Tajni Rat Na Antarktiku

   Kako bi ih pripremili na misiju, pozvali su velikog polamog istraživača Richarda E. Byrda da im održi predavanja o onome što ih tamo očekuje. Sledeće godine, mesec dana nakon početka sukoba u Evropi, Nemci su se vratili u Neuschwabenland kako bi dovršili započeto, a postoji puno naznaka da se radilo o gradnji baze.

    Devet godina kasnije, Richard E. Byrd, koji je u međuvremenu postao admiral američke ratne momarice, poslan je na Antarktik s najvećom borbenom grupom ikad sastavljenom za neku polamu misiju. Prema rečima samog admirala Byrda, misija (čije je kodno ime bllo Highjump - Visoki skok) je bila prvenstveno vojne prirode. Mnogi tvrde da je borbena grupa poslana radi uništenja tajne nacističke baze u Queen Maud Landu, kojeg su nacisti preimenovali u Neuschwabenland, i koji nikada nije bio istražen tako detaljno kao ostatak Antarktika. Ali, i veliko ali, jest činjenica da je admiral Byrd govorio o letećim objektima koji su mogli leteti od jednog pola do drugog pola neverovatnom brzinom, i uz dobro dokumentovanu nemačku aktivnost pre, za vreme i neposredno po završetku Drugog svetskog rata.
    Kada se govori o antarktičkoj misteriji, Britanija se uvek spominje tek uzgred. Ta činjenica iznenađuje sama po sebi, posebno zato što su britanske snage bile aktivne na Antarktiku od početka do kraja rata, i lako je moguće da su preuzele inicijativu u uklanjanju nacističke pretnje na Antarkticku punih 12 meseci pre pokretanja operacije Highjump. Britanske aktivnosti na Antarktici, iako slabije dokumentovane i tajnije, jednako su intrigantne kao navodno vrlo slavna operacija Highjump. Iako je pobedila u ratu, Britanija je, na njenu nesreću, doživela bankrot i poniženje od dve nove supersile. Ali Britanija je bila u prilici da povrati deo ponosa i unese malo praznovemog nemira među svoje navodne saveznike konačnom, presudnom bitkom protiv preživelih nacista: bitkom koja neće ostati zapisana u udžbenicima iz istorije; bitkom koja će njeno polaganje prava na taj kontinent učiniti legitimnijim, ali, što je najvažnije, bitkom koja će okončati rat koji je bila prisiljena voditi.
     Februara 1946. izdan je komplet postanskih maraka uz dopuštenje Njegovog kratjevskog veličanstva. Marke su izazvale međunarodno ogorčenje i donele su diplomatsku krizu ratom iscrpljenoj Velikoj Britaniji. Osam uvredljivih poštanskih maraka pokazivalo je na britansko polaganje prava na koloniju Folklandska ostrva, ali na jednoj od njih nalazila se politička karta Antarktika na kojoj su potpuno ispuštene iz vida pretenzije Čilea i veći dio pretenzija Argentine na taj kontinent.
    Zašto bi Britanija, u vreme kad je svetska ekonomija bila u takvom škripcu, izazvala međunarodnu krizu zbog dela sveta koji na prvi pogled izgleda potpuno lišen života? Mnogi istoričari tvrde da je britansko posleratno zanimanje poraslo zato što su britanci u Antarktiku videli rešenje za svoju preku potrebu za materijalima, marke su bile način da se britanskim pretenzijama da validnost.
    Ta tvrdnja, iako delomično tačna, ne objašnjava zašto su britanske snage, u sklopu operacije Taberlan, bile na tom kontinentu tokom i neposredno nakon rata. Operacija Taherlan pokrenuta je kao mera nadziranja nemačkih aktivnosti na antarktičkom kontinentu. Poznate britanske baze nalazile su se uglavnom na Antarktičkom poluostrvu, na mestima kao što su Port Lockroy i Hope Bay, i na ostrvvima koji okružuju poluostrvo, kao što su tajne baze na ostrvima Deception i Wiencke iako su neke bile postavljene i na kontinentu.
    Najtajnija od svih nije bila otkrivena, i verovatno nikada neće ni biti. Baza u Maudheimu, kraj planinskog lanca Mtihlig-Hoffinann u Queen Mary Landu, ili Neuschwabenlandu, bila je tako tajna da nikada nije dobila ime, pa čak ni oznaku na službenim kartama. Jesu li marke možda objavljene u počast uspešne misije u Queen Mary Landu? Činjenice i glasine, kao i priča jednog časnika SAS-a iz vremena rata, mogle bi baciti nešto svetla na mnoge misterije antarktičke arene - bojišta koje je 60 godina držano u tajnosti - i na okršaj koji nikada neće biti otkriven javnosti.
    Britanija je u ime nacionalne sigumosti zataškala toliki broj ratnih događaja da danas, iako je prošlo preko 60 godina, mnogi ljudi nisu ništa upućeniji u tajne strane rata - od Rudolfa Hessa i mirovnih zabava, do još mračnijih događaja koji uključuju britansku upućenost u postojanje nacističkih logora smrti, flert Irske republikanske armije s nacistima, i manje poznate tajne kao što su nacistički koncentracioni logori na britanskom tlu u Aldemeyu i Kanalskim ostrvima!
    Uz samo ovih par spomenutih događaja, pojavljuje se uzorak zamagljivanja - a u nekim slučajevima obično i potpunog negiranja. Antarktik u tome nije izuzetak. Kako vreme prolazi, ljudi koji su učestvovali u Neuschwabenlandskoj kampanji više nisu s nama. Posljednji preživjeli ispričao je sledeću priču o toj zaboravljenoj bici:

     U vreme kada je objavljena pobeda u Evropi, moja jedinica odmarala se u jednoj pećini u bivšoj Jugoslaviji. Bio sam sretan što je rat konačno završio, iako smo zbog rata koji je i dalje trajao na Pacifiku i rastućih napetosti u Palestini bili upozoreni da bi se naš rat mogao nastavili. Na sreću, bio sam pošteđen učestvovanja u ratu protiv Japana - ali avaj, poslan sam u Palestinu gde je doseljavanje židova zajedno s porastom cionističkog terorizma, izazivalo nespokojstvo ne samo među stanovnicima Palestine, nego i među pripadnicima britanskih snaga koje su poslane da zaustave priliv Židova i uguše ustanke. Bio sam upozoren da će se moje služenje u Palestini nastaviti na neodređeno vreme. Vidio sam smrt mnogih svoiih saboraca.
    Na sreću, početkom oktobra 1945. godine primio sam nalog da se javim svom komandiru, jer sam bio izabran za misiju koja je bila tako tajna da ni jedan od meni nadređenih oficira nije znao zašto me šalju u Gibraltar. Nije mi rečeno zašto se moram javiti, ali otišao sam nadajući se da ću uskoro biti otpušten u civilni život. Kako sam samo bio u krivu - čekao me još jedan Božić u ratnom okruženju.
    Kada sam stigao u Gibraltar, jedan oficir me potajno odveo i obaviestio da ću biti poslan na Folklandska ostrva radi primanja dodatnih uputstava, i da će mi se pridružiti još nekoliko vojnika iz drugih elitnih britanskih jedinica. Misterija se produbila kada smo svi odleteli za Folklande u potpunoj tišini. Naređeno nam je da čak ni ne nagađamo o tome  zašto smo izabrani i kuda to idemo. Po dolasku na pusta i odbojna Folklandska ostrva, predstavljeni smo oficiru koji je vodio ekspediciju i jednom Norvežaninu, pripadniku norveškog pokreta otpora, stručnjaku za ratovanje u zimskim uslovima koji nas je trebao obučiti za misiju o kojoj nismo imali nikakvu predstavu. Folklandska ostrva danas se smatraju najbolje čuvanom tajnom u britanskoj vojsci, i biti raspoređen tamo obično znači provesti par lagodnih godina; međutim, stvari su 1940-ih bile drugačije - posebno za mene i ostale iz grupe izabranih. Bili smo prisiljeni mesec dana naporno trenirati, pripremajući se za ratovanje u zimskim uslovima. Od skakanja u ledeni Atlantik do suočavanja s elementima u šatoru na Južnoj Džordžiji, obuka je bila surova, i činilo se da u ludilu koje smo morali preživeti nema puno smisla. Međutin, nakon jednomesečnog treninga pozvani smo na razgovor s oficirom i jednim naučnikom, i dok nam je misija otkrivana, postalo nam je jasno da su mali izgledi da ćemo se svi vratiti živi, posebno ako se pokaže da su sumnje tačne.
    Obavešteni smo da krećemo u istraživanje 'neobičnih' aktivnosti oko planina Mtihlig-Hofman iz britanske baze u Maudheimu. Kako nam je rečeno, Antarktik je bio 'britanski tajni rat'. Zatim smo ukratko upućeni u britanske aktivnosti na Južnom polu tokom rata. Sedili smo zaintrigirani onim što nam je otkriveno; niko od nas nije čuo nešto tako fascinantno ili zastrašujuće. Nisu svi bili upućeni u to da su nacisti bili prisutni na Antarktiku 1938. i 1939. godine, a još je manje bila poznata činjenica da je Britamja kao odgovor na to počela graditi tajne baze oko Antarktika. Ona koju smo trebali posetiti, Maudheim, bila je najveća i najvažnija, kao i najtajnija od svih baza na Antarktiku. Razlog njene važnosti bila je činjenica da se nalazila na manje od 200 milja od mesta na kojem su nacisti navodno sagradili svoju Antarktičku bazu. Sedili smo zapanjeni, ali misterija se dodatno produbljivala. Obavešteni smo o nemačkim aktivnostima u Južnom okeanu oko Antarktika.

   Takođe smo informisani da nepoznat broj nemačkih podmornica nedostaje i da se ne zna gde su; ali, što je još gore, neke od onih koje su se predale mesecima nakon završetka rata potaknule su još više spekulacija. Britanske snage zarobile su tri najvažnije osobe u nacističkoj stranci - Hessa, Himmlera i Donitca - a s njihovim zarobljavanjem Britanija je došla do informacije koju nije kanila podeliti s Rusijom ili SAD. Ta informacija naterala je Britaniju da deluje sama, a mi smo bili na čelu te operacije. Bez konkretnih detalja rečeno nam je što se očekuje od nas, i što Britanija očekuje da ćemo naći na Antarktiku. Britanija je i više nego osnovano sumnjala da su Nemci sagradili tajnu bazu u koju su iz evropskog haosa sklonili mnoge nestale naciste. Ali i dalje su nam otkrivane nove informacije.
    Prethodnog leta, kako nam je rečeno, prvi naučnici i komandosi otkrili su jedan 'drevni tunel'. Po naređenju, jedinica je ušla u tunel, ali su se samo dvojica vratila pre nastupa antarktičke zime. Tokom zimskih meseci, dvojica preživelih putem radija su iznosili 'apsurdne' tvrdnje o 'Polarnim ljudima' drevnitn tunelima i nacistima. Radijski kontakt konačno je prekinut u julu 1945. i, zlosutno po našu misiju koja je išla u nepoznato, poslednje javljanje ulilo nam je dodatno nespokojstvo dok smo slusali strah u glasu koji je vikao: 'Polarni ljudi su nas našli', pre nego što je izgubljen kontakt. Nakon što nam je pušten snimak radijskog javljanja, oficir koji će voditi ekspediciju s ciljem istraživanja onoga što se dogodilo održao nam je govor ohrabremja. 'Otići ćemo u bazu Maudheim, pronaci ćemo tunel, istražićemo enigmu Polamih ljudi i nacista i napravićemlo sve što možemo kako bismo bili sigurni da je nacistička pretnja uništena'.
    Dok smo postavljali pitanja kojih smo svi imali tako puno, odgovori su, hvala Bogu, bili iskreni i direktni. Objašnjeno nam je da se preduzima preventivna akcija zato što je Britanija itekako svesna namera SAD-a i Sovetskog Saveza da pošalju svoje ekspedicije, a Britanija nije htela riskirati da SAD ili Sovjetski Savez otkriju bazu i dođu do nove nacističke tehnologije. Obe zemlje bile su u tehnološkoj prednosti nad Blitanijom zbog naučnika, opreme i istraživanja koje su osvojile. Usprkos svemu, Britanija je htela biti nacija koja će uništiti pretnju jer je smatrala da je Antarktik pod jurisdikcijom Britanskog carstva, i ako su nacisti bili tamo, bila je njihova dužnost i želja da ih prvi iskorene i tako SAD-u i Sovjetskom Savezu uskrate propagandnu vrednost vođenja zadnje bitke u Drugom svetskom ratu. Prebačeni smo avionom do unapred utvrdene tačke izbacivanja koja je bila na 20 milja udaljenosti od baze Maudheim. Guseničari za sneg već su bili raspoređeni i čekali su naš dolazak. Nakon što smo se padobranima spustili u ledenu divljinu, puni straha i strepnje, stigli smo do guseničara, i od tog trenutka nadalje bili smo u ratnom stanju. Morali smo delovati u potpunoj radijskoj tišini. Bili smo sami, bez podrške i odstupnice ako se potvrde naši najgori strahovi. Približili smo se bazi čuvajući se onoga što bi nas moglo čekati, ali kad smo tamo stigli baza se doimala potpuno beživotnom, kao grad duhova. Istog trenutka postali smo sumnjičavi, ali, kao i u prethodnim kampanjama u kojima sam se borio za vreme rata, imali smo zadatak koji je trebalo obaviti i naši lični strahovi nisu nam smeli pomutiti rasuđivanje.
    Nakon što smo se podelili radi pretraživanja baze, neko je zapeo za razapetu žicu i oglasila se sirena razbivši tišinu i preplašivši celu jedinicu. Uskoro smo čuli povik koji je zahtevao da se identifikujemo, ali nismo mogli utvrditi odakle dolazi glas. Podigli smo cevi i oficir nas je predstavio tom glasu, a onda je, hvala Bogu, glas dobio i telo. Glas je pripadao jedinom pleživelom, a ono što nam je ispričao povećalo je našu teskobu i požalili smo što u našim redovima nema više ljudi. Jedini preživeli tvrdio je da je u Bunkeru 1 bio drugi preživeli iz elspedicije u 'tunel', zajedno s jednim od zagonetnih Polamih ljudi o kojima smo čuli iz snimljenog javljanja. Usprkos protivljenju i nezadovoljstvu preživelog, naređeno je da se Bunker 1 otvori. Preživelog smo morali obuzdati, a njegov strah i užas trenutno su nas uspaničili. I niko od nas nije želeo biti onaj koji će ući u bunker. Na sreću, ja nisam bio izabran za silazak, ta čast pripala je najmlađem članu naše jedinice. On je krenuo unutra, zastavši na trenutak dok se borio s vratimla. Nakon što je ušao, na bazu se spustila tišina, za kojom su nakon nekoliko trenutaka usledila dva pucnja. Vrata su se otvorila i Polarni čovek istrčao je na slobodu. Niko od nas nije očekivao to što smo videli, i polarn čovek pobegao je u okolni teren tako brzo da smo stigli ispaliti samo par nasumičnih metaka.

    Uplašeni i zaprepašteni onim što smo videli, svi smo odlučili ući u bunker. Učinivši to, u bunkeru smo pronašli dva leša. Vojnik koji je izvukao najkraću slamku pronađen je s istrgnutim grkljanom, i, što je još ogavnije, preživeli je bio oglodan do kostiju. Ono što smo videli zahtevalo je odgovore; i razgnevljeni time što smo prisustvovali smrti jednog pripadnika naše jedinice samo nekoliko sati nakon našeg sletanja na kontinent, bes smo iskalili na jedinom preživelom koji nas je bio upozorio da ne otvaramo Bunker 1. Cela jedinica odlučno je slušala oficirova pitanja, ali odgovori su bili ono što nas je najviše zaintrigiralo. Prvo pitanje na koje je valjalo doznati odgovor bilo je što se to dogodilo drugom preživelom, i kako je završio zatvoren u bunkeru s Polamim čovekom. Međutim,
jedini preživeli želio je početi priču od početka, od trenutka kada su otkrili 'tunel'.
    Dok je pričao što se događalo, naučnik koji nas je pratio zapisivao je sve što smo saznali. Pokazalo se da je područje u blizini tunela bilo jedna od jedinstvenih antarktičkih suhih dolina, i to je razlog zašto su tako lako pronašli tunel. Svih trideset ljudi iz baze Maudheim dobilo je naređenje da istraži tunel i, ako je moguće,sazna kuda on tačno vodi. Sledili su tunel miljama, i na kraju su došli do ogromne podzemne pećine u kojoj je bilo nenormalno toplo; neki od naučnika verovali su d aje zagrejavana geotermalnim putem. U golemoj pećini nalazila su se podzemna jezera; međutim, misteriju je produbljivalo to što je pećina imala veštačku rasvetu. Pokazalo se da je pećina bila tako velika da su se morali razdvojiti, i tada su došli do pravih otkrića. Nacisti su sagradili ogromnu bazu u pećini, i čak su podigli dokove za podmomice, a jedna je navodno i identifikovana. lpak, što su dublje ulazili, nailazili su na sve čudnije prizore. Preživeli je izvestio da su prikupljeni dokazi o 'hangarima za neobične avione i brojnim iskopinama'. Međutim, njihovo prisustvo nije prošlo neopaženo: dva preživela iz baze Maudheim videli su kako njihove saborce hvataju i ubijaju jednog po jednog. Nakon što su bili svedoci šest pogubljenja, pobegli su u tunel kako ne bi bili uhvaćeni, nameravajući ga blokirati - ali bilo je prekasno; polarni Ijudi su stizali, tvrdio je preživeli.
    Sa neprijateljskim snagama za petama, nisu imal i drugog izbora nego da se pokušaju vratiti u bazu kako bi mogli obavestiti i upozoriti svoje nadređene o onome što su otkrili. Uspeli su stići do baze, ali, uz zimu koja se prlbližavala i slabe šanse za spašavanje, smatrali su svojom dužnošću po svaku cenu obavestiti o nacističkoj bazi. Zato su se razdvojili, i svaki je uzeo po jednu radio stanicu i čekao u odvojenom bunkeru. Jedan od preživelih namamio je jednog od Polamih ljudi u bunker, u nadi da će oni pomisliti kako je on zadnji preživeli. Plan je upalio, ali po cenu njegovog života i radio stanice. Nažalost, hrabra duša iz Bunkera 1 imala je jedini potpuno operativan bežični radio, koji je uništen u metežu. Zadnji preživeli nije imao drugog izbora nego da sedi, čeka i nastoji zadržati zdrav razum. Zagonetka oko toga to su ili šta su bili Polarni ljudi, objašnjena je, iako ne baš zadovoljavajuće, kao proizvod nacističke nauke, a enigma odakle su nacisti dobivali energiju takođe je objašnjena, premda ne na naučni način. Nacisti su koristili energiju vulkanske aktivnosti, koja im je davala toplinu za paru i pomagala im u dobivanju struje. Ali nacisti su takođe ovladali nekim nepoznatin izvorom energije, jer je preživeli tvrdio: '...na temelju onoga što sam vidio, količina potrebne energije veća je od onoga što bi se, po mom mišljenju, moglo dobiti pomoću pare'.
    Naučnik iz grupe odbacio je većinu onoga što smo čuli, prekorio je preživelog
zbog nedostatka naučnog obrazovanja i dao je do znanja da informacije koje nam je otkrio ne mogu biti istinite. Iako je naučnik odbacio tvrdnje preživelog, oficir nije. On je želio znati više o neprijatelju s kojim smo se suočili, ali, pre svega, šta bi Polami čovek mogao učiniti sledeće. Odgovor preživelog nije nas nimalo utešio, i potaknuo je naučnika na izjavu da je preživeli poremećen. Malo je reći da smo se osećali uznemireno kada je preživeli na oficirovo pitanje o namerama pobeglog Polamog čoveka odgovorio: 'Čekaće, posmatrati, i pitaće se koliko smo drugačijeg ukusa'. Čuvši to, oficir je izdao naređenje i postavljena je straža, dok su oficir i naučnik nastavili razgovarati, nasamo, o tome koji bi trebao biti naš sledeći korak, iako je to nama ostalima bilo odigledno. Sjedećeg jutra naređeno nam je da istražimo tunel, i sledećih 48 sati polako smo se probijali prema suvoj dolini i navodnom 'drevnom tunelu'. Kada smo stigli u suvu dolinu svi smo ostali zapanjeni, jer bilo nam je rečeno da je Antarktik potpuno okovan ledom, a mi smo se ipak našli u dolini koja mi je izgledala kao da sam se vratio u severnoafričku Saharu. Bilo nam je zabranjeno da se čak i približavamo tunelu pre podizanja privremene baze. I dok su ljudi podizali bazu, naučnik i oficir istraživali su tunel. Nakon par sati, vratili su se u gotov kamp kako bi zapisali ono što su videli i kakav ie biti naš plan delovanja. Tunel nije bio nikakav drevni prolaz, tvrdio je naučnik, iako je oficir dodao da su zidovi bili napravljeni od glatkog granita i da izgledaju kao da su bez kraja. Rečeno nam je da ćemo moći i sami doneti zaključke nakon što se odmorimo preko noći. Spavanje na Antarktiku tokom letnjih meseci bilo je problematično zbog neprekidnog dnevnog svetla koje je prekrivalo kontinent, ali te noći bilo nam je još teže zaspati sa svim mislima koje su nam prolazile kroz glavu o onome šta ćemo pronaći i kada ćemo, ili gde, ponovno susresti Polamog čoveka.
    Pre nego što nam je dodeljen raspored straže, informisani smo da ćemo slediti tunel sve do kraja - '...i do Firera, ako treba'. Te su se noći naši strahovi ostvarili, jer se Polarni čovek zaista vratio. Međutim, ovaj put nije bilo novih žrlava s naše strane, već je Polarni čovek ubijen nakon što smo ga namamili u kamp. Naučnik je zaključio da je Polarni čovek 'ljudsko biće', ali koje je, kako se činilo, bilo puno dlakavije i moglo je puno bolje podnositi hladnoću. Truplo je, nakon kratke autopsije, spremljeno u vrecu za tela, i u hladnim uslovima moglo je biti sačuvano do prve prilike za podrobnije seciranje. Sledećeg jutra odlučeno je da će dvojica ostati kod ulaza u tunel s truplom, guseničarima, opremom. i što je najvažnije, s radiom. Oficir, koji je vodio ekspediciju, trebao je Norvežanina zbog njegovog stručnog znanja, kao i naučnika, a preživeli je, takođe, bio od presudne važnosti za uspeh misije. Mi ostali želeli smo im se pridružiti. Ja sam izabran s još četvoricom sretnika za preduzimanje jedne od najuzbudljivijih, a možda i najvažnijih ekspedicija u ljudskoj istoriji.
    Dvojica koja su morala ostati bila su razočarana, ali njihove uloge bile su jednako važne za uspeh misije kao i uloge devetorice koji će se uputiti u nepoznato. Dok smo se nas devetorica pripremali za ulazak u tunel, postarali smo se da ponesemo dovoljno municije i eksploziva za vođenje omanjeg rata, a i za uništenje baze u celini, jer to je bio naš zadatak: ne da prikupljamo, nego da uništimo. Ušli smo u tamu, i, na sreću, nakon četiri sata hoda počeli smo nazirati nekakvo svetlo u daljini. Međutim, svetlo je bilo udaljeno još četiri sata hoda; i dok se svaki od nas borio s pitanjima vlastitog uma o tome šta ćemo otkriti, polako smo napredovali. Na kraju smo stigli do goleme pećine koja je bila osvetljena na veštački način. Nakom toga, odvedeni smo na mesto s kojeg su preživeli gledali smaknuća. Preživeli je izjavio da je mesto skrovito koliko se samo poželeti može. Dok smo posmatrali celu mrežu pećina, bili smo zapanjeni brojnošću osoblja koje je trčkaralo uokolo poput mrava, ali najimpresivnija je bila ogromna konstrukcija koju su gradili. Iz onoga što smo videličdinilo se da su nacisti na Antarktiku bili već duže vreme. Naučnik je skicirao sve što je stigao, crtao dijagrame, uzimao uzorke kamenja i snimao neobične fotografije. Oficira je, s druge strane, više zanimalo kako bismo mogli uništiti bazu, a da nas ne uhvate prisutni nacisti. Nakon dva dana budnog izviđanja, naučnik i oficir odredili su mesta za postavljanje mina. Mine smo trebali postaviti oko svoda pećine, uz druge ciljeve na popisu kao što su generator i skladište za benzin i, bude li moguće i dostupno, skladišta za municiju.
    Tokom čitavog dana postavljali smo mine i snimali dodatne fotografije i, uz dobre izglede da ne budemo otkriveni, zarobili smo jednog taoca i došli do dokaza o nacističkoj bazi, o 'Polamim ljudima', te do fotografija nove, i prilično napredne, nacističke tehnologije. Kad je završena misija postavljanja mina koje su trebale uništiti bazu i prikupljena znatna količina dokaza o bazi, krenuli smo prema tunelu ali, avaj, bili smo otkriveni  i novi Polarni ljudi i nacistički vojnici krenuli su u poteru za natna. Kad smo stigli do tunela, morali smo postaviti prepreku na put kako bismo usporili neprijatelja dovoljno da mine detoniraju. Neke mine smo postavili na ulaz u tunel, i kad su se začule eksplozije nadali smo se da smo potpuno uništili ne samo bazu, nego i neprijateljske snage koje su krenule u poteru za nama. Bili smo u krivu. Mine su zaista zatvorile tunel, ali oni nacisti i Polami ljudi iza nas nastavili su s poterom. Povlačeći se uz borbu, samo smo trojica od nas l0 uspeli pobeći iz tunela: Norvežanin, naučnik i ja.
    Ostali su junački pali omogućivši da bar deo družine preživi. Kada smo stigli do sigumosti suve doline, postavili smo dovoljno mina da trajno zatvorimo tunel. Nakon što su mine detonirane, nije bilo dokaza da je ikad postojao bilo kakav tunel. Sumnjivo je to što je preostalo jako malo od prikupljenih dokaza. Da li su bili izgubljeni namerno ili slučajno, to nije bilo važno jer je naučnik već došao do svojih zaključaka, a time i do zaključaka misije. Raspremili smo kamp i vratili se u bazu Maudheim, odakle su nas evakuisali i avionom prebacili do sigumosti Folklandskih ostrva. Kada smo stigli u Južnu Džordžiju, dobili smo direktivu da ne smemo otkriti ništa od onoga što smo videli, čuli ili na što smo naišli. Objašnjeno je da tunel nije bio ništa više od igre prirode; konkretan izraz kojeg je upotrijebio naučnik bio je 'glacijalna erozija'. 'Polami ljudi' nisu bili ništa više od 'kuštravih poludelih vojnika', a činjenica da su bili Nemci nikada nije ušla u izveštaj, i svaka pomisao na otkrivanje misije javnosti bila je odlučno odbačena. Misija nikada nije trebala postala službena, iako su neki elementi misije trebali procuriti do Rusa i Amerikanaca. Tako sam ja svoj zadnji Božić u Drugom svetskom ratu proveo na antarktičkom kontinentu, boreći se protiv istih nacista protiv kojih sam se borio svakog Božića od 1940. Gora od toga bila je činjenica da ekspediciji nikada nije odano priznanje, a preživelima to nikada nije upisano u zaslugu. Umesto toga, preživeli Britanci otpušteni su iz vojne službe, dok su naučnik i njegov izvještaj uskoro nestali, a za misiju niko nikada nije trebao saznati, osim možda nekolicine izabranih.
    Misija nikada nije ušla u istorijske udžbenike, ali ponovljena misija u februaru 1950. godine, koju je izvela zajednička britansko-švedsko-norveška ekspedicija koja je trajala do januara 1952., jeste. Glavni cilj ekspedicije bio je proveriti i istražiti neka od otkrića nacističke ekspedicije u Neuschwabenland iz 1938-39. Pet godina nakon naše misije, Maudheim i Neuschwabenland ponovno su posećeni, i ta ekspedicija imala je i te kakve veze s neuschwabenlandskom kampanjom, i, što je još važnije, s onim što smo uništili. U godinama između dviju misija, Kraljevsko vojno vazduhoplovstvo (RAF) obavljalo je letove iznad Neuschwabenl anda. Službeni RAF-ov razlog za učestale Ietove bio je traženje prikladnih mesta za izgradnju baza. Medutim, čovek se mora zapitati je Ii stvamo tako.


    Moji podmorničari, šest godina podmorničkog ratovanja leži iza nas. Borili ste se kao lavovi strasna nadmoć sabila nas je na usko područe. Nemoguće je nastaviti borbu iz baza koje nam preostaju. Podmorničari, nesalomivi u svojoj ratničkoj hrabrosti, polažete svoje oružje nakon herojske borbe kojoj nema ravne. S poštovanjem pamtimo naše drugove koji su svoju odanost Fireru i domovini zapečatili svojom smrću. Drugovi, sačuvajte i u budućnosti svoj podmorničarski duh s kojim ste se borili na moru, odano i nepokolebljivo, tokom
dugog blagostanja naše domovine. Živela Nemačka! - admiral Donitc, 4. svibnja 1945. godine, naređujući svojim podmomicama da započnu s povratkom.
    Uz 16 nemačkih podmornica potopljenih u južnom Atlantiku izmedu oktobra1942. i septembra 1944. godine, od čega je većina bila uključena u tajne operacije, Britanija je odavno bila svesna da je Neuschwabenland moguća baza, ali svet je saznao za tu mogućnost tek nakon završetka rata u Evropi. 18. jula 1945 gdoine.  Novine širom sveta fokusirale su svoje naslove na Antarktiku. New York Times je objavio 'lzveštaji o utočištu na Antarktiku', dok su druge novine tvrdile 'Hitler je bio na Južnom polu'. Ti naslovi koji su potresli svet temeljili su se, delomično, na činjenicama. Novinski izveštaji i događanja u Južnoj Americi pobudili su pažnju sveta, a posebno vojnih snaga SAD i Velike Britanije. Tako se 10. juna 1945. nemačka podmornica bez oznaka predala argentinskoj momarici. Niikakvi drugi detalji nisu objavljeni. I dalje je bilo zagonetno gde se nalazi još barem stotinu drugih podmornica, kao što je primetio ugledni istoričar Basil Liddell Hart: 'Tokom ranih meseci 1945. nemačka podmornička flota i dalje je rasla... U martu, podmornička flota dosegnula je svoju najveću snagu od 463 podmomice'.
    Misterija se produbila kada se 10. jula 1945. nemači U-530 predao kod Mar del Plata u Argentini, a svetu je trebalo samo osam dana da to sazna. Međutim, zagonetka nemačkih podmomica nije završila s U-530. Nakon tek malo više od mesec dana, 17. augusta 1945, U-977 takođe  se predao u Mar del Plati. Još zanimljivija bila je činjenica da je istog meseca U-465 potopljen u blizini Patagonije. Tek tri meseca nakon dostizanja vrhunca podmorničke snage Kriegsmarinea, pojavila se prva od nedostajućih podmomica. Nažalost, istoričari su skloni izbegavanju enigme o nedostajućim podmornicama, i  takode se ne nudi nikakvo objašnjenje, osim što se opisuje sudbina 362 poznate podmomice. Nakon kapitulacije Nemačke u maju, predalo se 159 podmomica, ali još 203 potopila je njihova posada. To je bilo tipično za tvrdoglav ponos i nepokolebljiv moral podmorničkih posada. Uz tako puno nestalih podmomica - na kraju rata procenjeno je da ih nedostaje najmanje 40 - i s obzirom da je Britanija i dalje posedovala jednu od najvećih svetskih momarica i strateški smeštene teritorije na Folklandima i Antarktiku, Britanija je od svih saveznika bila u najboljem položaju da se obračuna s nacističkim utočištem. Morala je biti najbolje informisana o nestanku nemačkih podmornica zahvaljujući svojim teritorijima na južnoj hemisferi i carstvu koje je premda ruševno, još uvek bilo najveie u svetskoj istoriji. Obaveštajne službe uskoro su dokazima potkrepile sumnje kada su ispitani kapetani U-977 i u-530.
    Kapetan Wilhelm Bemhard, koji je zapovedao U-530, tvrdio je da je u sklopu operacije Valkyrie 2, njegova podmomica krenula prema Antarktiku 13. aprila 1945. Na ispitivanju je otkrio u čemu se sastojala misija. 16 člamova posade navodno je pristalo na obali Antarktika i izbacilo brojne kutije u kojima su, izgleda, bili dokumenti i ostaci iz 'Trećeg Rajha. Heinz Scheffer, kapetan U-977. takođe je tvrdio da je njegova podmomica potajno odnela ostatke iz Rajha. Međutim, manje je prihvatljiva teorija da su podmomice odnele ostatke Hitlera i Eve Braun na Južni pol, a druge teorije da su Sveti gral i Koplje sudbine takođe prebačeni na Antarktik samo zamagljuju istinu. Ono što potkrepljuje njihovu priču je slabo poznata činjenica da su 1983. specilalci došli u posed povjerljivog pisma koje je kapetan Scheffer napisao kapetanu Bemhardu, a u pismu Scheffer moli Bemharda da u svojim memoarima ne ulazi preduboko u detalje i, zapravo, izražava svoju želju da svet ne sazna istinu: 'Svi smo se zakleli da ćemo čuvati tajnu, nismo učinili ništa pogrešno, samo  smo slušali naređenja i borili se za našu rođenu Nemačku i njeno  preživljavanje. Molim te, razmisli još jednom, nije li bolje prikazati sve kao bajku? Šta nameraraš postići svojim obelodanjivanjem? Razmisli o tome, molim te'.
    Još jedna zagonetka koja nikada nije rešena bila je ona o teretu žive što se nalazio u U-859 koju je 23. septembra 1944. godine potopila podmomica HMS Trenchant, Britanske kraljevske momarice u Malačkom tesnacu u Javanskom moru, tako daleko od kuće i s tako neobičnim teretom - teretom koji se mogao koristiti kao izvor energije. Preživeli su britanskim zarobljivačima otkrili šta su prevozili, a ta informacija definitivno je pobudila zanimanje kada je njihovo otkriće preneseno britanskoj obaveštajnoj službi. U-859 nije bio izoliran slučaj. Mnoge nemačke podmomice bile su aktivne širom sveta, a mnoge su opskrbljivale Japance tokom celog rata, a što je neobično, čak i nakon kapitulacije Nemačke. U julu 1945. godine, jedna nemačka podmomica bez oznaka, navodno deo tajnog konvoja, dostavila je nov izum japanskim timovima za istraživanje i razvoj. Japanci su izradili i aktivirali uređaj. Uredaj je strelovito poleteo prema nebu, gde se neslavno zapalio. Nikada se nisu usudili izraditi još kojeg. Britanska momarica, koja je već preuzela mnoge nemačke podmomice koje su se predale u Norveškoj, bila je svesna da su mmoge druge pobegle, posebno ako se može verovati priči objavljenoj u latinoameričkoj štampi o tome kako je konvoj nemačkih podmomica potpuno uništio britanske razarače koji su ga napali. Godine 1945. 2. maja, El Mercurio i Der Weg tvrdili su da je poslednju pomorsku bitku Drugog svetskog rata između Kriegsmarinea i Kraljevske momarice dobio Kriegsmarine, i da je u zapadnoj štampi priča bila zataškana zbog straha od ohrabrivanja nemačkog otpora. Navodno je pošteđen samo jedan razarač, i tvrdi se da je kapetan izjavio: 'Neka bi mi Bog pomogao da nikada više ne susretnem takvu silu'.  lako je priča prećutana i britanska vlada nikada nije priznala istinitost događaja, glasine o toj pomorskoj bici širile su se među bivšim mornarima
    Nestale podmornice bile su deo Antarktičke slagalice koju je Britanija sastavljala otkad su nacisti prvi put poslali admirala Ritschera na njegovu polarnu misiju koju je sponzorisala Tula (tajno nemačko društvo). A
uz britansku obaveštajnu mrežu - SOE (Special Operations Executive)
i SIS (Secret Intelligence Service) koja je savezničkim snagama pružala doslovno sve informacije dobivene putem aparata Enigma (super tajni uređaj za deširovanje) i njene ogromne europske špijunske mreže tokom rata, slika se polako otkrivala. Jedan od najboljih primera uspešnosti britanskih obaveštajaca
bilo je to što su saznali za nacistički tajni program razvoja atomskog oružja, što je RAF-u pomoglo da bombarduje nacističku tajnu istraživaču stanicu u Peenemunde na Baltičkom moru. Nemcima nije bilo jasno kako su Britanci uspeli i čuti za nju, a kamoli kako su je uspeli bombardovati.


    Kontrolirajući severnu Nemačku i luke koje su pripadale njihovom sektoru, britanske su snage na kraju Drugog svetskog rata imale velike izglede da će zarobiti veći deo nacističke hijerarhije. Britanci su takođe imali najbolji položaj, zato što je Ruse više zanimao Berlin, a goleme američke snage uglavnom su se nalazile u južnoj Nemačoj, gde su bile poslane da istraže navodnu 'Redutu'. Uza sve to, četiri godine pre kraja rata, Britanija je uspela uhvatiti zamenika Firera Trećeg Rajha, Rudolfa Hesa, a on je u tom kritičnom trenutku bio verovatno najupućeniji od svih nacista. Rudolf Hes sletio j e u Škotsku 10. maja  1941. godine i zatražio sastanak s vojvodom od Hamiltona. Njegovi planovi za mirovne razgovore smesta su odbadeni, i tako je počeo njegov 46-godišnji boravak u zatvoru. Hesovo utamničenje jedan je od najčešće razmatranih misterija rata. Neki tvrde da je zatvoren zbog štete koju su britanskoj monarhiji mogle naneti informacije koje je on mogao otkriti. Drugi tvrde da je britansko odbijanje njegovog mirovnog prijedloga dovelo do golemih teritorijalnih, materijalnih, financijskih i emocionalnih gubitaka nacije, a zbog njegovog ućutkivanja, Britanski narod nikada nije saznao ponuđene uvete za mir ni koliko su se oni mogli pokazati povoljnim. Medutim, kako tvrdi Christof Friedrich, a neki veruju da su 'Hesu bili povereni izuzetno važni spisi o Antarktiku', ali bez obzira jesu li to bili papimi dokumenti ili mentalne beleške, jedna je stvar siguma: Hes, Firerov zamenik, znao bi sve o namerama nacista u vezi s Antarktikom.
    Iako su i Hitler i britanska vlada Hesa otpisali kao 'ludaka', njegova ludost sigumo bi mu ograničila sposobnosti u njegovim brojnim funkcijama u Nacističko stranci i vladi. Pa ipak, Hes je bio šef Auslandsorganisationa, komesar za vanjske poslove, komesar za sva univerzitetska pitanja i univerzitetsku politiku, komesar za sva tehnološka pitanja i organizaciju, a takođe i načelnik ureda za rasnu politiku. Hes je, laički rečeno, u svemu imao svoje prste. Rudolf Hes je takođe bio aktivan član tajnog društva Tule, i za Antarktik se zacelo zanimao i na ličnom i na profesionalnom nivou. Hes, strastveni pilot, iskoristio je svoj položaj u Nacističkoj stranci i u društvu Tule kako bi se sreo s Richardom Byrdom kad je držao predavanja članovima Deutsche Antarktische Expedition (Nemačke ekspedicije na Antarktik) iz 1938, i kroz svoje kanale Hes bi doznao za sve što je otkriveno u Neuschwabenlandu. Byrd, koji je kao prvi čovek koji je preletio južni i sevemi pol bio živa legenda u celom svetu, bio je možda najbolje obavešten polarni istraživač ikada, i svoje ogromno znanje i detalje o svojim poduhvatima preneo je Nemcima. Byrdovi saveti na njegovim predavanjima, a na kraju i uspešna nacistička ekspedicija osvajanja Neuschwabenlanda mogli su nacistima dati dovoljno samopouzdanja
da uspostave održivu bazu na Antarktiku. Hesov let i njegovo hvatanje par godina nakon Deutsche Antarktische Expedition značlli su da je bilo započelo sprovođenje planova. Njegov zavidan položaj zamenika Firera i njegova bliska povezanost s društvom Tule koje je sponzosalo ekspediciju zračili su, kao što je kanadski novinar Pieme van Paasen utvrdio nedugo nakon Hesovog leta, da u Trećem Rajhu nije bilo važnijeg vojnog plana i tajne kojih on nije bio svestan.         Od svojih 46 godina u zatvoru, Hes je prve četiri proveo potpuno pod britanskom jurisdikcijom. Iako su tajne koje je odao u te četiri godine Nirnberški sud i britanska vlada službeno odbacili kao 'ludosti', u nekim su ih krugovima shvatili ozbiljno - posebno nakon što je Britanija krajem rata zaroblla još neke od najmoćnijih nemačkih nacista. Nažalost, kako je Hes ostao u zatvoru sve do svog sumnjivog 'samoubistva' 1987. u dobi od devedeset tri godine, svi podaci o njemu nedostupni su po britanskom zakonu o službenim tajnama, a tako će i ostati u doglednoj bududnosti. Koliko je Hes znao o antarktičom utočištu može se samo proceniti na temelju indicija.
    Hajnriha Himlera, Rajsfirera SS trupa, Britanci su zarobili 23. maja 1945. godine. Iako je uspeo počiniti samoubistvo kapsulom cijanida i tako izbeći saslušanje, njegova svita nije imala tu povlasticu. Himlera je Hitler proglasio izdajnikom zato što je pokušao ugovoriti mir s SAD-om i Velikom Britanijom. Ali kako se Himler nije imao dime cenkati, a njegova zlodinača prošlost značila je sigumo smaknuće, je li možda ipak Britancima ponudio informacije koje su im bile potrebne u nadi da će se izvući ili, u najgorem slučaju, možda izbeći vešala? Na njegovu nesreću, bez nade za pomilovanje i nakon što je Donits zarobljen istoga dana, Himler je postao nevažan, i gnušajući se što ga se tretira kao običnog vojnika, objavio je svoj identitet pre nego što je oduzeo sebi život.  ritanija je usprkos tome najverovatnije došla do svih informacija koje su joj bile potrebne temeljitim saslušavanjem njegove svite. Saznali su sve što im je Himler mogao otkriti - a da pritom nisu morali držati u zatvoreništvu jednog od najvećih zločinaca u Evropi. Himler kojeg je Albert Šper opisao kao 'napola ekscentrika, napola vođu', uspeo je od siromašnog peradara postati najstrašniji, najomraženiji čovek Evrope zbog svog sistema terora, koji je od masovnog ubijanja napravio industriju, i zbog svoje verne SS paravojske koja je osiguravala 'lojalnost i pokomost' nacističkj državi.
    Misije SS-ovog Ahnenerbe (Društvo za proučavanje ostavštine predaka, neka vrsta nacističog okultnog biroa) koje je Himler odobrio u sklopu potrage za drevnom ostavštinom Arijaca na tako dalekim mestima kao što su Tibet, Egipat i Irak, pa čak i na onim bližim kao što su Kanarska ostrva, donele su neprocenjive količine materijala za istraživanje. I premda je Deutsche Antarktische Expedition iz 1938. bila čvrsto pod kontrolom Hermana Geringa, Himler je bio više nego zainteresovan za otkrića ekspedicije i mogućnost otkrivanja ulaza u legendamu šuplju zemlju - do te mere da je zasigumo zatražio da ga se informiše radi promicanja mita o arijevskoj ostavštini. Usprkos tome, diskutabilno je da li je Himler znao nešto što britanskim obavještajcima na kraju rata nije bilo već poznato, iako su saveznicima, a posebno Britancrma. rezultati brojnih misija SS-ovog Ahnenerbe bili od neprocenjive vrednosti. Iako je dr. Erst Šafer, vođa ekspedicije na Tibet, tvrdio da je Himler imao neke vrlo čudne ideje i da su svi oni petljali oko okultizma, to nije uticalo na vrednost bilo kog istraživanja ili prikupljenih dokaza. Himler se od vešala spasio kapsulom cijanida, a Geiring je takođe upotrebio kapsulu s cijanidom veče pre svog pogubljenja. Jesu li im pilule dali britanski špijuni u zamenu za informacije? Hes, Himler i Gering uspeli  su počiniti 'samoubistvo' dok su bili u zatvoru - od toga su dvojica bila čvrsto u britanskim rukama. Sva tri samoubistva okružena su velom tajnovitosti, posebno ako se ima u vidu da su sva trojica imala određena znanja o Antarktiku. Iako su Hermana Geringa zarobile američe snage, on je ipak znao dosta o nemačim ekspedicijama na Antarktik 1938.-39. i 1939.-40, jer je on odlikovao prvu ekspedicrju i hvalio se nemačkim uspesima pred svetom.
    Gering je dugo bio ličnost broj dva Nacističke stranke, ali uspeo je izbeći smrti i pravdi pod najzagonetnijim okolnostima. Rođen u obilju kao sin kolonijalnog časnika, Gering je postao jedan od nemačih vazdušnih asova Prvog svetskog rata, primivši brojna odlikovanja. Godine 1923. pridružio se Nacističkoj stranci i učestvovao je u državnom udaru, čime je zaslužio Hitlerovo poverenje, ali je i ranjen u prepone. Zbog te rane Gering je postao ovisan o morfijumu - što je imalo duboke posledice. Geringovo venčanje s bogatom i uticajnom ženom pomoglo mu je da učvrsti svoj položaj među elitom. Njegove veze s gornjom klasom Nacističkoj su stranci pomogle daleko više od bilo kakvih parada. Godine 1932, Gering je izabran za predsednika Rajhstaga ali je, usprkos svojoj popularnosti, sticao sve više neprijatelja zbog svoje egocentričnosti, ambicije i pohlepe. Postao je jedan od najbogatijih ljudi u Nemačoj, a doslovno svo svoje bogatstvo opljačkao je od žrtava nacizma.  Godine 1936. dostigao je vrhunac svoje karijere u Nacističkoj stranci postavši Hitlerov zakoniti naslednik. Ipak, njegova populamost još uvek nije bila na vrhuncu, na tu kratkotrajnu slavu trebao je čekati do ranih nemačkih uspeha u blickrigu protiv Poljske. Međutim, njegova zavisnost počela mu je narušavati razum i status medu elitom.
     Rane nemačke pobede povećale su Geiringov ugled u Hitlerovim očima, ali Hitlerova hirovita ćud brzo se promenila. Kada je Geringov Luftwaffe izgubio bitku za Britaniju usprkos brojčanoj nadmoći, Gering je izgubio njegovu naklonost. Utehu je nalazio još samo u morfijumu i u svom golemom, opljačanom blagu. Do 1943. Geiring više nije bio u vodstvu Nacističke stranke, bio je težak ovisnik, doslovni samotnjak i u teškoj nemilosti. Bilo kakva znanja o nacističkim planovima za preživljavanje s kojima je mogao biti upoznat bila bi sumnjiva, ali je lako moguće da je američkim obaveštajnim službama mogao otkriti dosta onoga što je o Antarktiku u svoje vreme saznao od elite, i što je SAD potaknulo da razmotre mogućnost postojanja nacističkog utočišta na Antarktiku i preduzimanje akcije. Štaviše, Amerikanci su mogli čuti glasine o tome što su otkrili Britanci. U prvom antarktičkom proleću nakon završetka nirnberškog suđenja pokrenuta je operacija Highjump, ali lako je moguće da su Amerikanci propustili voz zato što su u to vrjeme najbolje obaveštenog nacista, admirala flote Karla Donitca, već bili ispitali Britanci. Je li između Donitca i Britanije postignut tajni dogovor? Kada pogledamo činjenice, više je nego zamislivo da je dogovor zaista postignut.


    Verujem da sam se borio za pravedan cilj i odbio sam pobeći od svojih dužosti kad su mi nacisti, nedugo nakon njihovog konačnog sloma, ponudili da me sa podmomicom prebace na  sigumo utočište van zemlje - oficir Vidkun Kvisling, Niimberg, 1945. godine.
    Admiral flote Donitc preuzeo je upravljanje nacističkom Nemačkom, i svaka podmomica, brod, čamac i luka koje su Nemci još uvek držali u svojim rukama nakon Hitlerove smrti, bili su pod njegovim zapovedništvom. On je mogao biti savršen naslednik za orkestriranje taktičog bega - bega koji bi omogućio da nemačke žrtve i preduzeta istraživanja ne budu uzaludni i, ukratko, koji bi omogućio širenje semena Četvrtog Rajha. Mnogi nacisti odlučili su ostati i suočiti se sa sigurnom smrću, usprkos tome što je Kriegsmarine imala najveću podmomičku flotu na Atlantiku i spremnosti momarice da nastavi borbu iz Norveške. Oni su imali kuda pobeći, ali mnogi su čeznuli za mučeništvom i znali su da je u toku sprovođenje šireg plana - stvaranja Četvrtog Reicha.
    Kvinsling je želeo umreti kao nacist i nije pokazao nikakvo kajanje, kao ni oni koji su obešeni u Niimbergu. Njihova samouverenost poticala je od krivog uverenja da će ih jednom smatrati mučenicima. Hitler, Himler, Gebels i mnogi drugi visoko rangirani nacisti počinili su samoubistvo - a oduzimanje vlastitog života bila je uobičajena stvar kroz istoriju kada bi bitka bila izgubljena, a javno poniženje i pogubljenje neminovno. Oni koji su počinili samoubistvo prilikom konačnog sloma Nemačke, i oni koji su se suočili sa suđenjem u Nirnbergu učinili su to znajući da bi svojim begom ugrozili tajne baze i utočišta, kao i prognaničke zajednice koje su cvetale u Južnoj Americi i širom sveta. Šanse da će se Četvrti Rajh pojaviti uz tako mnogo nestalih uglednih nacista bile su minimalne, i Nemci, pedantni i marljivi kao i uvek, znali su tu činjenicu. Žrtve su bile nužne. Admirala flote Karla Doinitca, drugog Firera nacističk Nemačke, i njegovu vladu priznale su mnoge zemlje širom sveta nakon objavljivanja Hitlerove smrti i Doinitcovog unapređenja. Medutim, njegovo unapređenje takođe je značilo da se našao na idealnom položaju da pomogne nacistima u njihovom planu bega iz Evrope.  Doinitcu je kao ratnom zločincu suđeno zajedno s ostatkom nacističke hijerarhije, ali je pošteđen smrtne kazne i umesto toga osuđen na 10 godina služenja kazne u zatvoru Spandau u Berlinu. Tokom suđenja, Doinitc je tvrdio da se on borio samo u legalnom ratu, i da nije bio upoznat s bilo kakvim 'zverstvima' koja su počinili nacisti. Takođe je tvrdio da nije znao ništa o 'konačnom rešenju'.
    Albert Šper gnušao se nacizna i kajao se zbog svoje uloge u Trećem Rajhu, pa ipak je dobio 20 godina! Doinitc je, s druge strane, želeo da njegova momarica u potpunosti stoji iza nacističog pokreta, do te mere da je 14. februaa 1944. izdao direktivu po kojoj njegovi mornarički oficiri moraju ne samo prihvatiti, nego prigrliti nacizam'. Sav oficirski zbor mora biti toliko indoktriniran da se oseća suodgovomim za nacional-socijalističku državu u njenoj potpunosli. Oficir je predstavnik države. Isprazna trabunjanja da je oficir apolitičan obična su besmislica. Donitcova blaga zatvorska kazna neobična je u svetlu negove neobuzdane strasti prema nacizmu, ali njegova direktiva takođe se kosila s doslovno svim pravilima u nemačkim oružanim snagama. Vojno zapovedništvo, a u određenoj meri i Luftwaffe, klonili su se politike, i bili su prvenstveno skoncentrisani na rat, ali Donitc je utvrdio da je 'biti apolitičan obična besmislicu'. Njegov zahtev za lojalnošću mogao je objasniti nestanak podmomica, i zašto je tako velik broj njih viđen u mesecima i godinama nakon završetka rata - posebno u svetlu onoga što je napisao Albert Šper 10. decembra 1947. godine , u zatvoru Spandau: 'Uprkos svom ličnom integritetu i pouzdanosti na ljudskom nivou, Donilc ni u kom pogledu nije promenio svoje mišljenje o Hitleru. Do današnjeg dana, Hitler je još uvek njegov vrhovni zapovednik'. U svojoj poslednjoj političkoj izjavi, Hitler je pozvao sve naciste da ne odustanu od borbe pod bilo kakvim okolnostima, nego da, gde god bili, nastave s borbom protiv neprijatelja Domovine. Hitler je zatim imenovao svog naslednika nakon što je Geiringa i Himlera proglasio izdajicama: 'Admirala flote Doinitca imenujem predsednikom Rajha i vrhovnim zapovednikom Wehrmachta'.
    Hitler je izabrao svog najodanijeg oficira i jedinu osobu za koju je verovao da može povratiti moć Rajha. Kako je primetio ugledni istoričar Chester Wilmot: 'Važnost koju je Hitler pridavao zadržavanju ovih podmorničkih baza odražavala je rast moći Doinitca, koji je brzo postajao njegov najuticajniji savetnik. Hitler je cenio Donitca, i bio je tako fasciniran sposobnostima novih podmornica i mogućnošću okretanja ratne sreće na Atlantiku da su se od početka 1945. njih dvojica skoro svakodnevno savetovali. Sa sposobnošću novih podmornica da ostanu ispod površine tokom celog puta od Evrope do Južne Amerike ili Antarktika, šanse ili verovatnoća da će nacistička ratna mašinerija uspeti pobeći bile su drastično povećane, kao i sposobnost izlaženja na kraj s britanskom i američkom mornaricom. Na Firerovoj mornaričkoj konferenciji 3. januara 1945. godine, Doinitc se hvalio kako nove podmornice opremljene disalicama mogu postizati uspehe u vodama u kojima je Nemačka morala prekinuti s operacijama pre više od tri godine. Doinitcove tvrdnje iz 1945. nisu bile ništa novo: još 1943. tvrdio je da će nove podmomice otvoriti potpuno nove mogućnosti, a njegova hvalisanja značila su da je Hitler dao najveći prioritet izgradnji Donitcovih podmornica.
    Vera koju je nacističk hijerarhija imala u nove podmomice nikad se nije smanjila, čak ni kad su ruski vojnici počeli nadirati u Nemačku. 6. marta 1945. godine, Gebels je progovorio o osećajima nacističke elite: 'Danas ima još dosta nade. Naše podmomice moraju se boriti svom snagom; iznad svega, može se predvideti da ćemo, s uključivanjem novog tipa podmomica u borbe, postizati daleko bolje rezultate nego s našim starim podmomicama. Gebels je u svom ratnom dnevniku još jednom spomenuo koliko je nacistička hijerarhija bila zadovoljna: 'Očigledno, oživljavanje našeg podmorničog ratovanja imalo je velikog uticaja na rat'. Gebels je o oživljavanju koje je primetio pisao 28. marta 1945, samo mesec dana pre svoje smrti u navodnom očajanju! Doinitc, kao Hitlerov najpouzdaniji glasnik nakon Gebelsa, bio je upoznat s nacističkim planovima za Istok, kao i s postojanjem koncentracionih logora. I premda neki istoričari tvrde da mu nije trebalo suditi za ratne zločine, usprkos brojnim dokazima koji govore suprotno, jedini aspekt koji bi  trebao biti neočidan u vezi s Doinitcovom kaznom u Nirnbergu je njena dužina. Njegova blaga kazna posledica je njegove saradnje u pružanju neproenjivih informacija saveznicima, posebno zato što je znao doslovno sve o zagonetnim podmornicama koje su se
pojavljivale širom sveta nakon rata. Britanija, kao zemlja koja je zarobila Doinitca, izvukla je najveću korist od Donitcovih informacija i, kako je njegovo hvatanje 23. maja 1945. bilo drugi put da ga zarobljavaju Britanci, britanski ispitivači znali su tačno kako od njega mogu izvući odgovore koji su im potrebni.
    Godine 1918, u poslednjim danima Prvog svetskog rata, Donitca je zarobila Britanska ratna momarica. Poslali su ga u logor za ratne zarobljenike, nakon čega je prebačen u Mandestersku kraljevsku ludnicu. Nakon detaljnih psiholoških testova, potvrdeno je da je 'lud', i ostavljen je na 'lečenju' koje je trajalo godinu dana. Usprkos Gebelsovim komentarima da je Donitc 'vrlo hladan
i realističan kalkulator', vreme koje je Dojnitc proveo u ludnici ostavilo je mentalne ožiljke koji bi izbili na površinu da su mu ponovno zapretili utamničenjem. Taj strah i njegova odanost Trećem Rajhu zmačlli su da nije imao drugog izbora nego odbaciti razmišljanja o predaji kada je 1. maja 1945. godine prvi put čuo da postaje naslednik nakon Hitlerove smrti. Donitc je tada objavio Wehrmachtu: 'Nastaviću s borbom protiv Britanaca i Amerikanaca sve dok me oni budu ometali u borbi protiv boljševizma. Kako je Donitc još uvek zapovedao velikom momaricom i s dovoljno Wehrmachta da i dalje stvara probleme saveznicima, njegovo saopštenjee bilo je pretnja koje su posebno ozbiljno shvatili zapadni saveznici; uvideli su da mir još nije ni izbliza siguran, i da bi bezuslovnu predaju možda trebalo ponovno razmotriti.
    Londonski Times, dan nakon Doinitcovog saopštenja, preporučio je oprez: Donitc bi mogao okupiti silu koja je dovoljno jaka da izazove probleme. Borbeni duh momarice verovatno je još uvek visok. Impresivan broj nemačkih podmomica nalazi se u Norveškoj, gde neprijatelj ima i oko 200.000 pripadnika kopnene vojske i više stotina aviona. Tako se čini verovatnim da Donitc razmišlja o tome da se utvrdi tamo, a ne u pregaženom Rajhu ili u južnoj regiji koja je sada ugrožena i sa severa i s juga. Tu odluku može donekle odlagati, ali ne i promijeniti. S obzirom na Donitcovo obećanje da će nastaviti s borbom i veliku silu koja je još uvek bila pod njegovim zapovedništvom, i imajući u vidu strahove saveznika, je li moguće da je sklopljen mir - mir koji je imao jamstva za obe strane? Donitc je mogao tražiti da Nemača bude obnovljena, a ne ponižena kao u Versaju, da se zapadni saveznici bore protiv širenja boljševizma, i obzirnost, ako već ne i blagost od strane pobednika, ukljudujući i ulepšavanje njegove lične ratne prošlosti, u zamenu za potpunu predaju i odavanje tajnih informacija vrlo osetljive prirode. Samo nedelju dana nakon što je Donitc objavio da će se rat nastaviti sve dok postoji boljševizam, naredio je predaju svih nemačih snaga. Sve činjenice govore da je Doinitcova prošlost bila zataškana, i suprotno zdravom razumu istoričari glavne struje ni danas ne smatraju da je Doinitc igrao važnu ulogu u nacističkoj Nemačkoj. Blagost je pokazana tako kratkom zatvorskom kaznom, zapadni saveznici prepoznali su komunističku pretnju, a zapadna Nemačka uzdignula se iz pepela u kojem je bila u maju 1945. i postala jedna od najmoćnijih evropskih zemalja, a mnoge velike kompanije koje su financirale Nacističk stranku stvorile su goleme konglomerate.
    Osim što je formalno pozvao na predaju Nemače i završetak rata u Evropi, Doinitc je ostao nemački predsednik još tri nedelje, i britanske snage uhvatile su ga tek 23. majaa 1945. Dinitc, kojeg su Britanci dvaput uhvatili, i koji se i protiv svoje volje divio britanskoj pomorskoj tradiciji - što mu nije nimalo ublažilo njegovu mržnju prema Britaniji, bio je jedina osoba koja je znala tačnu situaciju u vezi s nemačkim podmomicama, uključujući nove i moćne podmornice tipa XXI. Donitc je takođe bio jedan od ljudi koji su znali gde se nalazi baza u Neuschwabenlandu, i što je sve bilo transportirano tamo i natrag. I s informacijama koje su tako važne ne samo za nacionalnu, nego i za svetsku sigumost, Doinitc je mogao odati onoliko malo ili puno koliko je želio, koliko god da su njegovi obaveštajni podaci bili minimalni ili nepotpuni, bili su neizmerno dragoceni.
    Doinitc je bio impresivna osoba, i u ranim fazama rata zadivio je Hitlera svojom lojalnošću i pronicljivošću. Donitc je primio svoju nagradu 31. januara 1943. godine, kada je unapređen na položaj Vrhormog zapovednika momarice. U jednom od svojih inauguracijskih govora pred probranom oficirskom elitom, Donitc je utvrdio da je 'nemačka podmornička flota ponosna što je za Firera, na drugom delu sveta, u zemlji Šhangri-La, sagradila neosvojivu tvrđavu'. Bila je to dojmljiva izjava koja je poticala odanost njegovih oficira i ulevala ponos Hitleru i Kriegsmarineu. Oficiri su Doinitcovu izjavu s entuzijazmom proširili Kriegsmarineom, jer su svi koji su je čuli verovali u tu mogućnost. Jedan istočnonemački izvor, čovek koji je služio u Kriegsmarineu imao je priču o Neuschwabenlandu iz prve ruke. On je tvrdio: 'Neuschwabenland je, nakon Evrope, bio u ruševinama i Norveška, potpuno u Nemačkim rukama, postala je jedina održiva baza za operacije. Kada je odlučeno da je za nemačku naciju najbolja predaja, oni koji su mogli, otišli su, i potražili spas u podmorničkim konvojima. Antarktik je bila tajna, ali stalno su kružile glasine, i samo za najpredanije postala je utočište. Većina onih koji su imali detaljna znanja o Neuschwabenlandu nije dočekala kraj rata, a od onih koji jesu, većina je ili pogubljena, ili je počinila samoubisvo, ili su poslani u ruske gulage... Bolje su prošli samo oni koje su zarobile britanske snage, ali nakon ispitivanja zabranjeno im je da ikada više spominju svoje ratne poduhvate. Pretnja otkrivanjem štetnih veza iz vremena rata držala je Nemce tihima, a saveznicima
je pomogla da zataškaju istinu'. Nemačog mornaričkog oficira koji je ovo ispričao zarobili su Rusi i poslali u Sibir na 1š godina, nakon toga, vratio se u komunističku Istočnu Nemaču. Nasuprot tome, Doinitc je proveo 10 godina u zatvoru i živeo u slobodnoj Zapadnoj Nemačkoj. To je kod oficira izazvalo ogorčenje, posebno zato što se istoričari glavne struje ne usuđuju ni pisati o nacističkom utočištu naAntarktiku ili Donitcovoj strasti za nacionalsocijaliznom. Je li Doinitc govorio istinu kada je 1943. spomenuo 'zemlju Šhangri-La'? S Kerguelenom koji je bio korišten kao nemačka podmornička baza i Neuschwabenlandom koji je još uvek bio u nemačkim planovima, Doinitc je znao da će njegova izlava impresionirati Hitlera. Nažalost, budući da je većina dokumenata - uključujući beleške s govora, memoare i dnevnike - u vezi s nacističkim planovima za Neuschwabenland uništena, nestala, ili je pohranjena u nekim tajnim arhivima, nervozne vlade ismejale su svaku sugestiju da bi Antarktik mogao biti nacističko utočište. Načeti tu temu značilo je izvrgnuti se podsmehu. Međutim, Doinitcovi govori daju dovoljno nagoveštaja da se zapitamo nije li celo jedno poglavlje Drugog svetskog rata namerno zataškano. Godine 1944. Donitc je najavio: 'Nemačka momarica u budućnosti mora izvršiti velik zadatak, Nemačka momarica zna sva skrovita mesta u okeanima, i zato će, bude li nužno, biti vrl lako odvesti Firera na sigumo mesto  s kojeg će imati priliku sprovesti svoje kočadne planove'. Kriegsmarine je zaista pumo proputovala, bila je lojalna i odvažna u svojim poduhvatima. Nemačke podmomice često su posećivale istočnu obalu Amerike, putovale su ispod antarktičog leda, pa čak i uz estuarij reke Mersey u Engleskoj. Ali njihov najzanimljiviji podvig bilo je otkrivanje podvodnog prolaza ravno kroz Antarktik putem povezanih podzemnih jezera, pećina, raspuklina i drevnih tunela u ledu. Saveznici su Donitcove tvrdnje shvatili ozbiljno, posebno nakon Hitlerovog zagonetnog samoubistva - bili su svesni da je Antarktik mogao biti 'sigumo mesto' o kojem je govorio Doinitc. Britanci su se već bili posvetili tome, ali Amerikance je na delovanje potaknula tek Donitcova izjava iz 1946, navodno dana tokom suđenja u Nirnbergu, u kojoj se hvalio o 'nepovredivoj tvrđavi, rajskoj oazi usred večnog leda'. Britanija, koja je već istražila 'nepovredivu tvrđavur', pomogla je SAD tajno ih opskrbivši kartama Antarktika, dok je javno, zajedno s Čileom, Argentinom i drugim zemljama koje su polagale pravo na Antarktik, izražavala nezadovoljstvo planiranom operacijom Highjump. Britanska pomoć u opskrbljivanju ovim geografskim kartama - sličnim norveškim kartama koje je 1938. koristila Deutsche Antarktische Expedition - nije pokazivala celu sliku. Informacije koje je Doinitc preneo Britancima i verojatno uništenje baze u Neuschwabenlandu koje su izvele britanske snage značili su da Amerikanci nisu detaljno istražili Queen Maud Land (Neuschwabenland). Nema objašnjenja za ovaj njihov propust, iako su iznesene mnoge špekulacije. Najverovatniji  razlog je to što ovo područje nije bilo tako dobro istraženo ranije u tom veku, ali moramo se zapitati nije li uzrok i to što su Britanci tamo došli prvi, ne ostavivši za sobom ništa što b iAmerikanci mogli naći. Međutim, operacija Highjump ipak je navodno otkrila dokaze o drugim bazama - iako su, slično kao kod britanske ekspedicije na Antarktik, prava otkrića operacije Highjump takođe bila zataškana. Doinitc je imao jedinstveno znanje o Antarktiku, ali ono što je bacilo više svetla na zaboravljenu antarktički front bilo je njegovo znanje o nemačkim podmorničkim bazama u Norveškoj i tamo stacioniranim podmomicama, kao i o vezi između Norveške i Antarktika. Dok je važnost Norveške za Donitca, Hitlera i Kriegsmarine bila dobro poznata, neki od pravih razloga za početnu invaziju na Norvešku manje su poznati, i dodaju još više tajnovitosti istoriji Drugog svetskog rata i antarktičkog fronta.