polja generiše 'loptasta vatrena munja' niskog energetskog nivoa koja ne uništava materijalna sredstva, ali svojim snažnim elektromagnetskim zračenjem onesposobljava telekomunikaciona i navigaciona sredstva. Ovakva 'elektromagnetska lopta' je uočena iz dva aviona 17.juna 1966. kod Teherana. Sličnu pojavu je registrovao u Avganistanu britanski kamerman i ratni dopisnik Nik Dovni. Ovaj slučaj se pripisuje upravo 'Teslinom topu' iz Sariagana.
    U ovim kontinualnim modovima 'Teslin top' zahteva ogromne količine energije i mora se napajati Morejevim generatorima iz prirodnog skalarnog polja. U slučaju kvara Morejevih generatora, može da radi samo impulsno pri čemu se napaja energijom iz klasičnih izvora - verovatno specijalni nuklearni reaktori.


    U nemogućnosti da dođu do pouzdanih podataka, Amerikanci povlače gotovo očajničke obaveštajno-izviđačke poteze. Počinju da koriste putničke avione u izviđačke svrhe, pri čemu putnike dovode u poziciju taoca i živog štita.
    Na slici levo i desno dole prikazane su neprirodne rupe u oblacima za koje stručnjaci tvrde da su nastale usred dejstva skalarnih talasa.
    Južnokorejski putnički avion Boing 707 sa linije Seul-Pariz iz 1978. godine skreće sa puta i ulazi 320 kilometara u vazdušni prostor Sovjetskog Saveza. Navodno je zalutao, ali odbija da izvrši instrukcije pilota sovjetskih lovaca. Oni otvaraju vatru po avionu, avion prinudno sleće na zaleđeno jezero sa oštećenim repom, a istraga je pokazala da je ovaj putnički avion upućen da otkrije frekvencije sovjetskih radarskih sistema.
    Još drastičniji je slučaj takođe južnokorejskog Boinga 747 sa linije Njujork-Seul. U noći između 31.augusta i 1.septembra 1983. godine ovaj avion sa 269 putnika i članova posade leteo je na pomenutoj relaciji sa sletanjem u Enkoridžu na Aljsci. Na toj međustanici je nasuo gorivo i promenio posadu. Nastavio je put u visini Kurilskih ostrva, a zatim skreće na zapad preko Sahalina prema poluostrvu Kamčatka. Tada ulazi u vazdušni prostor SSSR-a koji je strogo zabranjen za civilne letove zbog strateških vojnih objekata lociranih u toj zoni.
    Tako pogrešnom putanjom avion ulazi 500 kilometara u vazdušni prostor SSSR-a. Pošto nije odgovarao na pozive i naredbe, pa čak ni na upozoravajuće pucnje pilota sovjetskih lovaca, oni otvaraju vatru i obaraju avion. Poginuli su svi putnici i članovi posade.
    Zapad je skretanje aviona pokušao da objasni kvarom navigacionih sistema u avionu. Objašnjenje je bilo neprihvatljivo s obzirom da ovaj, veoma savremen avion, ima trostruki sistem za navigaciju, a i radarski ga je pratila japanska kontrola leta koja je morala da uoči skretanje sa regularnog puta i upozori posadu. Morala je, ali nije. Uz to, u 'skretanje greškom' se ne uklapa ni ponašanje posade nakon mnogo puta ponovljenih poziva sovjetskih lovaca.
    Avion je, dakle, planski upućen u zonu strogo zabranjenu za civilne letove. Amerikanci su toliko želeli da nešto snime da su izložili riziku živote 269 nedužnih ljudi. Računali su, da će izvesna moralna načela sprečiti Sovjete da povuku ovako radikalan potez. Međutim, sa druge strane, značaj strogo čuvane tajne i nacionalna sigurnost, bili su veći od moralnih načela na koje su Amerikanci računali.


    Pod administracijom predsednika Ronalda Regana Amerika pokreće inicijativu za istraživanje i razvoj oružja za upotrebu iz kosmosa. Ovaj projekat je popularno nazvan 'Rat zvezda'. Ovo oružje je trebalo da bude namenjeno za globalni rat dve supersile. Međutim, inicijativa je iznenada obustavljena, navodno zbog previsoke cene, ili je to bilo samo saopštenje za javnost. Pojedini vojni analitičari veruju da je ovo odustajanje bilo posledica nekih saznanja o protivničkoj strani koja su Amerikance navela na zaključak da je dalji razvoj oružja besmislen te da je bolje tražiti rešenja koja isključuju globalan sukob.
    Prema svemu SSSR (sada  Rusija) poseduje neko moćno oružje nedovoljno poznato Zapadu. Protivnici teorije o Teslinom oružju veruju da se, ovde u stvari radi o klasičnim laserima ogromne snage koji se napajaju iz namenski građenih nuklearnih centrala. Sa druge strane, pobornici Teslinog oružja veruju da su Rusi savladali tehniku skalarnog statičkog polja i da imaju nekoliko potpuno izgrađenih i operativnih skalarnih interferometara. Oni idu čak i dalje tvrdeći da pojedini klasični Ruski radari sa predviđenim malim izmenama mogu da postanu antene za emitovanje skalarnog polja. Na taj način dva modifikovana radara u sklopu sa odgovarajućom računarskom podrškom mogu da postanu Teslin top, ali ograničene snage i dometa.
    Šta je ovde tačno teško je sa sigurnošću utvrditi, ali jedno je sigurno, Nikola Tesla ostaje velika enigma i čovek za čijom zaostavštinom danas tragaju sve obaveštajne službe sveta.