Naslovni baner
Home Dugme
Meni
Novo na sajtu
Omiljeno na sajtu

Tajna Drevnog Vavilona

   Mnoga razaranja i pustošenja potpuno su sravnila sa zemljom nekad najlepši grad na svetu. Ipak, ispod nivoa zemlje su pronađeni mnogi zapisi na klinastom pismu koji daju potpunu sliku ovog neverovatnog grada. Tajna njegovog nestanka, ipak, do dana današnjeg ostaje nerazjašnjena.

Osmeh gore Osmeh na lice:  

   Gotovo da nema nikoga ko barem jednom nije čuo za drevni biblijski grad Vavilon. Grad na Eufratu koji je u jednoj od mnogih epoha odigrao veoma važnu ulogu i dan danas predstasvlja simbol moći. Samo jedan primer na početku - današnja zgrada sedišta Evropske Unije građena je po uzoru na drevnu vavilonsku kulu.
    U zidinama Vavilona ispisano je čitavo jedno poglavlje istorije čovečanstva, a jedna njegova zagonetka ni do dana današnjeg nije otkrivena, što posebo inspiriše sve radoznale istraživače i avanturiste.
    Priča se da je 1396. godine, jedan mladi avanturista iz Bavarske, Hans Šilcberger, napustio svoj grad i odjahao nekuda na IStok. Otišao je da se za kralja Zigmunda bori protiv Turaka. Postati u to vreme zarobljenik značilo je jednog nogom već biti u grobu. Međutim, takva sudbina nije zadesila bavarskog viteza Šilcbergera, kako su ga naszvali kasniji istoričari.
    Ovaj momak se Turcima mnogo dopao, te su mu poštedeli život, koji je posle toga krenuo jednim sasvim novim tokom. Narednih 30 godina, vitez Šilcberger je služio brojne istočne vladare, turske paše i mongolske kanove, a potom se živ i zdrav vratio u Evropu i počeo da piše o svojim sećanjima. Glavni razlog tome što je ovaj avanturista ostao zabeležen u istoriji je taj što je on bio jedan od prvih Zapadnjaka koji je posetio Vavilon, tu drevnu metropolu, čije ima i danas u XXi veku izaziva pažnju i čuđenje.
    Vavilon je, slobodno se može reći, antička verzija gradova kakvi su danas Njujork, Pariz ili Berlin. Vavilonske viseće vrtove i Vavilonske kule zapadnjačka civilizaija je uvrstila među najveća svetska čuda. Ali, kako je izgledao taj drevni grad u vreme kada ga je posetio Šilcberger? Da li je tada taj drevni grad mogao pružiti neko posebno zadovoljstvo jednom mladom vojniku ili je to bio samo običan drevni grad, među mnogim u svetu. Čini se da nijedno od toga nije istinito. Krajem XIV veka, ponosni Vavilon, više nije postojao.
    Kako Šilcberger piše, nakon što je prešao na drugu stranu Eufrata, našao se među ruševinama drevnog grada, a otkrio je i čuvenu Vavilonsku kulu, što je prilično neverovatno. Celi grad je, po njemu, tada ličio na zapušteno groblje smešteno u sred Iračke pustinje. Jedini njegovi stanovnici bili su zmije, insekti i crvi. Dvesta godina pre Šilbergera, jedan španski Jevrej - Benjamin iz TOleda, doživeo je sličnu avanturu. Na svom putu obilaska jevrejske zajednice u Iraku, naišao je na ruševine Vavilona.
    Ćudljivi starozavetni prorok Jeremija, rekao je da će doći dana kada će Vavilon biti jedno veliko kulturno središte, te da će potom, što je više puta prorekao, grad doživeti propast, da će u njemu jedino ostati da žive pustinjske životinje, divlji psi i nojevi, i da kamen na kamenu neće ostati - 'I Vavilon će postati gomila, stan zmajevski, čudo i podsmeh da niko neće živeti u njemu'. OStale su i sledeće reči: 'Gospodine, ti si govorio za ovo mesto da ćeš ga zatrti da niko ne živi u njemu, ni čovek, ni životinja, nego da bude pustoš do veka' (Knjiga proroka Jeremije). Zapanjuje činjenica da su se ova proročanstva u potpunosti ostvarila.
    Kada je 1899. godine nemački arheolog Robert Koldevi počeo vršiti iskopavanja po drevnom gradu Vavilonu, na tom prostoru se na površini zemlje malo šta moglo pronaći. U blizini su se nalazila dva naselja, sagrađena od kamena koji je sakupljan u ruševinama grada. Jošp uvek nevešto, oči ovog arheologa nisu mogle da porepoznaju kontrole ove drevne metropole. Neki delovi grada ta da su bili i do dvadesetak metara ispod površine zemlje.
    Šta se u stvari dogodilo? Kako je ovaj divovski grad, koji je u jednom trenutku imao pola miliona, pa i više stanovnika, mogsao tako lako i brzo propasti? Kako su se ispunila Jerimijina proročanstva? Šta se to desilo u tom gradu.
    Da bismo odgovorili na ova pitanja moramo da se vratimo daleko u prošlost, u jedan svet koji više ne postoji. Tako, kada se o svemu dobro razmili, glavna uloga u celoj priči ne pripada gradu,već - reci. Reku na kojoj je ležao Vavilon prvo su zvali Peratu, dok je danas znamo kao Eufrat. Ova prelepa reka, koja od Armenije do Persijskog zaliva teče skupa sa svojim blizancem Tigrom, zaslužna je što se na ovom delu razvila jedna takva civilizacija kakva je bila vavilonska. Inače, današnji naziv tog područja - Mesopotamija, na grčkom znači 'između dve reke'.
    Prvi narod koji se ovde doselio bio je sumerski, dok su kasnije došli i brojni semitski narodi. Vavilon se prvi put pominje u jednom sumerskom dokumentu starom 4000 godina. Po njemu, Vavilon je bio naseobina srednje  veličine, bez nekog posebnog značaja i nije se mogao uporediti sa kulturnim centrima kakva je Niniva, čija prošlost seže 6000 godina u predistoriju, ili, recimo, jerihon, koji danas važi za najstariji poznati grad na svetu, a star je 10.000 godina.
    Ali, na koji način je onda Babilon postao toliko poznat? Najverovatnije je da se ovaj grad, kako se kaže, u pravo vreme našao na pravom mestu. Na istorijskoj sceni Vavilon počinje da blista u trenutku kada ga je osvojio amaritski kralj Sumuabum, koji ga je proglasio za svoju prestonicu. Amariti su bili jedno pljačkaško nomadsko pleme, kje je pokopalo veliko sumersko carstvo. Novi vladari su ovaj grad nazivali 'Vav-ili', što u prevodu znači - vrata Boga. Narednih stotinjak godina Vavilon se u istoriji pojavljujekao prestonica Amarita. Potom je u istoriji Vavilon kucnuo presudni čas, koji se uglavnom smešta u period između 1894 - 1830. godine pre naše ere, kada je na presto došao čovek velikih sposobnosti, koji je rivalska plemena između dve reke izmirio i stavio pod svoju komandu.
    Bio je to slavni Hamurabi, koji je za 38 godina svoje vladavine pokorio dobar deo južne Mesopotamije i proširio vvavilonsko carstvo.Za svoju prestonicu je izabrao Vavilon, koji je zatim prerastao u veličanstvenu metropolu, sa velelepnim hramovima, impozantnim javnim zgradama i ulicama, raskošnim gradskim kapijama i debelim gradskim zidinama koje su služile za odbranu.
    Raskoš Vavilona nije se mogla odbraniti samo ogromnom vojnom snagom, a nemalu opasnost predstavljao je njegov geografski položaj grada. Vavilon se nalazio na mestu gde se spajaju Tigar i Eufrat, mestu koje je bilo iealno za trgovinu, budući da su obe reke bile plovne. Doda li se tome činjenica da su se u blizini grada ukrštali svi važni putevi na Prednjem istoku, sve biva mnogo jasnije. Ne čudi onda ni činjenica da je Hamurabi grad pretvorio u važan privredni centar, čiji nivo godinama potom nije mogao dostići n ijedan drugi grad. Da bi regulisao odnose u carstvu, Hamurabi je izdao koplet zakonskih propisa, poznat kao 'Hamurabijev zakonik'.
    Ovaj zakonik, koji na žalost nije u celosti sačuvan, najstarija je zbirka zakona, a njegovi delovi uklesani na kamenom stubu, čuvaju se u Luvru. Od Vaviona iz vremena Hamrabija nije ostalo skoro ništa. Pretpostavlja ser, međutim, da vode Eufrata kriju brojne tajne u ovom gradu. A carstvo koje je ustanovio Hamurabi trajalo je nekih 200 godina. Potom dolazi jedna burna epoha osvajanja. Prvo su došli Hetiti, pa Kositi, Elamiti i na kraju su trijumfovali Asirci, semitsko pleme sa severa, čija je prestonica bila Niniva, grad u blizini današnjeg Mosula u Iraku.
    U to vreme Vavilon je više puta bio rušen i ponovo podizan. Posle svakog novog rušenja bio je sve jači i jači, kao da je hteo dokazati svoju nepobedivost. Jedan od znakova nepobedivosti Vavilona bilo je ponovno postavljanje statue boga Marduka na gradsku kapiju. Marduk je bio bog groma, ustanovljen u doba hamurabija. Njegov lik bio je izvajan u zlatu, u obliku staue. Vremenom, Marduk je posto zaštitni znak Vavilona. Svaki put kada bi grad Vavilon bio napadnut, statua Marduka bila bi uklonjena, a kada bi grad opet stekao nezavisnost, Mardukova statua bila bi vraćena na svoje mesto, kao znak trijumfa.
    Namirna vremena razaranja i propasti Vavilona započela su zalaskom starog carstva, u XVI veku pre nove ere i trajala su čitav jedan milenijum. Tako smo stigli do VI veka pre nove ere i premda smo prešli period od 1000 godina jošp nismo spomenuli ono što čoveku prvo padne na pamet kada se pomene Vavilon, a to su - Viseći vrtovi i Vavilonska kula. Dva svetska čuda koja više ne postoje. Već hiljadu godina nakon propasti prvog vavilonskog carstva, metropola Vavilon je oper stekla svoj sjaj i slavu. U 612. godini pre nove ere, godini od izuzetne važnosti za antičko doba, vladar plemena Kaldejaca, grčkog imena Nabupolasar, uništio je Ninivu. Sa ovom metropolom palo je i celo Asirsko carstvo. Nabupolasar je osnovao novo Vavilonsko carstvo i za njegovo središte odredio Vavilon. Godine 605. pre nove ere, kralj Nabupolasar je umro, a na presto je došao njegov sina Nbuhodonosor II, koji je vladao 43 godine i postao poznatiji od svoga oca. On je 586. godine uništio judejsku državu i njenu prestonicu Jerusalim, a Jevreje je odveo u ropstvo, takozvano - vavilonsko ropstvo.
    Pored ove mračne, Nabuhodonosor II je imao i svetlu stranu svoje vladavine. On važi za graditelja jedne blistave metropole, Vavilona, o kojoj grčki istoričar Herodot, sto godina kasnije piše kao o najlepšem gradu koji je čovek mogao da upozna. Vavilon u vreme Nabuhodonosora II, bio je najveći grad na Bliskom istoku i zahvatao je površinu od 7,5 kvadratnih kilometara. Broj njegovih stanovnika ostao je nepoznat, ali su arheolozi jedinstveni u mišljenju da je u gradu moralo živeti nege ko pola miliona stanovnika. U okviru grada tada su bila 53 hrama, 55 žrtvenika boga Marduka i 1300 oltara drugih bogova, više debelih zidova obloženih pečenom opekom koji su štitili grad od napadača.
    Unutar zidina postojale su 24 glavne ulice, a osam gradskih kapija bilo je vrlo strogo čuvano. Vavilon, koji je ležao sa dve strane Eufrata, prvi je grad koji je reku premostio kamenim mostom! Kada se gradu prilazilo sa severa, mogle su da se vie impozantne zidine sa stražarima, sa kojih se mogla kontrolisati okolina. Taj grad, koji je toliko puta u svojoj istoriji bio rušen i napadan, tako je na svakog posetioca, trgovca ili hodočasnika ostavljao utisak neuništivosti.
    Potom, u oči je upadao i veliki plavi dragulj, koji je bio smešten sred zidina koje su krasile gradsku glavnu kapiju. Tu je 575 životinjskih figura - lavova, bikova i zmajeva bilo isklesano u kamenu i sve su simbolisale Marduka i Ištar, bogove koji su bili zaštitnici grada. Nemački arhitekta i arheolog Robert Koldevi bio je srećnik koji je u ruševinama opustošenog grada pronašao neokrnjenu kapiju boginje Ištar i transportovao je u Berlin, gde se i danas nalazi u Pergamon muzeju, premda su se iračke vlasti ljutile i insistirale na svom pravu na ovu kapiju. Sledeće što se moglo videti bila je čuvena tvrđava, visoka 91 metar, koja je predstavljala pravi gifant. Herodot je rekao da je tvrđava imala osam nivoa, mada je imala samo sedam.
    Sve to se danas zna o Vavilonu u vreme Nabuhodonosora je to a je ovaj car od jednog grada napravio biser. Doveo je najbolje umetnike i arhitekte iz Sirije i Libana, koji su uskoro napravili grad iz snova. Nema sumnje da su svi delovi grada bili napravljeni tako da su mogli trajati dugo, dugo posle smrti cara. Obične kuće su bile napravljene od gline i cigle i služile su zaštiti od sunca. Za sebe je sagradio dve vladarske palate, jednu letnju i jednu zimsku. Čuveni Viseći vrtovi Vavilona krasili su jednu od njih. Na Eufratu je bio sagrađen i jedan pumpni sistem. Tu još treba pomenuti i Esagilu, Mardukov hram koji je više puta bio rušen i ponovo podizan, kao što je i njegova statua više puta uklanjana, a potom opet vraćana na svoje mesto. Grad je bio ispresecan ulicama, a pored jugozapadne kapije se nalazila i pijaca.
    Ono što je istraživač Robert Koldevi našao početkom XX veka bili su samo ostaci jednog neverovatnog grada koji je ovde opisan. Zašto je od njega samo ovako malo ostalo? Nabuhodonosor je Vavilon gradio od čvrstog materijala i on je, vrlo moguće, zbog toga kasnije počeo da tone u pesak. Iskopavanja su pokazala da je glavni građevinski materijal u celom regionu bila pečena cigla, a kamen je kasnije odnešen iz Vavilona i iskorišten u drugim gradovima Iraka.
    Zašto je taj grad, kao nijedan drugi ušao u istoriju. Da li je Vavilonska kula iz Starog zaveta kriva za sve? Da li je onda, Vavilon kažnjen zbog greha? Ni za to nema osnova. Proroci iz Starog zaveta nisu ga proglasili grešnim. Prava istina o ovom gradu verovatno nikada se neće ni saznati. Nauka kaže da su gradom nakon Kira II, Kserksa I i Saleukida, zavladali Antiohi koji nisu bili uspešni vladari. Vavilonski naučnici tada napuštaju prestonicu, koja postepeno, ali sigurno, tone u prvim vkovima naše ere.
    Postoji prihvaćena i raširena simbolika Vavilonske kule. Reč Vavel dolazi od korena Vll, koji znači - pobrkati. Tako, Vavilonska kula simbolizuje zbrku. Uobražen čovek se uzdiže prekomerno, iako ne može uzdići svoju ljudsku uslovljenost. Nedostatak njegove ravnoteže dovodi do opšte zbrke, kako na zemaljskom tako i na božanskom planu. Biblijska priča o Vavilonu nalazi se na kraju poglavlja koja se odnose na početke čovečanstva. Na završetku prve faze istorije čovečanstva, koja je obeležena osnivanjem velikih kraljevstava i velikih gradova, priča o Vavilonu predstavlja u stvari neku vrstu zaključka. Priča o Vavilonskoj kuli pokazuje koliko jedna nacionalistička oholost i idolatrija mogu da unište ljudsko društvo i kao mogu da donesu propast. Vavilonska zbrka je kazna za kolektivnu tiraniju.
    Ne poričući u toj kataklizmiu božansko posredovanje, moguće je pomisliti da bi vrhobni Bog u ovom slučaju bio objava čiste pravde, izraz ljudske svesti koja se pobunila protiv despotizma.
Vic Ovog Dana
Verovali ili ne
Jeste li znali ovo?
Ludi svet
MoLitva dana
Testiranje Refleksa
Testirajte Reflekse