Naslovni baner
Najnovije vesti -Vesti -NAJNOVIJE VESTI IZ SRBIJENAJNOVIJE VESTI IZ
CRNE GORENAJNOVIJE VESTI IZ BOSNE I
HERCEGOVINENAJNOVIJE VESTI IZ HRVATSKENAJNOVIJE VESTI IZ
MAKEDONIJENOVICE IZ SLOVENIJE IN TUJINE
Meni

Tajna Vremena

      Ima li početka i kraja? Mnogi naučnici veruju da bi vreme jednog dana moglo da se okrene naopako, što bi značilo da će voda teći uzbrdo, ljudi postajati sve mlađi, a zvezde upijati toplotu i svetlost. Vekovima su najmoćniji umovi ostajali nemoćni pred prirodom vremena. Svojom teorijom da je vreme relativno i da kretanje i gravitacija mogu da ga izmene, Albert Ajnštajn je izazvao buru u naučnim krugovima. Ali, to je otvorilo put crnim rupama, crvotočinama, putovanjima kroz vreme i drugim egzotičnostima vezanim za ovu oblast. !

   Vekovima su najmoćniji umovi ostajali nemoćni pred prirodom vremena. Svojom teorijom da je vreme relativno i da kretanje i gravitacija mogu da ga izmene, Albert Ajnštajn je izazvao buru u naučnim krugovima.
Ali, to je otvorilo put crnim rupama, crvotočinama, putovanjima kroz vreme i drugim egzotičnostima vezanim za ovu oblast.
    Kada je vreme počelo? Da li će ikada prestati da postoji? Zašto se kreće samo u jednom smeru? Da li je moguće putovati kroz vreme, šta je ono, uopšte, i dali iko zna odgovor na to?
     Prema nekom anonimnom filozofu-mudrijašu, vreme je jedna prokleta stvar za drugom. Ova šala dobro pokazuje neuhvatljivost njegove definicije. Svako 'zna' šta je vreme, jer svako oseća kako ono prolazi. To je verovatno najosnovniji vid ljudskog iskustva. Ali, kada treba objasniti prirodu vremena, onda ostajemo bez reči.
    Psihološko vreme nije isto kao objektivno, fizičko vreme. Ajnštajn je jednom rekao da sat proveden sa lepom devojkom prolazi mnogo brže nego sat u zubarskoj stolici. Satovi su način na koji naučnici eliminišu subjektivni faktor. Do pre sto godina mislilo se da je vreme, kao i prostor, jednostavno tu - bogom dato i apsolutno. Kada je Ajnštajn srušio tu idiličnu sliku pokazujući da je vreme relativno, svi su se šokirali. Njegova relativnost znači da naše vreme neće biti isto ako se krećemo različito.
    Uzmite avion od Londona do Južne Afrike i nazad, i napravićete iskorak, makar i nekoliko milijarditih delova sekunde, u odnosu na one koji nigde nisu putovali. Preciznije, mereno vašim satom to putovanje neće trajati isto koliko i protok vremena po časovniku na londonskom aerodromu. To znači da vremenski razmak između dva događaja nije fiksni, već zavisi od toga ko ga meri.
    Odstupanje vremena koje nastaje kretanjem zove se 'efekat širenja vremena' i lako ga je dokazati pomoću atomskih časovnika. U čuvenom eksperimentu iz 1971. dvojica američkih fizičara leteli su sa atomskim časovnicima oko sveta i dobili odstupanje od 59 nanosekundi u odnosu na časovnike na zemlji - baš kao što Ajnštajnova formula predviđa.
    Da bi se dobilo veliko odstupanje treba se približiti brzini svetlosti - 300.000 km/h. To je daleko od nama zamislive tehnologije. Da bi se jedna tona ubrzala na 99% brzine svetlosti, bila bi potrebna sva energija koja je dostupna planeti za dve hiljade godina!
    Kad bismo mogli da dostignemo tu brzinu posledice bi bile, blago rečeno, čudne. Mogli bismo da za dva sata odletimo do obližnje zvezde i nazad - i nađemo se u vremenu 14 godina posle odlaska. To je nazvano efekat blizanaca. Jer, ako bi jedan blizanac putovao a drugi ostao na Zemlji, po povratku više ne bi bili isto godište, iako su rođeni istog sata. Premda je veliko širenje vremena još u domenu naučne fantastike, ubrzavanje čestica do brzine svetlosti je već rutinska stvar i obavlja se u džinovskim akceleratorima kao što je onaj u CERN-u u Ženevi. Ti eksperimenti otkrivaju nam svet u kojem nestabilni delići atoma prkose smrti i žive neizmerno dugo u odnosu na protik vremena u laboratoriji.
    Ajnštajn je predvideo da se vreme razvlači kretanjem. Takođe je rekao da se svemir - prostor kretanjem skuplja. Razmišljajući o toj novoj vezi između prostora i vremena, fizičari su shvatili da je bolje uzimati u obzir jedinstveno prostor-vreme sa četiri dimenzije - tri prostorne i jedne vremenske. Iz tog razloga se vreme ponekad naziva četvrtom dimenzijom.
    Fizički, međutim, intervali vremena očigledno nisu isto što i rastojanje u prostoru, ali mogu da se kombinuju u jedinstveni niz matematičkih formula. Teško je razmišljati u četiri dimenzije, ali matematički tako je lakše. Ajnštajn je rekao da gravitacija izaziva promene u prostoru-vremenu. Na primer, gravitacija Sunca savija prostor u blizini zvezde i menja njegovu geometriju. Na osnovu formula naučnici su izračunali da zbir uglova trougla nacrtanog ispod Sunca iznosi više od obaveznih 180 stepeni. Posmatranja su pokazala da je to tačno.
    Pobornici putovanja kroz vreme oduševljeni su idejom o prostor-vremenu. Ako ono može dovoljno da se savije, kažu oni, onda mi možemo da putujemo u prošlost.

KRATKA ISTORIJA

1895. - H.Dž.Vels objavljue knjigu 'Vremeplov'. Taj roman je zvezda-vodilja moderne naučne fantastike.
1905. - Albert Ajnštajn objavljuje prvi od svojih radova o teoriji relativnosti. Matematički dokazuje da vreme može da se rasteže i skuplja kretanjem. Njegove ideje unose revoluciju u nauku.
1915. - Ajnštajn završava teoriju relativnosti i pokazuje da i gravitacija može da modifikuje vreme. njegov rad je popločao put idejama o crnim rupama i crvotočinama.
1937. - Nepoznati fizičar, Van Stkum, tvrdi, na osnovu Ajnštajnove teorije, da gravitaciono polje džinovskog cilindra u rotaciji može da posluži kao vremeplov.
1949. - Ajnštajnov kolega, Kurt Godel, dokazuje da je, ako se ceo svemir okreće oko ose, moguće putovanje u prošlost. Ajnštajna je to prilično nasekiralo jer, šta će se desiti ako ljudi počnu da putuju u prošlost?
1957. - Džon Arčibald Viler pretpostavlja postojanje crvotočina. Malo je naučnika koji ga ozbiljno shvaćaju.
1986. - Objavljen je roman Karla Segana 'kontakt'. U njemu crvotočina služi kao zvezdana kapija. U tom trenutku njegov koncept je čista fikcija.
1988. - Kip Tomas i njegove kolege zaključuju da bi Seganova ideja o crvotočini mogla da funkcioniše. Ubrzo otkrivaju da crvotočina može da se pretvori i u vremeplov za prošlost i budućnost.
1990. - Stiven Hoking istupa protiv nekontrolisanog putovanja kroz vreme, objavljuje 'pretpostavke o zaštiti hronologije' i traži da se svet učini 'bezbednim za istoričare'.

KAKO SE MERI

■ Atosekunda - Milijarditi deo milijarditog dela sekunde. To je najkraći vremenski interval kojim se meri kretanje unutar atoma. Prvi su ga opazili istraživači na Bečkom univerzitetu pomoću pulsa crvenog laserskog svetla.
■ Pikosekunda - Hiljaditi deo milijarditog dela sekunde. U tečnoj vodi, pojedinačne hidrogenske veze stalno se raskidaju i ponovo stvaraju i taj proces traje po nekoliko pikosekundi.
■ Mikrosekunda - Milioniti deo sekunde. Eksplozije se mere mikrosekundama. Kad fitilj dogori štapin dinamita će eksplodirati za 24 mikrosekunde. U prirodi slepi miševi razaznaju zvuke koje dele samo dve mikrosekunde.
■ Sekunda - Ljudsko srce kuca u proseku jednom u sekundi - između 50 i 100 otkucaja u minuti. Svetlost sa Meseca stiže na Zemlju za 1,3 sekunde.
■ Sat - Za jedan sat prosečan čovek potroši oko 350.000 džula energije, otprilike isto koliko odaje i sijalica od 100 vati. U biologiji, ćelije koje se brzo reprodukuju obavljaju deobu za jedan dan.
■ Dan - Zemlji je potreban otprilike jedan dan da bi se okrenula oko svoje ose. Precizno govoreći, dan traje 23 sata, 56 minuta i četiri sekunde.

PIONIRI VREMENA

■ Galileo Galilej - Italijanski fizičar, matematičar i astronom, koji je prvi rekao da je vreme ključ za kretanje. Legenda kaže da je merio vreme ljuljanja lustera tokom dosadne crkvene službe, juna 1637. i tako smislio princip sata sa klatnom.
■ Isak Njutn - Engleski fizičar i matematičar koji je 1686. godine ugradio vreme u osnovu teorije o kretanju. Zamislio je ceo svemir kao deo džinovskog satnog mehanizma, čiji se delovi kreću izuzetno precizno prema nepromenljivim zakonima. Njutn je mislio da je vreme apsolutno i univerzalno, isto za sve, bez obzira na to kako se oni kreću.
■ Aleksandar Fridman - Rusko matematičar koji je dvadesetih godina XX veka dokazao da svemir koji se širi može da ima i vremenski početak - baš kao što je još u V veku rekao Sveti Augustin od Hipa. Fridman je u som matematičkom modelu širenja svemira 'izmislio' Veliki prasak.
■ Džon Arčibald Viler - Američki fizičar koji je 1968. godine dao ime crnim rupama. Po njemu su one beskrajna odstupanja u vremenu, kapije ka večnosti. Kako je sam govorio, vreme je način na koji priroda sprečava da se sve događa odjednom.

MALI REČNIK TERMINA

■ Efekat širenja vremena - Deo teorije relativnosti koji predviđa da vreme jako usporava kad se priđe brzini svetlosti.
■ Zakrivljenje prostora - Odstupanje geometrije svemira koje nastaje delovanjem gravitacije.
■ Crvotočina - Zakrivljenje prostora koje kao tunel povezuje dve veoma udaljene tačke u svemiru i stvara prečicu, kao zvezdanu kapiju.
■ Crna rupa - Prazna oblast prostora-vremena gde je gravitaciono polje toliko snažno da čak ni svetlost ne može da pobegne.
■ Kvantna fizika - Čudan zbir pravila koji upravljaju carstvom atoma i molekula. Odlikuju ih neizvesnost i nepredvidivost.
■ Prostorno-vremenska pena - Na ultra-mikroskopskoj (nanometarskoj) skali, svemir se možda sastoji od lavirinta trodimenzionalnih crvotočina i mostova.
■ Tahjon - Hipotetična čestica koja putuje brže od svetlosti.
■ Kretanje unapred - U nekom smislu svi mi putujemo unapred kroz vreme, sekund po sekund. Ali, Ajnštajnova teorija relativnosti dopušta da možemo i brže da stignemo do budućnosti, ako se krećemo skoro svetlosnom brzinom. Recimo, da biste doputovali do 3000. godine, za godinu dana, morali biste da se krećete brzinom od 99.999999 % svetlosne brzine. Teško, ali u principu moguće, zahvaljujući širenju vremena.
■ Kretanje unazad - Izlet u prošlost je sasvim drugi i mnogo teži problem od skoka u budućnost. Putovanje unazad kroz vreme znači da krenete zatvorenom petljom u svemir i vratite se pre nego što ste krenuli. Da biste to učinili morali biste da iskoristite gravitaciono zakrivljenje u tkivu prostora-vremena. Stvaranje takvog zakrivljenja je teoretski moguće.

PITANJA O VREMENU

■ Može li vreme imati početak? Sigurno se nešto događalo i pre njega? - Kad pitate šta je bilo pre nego što je počelo vreme, to je kao da pitate šta je severnije od severnog pola - rekao je jednom Stiven Hoking. Severni pol označava najseverniju geografsku tačku, ali se Zemlja tu ne završava. Možda je takva i ekstremna tačka prošlosti vremena - Veliki prasak. To u slučaju da je tačna teorija da je svemir nastao Velikim praskom. Ali, novije, složenije teorije, kažu da postoji mnoštvo Velikih prasaka u prostoru koji se večno širi tako da vreme nema početak.
■ Može li vreme teći unazad? - Mnogi naučnici veruju da bi strela vremena jednog dana mogla da se okrene naopako, možda ako svemir dostigne granicu širenja i potom počne da se skuplja. To bi značilo da voda teče uzbrdo, ljudi postaju sve mlađi i zvezde upijaju toplotu i svetlost. Međutim, bilo bi obrnuto i mentalno stanje bića koja bi živela u fazi obrnutog vremena, pa bi im taj svet izgledao normalno, a naš naopako. Samo, pokušaji da se napravi detaljni fizički model svemira u obrnutom vremenu uvek nekako propadne.
■ Mogu li da se vratim kroz vreme ako putujem brže od svetlosti? - Ako biste uspeli da probijete svetlosnu barijeru, mogli biste da posetite prošlost. Ali, teorija relativnosti kaže da telo koje pokušavate da ubrzavate do brzine svetlosti postaje sve teže, tako sve više i više energije odlazi u masu, a sve manje u ubrzanje. Da biste dostigli brzinu svetlosti potrebna vam je beskonačna količina energije, a to je nemoguće.
■ Može li bilo šta da putuje brže od svetla? - Teorija relativnosti ne kaže da je nemoguće putovanje brže od svetlosti, pod uslovom da se ne pređe svetlosna barijera. Fizičari su pretpostavili postojanje čestica, koje su nazvali tahjoni, koji nikada ne moguda se kreću sporije od svetlosne brzine. Ako postoje, tahjoni bi mogli da se koriste da obeleže prošlost. S vremena na vreme, pojave se tvrdnje da su tahjoni primećeni, ali većina fizičara sumnja u to.
■ Da li je širenje vremena recept za večnu mladost? - Na žalost, ne. Posmatraču vreme uvek izgleda normalno. Širenje vremena može da se opazi samo kad se uporedi vreme jednog posmatrača sa vremenom drugog. Setite se da Zamlja juri kroz svemir velikom brzinom u odnosu na galaksije, pa ipak, posmatrači na zemlji to ne primećuju.
■ Da li vreme zaista postoji? - Prostor i vreme su deo osnovne fizičareve definicije prirode. Gotovo sve teorije u fizici nastale su u skladu sa prostorom i vremenom. Pa ipak, potrebna nam je vrhunska, teorija objedinjenja, koja će objasniti njih. Drugim rečima, prostor i vreme bi trebalo da proizlaze iz teorije, a ne da se u nju ugrađuju. U tom slučaju, može da se ispostavi da je vreme sekundarno ili da je svojstvo koje proističe iz sveta, a ne primarno. Možda se prostor i vreme sastoje od neke složenije strukture. Šta su - jednostavno, niko ne zna.

KAKO JE U CRNOJ RUPI

    Odstupanje vremena može da se dobije i pomoću gravitacije, jer vreme brže protiče tamo gde je gravitacija slabija. To može da se izmeri kada se sat stavi u raketu ili se uporede frekvencije nuklearnih vibracija na dnu i na vrhu zgrade. Na Zemlji su ti efekti neprimetni, ali je vreme u blizini neutronske zvezde čak 30 odsto sporije od vremena na našoj planeti. Ali, najveće odstupanje proizvodi crna rupa. Na njenoj površini vreme bukvalno stoji u odnosu na ono na Zemlji. Ako upadnete u crnu rupu u deliću sekunde preći ćete tačku sa koje nema povratka, dok će u spoljašnjem svemiru proći čitava večnost. Unutrašnjost crne rupe nalazi se izvan granica vremena spoljašnjeg posmatrača.
    Kako svaki posmatrač ima svoje, drugačije vreme. na postoji univerzalno 'sada' ili sadašnji trenutak. U svakodnevnom životu vreme delimo na prošlost, sadašnjost i budućnost, ali ta određenja nemaju nikakvog opšteg značaja. Neodređenost toga šta je prošlost a šta budućnost, morala je da dovede fizičare do pojma 'blok vremena' ili takozvanog vremenskog prostora. Preciznije, umesto da posmatramo samo sadašnji trenutak kao stvaran, mnogo je tačnije razmišljati o prošlim i budućim događajima kao o nečemu što je takođe 'tamo negde'. Što nas dovodi do misterije - zašto mi doživljavamo vreme trenutak po trenutak? Šta je to što čini naše 'sada' i svest da se krećemo unapred, da budući postaju sadašnji događaji, koje potom odlažemo u prošlost?
    Fizičari i filozofi dugo su se prepirali da li je protok vremena realan, fizički efekat ili samo iluzija. Jedno je sigurno: u fizici nema ničega što bi ukazivalo na protok ili kretanje vremena, za razliku od kretanja tela kroz prostor u vremenu.

U SUSRET TOPLOTNOJ SMRTI

    Premda koncepti prošlosti i budućnosti nemaju opšte značenje, izvesno je da postoji određena pravilnost u vremenu između smerova prošlosti i budućnosti. O tome se često govori kao o streli vremena. Ljude okružuju procesi koji imaju smer: starimo, satovi idu unapred, voda teče naniže, zvezde sagorevaju... Od tih procesa najbolje je proučena toplota. Osnovni zakon prirode kaže da ona teče iz toplih u hladna tela, a ne obratno. Kad stavite kocku leda u čašu mlake vode nećete očekivati da se led poveća, a voda proključa.
    Svemir u celini izgleda kao da klizi ka termalnoj degeneraciji: izvori toplote kao što su zvezde zagorevaju i umiru. I ceo kosmos izgleda kao da polako umire, jer neizbežni fizički procesi troše svu raspoloživu energiju. Poreklo strele vremena, dakle, može da se otkrije u prilično posebnom početku svemira, Velikom prasku, pre 14 miliona godina. To znači da će narednih 14 miliona godina svemir biti pri kraju svog puta ka konačnoj 'toplotnoj smrti'.
    Kosmolozi misle da je Veliki prasak bio apsolutni početak vremena, da možda ne postoji 'pre'. Ideja da vreme nije uvek postojalo, da se ne proteže beskonačno unazad, posledica je Ajnštajnove teorije relativnosti. Ali, ta ideja nije nova. U petom veku, Avgustin je izjavio da je 'svet stvoren s vremenom, a ne u vremenu'. Istorija je pokazala da je verovatno bio u pravu.
    Da li bi mogao da postoji i kraj vremena? Moguće je, ako se širenje svemira jednog dana uspori i stane, onda će ceo kosmos da se uruši kao obrnuti Veliki prasak. U tom slučaju, svemirski prostor i vreme bili bi potpuno nestali i ne bi ostavili apsolutno ništa za sobom. Takva kataklizma mogla bi da se dogodi i pre nego što svemir dođe do svoje 'prirodne' - toplotne smrti, što je alternativa ako se širenje svemira nastavi.
   
KAKO NAPRAVITI VREMEPLOV

    Putovanje kroz vreme je stari san koji naročito vole pisci naučne fantastike. Da li je ono moguće? Pa, možda, ali ne tako lako.
    Najostvarivija ideja nastala je osamdesetih godina i tiče se 'crvotočine'. To je oblast intenzivne gravitacije koja do izvesne mere liči na crnu rupu. Ali, dok je crna rupa put u jednom smeru - ka ničemu, crvotočina je tunel, ima i ulaz i izlaz. Jezikom naučne fantastike crvotočina je zvezdana kapija, prečica između dve udaljene tačke u svemiru. Predmeti koji kroz nju prolaze mogu da stignu i do prošlosti i do budućnosti, zavisi od toga u kom pravcu idu. Velike crvotočine su možda nastale u Velikom prasku. Ali, najlakše ćemo ih naći u kvantnom mikro-svetu.
    Projektovanje vremeplova predstavlja ogroman izazov, ali kada jednom bude napravljen, i te kako će se isplatiti. Na primer, njegov tvorac moći će da se vrati iz budućnosti sa spiskom cena berzanskih akcija i zaradi bogatsvo...
    Osim crvotičina, intenzivno su proučavane samo dve ideje vremeplova. Godine 1937. matematičar Van Stokum dokazao je da masivni cilindar koji se obrće oko svoje ose savija prostor-vreme u vrlog. To bi svemirskom brodu koji kruži oko cilindra omogućilo da se vrati u prošlost.
    Drugi metod zasnovan je na takozvanim kosmičkim nitima. Ti tanki končići zarobljene energije su možda zaostatak od Velikog praska Imaju ogromnu masu i proizvode snažan gravitacioni efekat. Američki matematičar Ričard Got izračunao je da par pravih kosmičkih niti, koje se velikom brzinom mimoilaze na paralelnim putanjama, obezbeđuje zatvorene petlje u vremenu. Astronaut koji bi kružio oko niti na pažljivo odabranoj trajektoriji vraćao bi se u prošlost.
    Gotova računica je idealizovana: ona podrazumeva da su niti beskonačno dugačke i savršeno prave. Nije poznato da li je moguć neki realističniji scenario sa kosmičkim nitima, niti da li bi polja koja one proizvode bila stabilna. Ne zna se, uostalom, ni kako izgleda konfiguracija kosmičkih niti.
    A sada vam dajemo naučno uputstvo za pravljenje vremeplova kroz crvotočinu u četiri koraka - ali, ne pokušavajte ovo kod kuće!
Prvi korak: Sudarač - Prvi korak neophodan za pravljenje vremeplova ne počinje u svemiru, već u akceleratoru čestica koji se zove i 'sudarač'. Razlog: da bismo imali izvesnu kontrolu nad procesom. Graditi crvotočinu ni iz čega, daleko od zemlje, znači napraviti rez u svemiru, cepati materiju na njene sastavne delove. To igranje sa prirodom oslobodilo bi razornu energiju. Bolje je umesto toga istražiti prirodu stvari na najmanjoj mogućoj skali, a tu na pozornicu stupa sudarač.
    Akceleratori čestica, poput ženevskog CERN-a, stvaraju situaciju kakva je postojala nekoliko mikrosekundi nakon Velikog praska, kada je temperatura iznosila deset triliona stepeni. Sudarač neverovatnom brzinom razbija dva jezgra uranijuma jedan o drugi. Šok od sudara 'rastapa' jezgra i stvara amorfnu grudvu njegovih osnovnih sastojaka - kvarka i gluona.
Drugi korak: Implozija - Smanjite grudvu kvarka i gluona faktorom 100 milijardi milijardi. To može da se uradi eksplozijom, simultanim detoniranjem nekoliko termonuklearnih bombi oko magnetnog polja. Time se polje sabija, neizmerno se povećava njegov intenzitet i ono tako sabija grudvu. Teorija kaže da bi prostor na neizmerno maloh skali (1020 manje od atomskog jezgra) postao žarište aktivnosti. To se zove i prostorno-vremenska pena. U njoj se kvantnim efektom neprestano stvaraju i brzo nestaju crvotočine. Da biste ulovili jednu od njih sad treba da uvedete udar energije od 10 milijardi džula. Ako implozija uspe, sabijena grudva će crvotočini isporučiti udar tolike snage i stabilizovati je dovoljno dugo za sledeći korak...
Treći korak: Naduvavanje - Da biste poslali astronauta kroz crvotočinu ona mora da bude široka najmanje nekoliko metara, dakle, mikroskopska crvotočina mora da se naduva. To podrazumeva upotrebu antigravitacije, koja će je naduvati kao balon iz prostorno-vremenske pene. Jedan od načina da se dobije antigravitacija jeste ubrizgavanje negativne energije u crvotočinu, ali tu energiju nije lako proizvesti. Moguće je preraditi visokoenergetski laser tako da ispaljuje kratke udare, ali se tako stvaraju i pozitivna i negativna energija. I to može da se reši tako što se rotirajućim ogledalima u sićušni otvor crvotočine usmeravaju samo udari negativne energije. kad crvotočina počne da se naduvava pod uticajem antigravitacije, njena  zakrivljenost prostora stvoriće još veću antigravitaciju koja će završiti proces.
Četvrti korak: Diferencijacija - Poslednji korak je pretvaranje crvotočine u vremeplov. To podrazumeva manipulisanje jednim krajem crvotočine dok drugi ostaje na mestu. To je najlakše postići zaustavljanjem naduvavanja dok je crvotočina još manja od atoma i ubrizgati joj električni naboj koji će omogućiti da se njeni krajevi pomeraju električnim i magnetnim poljem. Jedan kraj, zatim, može da se savije oko prstenaste cevi u posebno podešenom akceleratoru čestica. Efekat širenja vremena stvorio bi stalnu razliku u vremenu između dva kraja crvotočine. Ovaj korak može da traje i godinama, ali kad se završi, crvotočina se vraća na naduvavanje i povećava do željene veličine. Krajevi crvotočine mogu da budu sasvim blizu i 'parkirani' na zgodnom mestu u Sunčevom sistemu, kako putnici kroz vreme ne bi morali da putuju daleko u svemir.
        Da li može nešto da pođe naopako kod crvotočina? Ako postoje crvotočine koje su same nastale u prirodi, možda u prostorno-vremenskoj peni, one isto tako same mogu ida nestanu. Da bismo mogli da ih koristimo morali bismo najpre da ih stabilizujemo. To zahteva nemoguće brzu akciju, jer prosečna crvotočina iz prostorno-vremenske pene, kako se procenjuje, traje deset-milion-trilion-trilion-trilionitih delova sekunde!
    Čak i ako se mikroskopska crvotočina stavi pod kontrolu, da bi se naduvala na veličinu čoveka potrebne su ogromne količine egzotične antigravitacijone materije. A nju nije samo teško naći i primeniti, već bi mogla da sprži astronauta koji krene na put kroz vreme. Postoji i opasnost da intenzivna gravitacija u crvotočini bukvalno pocepa astronauta.
    Crvotočina može da bude i nestabilna. Kad ona omogući vremenske petlje, male fluktuacije energije mogu da kruže njom i postepeno se pojačaju do eksplozivnih razmera. Ili, antigravitacija može da prevlada normalnu gravitaciju, usled čega bi crvotočina nastavila da se nekontrolisano naduvava.

ZAŠTITA HRONOLOGIJE

    Premda ništa u Ajnštajnovoj teoriji ne sprečava putovanje kroz vreme, mnogi naučnici odbijaju tu ideju kao nastranu ili paradoksalnu. Šta bi se desilo sa putnikom kroz vreme, koji se vrati u prošlost i ubije svoju majku kao dete? Sigurno se nikada ne bi rodio, pa ne bi mogao ni da počini ubistvo! kako se uzrok i posledica, prošlost i budućnost zapetljaju, strada bezbedna realnost.
     Da bi rešio taj problem, Stiven Hoking je predložio 'pretpostavku o zaštiti hronologije' koja zabranjuje putovanje u prošlost. Time bi se sprečilo da se crvotočina, ili nešto drugo, pretvore u vremeplov. Jedna mogućnost eliminacije vremeplova, zasnovana na Hajzenbergovom principu neizvesnosti, potiče iz kvantne fizike i primenjiva je na subatomskoj ravni. Ona kaže da energija čak i u praznom prostoru nepredvidivo fluktuira. To znači da energija, koja se pojavljuje niodkuda, može da se 'pozajmi'.
    Priroda to dopušta, pod uslovom da se energija brzo vrati. Te fluktuacije energije nešta ne može da zaustavi. Prema principu neizvesnosti, što je energija veća, to kraće traje pozajmica. Ako bi vremeplov postojao, pozajmljena energija mogla bi da kruži vremenskom petljom i da bude vraćena u istom trenutku. U tom slučaju, ne bi postojalo ograničenje veličine pozajmice. Računice kažu da bi ti nasumični izlivi kvantne energije stvarali u crvotočini ogromna gravitaciona polja i pretvorili je u zgusnutu masu ogromne gravitacije.
    Istraživanja Kipa Torna sa Kalifornijskog tehničkog instituta ostavljaju otvoreno pitanje: Da li bi kvantne fluktuacije razorile vremeplove? Problem je u tome što se kvantna fizika i gravitacija ne slažu baš najbolje i što će jasni odgovori na to 'šta bi bilo kad bi bilo' morati da sačekaju neku buduću objedinjenu teoriju kvantne gravitacije.
    Među popularnim teorijama je i takozvana teorija 'M', koja nastoji da objedini sve sile i čestice u prirodi u jednu matematičku šemu, kao i teorija o super-nitima, po kojoj je svemir napravljen od malih petlji niti u deset dimenzija. Zasad te teorije nemaju šta da kažu o putovanju kroz vreme.

UKROTITI CRVOTOČINU

    Ali, paradoks putovanja kroz vreme nije uplašio sve fizičare. Dejvid Dojč, sa univerziteta Oksford, veruje da kvantna fizika može da spase stvar. Neizvesnost koju podrazumeva Hajzelbergov princip znači da na mikro-skali ne možemo tačno da znamo šta će se desiti.
    Jedan od načina da sebi predstavimo kvantnu neizvesnost jeste da zamislimo mnoštvo paralelnih stvarnosti, od kojih svaka predstavlja moguću atomsku budućnost.
Ako se u jednom svetu atom pomeri udesno, u drugom će se pomeriti ulevo. Dojč zamišlja dva paralelna univerzuma, jedan sa atomom koji se pomera ulevo, drugi sa atomom koji se pomera udesno. Oba ta univerzuma podjednako su stvarna. U praksi tog modela postoji beskonačan broj paralelnih kvantnih realnosti koji obuhvataju sve moguće pokrete atoma.
    Ako je putovanje kroz vreme moguće, atomska neizvesnost mogla bi da se naduva do svakodnevnih dimenzija, u kom slučaju putnik kroz vreme neće imati pred sobom jednu, već mnoštvo prošlosti. Mogao bi da ubije svoju majku u detinjstvu u jednom svetu, ali bi ona ostala živa u svetu iz kog je pošao na put. Na taj način se lako izbegava problem paradoksa.
    Pa, zašto nas onda ne posećuju turisti iz budućnosti? Zato što crvotočina ne može da se vrati u vreme pre nego što je pretvorena u vremeplov. To je zato što će nam trebati najmanje sto godina da stvorimo sto godina razlike između dva kraj crvotočine. Znači, ne možemo od nje da naprvimo vremeplov kojim bismo mogli da se vratimo da posmatramo dinosauruse.
    Ako ne postoji neki još nepoznat fizički proces koji bi onemogućavao putovanje kroz vreme, kad bismo realno mogli da očekujemo da neko napravi vremeplov?
    Sadašnje ideje o manipulisanju crvotočinama donose toliko tehnoloških izazova da ćemo, po svoj prilici, morati da čekamo da postanemo prava kosmička civilizacija. Ali, malo naučnika veruje da je Ajnštajnova teorija relativnosti poslednja reč o prirodi vremena i gravitacije. Neke nove, alternativne teorije o gravitaciji, predviđaju da će već naredna generacija akceleratora čestica doneti značajno udaljavanje od relativnosti. Takozvani Veliki sudarač - CERN, sagrađen u blizini Ženeve, vitlaće u sebi protone i antiprotone dosad neviđenom energijom.
    Pretpostavlja se da bi u njemu mogle da se stvore mikroskopske crne rupe i crvotočine. Premda su male šanse da će neka od tih crvotočina biti naduvana, i mali primerak je dovoljan da pošalje subatomsku česticu u prošlost ili budućnost.
    Izgleda da će još mnogo vremena proći do pravog putovanja u prošlost ili budućnost. Do tada, ova putovanja može svako da obavlja - u mislima.
Zanimljiva NaukaZanimljiva Nauka - Ostali Tekstovi
Ponuda TemaPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu