Tajni Život Biljaka

    Još je mudri Aristotel rekao da biljke imaju dušu, iako nemaju čula. To se mišljenje zadržalo od Antike do XVIII veka, kada je Karl fon Line, osnivač botanike, izneo tvrdnju da se biljke, u suštini, razlikuju od čoveka samo po tome što se ne mogu kretati.

   Stanovnici sveta kofa su stari Heleni nazivali botane - biljke, zapažaju ono što se događa oko njih i na to reaguju sa takvim stepenom rafiniranosti koji nadmašuje čak i ono što mi u tome postižemo. Naučna istraživanja koja su stidlčjivo počela 60-tih godina XX veka, danas su krunisana vrhunskim otkrićima biljne fiziologije, ali i medicine. Ona su nedvosmisleno pokazala da su upravo biljke onaspona koja povezuje fizički i metafizički svet. Današnja naučna svedočanstva potvrđuju vizije pesnika i filozofa da su biljke živa bića koja mogu komunicirati, koja poseduju svoju ličnost, svoju dušu i svoje namere. Naša krivica je što biljke posmatramo kao delove nameštaja, a ne prijatelje koji nam mogu ulepšati duhovni i duševi život.
    Nije slučajno što prve eksperimente komunikacije sa biljkama nisu izveli botaničari i biolozi, nego inženjeri elektotehnike. Što zbog oslobođenosti od bioloških dogmi, što zbog predosećaja da se najatraktivniji fizički procesi odigravaju u živim bićima, oni su prvi odškrinuli vrata tajanstvenog sveta biofizike - života koji se odvija u dimenzijama  nevidljivim ljudskom oku bez lucidno osmišljenih aparata i tehnika.
    Inženjer Marsel Vogel radio je na primeni tečnih kristala u računarstvu u IBM laboratoriji. Inspirisan čuvenom Kirlijanovom fotografijom otpočeo je seriju eksperimenata komunikacije sa biljkama.  Pretpostavka je bila da će parapsiholozi biti najuspešniji u toj komunikaciji. Zato je kontaktirao jednog od njih. Gospođa Vivijan Vejli je otkinula dva lista sa biljke saksifrage, jedan stavila na svoj noćni ormarić, a drugi u kuhinju, na sto. Prvom je posvećivala svakodnevnu pažnju, upućivala mu želje da ostane zelen i živ i dodirivala ga, dok je drugi potpuno ignorisala. Rezultat je bio zapanjujući. Drugi list je potpuno požuteo i uvenuo, dok je prvi ostao zelen i kao sveže ubran tokom čitava dva meseca koliko mu je gospođa Vejli ukazivala pažnju. Izgledalo je kao da je dva meseca boravio u polju vrlo visoke vitalne energije. Kada je sam Vogel ponovio eksperiment, i to sa tri lista, u potpunosti je ponovio uspeh svoje prijateljice! Ovaj jednostavan ali vrlo uzbudljiv eksperiment jasno je pokazao da biljka i čovek uspostavljaju vrlo snažnu i efikasnu vezu koja deluje na protoplazmu kako biljnih, tako i ćelija čoveka.
    Veza je okarakterisana elektromagnetnim poljem i promenama električnih impulsa i akcionih potencijala na površinama membrana obeju vrsta ćelija, otvaranjem i zatvaranjem kalijum-natrijum pumpi i daljim biohemijskim događajima u citoplazmi što je priznati fiziološki model za odvijanje komunikacije među ćelijama. Dalji eksperimenti to su i jasnije ilustrovali.


    Sledeći korak bilo je zapisivanje reakcije biljaka galvanometrom - uređajem čije su elektrode bile povezane na površinu lišća, kao što se to čini sa EKG-om. Da bi se otklonila takozvana buka - elektromagnetne frekvence koje bi izazvale same po sebi pomake igle galvanometra, Vogel je spremio želatinoznu masu sastavljenu od agara, soli i prirodne smole. Njome je obložio elektrode tako da bi se po njenom sušenju elektrode fiksirale na par milimetara od lista, čime se izbegavalo fizičko oštećenje i skok igle usled dodira. Između elektroda od nerđajućeg čelika i lista, žele je ostao vlažan i električni impulsi su nesmetano prolazili u oba smera. Sada je igla galvanometra ispisivala jasnu reakciju biljke na kontakt.
    Dalja istraživanja su pokazala da se biljke za vreme eksperimenta nalaze u somnolentnom, sanjivom stanju, vrlo sličnom onome koje postižu praktikanti joge, meditacije i zena. Naime, električna aktivnost njihovog mozga za to vreme na EEG pokazuje alfa stanje, stanje opuštenosti kada se fiziologija normalno odvija, ali je mozak u stanju aktivnog odmora, što pokazuje koherentnost EEG talasa. Praktikanti tada skoro da i ne reaguju na buku, svetlosne i druge nadražaje oko njih, a slično se dešava i biljkama kada čovek usmerava svoju energiju i svest na njih - one reaguju samo na njega.
    Ovi eksperimenti jasno su pokazali da se biljka može kondicionirati, tojest, navići na jednog čoveka, pogotovo ako on upravlja prema njoj pozitivne misli, uživa u njenom izgledu i divi joj se. Pozitivne misli izazivaju u samom čoveku lučenje endogenih opijata - supstanci koje u mozgu izazivaju osećaje opuštenosti, zadovoljstva i blaženosti.

    Kontakt dve osobe koje uzajamno uživaju u prisistvu i dodiru takođe izaziva lučenje ovih opijata, a izgleda da se slično dešava i sa biljkom koja to odaje svojim dobrim napretkom, ubrzanim rastom i razvojem cvetanjem i otpornošću na štetne agense u svojoj sredini. Biće sasvim razumljivo što biljka počne da vene kada promeni gazdu. Još ako je novi gazda većinomokupiran negativnim mislima, sebičnošću, ljubomorom ili sujetom...


    Najnovija neuropsihološka istraživanja pokazuju da je kvalitet sveukupne energije koju emituje čovek zarobljen turobnim i negativnim mislima toliko loš da slabi imuni sistem organizma, ne samo njegovog sopstvenog, već i osobe koja je većim delom dana u kontaktu sa njim. Svaki put kada bi se Vogelovim biljkama približile osobe neprijateljski raspoložene, sa negativnim stavom prema okolini, pesimisti i slično, one bi doživele stres, koji je jasno pokazivala podivljala igla galvanometra. Nastupio bi i pravi haos među njenim hormonima rasta - auksinima, i sve vitalne funkcije bi vidno pale (indeks respiracije, fotosinteze), a bila pojačana sinteza takozvanih hormona starenja i crvenih i žutih pigmenata.
    Ako bi duže bila u prisustvu takvih osoba, kao što su pokazali eksperimenti sa bolesnicima od hronične depresije i niskim bioelektričnim potencijalima, biljka bi počela da vene i ubrzo bi uginula. Ali, naprotiv, eksperimenti sa molitvama za ljubav, mir i napredak kao i svakodnevne pozitivne misli, želje za bujanjem i cvetanjem, očitim divljenjem izazivali su sasvim suprotne efekte i vidno napredovanje biljaka.
    Na osnovu svojih dugogodišnjih ispitivanja u koja su se uključivali i obični ljudi i najpriznatiji naučnici, Vogel je shvatio da najbolji kontakt sa biljkama uspostavljaju deca, emotivni ljudi, ljudi ogromne volje i vrlo otvorenog duha. Neophodan uslov uspeha komunikacije sa biljkama je duhovni razvoj čoveka - ne posedovanje znanja, već kvaliteta čoveka kao ličnosti. Između biljke i čoveka mora postojati odnos empatije. Čime inače objasniti uspeh američkog sveštenika Lutera Burbanka koji je odgajio kaktus bez bodlji?! Ovaj dobri sveštenik, zaljubljen u biljni svet svakodnevno je poklanjao ljubav i pažnju svom kaktusu uveravajući ga da ga sada on štiti i neguje i da mu bodlje više nisu potrebne. Uporni, osećajni sveštenik uspeo je da isključi gene za stvaranje bodlji i tako deluje na sam izvor života u kaktusu.


    Na ideju da je voda krivac za prijem informacija u kontaktu sa biljkama, Vogela su navela njegova istraživanja tečnih kristala. Kao iskusnom kristalografu bilo mu je jasno da, za razliku od većine soli koje imaju samo jedan kristalni oblik, uzorci glečerskog leda pokazuju više od trideset kristalnih oblika. Kristali su toliko različiti da laik ima utisak kao da gleda 30 različitih supstanci, iako se radi o ledu. Takođe, i sama voda može biti manomer, dimer, trimer, tetramer ili pentamer. Trimerna voda je najaktivnija u biološkom smislu, a trimerne molekule najviše sadrži rosa, olujna i izvorska voda. Trimernavoda je najbogatija energijom i ona značajno povećava rast biljaka i ubrzava cvetanje.

    Pijaća voda je tetramerna i ona oduzima energiju i ćelijama biljaka i ćelijama čoveka. Zato se i za zalivanje biljaka na velikim površinama, kao i onih u kući, a isto tako i u homeopatiji koriste, takozvane prirodne vode, a ne one iz vodovoda, da bi se postigli najbolji rezultati. Najveći broj parapsihologa tokom svojih seansi usled intenzivnog razmišljanja i napora, upravo gube najviše vode i njihova koža je stalno vlažna.
    Isto se dešava i ljudima koji intenzivno komuniciraju sa biljkama. Oni se posle toga osećaju izuzetno opušteno, zadovoljno i ponašaju se miroljubivo i sa puno ljubavi i dobrote prema okolini. Stres koji je trošio energetsko polje njihovog organizma i izazivao biohemijske i fiziološke patološke promene u telu, oslobođen je putem kontakta sa biljkama. Osobe koje pate od hroničnih posledica stresa, sa jakim kompleksima niže ili više vrednosti, nezadovoljenim istinskim porivima i potrebama, dovešće i biljku u stresno stanje upravo kada joj poklanjaju najviše pažnje! Njih nikada 'cveće neće hteti'. Oni će vrlo teško odgajiti otporne i snažne, napredne biljke. Njihova vitalna energija je tako niska, niža i od nivoa u samoj biljci, da će pre izazvati brže uvenuće lista. Jedini spas ovihljudi je dugi boravak u prirodi. Vogel podseća da su američki indijaci bili svesni toga još u vreme osvajanja američkog kontinenta od strane belaca. Kada bi osetili da im je vitalna energija pala, odlazili bi u šumu, stali ispred velikog i zdravog bora, raširili ruke i naslonili se leđima na njegovo deblo - da se tako 'napune' njegovom energijom.
    Istraživanja funkcija biljaka bliskih psihičkim funkcijama čoveka počela su kada je Klajv Bakster, njujorški stručnjak za detektor laži došao na ideju da elektrode svog poligrafa prikači na listove zmajevca, biljke u njegovoj kanselariji, da bi video kako ona reaguje kada se zaliva. Iznenađenje je nastupilo kada biljka nije pokazala smanjenje električne otpornosti lista, što se normalno dešava u vlažnoj sredini koja olakšava protok elektriciteta. Naprotiv, igla poligrafa je ispisivala cik-cak linije, kao da je bila prikačena na čoveka osumnjičenog da laže. Pošto poligraf registruje električne fluktuacije prilikom lučenja kortizola i adrenalina, indikator stresa koji je evidentan kod osobe koja laže, Bakster je posumnjao da je i biljka sposobna zaneku vrstu emocija. To je bio uvod u ogroman broj eksperimenata koji su pokušali da otkriju tajanstveni emotivni i duhovni svet biljaka. Kada je lopta konačno spuštena na zemlju, došlo se do najboljih i najatraktivnijih otkrića u oblasti fitofiziologije, vezane za psihu čoveka.
    Jedno od prvih otkrića ukazivalo je na to da biljka može ne samo reagovati na biće koje joj nanosi zlo, već da može i zapamtiti taj događaj i prepoznati ga u budućnosti da bi ga izbegla. Otkriće je takođe izveo Bakster i to slučajno, kada je pozvao jednog kanadskog fiziologa da mu pokaže reakcije svojih biljaka. Biljke, međutim nisu reagovale. Bile su kao mrtve, totalno neaktivne, a kasnije će se pokazati da su bile - onesvešćene. Kanadski fiziolog je, u svojim sopstvenim eksperimentima, svakodnevno uništavao veliki broj biljaka, ali kako su za to znale Baksterove biljke? Odgovor će, mnogo godina kasnije, dati britanski biolog Dejvid Vilson. Možda se biljka ne seća počinioca, ali se dobro seća štete. One imaju urođeno razvijene evolutivne mehanizme za naslućivanje i prepoznavanje štete i šalju signale tokom čitavog svog tela, kojima pripremaju biljno telo na reakciju odbrane.
    Najatraktivnije Baksterovo otkriće bilo je da biljka može prepoznati ubicu svog 'sobnog druga', to jest, druge biljke. U eksperimentu sa šest dobrovoljaca, polaznika kursa za rad sa detektorom, jedan je izvadio biljku iz saksije i izgazio je nogama u prisustvu druge biljke. U drugoj fazi eksperimenta, biljka svedok je, pomoću igle poligrafa, jasno pokazala reakciju podivljalosti od straha. Ona se (reč je o filodendronu) na ulazak 'ubice' skoro onesvestila od straha i time pokazala da je efikasno zapamtila njegov surov čin sa njenim sobnim drugom.
    Ovu fantastičnu reakciju objasnio je biolog Ben Moris sa Univerziteta Dandi u Škotskoj. On je itvrdio da se koren biljke skuplja u zemlji i upozorava i susede na opasnost koja njemu preti time što poruku šalje kroz zemljište u vidu slabe električne struje. Slično se ponaša i mimoza - na opasnost reaguje tako što se 'onesvesti' - naglo joj padne tonus, postane suva, a istovremeno šalje signal opasnosti kroz zemljište do drugih biljaka.

    Ove reakcije veoma su slične već otkrivenim reakcijama biljaka na ugrize insekata. Biljke se u ovako opasnim situacijama ponašaju kao životinje, jer su biohemijski procesi u njima veoma slični onim kod ljudi i životinja. I kod biljaka mogu da se zabeleže hemijski odgovori koji za posledicu imaju lučenje supstanci istih kao i u čoveka. Biolozi su utvrdili da ugriz insekta izaziva u biljci hemijski odziv gotovo identičan onom koji kod životinja i čoveka prati osećaj bola. Kada su ranjene, biljkama preti opasnost od zaraze. Zato se posle povrede u listu luči supstanca slična prostaglandinu, koji izaziva lučenje niza supstanci za neutralisanje enzima, izlučenih iz insektovih organa za varenje.
    U stvarnosti biljka počinje da se brani i pre nego što je napadnuta. Naučnici sa Tokijskog univerziteta ubacli su elektrode u listove jedne vrste ruža i povezali ih sa elektronskim pojačivačima. Tako su, i vizuelno, i akustički, zabeležili jasne odgovore na taktilne i hemijske izvore opasnosti. Ovi eksperimenti su elegantno pokazali da su biljke pripravne na opasnosti koje čovek ne može ni da nasluti. Japanski naučnici su utvrdili da biljke mogu da predvide zemljotrese sa pouzdanošću od 90 odsto, i to 24-48 sati pre njihovog manifestovanja. Potrebno je samo na njihove listove prikačiti elektrode osetljivog osciloskopa i tako na ekranu pratiti parametre električnih fluktuacija, koji će se naglo promeniti kada, za čoveka neosetne vibracije zemlje dopru do osetljive protoplazme biljke.   


    I običaje američkih indijanaca i nadahnute Vogelove eksperimente krunisao je svojim fitofiziološkim eksperimentima dr Huang Džonglin, pekinški lekar i naučnik. U ordinaciji doktora Huanga laseri i tomografi ustupili su mesto drveću jabuke i bora! Fantazmagoričnu terapiju ovog nadahnutog lekara opisao je profesor Situ Fengsen, urednik jednog kineskog medicinskog časopisa. Naime, sam profesor je tri decinije bolovao od reumatičnog oboljenja srca. zamenu srčanog zaliska u Los Anđelesu odbio je jer je ista imala fatalan ishod kod jednog njegovog prijatelja. Bio je izmučen, slab i teško se kretao, te konačno rešio da dođe kod doktora Huanga.
    Prva faza lečenja sastojala se od svakodnevnog povezivanja sa drvetom jabuke pomoću dve bakarne žice. Jedna bakarna žica je negativni, a druga pozitivni pol. Žice su spojene sa akupunkturnim iglama koje su postavljene na profesorove grudi, ali ne u akupunkturnim tačkama, već u krvnim sudovima. Dr Huang vrši stimulaciju igala sa dve ruke, kada se energija preraspodeljuje po celom telu, ili jednom kada ona kruži samo jednom stranom tela. Ovo se prilično razlikuje od tradicionalnog načina lečenja akupunkturom i predstavlja kombinaciju akupunkture, bioenergije i ći gonga. Uz pomoć ove kombinacije ljudsko telo postaje biomagnetsko polje, to jest, uspostavlja se onakvo polje kakvo je imalo svako živo biće pre nego što se, tehnološkom evolucijom, odvojilo od prirode i drugih živih bića i direktnog kontakta sa zemljom i tako prekinulo strujanje energije između svog biosistema i okoline.
    I dok kineski institut za ći gong i Kineska akademija nauka intenzivno proučavaju rezultate lečenja i pokušavaju da daju svoju teoriju, drvo jabuke samo daje odgovore - posle mesec dana terapije profesora Situa, od osam plodova jabuke na drvetu su ostala samo dva. Pola stabla se osušilo, a profesor je toliko ojačao da vozi biciklo po Pekingu i ne uzimaviše nikakve lekove.
    Dr Huang kaže da 'samo život daje život'. Njegova filozofija je da je čovek samo delić prirode i da u svetu vladaju zakoni kojima se i čovek mora pokoriti. On veruje da se ćelije raka 'sele' iz ljudskog organizma na drvo. Najbolje rezultate postiže u lečenju obolelih kostiju (nekroze). Od sto pacijenata kod njih osamdesetak je zabeležen napredak. nepokretni bolesnici su posle terapije hodali dva kilometra, 24 od njih se popelo na brdo Hiljadu Buda. Pacijenti su rekli da dok su prikačeni na drvo imaju osećaj blagih strujnih udara, mnogo intenzivnije nego kod klasične akupunkture.
    Ovi eksperimenti jasno pokazuju da započinje nova era u kontaktima između ljudi i ostalihživih bića na planeti Zemlji. Za razliku od analitičke zapadne nauke, ovaploćene u farmakologiji koja leči izdvojenim principima iz biljaka, sintetička naučna umetnost istoka samo potvrđuje svoje hiljadugodišnje tvrdnje da se najveća čuda dešavaju između živih bićau celini koja imaju najviše vitalne energetske potencijale.
    Postoji, dakle, nešto u nama samima što određuje da li ćemo se razboleti ili biti zdravi. Naučna fantastika postaje stvarnost - bolesni ljudi lečiće se konataktima sa zdravim biljkama i drugim zdravim ljudima, a ne njihvim antitelima i izolovanim molekulima. Vaše biljke na prozoru mnogo će lepše napredovati zalivane vašom iskrenom dobrotom, zdravljem i ljubavlju nego stimulativnim hemijskim sredstvom iz plastične bočice.
    Biljke nisu opremljene klasičnim čulima, na koja je čovek navikao, ali je očigledno da žive u mnogo intenzivnijem i suptilnijem moru talasa koje možda oseća i čovekov organizam, ali taj osećaj ne prenosi do nivoa svoje svesti. U ovoj činjenici krije se objašnjenje fantastičnog delovanja halucinogenih biljaka na psihu čoveka. U svetlu najnovijih bioloških otkrića, ćutljivi zeleni stanovnici naših prozora i vrtova mogu nam već danas postati još korisniji prijatelji - u detekciji događaja i dimenzija nedostupnih klasičnim čovekovim čulima, i kao dobronamerni signalizatori opasnosti, i kao pomoćnici na putovanju u druge dimenzije postojanja u koje će se čovek možda jednoga dana preseliti - kada se približi biljkama. Tajne živog biće otkrivene samo pomoću živog. - Izvor: Galaksija (1995.)