Tajna Morskih Sirena

    - Na jednoj pešcanoj plaži na Floridi otrkiveno je mrtvo telo neobičnog morskog bića - pola riba, pola čovek! Kreatura koju bismo mogli nazvati 'čovekolika riba' ili 'riboliki čovek', upućuje nas u drevne pomorske legende po kojima je čovjek izašao iz morskih dubina i s vremenom se nastanio na kopnu!

    Dr. Richard Carr je novinarima pokazao i senzacionalnu fotografiju koja bi, na prvi pogled, mogla i da bude proizvod uspešne fotomontaže, ali stručnjaci koji su je analizirali, začudo, nisu uspeli ni potvrditi, a ni demantovati njenu autentičnost.
    - Sada kada smo došli do ovog otkrića - rekao je dr. Carr - sasvim je realno poverovati i u priče o zavodljivim morskim ljubavnicama, sirenama, koje su svojom pesmom i neodoljivim izgledom privlačile pažnju drevnih pomoraca.


    Verovanje u morske sirene i nepoznata morska bića nadprirodnih moći, postoje u mnogim kulturama sveta.Još su stari Sumeri, a kasnije i njihovi naslednici Babilonci, obožavali morsko božanstvo po imenu Enki (Oannes ili Ea), koje je na jednoj kamenoj fresci sačuvanoj do današnjih dana, prikazano u obličju - pola čovek, pola riba. Oni su doboko verovali da je Ea podučio čoveka umetnosti i nauci i stoga su mu svakog leta prinosili darove.
   Oni su doboko verovali da je Ea podučio čoveka umetnosti i nauci i stoga su mu svakog leta prinosili darove. Grčki pisac Lukijan iz Samosate u delu 'O boginji Siriji', tvrdi da je u Fenikiji vidio crtež semitske boginje Meseca, koja je predstavljena kao sirena: do pasa je bila riba, a od pasa žena! I Biblija pominje riborepo božanstvo u koje su verovali Filistejci, a koje se zvalo Dagon, a rimski pisac Plinije Stariji (23 - 79) ostavio je iza sebe ovu belešku:
    'U mogućnosti sam da pomenem mojim piscima rimske ronioce koji su posvedočili da su uz obalu Španskog okeana videli tritona, što svakim delom tela i u svakom pogledu savršeno podseća na čoveka...'
   Japanska je sirena, poznata pod imenom Ningyo. Vitkog je ribolikog tela, s glavom lepe žene i ljudima donosi sreću. U mitologijama Polinezije, Mikronezije i Melanezije pojavljuje se morsko božanstvo Vatea, s izgledom - pola čovek, pola dupin, a predanja američkih Indijanaca govore o postojanju dve vrste čudovišta: jedno su nazivali Nagas i imalo je telo kao zmija, a glavu kao čovek, a drugo Makara, bilo je - pola riba, pola sisar!
    U krajevima koje zapljuskuje Južno kinesko more i dan-danas se veruje u postojanje morskog čudovišta Haiho shang. Njegov je izgled odista neobičan: ima obrijanu glavu, snažnu muskulaturu i riblji rep. Za vreme olujnih nevremena napada i potapa brodove, a pomorce onosi u mračne morske dubine gde ih proždire!

   
    Ipak, prvi književni opis morskih sirena nalazimo u grčkoj mitologiji. Homer ih spominje u svojoj Odiseji. Prisetimo se: kada je prolazio pored Ostrva sirena, Odisej je svojim mornarima zapušio uši voskom kako ne bi čuli njihov božanski glas, koji neodoljivo privlači, opija i ubija. Istodobno, naredio je da ga čvrsto vežu za katarku kako ni sam ne bi načinio glupost i brod usmerio ka morskoj caroliji iz koje im ne bi bilo povratka.
    Kada se lađa našla nadomak legendarnog Ostrva sirena, začula se zvonka i umiljata pesma:

    Ne obazirući se na molbe Odiseja, koji je uistinu bio očaran zanosnom pesmom i iskreno zaželio zauvek slušati čarobne zvuke morskih ljubavnica, mornari ga privežu s još više konopaca i zaveslaju udvostručenom snagom. Tako je Odisej nakažnjeno slušao magičnu pesmu sirena, koja je svim drugim pomorcima donosila nesreću i kob.


    U augustu 1920. godine, mornari s broda Mary Gars, nedaleko od obala Nove Zemlje, videli su morskog čoveka, koji je kružio oko broda, uspuzao se na palubu i nekoliko trenutaka netremice zurio u zaprepašćene mornare...
    U svom fascinantnom epu 'Ilijada i Odiseja', Homer nigde detaljno ne govori o tome kako su izgledale sirene, ali iz grčke mitologije saznajemo da su ove morske zavodnice bile kćeri boga morskih čudovista Forkija i da su se, pod tim nazivom, najčešće podrazumevale dve vrste mitoloških morskih stvorenja, koja su imala različit fizički izgled. Jedna su bila - pola žene, pola ptice, a druga - pola žene, pola ribe. Ova druga stvorenja pominju se i pod imenom - morske nimfe!
    O sirenama su pisali i mnogi kasniji autori. Poznati je rimski pisac Ovidije (Publius Ovidius Naso, 43. pr.n.e - 17. n.e.) smatrao da su sirene rođene na plamtećim trojanskim galijama, gde su se - kako je pisao - 'brodske grede pretvarale u zelene kćeri mora'.
    Sirene se pojavljuju i u španskim, portugalskim, holandskim, skandinavskim, britanskim, nemačkim i afričkim mitovima i legendama, a u nekim irskim predanjima sirene žive na suvom tlu, pod morem, i imaju škrge, koje im omogućuju da kroz more doplivaju na kopno. Ta su tajanstvena morska bića, istovremeno, i muškog i ženskog pola. Dok su žene vitke, čarobne lepote i dok im niko ne može odoleti, muškarci su odvratni, imaju crvene noseve, svinjske oči, zelene zube i zelenu kosu.
    Iako je morska kreatura, koju pominje američki naučnik dr. Richard Carr, anatomski drugačija od legendarnih morskih lepotica (gornji je dio tela sličan ribi, a donji ljudskim nogama!), dr. Carr to ne smatra naučno neobjašnjivim:
    - U vodama se oko Floride - izjavio je novinarima - iz još neobjašnjivih razloga, evolucija odvijala na nešto drugačiji način. Prvo su se zadnja peraja pretvorila u udove i dobila izgled ljudskih nogu. Za mene je to i prirodno. Da bi postao vodozemac, a onda i biće koje je moglo ovladati kopnom, čovek je neminovno morao da prođe upravo takvu evoluciju!...
    No, to ništa ne znači, smatra američki biolog. U drugim krajevima naše planete, evolucija je mogla da bude i nešto drugačija. Konačno, to potvrđuju i mnogobrojna svedočanstva i uzbudljivi iskazi pomoraca o susretima s morskim sirenama.
Da navedemo neke od njih:


    Godine 1608. poznati engleski moreplovac i istraživač Henry Hudson (1550 -1611), po kome danas nosi ime jedna reka i jedno more u Severnoj Americi, dakle, čovek kome se može verovati, zabeležio je u svoj brodski dnevnik sledeći događaj:
    'Ovog je jutra jedan od naših saputnika, opazio nimfu. Na njegov poziv, došao je još jedan saputnik. U tom je trenutku nimfa doplivala blizu boka broda, promatrajući odozdo ljude. More se uznemirilo i okrenulo njeno telo: od pupka nagore, njena su leđa i grudi bili kao u žene; koza joj je bila biela; duga joj je kosa crne boje visila pozadi; nadolje idući videli su njen rep, nalik na rep delfina i prošaran točkicama. Imena onih što su je videli: Thomas Hiles i Robert Reiner.'

    Ništa manje upečatljiv opis susreta s tajanstvenim 'morskim zavodnicama', dala su dvojica francuska mornara i četiri crnca, koji su 23. maja 1671. godine plovili mirnim vodama otoka Martinique. Na njihovo veliko zaprepaštenje, iz vode je iznenada izronilo biće s licem i poprsjem mlade žene i vitkim, izduzenim donjim telom koje se završavalo skladnim - ribljim repom!
    Nekoliko godina kasnije, mornari s britanskog broda 'Kent' ugledali su u vodama Grenlanda čudno morsko stvorenje, koje je od glave do pojasa ličilo na čoveka, dok je drugi dio tela bio posut srebrnkastim krljustima.
    Početkom su 19. veka ribari s Hebridskog arhipelaga, u Atlantskom okeanu, koji broji više od 500 (ne)nastanjenih ostrva, videli mladu nimfu što se veselo igrala u moru. Čak je nekoliko ljudi pokušavalo doplivati do nje s namerom da je uhvate, ali ih je ona bez ikakve panike vešto izbegavala. Na kraju, jedan ju je ljutiti ribar udario kamenom i ona je nestala u moru. Nekoliko dana kasnije, more je na obalu izbacilo mrtvo telo mlade nimfe, koja je po nalogu šefa policije D. Shawa propisno sahranjena u drvenom kovčegu na lokalnom groblju. No, pre toga njeno je mrtvo telo detaljno pregledano i o tome je sačinjen službeni izveštaj:
    '...Gornji je deo tela morskog stvorenja velik kao u dobro uhranjenog deteta starog tri ili četiri godine, s nenormalno razvijenim grudima. Kosa je duga, tamna i sjajna, dok je koža bela, meka i nežna. Donji je deo tela kao u lososa, ali bez krljušti...'
    U augustu 1920. godine, mornari s broda 'Mary Gars', nedaleko od obala Nove Zemlje, videli su 'morskog čoveka', koji je kružio oko broda, uspuzao se na palubu i nekoliko trenutaka netremice zurio u zaprepašćene mornare kao da je želio nešto da im saopšti. Neki su od njih, kasnije, pričali da je to, zapravo, bila žena neobično lepog i privlačnog gornjeg dela tela.
    Krajem je 1731. godine, u vodama Nice, francuskog mondenskog odmarališta, uhvaćen je golemi morski pas u čijoj je utrobi, kažu, nađena ruka, koja je umnogome podsećala na čovečiju, ali je između prstiju imala razapetu kožicu. Svi su bili ubeđeni da je to bila ruka morske sirene koju je, negde u moru, napala i rastrgala morska neman.
    Ipak, minulih vekova, najveći je broj dramatičnih priča o morskim sirenama, dolazilo iz područja oko Crvenog mora. Ozbiljni moreplovci, istrazivači i naučnici nisu mnogo verovali u neobičnu legendu o ženi-ribi, ali su mnoge od njih zainteresovale sve češće i ubedljivije priče o devolikim morskim stvorenjima. Francuski novinar i istraživač Albert Bacad, jednoga je dana, bio u ribarenju s profesionalnim ribarima Saribom, Mohammedom i Sadlijem, Jermencima izuzetnog ribarskog iskustva i umeća. Bili su u blizini crvenomorskog ostrva Om Gamma kada je Mohammed uzviknuo:
     - Pogledajte! Žena u vodi drži bebu u naručju!
    Svi su pogledali prema mirnoj laguni, dok im se na licima ocrtavalo zaprepaštenje: ni stotinjak metara od njihovog čamca morska je sirena, doisata, mirno dojila 'mladunče'! Kada su okrenuli čamac i zaplovili u njenom pravcu, sirena je zaronila i više je nisu videli.

    Albert nikada nije bio sklon haluciniranju i ovaj fascinantni prizor više ga je zaplašio nego iznenadio. Nekoliko dana kasnije, pošto je prikupio obimnu dokumentaciju, otišao je do uglednog profesora hidrobiologije, dr. Henria Gohara i sve mu ispričao.


    Saslušavši priču gotovo ravnodušno, stari je naučnik mirno odgovorio francuskom novinaru da se i sam već poduže vremena bavi proučavanjem misterije morskih sirena i da mu nije teško objasniti što je Bacad vidio u Crvenom moru. Poveo je novinara u svoj radni kabinet i pokazao mu skelet koji je neobicno podsećao na ljudski kostur, ali se završavao - ribljim repom. Bio je to kostur vrlo retke morske ribe 'lamanten', koja je u Mediteranskom moru prvi put registrovana 1833. godine, a otkrio ju je nemački zoolog Edward Riefell.     Posle ovog otkrića, 'lamantena' više niko nije video punih stotinu godina. Tek 1942. godine zoolozi iz pomorske stanice u Ugradi našli su u pesku crvenomorske obale kostur morskog sisara s razbijenom lobanjom, koji je neobično podsećao na kostur morske sirene. Posle toga sva traganja su bila uzaludna, sve dok francuski novinar nije video sirenu u laguni crvenomorskog ostrva Om Gamma.
    U međuvremenu, okeanografi, novinari i istraživači beležili su izveštaje o susretima s tim tajanstvenim morskim bićima u vodama Atlantskog, Indijskog i Tihog okeana...
    Tako je 1947. godine neki ribar s hebridskog ostrva Mack pod zakletvom dao policiji iskaz da je, u noći punog meseca, opazio nimfu kako usamljeno sedi na nekoj morskoj steni. Kada je otkrila njegovo prisustvo, jednostavno je kliznula u more. Sličnu je priču 1978. godine novinarima ispričao i jedan filipinski ribar, a nekoliko meseci ranije, 20. decembra 1977. južnoafrički list 'Pretoria News' objavio je vest da je u jednom kanalu u luci Limbala otkriveno neobično morsko stvorenje, koje od struka nagore izgleda kao 'evropska žena, dok je ostali deo njenog tela oblikovan kao kod ribe i prekriven krljustima'!
    Priče o morskim lepoticama i dan danas golicaju maštu ljudi, a posebno mornara koji bi svakako želeli da se sretnu sa ovim tajanstvenim stvorenjima. Ali, tajna njihovog postojanja još nije odgonetnuta, a kad će i da li će uopšte biti, ostaje samo da se čeka.