Telepatija u Službi Policije

    Osobe sa ekstrasenzornim sposobnostima, obdarene telepatijom ili viđenjem događaja prostorno i vremenski udaljenim od njih, mnogo puta su do sada pomogle policiji da uđe u trag i razreši zločine ili da se pronađu ljudi koji su nestali bez traga. Među njima je bio čuveni poljski senzitivac Česlav Klimuško, neverovatni Gustav Rol i još neki.

    Ipak, do danas nijedna zemlja nije zvanično formirala (bolje reći nije javno priznala da ima nešto tako u svojim redovima) policijsko odelenje sastavljeno od vidovnjaka, niti je otvorila radno mesto za parapsihologa, telepatu i vidovnjaka, koji bi rešavao kriminalističke zagonetke.
    Povremena saradnja nije pretvorena u praksu, jer se dešavalo da ekstrasensi zataje ili potpuno omanu, pa su protivnici saradnje i pored slučajeva koji nikada ne bi bili rešeni bez pomoći vidovnjaka, uvek imali novih argumenata da sa prezirom i nevericom odbace njihove usluge.


    Tridesetih godina XX veka, i pored svih sumnji u uspeh istrage na osnovu 'slika u glavi' osobe koja nije učestvovala u događaju niti je upoznata sa slučajem, vankuverska policija nije mogla da porekne doprinos doktora Maksimilijana Langsnera u razrešavanju pojedinih zločina, koji su se predstavnicima zakona činili nerazrešivim. Doktor Langsner, poreklom iz Beča, bivši učenik slavnog Sigmunda Frojda, pomagao je povremeno u istragama vankuverske policije i pre 9. jula 1928. godine, kada se na ranču Buher, u blizini Menvila u pokrajini Alberta u Kanadi, dogodilo četverostruko ubistvo koje policija nije mogla da reši.

     Na primer, jednom prilikom je uhapšen mladić koji je bio osumnjičen za pljačku nakita, ali glavni dokaz - nakit, nije mogao nikako da se nađe. Tada je telepatski obdaren doktor Langsner tražio da poseti osumnjičenog u zatvoru i da bude pola sata u društvu sa njim. Za to vreme ne samo da ga nije ispitivao, nego nije progovorio niti jednu jedinu reč, već se koncentrisao na misli zatvorenika. Kada je poseta završena, rekao je da se nakit nalazi iza jedne slike u zidu sobe okrečene u žuto.
    Policija je saznala da je lopov imao devojku čija je omiljena boja bila žuta, a u njenom apartmanu otkrili su sef iza jedne slike i u njemu je bio ukradeni nakit!
    Policajca Konstejli Olsona, koji je u večernjim satima pozvan na ranč Buher zbog pucnjave koja se tamo dogodila, zatekao je stravičan prizor. U kuhinji je ležalo telo gospođe Buher, koja je pogođena sa tri metka u potiljak, u drugoj sobi je ležao mrtav njen sin Fred, ubijen metkom kroz usta, a pored štale se nalazilo beživotno telo Gabrijela Krombija, ustreljenog u glavu i u grudi. Policajca Olsona su dočekali rančer Henri Buher, njegov najmlađi sin Vernon, njihov sused Čls Stivenson i lekad na praksi dr Hislip, po čijem pozivu je policija i došla na ranč.
    Vernon Buher je izjavio da je radio u polju kada je oko osam uveče čuo pucnje iz glavne kuće i požurio da vidi šta se događa. Prvo je našao majčino telo, a posle i bratovo. Da je ubijen i Krombi, otkrio je kada je pošao u kuću za poslugu da potraži pomoć. Neko od prisutnih se setio da bi Krozi, drugi kauboj koji je radio na ranču, mogao da zna nešto o pucnjavi, pa su pošli da ga potraže. Našli su ga ustreljenog u šupi, bio je pogođen sa dva metka.
    Policija je ustanovila da je pucano iz puške 'Model 303', tada popularnog oružja - i na tome je sve stalo. Nikakav motiv za zločin se nije mogao naslutiti i jedino što je bilo očigledno, jeste to da niej bila u pitanju pljačka. Istraga je tapkala u mestu, sve dok šef policije Majk Gier, posle mnogo kolebanja, nije odlučio da promeni svoj stav i dozvolio da se pozove dr Langsner, sa čijim je dotadašnjim uspesima bio upoznat. Ipak, pribojavao se lavine drvlja i kamenja koja će se obrušiti na njega ako dr Langsner pogreši i ne otkrije ko je ubica.
    Premda su susedi Buherovih potvrdili da su čuli pucnjavu između pola sedam i osam uveče, njihova svedočenja nisu bila od koristi policiji, jer u to vreme nije bilo ništa neobično da na sve strane odjekuju pucnji, ako ni zbog čega drugog, ono zbog lova na lisice koje sui harale po okolini. Vernon Buher je rekao da je čuo pucnjavu i pre one koja ga je naterala da se vrati kući, ali da tome nije pridavao nikakav značaj, jer se setio da mu je suset Čarls Stivenson tog dana rekao da namerava da pođe u lov na lisice, pa je bio uveren da pucnjava dolazi odatle. Dok je Vernon davao iskaz, Stivenson nije mogao da sakrije nervozu i strah da ne bude osumnjičen, pošto je posedovao pušku 'Model 303'. Pritisnut pitanjima, nervozno je odgovorio da mu je puška ukradena i da je nestala iz nejgovog ormana nedelju dana pre ubistva, u vreme dok je bio u crkvi.

    Zamuckujući je ispričao da ju je video pre odlaska u crkvu, ali da se nije mnogo zabrinuo kada se vratio kući i video da puška niej na svom mestu. Pomislio je da je neko od komšija svratio i jednostavno je pozajmio, što u to vreme nije bilo ništa neobično. Taj običaj se očuvao još od vremena prvih pionira divljeg zapada i Stivenson je isto tako u svako doba mogao a uzme pušku iz Buherove kuća ako mu je bila potrebna. Međutim, preživeli Henri i Vernon Buher nisu mogli da uzmu njegovu pušku, jer su obojica bila u crkvi u isto vreme kada i Stivenson.
    Kada je ispitao sve svedoke, policijski šef Gier je zaključio isto što i inspektor Longakr i detektiv Lesli. Svi oni su se složili da je neohodno da se pronađe puška iz koje je pucano da bi mogli dalje nastaviti sa istragom. Dr Langsner nijednom rečju nije učestvovao u njihovoj raspravi, pa su istražitelji bili prinuđeni da ga pitaju šta o svemu misli i da li već ima nekih pretpostavki. Svi su pomislili da se šali, kada im je sasvim tiho rekao da ima. Da bi mu se nasmejali, oni su ga zamolili da im kaže ime osumnjičenog, a on je mirno rekao:
- Vernon Buher!
    Tada je objasnio kako je u jednom trenutku 'ostao metež' u Buherovom mozgu i to u trenutku kada je Stivenson govorio o tome kada mu je puška najverovatnije bila ukradena. Vernon Buher je tada mislio na oružje i mesto gde ga je sakrio - u preriji iza kuće. Iako policajci nisu poverovali dr Langsneru, ipak su se uputili na Buherov ranč. Zapravo, i nije im preostalo ništa drugo nego da provere navode vidovjaka koji je trdio da se puška iz koje je pucano nalazi u travi, u preriji, iza kuće Buherovih, prema zapadu. Kada su stigli na naznačeno mesto, dr Langsner se najpre osvrtao oko sebe, kao da proverava da li je to upravo ono što je 'video' u mislima Vernona Buhera. Detektivi su ga sumnjičavo posmatrali i čekali da konačno odredi pravac na zamišljenoj liniji od štale u kojoj je pronađeno telo kauboja Rozika. U jednom trenutku, dr Langsner je dao znak detektivu Lesliju i rekao:
- Pođite deset stopa napred.
    Policajac je glasno brojao korake, a na devetom se sapleo o nešto. Bila je to puška koja je pripadala Čarlsu Stivensonu. Međutim, analizom nije pronađen niti jedan otisak prstiju, neko ih je sve izbrisao, a dr Langsner je tvrdio da je to učino Vernon Buher, iako nije bilo dokaza za optužbu, šef policije Gier je priveo najmlađeg Buhera uveren da ima ubicu u rukama. Dr Langsner je tada predložio da poseti Buhera, isto kao i optuženog u slučaju krađe nakita. Postavljena je stolica ispred Vernonove ćelije, tak oda je doktro mogao da ga posmatra sedeći. Mladić je u početku bio raspoložen da razgovara sa doktorm kroz rešetke, ali je na kraju bio veoma ljut i razdražen, jer dr Langsner nije progovarao nijednu jedinu reč.

    Baš u tim trenucima, doktoru se 'otkrilo' šta je bio motiv ubistva. Mladi Vernon je gajio nenormalnu mržnju prema majci i to ga je nagnalo da uzme oružje! Ali, zašto su stradali ostali - Fred Buher i dva radnika? Dr Langsner je 'pročitao' da je njegov brat Fred čuo hice i bio ubijen u času kada je pošao da vidi odakle oni dolaze. Dvojica kauboja ubijena su nešto kasnije, kada je Vernon pomislio da bi njihovi iskazi u istrazi mogli da ga osumnjiče. Ipak, sve što je doktor rekao moglo je da poslušisamo kao pretpostavka i objašnjenje zašto se i kako zločin dogodio. Da je zaista sve bilo onako kako je rekao dr Langsner, nije moglo da se dokaže bez ključnog svedoka, ali se i za njega dr Langsner pobrinuo na svoj način.


    Vernonv alibi za vreme u kojem je ukradena Stivensonova puška, činio se neoborivim. Svi su znali da je to popodne bio u crkvi. Ali, doktor je na svoj način 'utvrdio' da se on išunjao iz crkve, odvezao se do Stivensonove kuće, ukrao pušku i sakrio je, a nakon toga se vratio na svoje mesto u crkvi. Naravno, Vernon je verovao da to niko nije zapazio, ali dr Langsner je tvrdio da Vernonovo odsustvo nije promaklo jednoj osobi. Opisao ju je kao damu sitnih očiju, jake vilice, sa šeširićem koji se vezuje ispod brade, koja je sedela u zadnjem delu crkve, pored levih vrata.
    Tvrdio je da je ta gospođa videla kako Vernon izlazi iz crkve i kako se posle 20-tak minuta vraća u crkvu. Šefu policije Gieru nije mnogo trbalo da sazna da je reč o meštanki mis Higins, pa je odlučio da pokuša da dobije priznanje osumnjičenog na suočenju sa svedokom. Higinsova čim je ugledala Vernona rekla je:
- Vernone, videla sam te kako napuštaš crkvu toga dana kada je Čarlijeva puška ukradena.
    Vernon Buher je na to bespomoćno odgovorio:
- Znao sam da si me videla.
    Potom je priznao sve ostalo. Ispričao je kako je nameravao da ubije samo svoju majku zbog onog što se dogodilo kada je pre nekoliko meseci doveo u kuću devojku u koju je bio zaljubljen. Majka je smatrala da je ona suviše skromnog porekla, obrazovanja i materijanog stanja. Vernon se žestoko posvađao sa majkom, a potom i sa osem i bratom koji su bili na njenoj strani i devojka je morala da ode, samo dva dana kasnije.
    Možda se, po mladićevim rečima, ništa ne bi ni dogodilo da majka nije nastavila da svakodnevno ismeva zaljubljenost svoga sina. Umesto da ga na taj način udalji od devojke, što je verovatno i želela, postigla je suprotav efekat - u njemu je sve više rasla ljubav prema devojci, a istovremeno s tim i nepodnošljiva mržnja prema majci. Njena smrt mu se činila kao jedino moguće rešenje neizdrživog položaja u kojem se našao. Tvrdio je da ubistvo brata i dvojice kaouboja nije planirano, što mu je i sud poverovao, ali je ipak osuđen na smrtnu kaznu.


    Zločin koji se dogodio 9. augusta 1969. godine u Dolini smrti, u vili poznatog režisera Romana Polanskog, kada je na sadistički način ubijena njegova supruga, filmska glumica Šeron Tejt, koja je bila u poodmakloj trudnoći, kao i nekoliko njihovih prijatelja koji su se zatekli u kući, ni dan danas ne prestaje da uzbuđuje duhove.  Protagonista ovog masakra, Čarls Menson, nalazi dobio je doživotnu kaznu, ali i pored toga što je jedini koji bi mogao da otkrije prave razloge ovog nedela, oni još nisu poznati. U svakom slučaju, pet leševa koji su taa pronađeni u vili na adresi Benedikt Kanjon 10050, označilo je kraj idile o hipijevskoj 'deci cveća' i nakon toga više ništa niej bilo isto.
    Da li je krvavi pir u kući Romana Polanskog, u noći između 8. i 9. avgusta mogao da bude sprečen? Da li je slavna glumica mogla da izbegne stavičnu sudbinu samo da je otvorila jedan koverat adresiran na njenog supruga Romana Polanskog i ozbiljno shvatila ono što je u njemu pisalo? Ko je bio tajanstveni pošiljalac tog pisma?
    Ernesto Montgomeri je rođen 2. oktobra 1925. godine u Spaldingu, na Jamajci. Drugi svetski rat je proveo u nacionalnoj straži Jamajke, a stekao je i zasluge u engleskoj obaveštajnoj službi. Zbog toga mu je posle rata ponuđena zemlja u rodnom mestu i sigurna egzistencija ili dalje školovanje. On je izabrao ovo drugo i završio tehničku školu u Kingstonu, glavnom gradu Jamajke. On je posle obaveznog probnog rada primljen u regularne policijske snage, da bi, posle izvesnog vremena bio poslat na specijalizaciju u SAD. Tamo je završio fakultet i konačno se preselio u ovu zemlju. Još dok je radio u Speniš taunu, 60-tak kilometara od Kingstona, gde je primljen u policiju, Montgomeri je pokazao svoje čudne sposobnosti, po kojima je ubro postao poznat među kolegama.
    Jedne noći, dok je sa još jednim policajcem patroliro na biciklu izvan grada, Ernesto je naglo progovorio:
- Okreni levo prijatelju! Neki čovek tamo krade koze!
- Šta to govoriš? - zapanjeno ga je zapitao kolega.
    Upirući prstom u gusti mrak, on je rekao:
- Tamo dole, baš sada neki čovek krade koze. Okreni da vidimo šta se dešava.
    Pošto su skrenuli sa glavnog puta, stotinak metara dalje su videli neobičan prizor - jedan 17-godišnji mladić je držao kozu za rogove i pokušavao da joj nabaci konopac oko vrata. Na njegovo iznenađenje, iz mraka su iskočila dva policajca i uhvatila ga. Mladić je priznao krađu i doibo 3 meseca zatvora, ali mu nije bilo jasno kako su policajci u mrklom mraku 300 metara udaljeni od mesta sa kojeg ništa nisu mogli ni da vide ni da čuju, znali da on krade koze.
    Bilo je i drugih, komplikovanijih, slučajeva u kojima se Ernesto Montgomeri istakao. Najveća policijska akcija, otkrivanje polja na kojem se uzgaja marihuana, uspela je zahvaljujući Montgomerijevom izuzetnom njuhu. Dok je Ernesto bio policajac u Speniš taunu, pozornici su bili naoružani samo sa pendrekom, osim u izuzetnim slučajevima ili prilikom noćnih patrola u ozloglašenim predgrađima. Jedno do takvih zvalo se Dang hil. Policajci tamo nisu ulazili bez oružja, a često ni sa njim, već su lopova koji im je pobegao u ovo predgrađe čekali da ga napusti, pa ga tek onda hvatali.
    Tumarajući noću u civilnom odelu, na svojoj uobičajenoj šetnji između Danghila i policijske stanice, Ernesto je jednom osetio nešto neobično. u viziji mu se ukazalo polje pod marihuanom, a 'video' je i ljude koji ga obrađuju. Kuće u blizini su bile prekrivene slamom, a mali čamci su pristajali uz jahtu na otvorenom moru i sa njih se roba ukrcavala. Požurio je kući, seo na biciklo i odjurio do svoga prijatelja koji je u Kajman Vilidžu imao malu prodavnicu. Ispričao mu je svoju viziju i nagovorio ga da se zajedno upute prema seocetu Pinakl, za koje je predosećao da je mesto zbivanja koja su mu se ukazala.
    Sa puta su, sledeći Ernestove 'vibracije' skrenuli pre sela i posle više od osam milja kroz polja, gustu šumu i čestar, izbili su na jedan proplanak. Na mesečini je pred njima bilo veliko polje marihuane! Otkinuli su nekoliko biljaka i vratili se u policijsku stanicu gde je Ernesto svom predpostavljenom podneo raport o svemu. Šef je pristao da sledeće noći naoružan prati policajca neobičnog instinkta i proveri njegovu priču. Kada su stigli na polje marihuane, pritajili su se i čekali da se razdani. Tada su se pojavila dva muškarca sa mačetama za pojasom i dve žene koje su nosile posude sa vodom.
    Muškarci su okopavali zemlju oko korena biljke . a žene su zalivale. Dvojica policajaca su, kada im se grupa približila, iskočili iz grmlja i povikali odgajivačima marihuane da se predaju. Kada su sa uhapšenima stigli u selo Pinakl, sve je vrvelo od policajaca. Pošto se nisu vratili do određenog vremena, komanda je podigla uzbunu i angažovala sve raspoložive snage da ih pronađu. Nakon svega je organizovano pravo slavlje u čast Ernesta Montgomerija. Ono što vlastima dugo nije uspevalo - da preseku jedan značajan kanal šverca droge prema floridi - pošlo je za rukom njemu zahvaljujući noćnoj viziji.
    Ubrzo posle toga događaja, Montgomeri se preselio u SAD. Tamo je postao poznat po svojim 'onostranim' sposobnostima, napisao je i knjigu o rešavanju većeg broja kriminalnih slučajeva, ali u njoj radije govori o svojim lošimiskustvima u saradnji sa policijom, kada je njegova pomoć bila odbijena. Jedan od takvih je, na žalost, i onaj slučaj u Dolini smti.
    Godinu dana posle ubistva Roberta Kenedija, o kojem je Ernesto Montgomeri takođe imao svoju verziju, jedne noći mu se ukazala užasna scena - surovo ubistvo petoro muškaraca i žena. Sedeo je za pisaćim stolom i bio u lakom transu, uobičajenom stanju u kojem su mu se javljale paranormalne psihičke sposobnosti. Zabeležio je datum: 16. jun 1969. godine. Video je i datum masakra - 9. avgust. Montgomeri je zapisao sledeće:
- Video sam leševe, ali nisam mogaod aprecizno odredim ni ko su, ni gde su. Sve što sam znao bio je datum i da se događaj zbiva negde u Benedikt Kanjonu. Tačnu adresu ovog puta nsiam video i to me je zbunjivalo.
    Ipak, ovaj paranormalni policajac uspeo je da odredi lokaciju 'viđenja' između brojeva 10005 i 10060, pa je, veerujući u istinitost svojih vizija, odlučioda anešto preduzme. Pošto mu je bilo jasno da se radi o ljudima iz sveta filma čije su se vile nalazile u ovom kraju, uputio je pisma Deni Endrjus, Džinu Otriju, Toniju Kertisu, Džoani Fontejn i Romanu Polanskom i još nekolicini. Naveo je svoju viziju, datum i mesto događanja i opisao prethodne vizije koje su se ostvarile. Znajući za nerazumevanje lokalne policije, nije joj se obratio, već samo potencijalnim žrtvama, ali mu se veći broj pisama vratio. Nisu bila ni otvorena.
    Poznate i popularne ličnosti, razume se, stalno su bile na meti mnogih vidovnjaka koji su nastojali da iz kontakta sa njima izvuku neku materijalnu korist i jasno je zašto nisu reagovale na ovo čudno upozorenje.
    Ernesto kaže:
- S obzirom da se radilo o poznatim i popularnim ličnostima, nisam imao mogućnosti da sa njima stupim u kontakt lično ili preko telefona, jer njihovi brojevi nisu bili u imeniku. Tako je moja namera da ih upozorim propala, jer je pismo bilo jedini način kontakta.
    Među onima koji su vratili pismo bio je i Roman Polanski. U vreme zločina on se nalazio u Londonu, a Šeron je 8. augusta uveče imala goste: Džeja Sebringa - poznatog damskog frizera, Vojčeka Frokovskog - Romanovog prijatelja iz detinjstva, Enegejl Folger i Stivena Parenta, svi povezani sa svetom filma. Nedelju dana pre zločina, Ernesto Montgomeri je u trenutku nadahnuća zapisao ime Menson i doveo ga u vezu sa vizijom predstojećeg masakra u Benedikt Kanjonu. Policija mu nije verovala, ali tek kada je Čarls Menson bio uhvaćen, počela je drugačije da gleda na njegove 'onostrane' sposobnosti i da sarađuje sa njim.
    Zahvaljujući tome, samo nekoliko meseci posle ubistva Šeron tejt, sprečen je pokušaj atentata na poznatog komičara Boba Houpa. Iako je Bob Houp uvek bio spreman da prevali hiljade kilometara da bi zabavljao američke vojnike po svetu, 1970. godine mogao je da nastrada daleko od ratnih zbivanja, da ga Montgomeri nije upozorio na opasnost. Te godine, 28. februara, Ernesto Montgomeri otisnuo se na jedno od svojih vizionarskih putovanja žleći da sazna nešto više o životu popularnog komičara. Odjednom je, prema sopstvenim rečima, 'zaplivao u moru krvi na antiratnim demonstracijama'.
    Video je, zatim, Boba Houpa kako sedi u kući čitajući novine i pijuckajui kafu, kada se odjednom, iza zavese na prozoru, pojavila ruka koja je držala revolver. Ubica duge kose puca, metak velikog kalibra obara Houpa na tepih i on umire. Mopntgomeri je sutra obavestio štampu, podigao na noge radio, televiziju i policijske snage, i naveo tačan datum i mesto mogućeg događaja. Podaci, međutim, nisu bili objavljeni pre naznačenog datuma, a te noći policija je ispred kuće Boba Houpa uhapsila grupu pripadnika ekstremne antiratne grupacije ogorčene na komičara zbog njegovih ratnih agitcija. Priznali su da su imali nameru da ga ubiju u znak upozorenja.
    Ni Šeron Tejt nije morala da umre - i danas tvrdi Ernesto Montgomeri.

Klik Molitva Dana

Klik Vic Dana

Klik Otkačeni Svet

Klik Vesti - Balkan

Klik Super Smeh

Klik Vesti - Svet

Klik Vesti - Sport

Drugi Ovo Gledaju

Klik Vesti - Hronika

Klik Vesti - Evropa

Klik Novo Na Sajtu

Klik Bioritam Za Vas

¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje

Tajne Ljudskog Uma - Ostali Tekstovi

Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu