vrh
Meni

Tajna Fantomskih Vojnika

   Duhovi još uvek ratuju... Svet materije i onaj tajanstveni svet duhova nekad zaranjaju jedan u drugi i međusobno se isprepliću. Na neke nama nepoznate načine entiteti iz duhovnog sveta nekada provire ovde kod nas, vide šta ima, a onda iznanada nestaju. Američko selo Getisburg ostao je uistoriji zabeležen kao mesto gde se odigrala velika bitka između vojski juga i severa u Američkom građanskom ratu. Ona nije posebno uticala na ishod rata, ali je po broju poginulih i ranjenih sa obe strane bila najkrvavija bitka njihovog građanskog rata.
 
      

    Posle trodnevne bitke ostalo je 51.000 mrtvih i veliki broj ranjenih. Ostalo je zabeleženo da stanovnici ovog mesta u vrelim junskim danima nisu mogli da se kreću bez maramica natopljenih mirisima. Danas Getisburg ima 2.400 stanovnika i poseduje reputaciju jednog od duhovima najposednutijih mesta na svetu i, kako se smatra, skoro svi njegovi stanovnici su imali neku vrstu paranormalnog iskustva, ili znaju nekoga ko je video duhove.
    Zdanje Bel Grouv je prelepa i obnovljena istorijska građevina koja, osim što je otvorena za publiku, služi i za brojne druge aktivnosti, pored ostalog i za nastavu iz raznih zanatskih veština. Priča kaže da je pre nekoliko godina jedan gospodin, koji se nikada nije interesovao za Građanski rat, niti je bio upoznat sa detaljima bitke koja se tu odigrala, ušao da sačeka svoju suprugu. Pošto je stigao ranije, krenuo je u obilazak unutrašnjosti zgrade, usput letimično bacajući pogled u prostorije pored kojih je prolazio.
    U jednom trenutku, dok je išao hodnikom, iznenadio se prizorom koji je video u jednoj sobi. U njoj je bilo mnogo ljudi u uniformama iz Građanskog rata, a njihova pažnja bila je usmerena na jednog konfederalnog vojnika koji je ležao na krevetu. Vladala je apsolutna tišina, a čoveku se učinilo da iz prostorije u talasima nadire nekakvo čudno osećanje tuge. Pomislio je da je u pitanju vežba glume ili proba za nekakvu predstavu, pa je posle izvesnog vremena produžio dalje.
    Ali, ni posle nedelju dana nije mogao da potisne tu scenu iz misli. Na kraju je potražio upravnika i pitao ga o kakvoj predstavi je toga dana bilo reči, jer je želeo da čestita reditelju na veštini kojom je obučio glumce. Na njegovo iznenađenje, upravnik mu je odgovorio da u Bel Grouvu takvih proba, niti glumačkih grupa - nema! Ipak, svedok koji je prisustvovao neobičnoj sceni, našao je objašnjenje da sigurno ima čudnih momaka koji uživaju da se oblače u uniforme iz Građanskog rata i da su se tu možda neopaženo uvukli radi svoj 'igre'. Mesec dana kasnije, isti čovek je sa suprugom ušao u knjižaru i za oko mu je zapala knjiga o Građanskom ratu. Prelistavao ju je i posle kratkog vremena, ukočio se od užasa! Pošto je na smrt prebledeo, supruga je pomislila da je doživeo srčani napad. Ali, on je drhtavom rukom pokazao na sliku u knjizi i rekao: 'To su dvojica od ljudi koje sam video te noći! Jedan od njih je ležao na krevetu, a ovaj je sedo pored njega'! Ispod fotografije je pisalo da su u pitanju Stiven Dodson Ramsije, čijoj smrti je bilo posvećeno poglavlje, a pored njega je sedeo Džordž Armstrong Kaster!

SABLASNI PORUČNIK

    U toku 1989. godine, u oblasti Savane sniman je film o Građanskom ratu, ua koji je bio angažovan veliki broj statista koji su nosili uniforme Konfederacije. Između snimanja, grupa od devet 'vojnika' našla se na pauzi u Fort Pulaski i  kako su na sebi imali vojničku odeću, usput su klimanjem glavama pozdravili jednog mladića u uniformi konfederalnog poručnika, misleći da je to kolega sa snimanja.
    Na iznenađenje momaka, poručnik im je strogim glasom nardio da se zaustave i propisno ga pozdrave, jer je njegov čin viši. Jedan od statista bio je revoltiran i progunđao je naglas: 'Šta on misli, ko je ? Nismo mi u službi'! Na to je poručnik postao veoma ljut i pozeleneo je od besa. Rekao je da njihova drskost neće biti tolerisana, ali da trenutno ne može ništa da učini, jer su napadi Jenkija stalni. Zatim je povikao: 'Pažnja! Nalevo krug'! To je učinio sa takvom silinom i ubeđenjem ,da se devetoro ljudi postrojilo i uradilo tačno ono što je zahtevao od njih. Zbunjeni. čekali su novo naređenje, ali ono nije stizalo. Kad su se okrenuli, arogantnog poručnika nije bilo ni od korova, kao da je u tren oka iščezao u vazduhu. Zagledali su svuda i tražili gde je mogao otići, ali bez uspeha. Verovali su da će 'šaljivdžiju' sresti među statistima ili glumcima narednih dana tokom snimanja filma, ali, to se nije desilo, bez obzira što su uporno pokušavali da ga nađu. Konačno su zaključili da su sreli - duha!
    Fantomski vojnici, tvrdi se, pojavljuju se veoma često u Getisburg koledžu, a jedna od najposednutijih zgrada je Pensilvanija Hol, podignuta 1837. godine. Za vreme bitke, zauzele su je konfederativne trupe i koristile kao vojnu bolnicu i stražarnicu. Studenti i osoblje koledža kažu da u izvesnim noćima ispod kupole viđaju figure vojnika kako hodaju napred-nazad.
    Opisi uniformisanih ljudi se razlikuju, ali se veruje da su u pitanju stražari koji su imali dužnost da obezbede generala Roberta Lija, ili da prenose poruke na bojno polje.
    List 'Nešenel Enkvajrer' nazvao je Kenmor jednom od pet najposednutijih kuća u Americi, a prema Gariju Normanu, glavnom arheologu koji istražuje to zdanje, ovde borave mnogi duhovi iz građanskog rata i događa se niz neobjašnjivih pojava. Jedna od osoba koja je imala bliske susrete sa prikazama u Kenmoru u toku poslednjih nekoliko godina je mlada dama po imenu Evelin Kilejl, koja radi kao volonter, pomažući prilikom arheoloških iskopavanja. Sebe smatra senzitivnijom od ostalih, pa joj se sve to češće događa.
    U toku jeseni i zime, Evelin i ostali saradnici provode mnogo vremena u podrumu, prosejavajući šljunak i čisteći predmete otkrivene otkopavanjem. Po njenom mišljenju, to dodatno uznemirava pokojnike, zbog čega se svetlo gasi bez razloga, kad nikoga nema u blizini prekidača, a i vrata podruma često se zatvore sama od sebe. U takvim prilikama, čini se kao da ih neko podupire sa druge strane i ne dozvoljava im da izađu, a ondaa se, isto tako iznenada, oslobađaju pritiska. Evelin se desilo da je ponela kofu sa prljavom vodom da bi je izbacila, i samo što ju je spustila pored sebe da bi otvorila vrata, nevidljive ruke su je prevrnule.
    Kilejlova je u nekoliko navrata videla i prikaze u podrumu. Prvi put je to bio magličast, lelujav odraz osobe koja je prelazila iz jedne u drugu prostoriju, a u drugom slučaju, viđenje je bilo zastrašujuće, o čemu ona priča: 'To je bilo jesenas, oko četiri popodne, u najmračnijem delu podruma. Pored zida sam videla tamni obris, visoku figuru sa ogrtačem preko ramena. To što je bilo tamo, jednostavno je stajalo i gledalo u mene. Zaključila sam da je u pitanju osoba u nekoj vrsti uniforme. Videla sam konture njegove glave, vrata i ramena, ali kad sam podledala dole, nisam mogla da vidim obuću'.
    Evelin, sleđena od užasa, pomislila je da je možda u pitanju vojnik kojem su noge bile amputirane, pošto je Kenmor u toku rata bio korišćen kao bolnica. Stajala je i posmatrala figuru nekoliko trenutaka koji su joj se, kaže, činili kao večnost, i tada je otišla dalje. Kad se vratila, avet je nestala, e evelin kaže: 'To je bilo veoma sablasno. Ja sam psihički osetljivija od drugih, ali moram da kažem da ljudi koji tamo rade ne žele da uđu u podrum. Oni se plaše'!

BUKA NA GROBLJU

    Najžešći sukobi i najviše stradalih uz toku bitke kod Getisbuga bilo je na Semeteri Hilu -Groblje na brdu, gde konfederalisti, uprkos naređenju generala Lija da istovremeno napadnuo oba krila vojske severnjaka, nisu uspeli da steknu prednost na bojnom polju. Zabeleženo je da je za samo pedeset minuta trećeg dana bitke od srtiljerijske vatre poginulo 10.000 vojnika! Njihova tela su po letnjoj žegi ostavljana da čekaju na sahranu, a mnogi tvrde da se taj zadah smrti i danas povremeno oseti duž obližnje ulice Baltimor, što je još jedan motiv više stanovnicima ovog mesta da pričaju o svojim iskustvima sa duhovima palih vojnika.
    U njih spadaju i problemi koje posetioci na ovom mestu imaju sa svojim kamerama koje iznanada i bez razloga otkazuju, a kad se udalje i ponovo ih uključe, funkcionišu bez problema! Priča kaže da je poznati fotograf Aleksandar Gardner snimao poprište neposredno posle bitke, i na njegov zahtev asistent je dovukao telo jednog mrtvog vojnika na mesto koje mu se učinilo pogodnim da napravi snimak. Od tada duh tog palog Teksašanina ometa snimatelje. Kao prilog ovoj tvrdnji navodi se skorije iskustvo jednog njegovog sunarodnika koji se glasno obratio sablasti, rekavši da je i on iz Teksasa i da je počestvovan onim što su Teksašani uradili tu, u toku bitke. Posle toga više nije imao poteškoća sa svojim spravama za snimanje!
    Drugom prilikom, noćni snimatelji su 1997. godine iza drveća čuli tutnjavu koja je nalikovala približavanju voza. Shvatili su da ne može biti voz, jer se pruga nalazila miljama daleko u suprotnom pravcu, čak iza grada. Tada je grmljavina počela da nalikuje na bubnjeve i koračanje velikog broja ljudi, a učinilo im se da čuju i frule. Obojica snimatelja zgrabili su kameru, zajedno sa stalkom ubacili je u prtljažnik i pod punim gasom pobegli ne zaustavljajući se sve do hotela u kojem su odseli! Kasnije su saznali od Marka Nesbita, lokalnog istoričara koji je i sam lovac na duhove i autor knjige 'Duhovi Getisburga', da pojava 'Muzičara Građanskog rata', kako ih ovde nazivaju, nije retka pojava u toj šumovitoj oblasti. U okolini nekadašnjeg bojnog polja, gotovo sve kuće su posednute duhovima, a u jednoj od njih, koja se naziva Hemelbagova, u noćnim satima može se čuti glas brigadnog generala Vilijama Barksdejla, koji povišenim tonom izdaje naredbe svojim potčinjenima, čak i danas, nakon toliko vremena otkad su utihnuli zvuci bitke kod Getisburga.

MARŠ FANTOMSKIH VOJNIKA

    Bio je početak maja i vetar iz Afrike pretvarao je kritsko leto u vreli pakao. Na severu ostrva, putem koji vodi prema Belim planinama, odakle se po lepom vremenu može videti Kipar, pa čak i Peloponez, kretao se karavan mazgi. Ali, umesto da skrene prema unutrašnjosti, turistički vodič male grupe Engleza koja se tu našla 1927. godine, nastavlja puteljkom uz obalu. Jedan od putnika, po imenu Gatri, na to ga je opomenuo, a ovaj mu je odgovorio:
   - Oprostite gospodine, ali mislio sam da biste voleli da vidite 'senke'.
   - Ne bih mario, ali u ovoj pustoši teško da ćemo ih naći -našali se Englez.
   - Mislim sasvim ozbiljno - uvređeno mu je vratio vodič. Možete ih videti uveče, nedaleko odavde, kod ruševina dvorca Franko Kasteli.. To je staro venecijansko utvrđenje. Pre više od sto godina tamo su se borili Grci i Turci. Bila je to strašna bitka i od tada se 'senke' vraćaju svakog maja...
   - I, šta rade? - upitao je Englez podsmešljivo.
   - Bore se.Mnoge među njima su ubijene ili ranjene.
   - Ah, da, vreme je da se malo odmorite, dragi moj Jami... u senci, naravno - podsmešljivo mu je rekao Englez.
    Ipak, odmarajući se malo kasnije dok su logorovali, Englez je, posmatrajući zalazak sunca, razmišljao o tome kako su na tim prostorima, još od doba kralja Minosa, u bitkama tekli potoci krvi... Da li bi se nešto od tih događaja moglo odraziti kroz vreme, pitao se, i odlučio da sutra odu da vide to mesto duhova.
    Rano, još pre zore, engleski turisti su krenuli na put. Ispitujući svog vodiča, saznali su da se 'senke' ponekad pojavljuju ujutro i da ih na Kritu zbog toga zovu 'Drusoliti' - Ljudi od rose. Englez Gatri, koji je bio inženjer po struci, nadao se da će, kada se vrati u London, imati šta da priča u svom klubu, a možda će i na Akademiji nauka održati predavanje o neobičnom meteorološkom fenomenu ili optičkoj varci, čiji će biti svedok i nepristrasni posmatrač.
    Stigli su na plažu koja je vodila prema dvorcu još pre nego što se razdanilo. Vodič Jami je poterao mazge prema malom zalivu, gde je plaža bila potpuno ravna, a na kilometar daleko videli su se razrušeni zidovi strare tvrđave i toranje koji kao da će pasti. Seli su na pesak da popiju kafu, a Englez je nakon toga sa prijateljem krenuo prema citadeli, dok se treći Englez zamotao u ćebe i zapalio lulu. Jami je upravo skinuo tovare s mazgi, kada je najdnom povikao:
    - Hej, vas dvojica! Tamo! Vidim ih - 'senke' idu prema vama!
    Englez koji je ostao, snažno je mahao svojim drugovima, ali oni, izgleda, nisu ništa videli. Kada su se vratili, zbunjeno je ponavljao:
    - Sada ih više ne vidim, ali siguran sam da nisam sanjao!
    I dok su sva trojica u iščekivanju posmatrali ruševine, sa strane, oko tri stotine metara od njih, dolazeći s istoka, pojavila se duga povorka oružanih ljudi!
    - Moj Bože, pa to je prava vojska! To nisu ni Turci ni Grci, pre bih rekao da su rimski legionari!
    - Mislite li da smo u opasnosti?
    - Ne! Pogledajte im noge kada ih podižu prilikom koračanja, kao da nestaju!
    - Ja sam u Africi video mnogo slučajeva fatamorgana, ali ovako nešto nikada! Pogledajte! Lepo se vide kacige i oklopi, a ratnici su jedni viši, drugi niži... I koplja im svetlucaju!
    - Moram to da vidim iz bliza!

    Englez je tražio da mu vodič dovede konja, a da se nešto čudno događa, videlo se i po tome što su životinje bile jako nervozne. Na to mu je vodič odgovorio:
    - Nemojte, 'senke' donose nesreću!
    Nakon toga je Englez odlučio da se fantomskoj koloni približi pešice. nekoliko minuta kasnije, njegovi drugovi videli su da prolazi kroz kolonu, a da ničim nije poremetio njihove prozirne redove. Nekoliko puta je mahnuo rukom, i dalje usred legionara u hodu, dajući znakove da i on vidi fenomen s mesta ne kojem je stajao.
    Sve je trajalo oko 15 minuta. Nakon toga su noge i trupovi prikaza postajali nevidljivi, i uskoro je od ratnika ostao samo po neki odblesak zraka izlazećeg sunca na koplju ili štitu.
    Ovaj događaj svog prijatelja Gatrija i dvojice njegovih prijatelja, zabeležio je kapetan Džon Benet, engleski parlamentarac i ratni dopisnik Tajmsa. On je sakupio izjave većeg broja svedoka, koji su potvrdili da se taj fenomen u ovom divljem predelu Krita redovno javlja svake godine krajem proleća. Da bi se i sam u njega uverio, sledeće godine, 17. maja, na plaži u blizini dvorca Franko Kasteli podigao je logor sa još četvoricom žandara, koje mu je dodelio guverner ostrva. Sredstva su mu bila ogradničena, pa je logorovao samo do 30.maja, a za to vreme 'Ljudi od rose' nisu se pojavili. Tri dana nakon što je otišao, videli su ih ljudi iz susednog sela i opisali fenomen gotovo na identičan način kao što je to učinio njegov prijatelj godinu dana ranije.
    Benet je zaključio da bi teško bilo poverovati da su svi svedoci lažovi, ili da jednako haluciniraju, a za privlačenje turista u to vreme na Kritu nisu baš mnogo marili. U to je ostao uveren pogotovo posle razgovora sa jednim popom koji je živeo sam u svojoj kućici kraj ruševina dvorca i dugo odbijao da bilo šta kaže o 'Drusolitima'. Tek u poverenju, da ne bi ohrabrio praznoverne i dovukao reke znatiželjnika, konačno je ispričao Benetu da je 'vojsku fantoma' video više puta i da je o svemu obavestio i kritskog nadbiskupa. Onda je nadbiskup i sam došao i uverio se u istinitost fenomena. Potvrdio je da prikaze defiluju pod oružjem i da se ponekad jasno mogu ralikovati njihovi činovi i zastave, da se uvek pojavljuju na istom mestu, kreću istim pravcem i da uvek dolaze prilikom izlaska ili zalaska sunca.
    Kapetan Benet ustanovio je da je i jedan od guvernera Krita, Psilakis, i sam video 'senke' još 1905. godine, a onda se dao na analizu jedne pretpostavke koja bi mogla da objasni ovaj fenomen. Da li bi prelamanje svetlosti u nejednako toplim slojevima vazduha moglo odnekud da prenese sliku neke folklorne priredbe? Teško, jer na Kritu se tada nisu održavale, Rodos je udaljen 300 a Afrika preko 600 kilometara, dok je plaža Franko Kosteli opkoljena Belim planinama visokim i do 2.500 metara. Da li je u pitanju optički fenomen koji nastaje usled pojave kapi rose u vazduhu prilikom izlaska ili zalaska sunca, zbog čega se i fantomski vojnici nazivaju 'Ljudi od rose'? Možda, ali otkud onda odeća iz starog doba, kacige, štitovi, koplja... A za tumačenje da je reč o kolektivnoj halucinaciji, Benet nije našao nijedan dokaz.

PRISUTNI U SVIM VREMENIMA

    Brojne vizije fantomskih vojnika zabeležene su gotovo u svim vremenima. U junu 1967. godine jedan konzervator iz Nacionalne biblioteke Francuske, Žan Pjer Segvin, u jednom članku objavljenom u 'Mondu' piše da je pronašao stotinak publikacija u kojima se spominje pojava oružanih trupa, ljudskih figura, ali i životinja. U jednoj od njih navodi se da su 11. septembra 1597. godine dve potpuno opremljene vojske u Sarlatu 'započele' veliku bitku. U Nemačkoj su, 27. januara 1795. godine, pred pedesetak osoba, koje su bile u polju, iskrsnule čete pešaka raspoređenih u tri reda i predvođena s tri oficira koji su nosili crvene zastave. Onda je trupa zastala i prvi red je opalio iz pušaka na seljake koji, međutim, nisu čuli nikakve zvuke pucnjave. Iznad tog reda vojnika podigao se vrlo gust dim, a kada se razišao, ugledali su na mestu pešaka, husare na konjima, koji su istog trena nestali. Scena se ponovila 3. februara oko 8 sati ujutro pred četiri stotine seljaka, od kojih su im najhrabriji krenuli u susret. Kada su stigli na messto pojave, nisu zatekli nikakav trag, ali su ih ostali seljaci, kao i u slučaju Gatrijevih prijatelja na Kritu, videli usred fantomskih vojnika u različitim uniformama. Još jednom, pojava se dogodila dvanaest dana kasnije pred tridesetak meštana.
    Parapsiholozi smatraju da postoji 'reverberacija' (odbijanje svetlosti) vremena, koja može biti vizuelna ili auditivna. Zbog nepoznatih okolnosti, slike i zvukovi iskrsavaju u našoj sadašnjosti kao da su negde zabeležene. Verodostojnost objašnjenja za takve fenomene noš nema, kao ni za slučaj dve mlade Engleskinje koje su 26. jula 1952. godine letovale u Normandiji, u blizini plaže gde su se devet godina ranije iskrcale savezničke trupe, tačnije odred kanadske kraljevske pukovnije, koji se pod kišom bombi borio do poslednjeg čoveka. Njih dve to tada nisu znale, ali su ih u toku noći probudili zvuci bitke. Doroti i Agnes Norton, terane refleksom iz rata, nisu smele da pale svetlo, već su u mraku slušale eksplozije koje su im se približavale.
Već je svanjivalo kada su odlučile da se sklone u podrum, ali pre nego što su su napustile sobu, znatiželja im je nadvladala strah, pa su izašle na terasu da vide šta se to događa. Videle su samo pustu plažu, ali zvuci su se još sledećih sat i po pojačavali ili jenjavali. Njihova zapažanja o događajima na plaži kasnije je sa stvarnim zbivanjima vremenski uporedio Hjudž Halet, kapetan koji je zapovedao kanadskom Kraljevskom pukovnijom i preneražen ustanovio da se sve faze potpuno slažu - što engleske turistkinje nikako nisu mogle znati u detalje!
    Jedno od najbizarnijih objašnjenja ovog fenomena u poslednje vreme pokušava da pruži Hari Martindejl. On je više od trideset godina nastojao da protumači događaj kojem je prisustvovao još 1953. godine u podrumima Nacionalne galerije u Jorku, u Britaniji, kada je ugrađivao u zgradi centralno grejanje i bušio rupu na podrumskoj tavanici.
    Martindejl je, tvrdi, odjednom čuo zvuk trube i nakon nekoliko trenutaka jedan rimski vojnik umarširao je u podrum i to - pravo kroz zid! Za njim je sledio drugi na konju, a onda i čitava četa vojnika. Zaprepašćeno ih je posmatrao, primetivši da su svi jednako odeveni, sa šlemovima koji su im dopirali do ispod brade, a od struka na gore imali su kožne vrpce spojene u prsluk. Nosili su suknjice i bili naoružani kratkim mačevima, a jedan vojnik je imao okrugli štit s ispupčenim grbom.
    Hari Martindejl kasnije je otkrio da ispod Nacionalne galerije prolazi stari rimski put, a merdevine na kojima je stajao bile su postavljene u rupu produbljenu do nekadašnje rimske kaldrme. To, po njemu, objašnjava zašto je ispeo da im vidi noge tek kada su zakoračili po rimskom putu. Prizore ili događaje koji su se odigrali na nekom mestu 'upija' kamen - smatra Martindejl. Prma tome, trenuci prošlosti se mogu reprodukovati kao na video traci, pa ih povremeno možemo čuti ili videti.
    Kamen na Kritu, kamena plaža u Normandiji, zdanja od kamena, najčešće stare kule ili zamkovi, u kojima se pojavljuju utvare - da li ova pretpostvaka ima osnova? Ali ko, ili šta odlučuje šta će kamen da 'upamti' i kada će ta sećanja reprodukovati?


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane