Tajanstveni Fenomeni - No 45

    Istovetnosti u atentatima na Abrahama Linkolna i Džona F. Kenedija u praom smislu zapanjuju i svaki razuman pokušaj objašnjenja je potpuno nemoguć. Kao da su se oba događaja odigrala po istom scenariju, čiji je original bio napisan pre više od jednog veka, a onda posavremenjen, samo sa drugim učesnicima. Pri tome nije odstupljeno čak ni u pojedinostima, mnogim imenima, godinama, funkcijama, redosledu događanja i ostalom.

    Jedino objašnjenje svih tih podudarnosti je puka slučajnost, ali njih je toliko da prosto zbunjuju i zastrašuju, jer kao da daju naslutiti da se nešto poigrava sa stvarnošću. Ponovila se svaka sitnica, uključujući porodične tragedije i predsedničke stavove, što zapravo dopunjava najizrazitije istovetnosti u jedinstvenu celinu.
■ Linkoln je izabran za predsednika SAD po drugi put 1860. godine, a Kenedi 1960. godine
■ Obojicu je pogodila porodična tragedija - Linkolnu je umro sin Vilijam, a Kenedijeva supruga Žaklina je izgubila dete u 7. mesecu trudnoće
■ Oba predsednika su se zalagala za građanska prava Crnaca i zamerala američkim privrednicima - Linkoln, jer je proglasio ukidanje ropstva, a Kenedi kada je odlučio da poveća cenu čelika.
■ Bili su protiv toga da ih okružuju pripadnici obezbeđenja.
■ Za Linkolnovog telohranitelja Džona F. Parkera je utvršenoi da je neposredno pre atentata otišao u obližnju kafanu da nešto popije, a za devet agenata iz Kenedijeve pratnje da su u noći pre putovanja u Dalas, svratili na piće, mada su im propisi to strktno zabranjivali.
■ Oba atentata su se dogodila u petak.

■ Hici su odjeknuli pritajeno.
■ Atentati su se odigrali u prisustvu predsednikove supruge, zvaničnika,p ratnje i mnogo ljudi, a zadobijene rane su bile smrtonosne.
■ Samo su Linkoln i Kenedi podlegli ne dolazeći svesti posel kratkog vremena, dok su svi ostali američki predsednici, na koje je u međuvremenu bio izvršen atenta, umrli nakon nekoliko dana.
    Možda ovo deluje nimalo neuobičajeno, ali zapanjujuće pojedinosti tek slede.
■ Linkoln je ubijen u vašpingtonskom pozorištu 'Ford', a Kenedi dok se vozio u automobilu 'Ford'. Obojicu je metak pogodio u potiljak. Linkolnov sekretar se prezivao Kenedi, a jedna od Kenedijevih sekretarica prezivala se Linkoln! Pričalo se da je sekretar odvraćao Linkolna da te večeri ide u pozorište, a sekretarica Kenedija da putuje u Teksas, jer su imali čudna predosećanja.
■ Odmah posle atentata dužnost predsednika SAD su preuzeli potpredsednici, što je i razumljivo, ali su se u oba slučaja oni prezivali Džonson! Linkolnov naslednik Endrju Džonson rođen je 1808. godine, a kenedijev Lindon Džonskon 1908. godine.
■ Linkolnov ubica Džon Vilkis But rođen je 1830. godine, a Li Harvi Osvald, koji je zvanično proglašen za atentatora na Kenedija, 1930. godine. But je ubio Linkolna u pozorištu 'FOrd Theatre' i pobegao u obližnje skladište, Dok je Li Harvi Osvald pucao na kenedija iz skladišta i progonjen od policije pobegao u bioskop čiji je naziv bio 'Texas Theatre'.
    Oba atentatora, i But i Osvald, ubijeni su pre nego što im je suđeno. Buta je jedanaest dana posle atentata pronašao vojni odred na farmi u blizini Bovlinj Grina i prilikom hapšenjaa je bio smrtno ranjen metkom koji je na njega ispalio Boston Korbet. Osvalda je, pak, prilikom odvođenja iz gradskog u okružni zatvor smrtno ranio Džek leon Rubi. Obojica su, i But i Osvald podlegla posle nepun čas. Korbet je ubistvo Buta objasnio rečima da se nije mogao suzdržati da ne osveti voljenog predsednika, a potpuno isto je govori i Džek leon Rubi u istrazi i kada je kasnije izveden pred sud.
    U oba slučaja postoji velika sumnja u njihovu pravu nameru zašto su ubili atentatore. Jednostavno, svedočenje atentatora sigurno se nekome ne bi svidelo. Inače, posle smrti predsednika Linkolna, njegov sin Robert je sređivajući očeve spise, spalio mnoga pisma, među kojima i ona za koje je izjavio da ne bi imalo smisla ih objaviti. To u mnogome podseća na stav porodice Kenedi, odnosno samo njegovog brata, koji se zvao Robert, a ubijen je u atentatu 1968. godine, dok je bio kandidat Demokratske stranke za predsedničke izbore 1970. Najviše, ipak začuđuju podudarnosti iskazane u brojčanim poređenjima imena i godina:
■ Linkoln je rođen 12. februara 1809. godine, a Kenedi 29. maja 1917. i horoskopi im se razlikuju, ali je zato podudarnost u numerološkom zbiru godina, jer je 1+8+0+9 jednako 18, isto kao i 1+9+1+7.
■ Prezimena (original engleski) Lincoln i Kennedy sadrže sako po 7 slova, a u imenima njihovih naslednika, Andrew Johnson i Lyndon Johnson je po 13, a u atentarovim John Wilkes Booth i Lee Harvey Oswald je 15, dok je u imenima njihovih ubica, Jack Leon Ruby i Boston orbet po 12.
■ Pravo ime i prezime Džeka Leona Rubija je zapravo Džakob Rubenštajn. Međutim, zajedno sa braćom Karlom i Samom, još 1947. godine je odlučio da zatraže zakonsku promenu prezimena uz objašnjenje da je predugačko i da se prilikom izgovora slabo razume i brzo zaboravlja, a osim toga da ih svi zovu skraćeno Rubi. Džakob je iz istih razloga zahtevao i promenu imena u Džek, a srednje Leon je uzeo kao uspomenu na prijatelja Leona Kuka koji je nastradao u obračunu prilikom svađe sa sindikalistom Džonom martinom 1940. godine. A, upravo te promene su doprinele da u podudarnostima broja slova u svim imenima i prezimenima glavnih učesnika u događanjima oko atentata na Linkolna i Kenedija ne bude ni jednog izuzetka.
■ Takođe, naziv mesta na kojem je uhvaćen But, Bowling Green, i bioskop u kome je uhapšen Osvald, Texas Theatre, imaju jednak broj slova, po 12.
■ U dalaskom listu Dalas Morning Njuz, toga jutra je objavljen članak pod naslovom 'Dobro došli gospodine Predsedniče' uokviren debelom crnom linijom tako da je izgledao kao čitulja. U redakciji su bili zaprepašćeni, jer su to zapazili kada je list već bio u prodaji, pa više nisu mogli ništa uraditi da bi to uklonili.
    Uoči dolaska Kenedija u Dalas, blizu Hal avenije i Centralnog ekspresnog autoputa, bio je podignut veliki transparent sa natpisom 'Pokrenite postupak protiv Erla Varena'. Odnosio se na predsednika Vrhovnog suda SAD sa kojim građani Dalasa nisu bili najzadovoljniji. Nekoliko dana kasnije, imenovan je za predsednika Predsedničke komisije za istragu povodom ubistva Kenedija. U objavljeni izveštaj, iznet u 26 debelih knjiga, mnogi su izražavali sumnju da je dosta toga prećutano, pa zahtevali novu istragu, na koju kao da se odnosio i taj transparent.
    Ne ukazuje li sve ovo zajedno da koincidencije ne treba shvatati i objašnjavati kao puku slučajnost? U atentatima na Abrahama Linkolna i Džona F. Kenedija, toliko je neverovatnih podudarnosti da predstavljaju pravi izazov za istraživanje.

    Izgeda da su prestupne godine na najgorem glasu u Španiji. U toj zemlji, prestupnim godinama posvećeno je 20-tak izreka, kao što su, na primer: 'Godina prestupna, godina kobna', 'Godina četvrta, godina zla' i među najgorima 'Prestupna godina duga, ili glad ili kuga'!
    Kada su već toliko opsednuti prestupnom godinom, jedan njihov astronom kaže: 'Kalendar je stvar dogovora, način merenja vremena koji je prihvaćen u nekoj zajednici, a svaka zajednica može da ima sopstveni kalendar.' Sve to je ilustrovano na primeru 1980. godine, koja je za Jevreje 5740. godina, a za muslimane 1400. i deo 1401. godine. Ispada da prestupne godine ima samo hrišćanski svet i to pretežno zapadna civilizacija, jer se drži sistema koji je uveo Julije Cezar - julijanski kalendar, a potom ga je nešto izmenio papa Grgur XIII - gregorijansi kalendar.

    Julijanski kalendar zamislio je grčki astronom Socigen iz Aleksandrije, polazeći od pretpostavke da je Zemlji potrebno 365 dana i šest časova da bi se okrenula oko Sunca. Mađutim, taj račun nije sasvim tačan, jer treba dodati i nekoliko minuta koji se posle hiljadu godina nakupe na šest i po dana. Da bi to ispravio, papa Grgur XIII jednostavno je naredio da posle srede 4. oktobra, bude četvrtak 15. okrobra, čime je premostio deset dana! Ujedno je papa naredio da sve godine deljive sa 4 budu prestupne, a da godine koje se završavaju sa dve nule budu prestupne samo ako su im stotice deljive sa 4.
    Periodičnih ispravki ima i u drugim kalendarima, u sunčevo - mesečevom, kao kod Kineza i Jevreja, odnosno mesečevom, kao kod muslimana. Islamski kalendar, na primer, ima godine od 354 dana i druge - od 355 dana. Građanski kalendar Asteka sastojao se od 18 meseci po 20 dana, što znači 360 dana, a ostali pet dana nazivani su - prazni dani. Njih nisu ni imenovali, niti brojali, ali tada nisu palili vatru, niti trgovali, uzdržavali su se od fizičke ljubavi i prestajao je rad.
    Godine 44. pre naše ere, 15. marta, ubijen je Julije Cezar ispod Pompejevog kipa u rimskom Senatu. Godine 1556. dana 24. januara, zatresla se zemlja u kineskoj pokrajini Šensi i u tom najkatastrofalnijem zemljotresu koji je istorija zabeležila, poginulo je 830.000 ljudi! U noći između 14. i 15. aprila 1912. godine, potonuo je Titanik posle sudara sa ledenom santom. Sa njim je na dno otišlo 1517 putnika i članova posade. Iako ih razdvajaju vekovi, ova tri datuma imaju nešto zajedničko - februar je tih godina imao 29 dana, to jest, to su bile prestupne godine.
    U mnogim narodima postoji verovanje da su prestupne godine vesnik nesreće. Tada se beleže zemljotresi, poplave, erupcije vulkana i druge prirodne katastrofe. Možda bi se zemljotresi mogli smatrati nekakvim dokazom, jer od 67 velikih potresa u doba od kada brojimo godine, čak 26 ih se dogodilo prestupnih godina, što je više nego što im sleduje po zakonu verovatnoće. Neki tumači pokušavaju da u ovom slučaju povežu prestupn godine i Sunčeve pege, za koje se zna da su u nekoj vezi sa seizmikom, ali čvrših dokaza nije bilo.
    I u našim krajevima postoje neke poslovice o prestupnim godinama, koje su skoro pa zaboravljene. Tako se nekada govorilo: 'Prestupne godine troši novce na ovce, a na njivu ih ne bacaj', pa onda, 'Prestupne godine, ni mrsa, ni trsa' ili 'Prestupne godine, ni u košu ni u kaci'. Ima naravno podataka koji govore u prilog teoriji o zlokobnim prestupnim godinama. Tu bi na prvom mestu bio zemljotres u Agadiru 1960. goidne, u kojem je bilo 12.000 žrtava. Dogodilo se baš tog ukletog dana, 29. februara. Ali, zato su poplave bile veoma retke prestupnih godina, da bi jedne izrazito neprestupne 1931. godine, Žuta reka u Kini poslala u smrt 3 miliona i 700 hiljada ljudi.
    Kada je reč o 29. februaru, zbog koga i postoje prestupne godine, treba se setiti i nekih njegovih darova čovečanstvu. Toga dana se, na primer, rodio slavni kompozitor Rosini, a nekog drugog 29. februara, smaknut je u Versaju zloglasni Landri kome je bilo dokazano ubisto 11 žena, pa to i nije bila tako loša vest u Francuskoj. Pomenutog februarskog dana neke druge godine, čuveni španski pisac Blasko Ibanjez imao je zakazan dvoboj sa nekim poručnikom službe bezbednosti. Onaj je prvi opalio i metak bi bio smrtonosan da ga nije zaustavio svežanj ključeva na piščevim grudima, ostavljajući mu samo modricu na telu.
    Zabeležen je i jedan 29. februar obavijen tajnom, kao što i priliči jednom tako tajanstvenom danu. Naučnici smatraju da je ta pojava bila izazvana spajanjem snežnih oblaka sa onima koje su, uz pesak iz Sahare, naneli južni vetrovi. Neki su, međutim, spremni da poveruju u neka magična objašnjenja, jer j u pitanju datum koji sa sobom nosi nešto magijsko. Prestupne godine nisu bile posebno okrutne prema ljudima na moru. Ako se izuzme 1912. godina kada su pomorkse katastrofe doživeli 'Titanik', španski brod 'Prinsuipe de Astrurijas' - 500 mrtvih i japanski 'Kičemaru' - 1000 poginulih, od 87 zabeleženih brodoloma sa više od 30 žrtava, samo ih je 20 bilo u prestupnim godinama i ne ubrajaju se u najtragičnije.
    Slična je situacija sa velikim eksplozijama. Tu rekord drži luka Halifaks u Kanadi u kojoj je 1917. godine bilo 1645. žrtava. Tragično je bilo i u Kantonu, u Kini, 1845. godine kada je izgorelo pozorište i u njemu više od 1600 posetilaca, pa ispada da su prestupne godine bile čak nešto bolje od onih sa uobičajenim brojem dana. Bilo je i nekih izuzetnih prestupnih godina, kakva je na primer. 1492. godina, kada je otkrivena Amerika ili 1804. godina kada je krenula prva parna lokomotiva. Prestupne 1868. godine stvorena je prva plastična masa, a 1940. godine, čovečanstvo je dobilo - penicilin.
    Šta nas očekuje u budućim prestupnim godinama, ostaje da čekamo, pa ćemo videti.

    Znamenitosti i spomenici Vašingtona predstavljaju simbole političke moći, ali ipak, u nekim noćima, kada duž belih fasada i mermernih stubova padaju senke, ponekad kao da niče sasvim drugačiji Vašington. Tada poznate građevine gube svoj sjaj i u zloslutnoj tami dobijaju izgled mračnih mauzoleja, a neki tvrde da baš u to vreme tu lutaju priviđenja, obnavljajući stara sećanja.

    Više od dvesta godina tu se pričaju priče o nespokojnim duhovima i osvetoljubivim fantomima. U neke natprirodne priče umešani su i nekadašnji moćnici ovoga sveta a u druge, oni ugnjeteni i zaboravljeni. Gotovo od istog onog časa kada je Džorž Vašington položio kamen temeljac Kapitola, zagrada obiluje fantomima. Moguće je da je prvi od njih duh zidara koji je zazidan u utvrđeni zid tokom gradnje. Kako kaže legenda, taj čovek nije platio plkladu koju je izgubio od tesara i ovaj ga je zazidao koristeći se njegovim alatom.
    Očevici svedoče da su u Kapitolu  stalno nastanjeni duhovi predsednika Kvinsija Adamsa i Džjmsa Garfilda, zatim neznani vojnik iz I Svetskog rata, a verovatno da najčešće posećuju Kapitol dvojica bivših senatskih spikera, Džozef ž. Kenon i Čemp Klark. Zakleti politički protivnici, oni su se sudarali u sali za sednice, kada je Klark, lider frakcije progresivnih demokrata, stao na čelo žestoke pobune svoje partije protiv konzervativnijeg Kenona. Iako im je u životu uspelo da na kraju usklade svoje stavove, neki pretpostavljaju da njihove razmirice besne i u onostranom svetu.
    Tamne mrlje na mermernim stepenicama galerije Kapitola označavaju mesto jednog ubistva i najuzbudljivije kapitolske tajne. Ova čudnovata priča je počela u zimu 1890. godine kada se kongresmen iz države Kentaki, Vilijem Tolbi, u gnevnom raspoloženju sudario sa novinarom Čarlsom Kinkejdom. Tolbi, razgnevljen uvredljivim člankom koji je novinar objavio, zahtevao je izvinjenje i demant. Ipak, novinar nije hteo a se izvini i izvadivši pištolj, ubio je kongresmena. I do dana današnjeg, kažu, ružne bledocrvene mrlje Tolbijeve krvi vide se na stepenicama gde je on pao. Tokom niza godina čistači su pokušali da ih izbrišu, ali - bezuspešno. Radnici kapitola se kunu da su čuli kako Tolbijev duh luta mestom zločina i čak i sada, kada neki novinar stupa na glatkom mermernom stepeništu, Tolbijev duh kao da se sprema na osvetu.
    I Bela kuća ima svoje fantome. Duh Abrahama Linkolna, kako kažu, ponekad šeta salama, a Tomas Džeferson vežba sviranje na violini u Žutoj ovalnoj sali. Gotovo 150 godina iz elegantne Kraljičine spavaće sobe čuju se zvuci grlenog smeha. Među ostalim nameštajem, tamo je smešten krevet sa baldahinom na četiri stuba, koji je pripadao Endrjuu Džeksonu, a neki smatraju da tako može da se smeje samo on. Predsednik Džekson umao je reputaciju opakog čoveka. Njegovo udvaranje lepoj ženi jednog oficira iz kabineta izazvalo je skandal i oficirovu ostavku. Očigledno da je taj skandal mučio Džeksona i u zagrobnom svetu. Dvadeset godina posle predsednikove smrti, koja se dogodila 1845. godine, Meri Tod Linkoln tvrdila je da čuje kako duh govori ružne reči i teškim koracima šeta po sobi. Ne tako davno, Lilijan Rodžers Parks, koja je 30 godina radila kao sobarica u Beloj kući, pričala je o susretu druge vrste. Kada je našto vezla na pokrivaču u Kraljičinoj spavaćoj sobi za vreme Ajzenhauera, osetila je 'nešto' u blizini. Ona kaže: 'Osetila sam nešto hladnjikavo, ali nisam imala hrabrosti da ga pogledam. Teško je to objasniti. Izašla sam iz sobe i vez na pokrivaču sam završila tek tri godine kasnije'.
    Godine 1921. pošto je proveo dve godine na dužnosti predsednika, oboleli Vudro Vilson preselio se u vilu nedaleko od rejona ambasada. Mirno je provodio vreme, lagano je hodao oslanjajući se na štap, čitao knjige i novine, često razmišljajući zog čega je izgubio bitku u Kongresu, ne postigavši stupanje SAD u Ligu naroda. Njegovi bliski saradnicu su govorili da su bivšeg predsednika mučile krize pamćenja. Vislon je umro pošto je u vili proćiveo svega tri godine, ali pretpostavljaju da njegov duh nastavlja da boravi tamo. Kućepazitelj njegove vile, sada muzeja, rekao je da je čuo lagani korak muškarca sa štapom koji se penje stepenicama, dok su drugi čuli prigušene zvuke muškog plača.
    Vilsonovo priviđenje viđeno je samo jednom. Spremačica je, kada je jednom ušla u spavaću sobu, primetila figuru sa naočarima koja je sedela u omiljenoj predsednokovoj stolici na ljuljanje. Uplašena, zažmurila je, pa onda opet ponovo pogledala. Figura je nestala, ali se prazna naslonjača i dalje ljuljala napred naza. Martovske noći 1820. godine, Stiven Dekatur, najpoznatiji heroj američkih pomorskih bitaka, stajao je sumorno zamišljen pored prozora u svojoj kući u Vašingtonu na trgu Lafajet. Pošto je prošao kroz četiri rata, Dekatur je mislio da su za njega sve bitke završene. Ipak, sledećeg dana predstojao mu je iznuđeni dvoboj sa pomorskim oficirom kofa je nekada spasao vojnog suda. Oficir je optužio Dekatura da je zbog njega izgubio karijeru i doveo svađu do strašnog raspleta.
    Pred samo svitanje Dekatur je izašao iz kuće na zadnja vrata, a u crnoj kutiji je nosio pištolj za dvoboj. Posle nekoliko sati prijatelji su ga doneli kući smrtno ranjenog. Umirući, Dekatur je patio zbog toga što mu je kraj života bio tako besmislen i rekao je: 'Da sam umro za otadžbinu, ne bih se toliko mučio'. Prošla je godina i čulo se da je tužni Dekaturov duh viđen kako stoji pored prozora, kao i one noći pred pogibiju. Prozor je zazidan, ali ipak su prolaznici viđali na tom mestu prozračnu figuru koja je tužno gledala napolje. Drugi očevici posmatrali su figuru ako kroz zadnja vrata napušta kuću, kao Dekatur svog poslednjeg jutra. Kažu da je sablast u rukama imala crnu kutiju.
    Prekrasna kuća koju je 1800. godine podigao pukovnik Džon Tejlou, 'Oktagon', postala je poprište romantične tragedije. Nekoliko godina posle preseljenja porodice u kuću, jedna od njegovih kćeri, na veliko pukovnikovo nezadovoljstvo, zaljubila se u britanskog oficira. Uprkos ćerkinim molbama, Tejlou je čak odbio da primi Engleza u kuću. Jedne noći, nakon žestoke prepirke u kojoj devojci nije uspelo da ubedi oca, ona je, očajna, sa svećom ustrčala stepenicama u svoju sobu, a sledećeg trenutka ukučani su čuli prodoran krik, a zatim užasan tresak. Izletevši, Tejlou je spazio beživotno telo svoje ćerke kod podnožja spiralnioh stepenica. Od toga vremena, trospratne stepenice Oktagona navodno posećuje sablast. Viđene su treperave senke, kao od sveće, kako se lagano kreću naviše, a kroz nekoliko trenutaka čuju se ženski krik i tup udarac. Na mestu pada niko ništa nije osetio niti video, osim  mračne tišine i čudne hladnoće.
    U senovitoj žumici na groblju Rok krik, najstarijem u Vašingtonu, nalazi se jedna od najinteresantnijih skulptura u gradu. Krupna bronzana figura, niti muška niti ženska, bez natpisa i datuma. Plašt sa kapuljačom pokriva nespokojno lice večnom senkom, skrivajući opuštene oči. Statua koja izaziva uznemirenost čudan je spomenik Marijani Adams, čija je smrt pre više od jednog veka odbnovila jedan od vašingtonskih skandala. Marijan, supruga poznatog istoričara Henrija Adamsa, potomka predsednika Džona Adamsa, bila je tiha žena koja je posedovala oštar um i široko obrazovanje. Henri Džejms nazivao ju je intelekrualnom gracijom. Decembarske noći 1885. godine, Adams, vrativši se kući, ugledao je ženu kako sedi bez svesti pored kamina. Pozvali su lekara, ali bilo je kasno. Počele su da se šire glasine. Iako je gospođa Adams bila slabog zdravlja, smrt je ipak bila neočekivana i opšte je mišljenje bilo da je izvršila samoubistvo.
    Henri Adams ništa nije govorio o okolnostima pod kojima je njegova supruga završila život, ali statua koja je po njegovoj želji krasila njen grob izazvala je još više priča. Mnogi su bili iznenađeni  čudnom činjenicom - skulptura nije bila ni malo slična gospođi Adams. I stvarno, Adams je naložio skulptoru, popularnom Ogastesu Sent Godensu, da, kaku mu je rekao 'ne preduzima nikakve pokušaje da bi je učinio razumljivom za obične umove'.
    Da li je razumljiva zamisao ovaploćena u statui ili ne, ali kod svih koji su je videli javljalo se nesavladivo osećanje tuge i hladnoće. Iako je skulptor svoj rad nazvao 'Tajna onostranog', statua je poznatija pod jednostavnim imenom 'Tuga'. Neki, koji su sedeli ispred figure sa kapuljačom, govorili su da im se činilo kao da tužne oči nekada kao da ožive. Drugi, sedeći usamljeni u suton, tvrde da im je na javi prilazila krhka žena tužnih očiju odevena u stilu kraja XIX veka.

    Drevni zoroastrički spisi predskazuju niz kataklizmičkih dogđaja na zemlji u XXI veku. Da li Antarktik predstavlja neku vrstu 'adskih vrata'?
    Kosmonautika i genetski inženjering pokušavaju da se što dalje probiju na jug, sve do Južnog pola. Za zemljinu kuglu u celini biće to 'početak kraja', talas razornih zemljotresa, čak i u onim sizmički bezbednim regionima. To će značiti propast trećine stanovništva planete Zemlje. Otprilike ovakava upozorenja mogu da se nađu u proročkim knjigama zoroastrijanaca - Zoroaster je grčko ime za Zaratustru, učitelja mudrosti kod starih Persijanaca i osnivača jedne dualističke religije 8,5 vekova pre Hrista. Po njegovom učenju postoje dva principa, dva duha: dobri duh - Ormuzd i zli duh - Ahriman. Ormuzdu pomažu šest dobrih duhova, a to su: Sistina, Dobrota, Mudrost, Vlast, Zdavlje i Dugovečnost, a Ahrimanu pomažu dva duha: Laž i Gnev. Njegovo učenje održalo se u Persiji i Indoneziji sve do danas. Po njima, kada učeni ljudi prekorače zabranjenu granicu i na južnoj zemlji sagrade svoju laboratoriju i u toj laboratoriji počnu da prave ljude u epruvetama, nastaće pomor 1/3 sveta, pojaviće se strašne bolesti u obliku epidemija i pandemija.

    Kao što se priča, na Antarktiku već postoje tajne baze i laboratorije u kojima se radi ko zna šta, možda se, kako stari spisi tvrde i proizvode monstrumi na niskim temperatura. To će se sve učiniti, navodno, radi napretka nauke koji je nemoguće zaustaviti. Pa ipak, potrebno je obratiti pažnju na to da su drevni proroci uvek povezivali događaje  koji su se zbivali na Antarktiku sa onim što se dešavalo na zemlji, jer je beli kontinent mogao da odigra ulogu detonatora koji bi izazvao seriju vulkanskih erupcija, cunamija i zemljotresa. Po nekim teorijama, Antarktik je tajanstveno povezan sa Tajmirom u Sibiru, pa će se ono što se dešava u blizini Južnog pola odraziti i na severnu poluloptu.
    U drevnim zoroastričkim proročanstvima kaže se da će odmah po nastanku nove epohe na jugu doći do religioznog buma. Biće pokušaja da se u blizini Antarktika sagradi hram i to u suštini satanski, mada će po spoljašnjosti biti deklarisan kao veza svih religija. Đavolska primamljivost povući će za sobom lakoverne u blizini južnog pola tobožnjim 'očišćenjem' u belom carstvu, dalekom od svih beda civilizacije i naterati ljude da svojim biopoljem otvore vrata pakla.
    Interesantno je da se predviđa ne samo pseudo - objedinjavanje religija - umesto njihovog sjedinjavanja na Božjoj istini i u Božjoj volji, već se govori da će izgradnja satanskog hrama u blizini Južnog pola biti vezana sa aktivnostima neke zle sekte na čelu sa laćnim prorokom zaraslim u kosu koji će sa trinaestoricom presamićenih poklonika stvoriti tamo svoju koloniju. I čim se taj lažni prorok, zajedno sa svojim pristalicama učvrsti u blizini Antarktika, po čitavom svetu protutnjaće talas zemljotresa, dok će dva ostrva, jedno za drugim, biti zbrisano sa lica zemlje. Posle toga nastupiće snažni potresi, a jedan vulkan počeće da izbacuje lavu. U vezi sa ovim, neki podsećaju da je 1885. godine, kada su ljudi prvi put prezimili na Antarktiku - eksplodirao vulkan Krakatau! Sasvim je moguće da se u XXI veku aktivira vulkan Erebos koji će debelim slojem pepela pokriti ogromne teritorije, o čemu se takođše govori u srednjevekovnim zoroastrijskim knjigama.
    Sam ciklus pokoravanja Antarktika već je odavno u toku. Sve je počelo 1982. godine, kada su dve zemlje počele da dele tamošnja malena ostrva. Upravo tada je počeo moćan politički potres koji je uzdrmao ceo svet - počeo je da se ljulja, a onda i da sasvim nestane Sovjetski Savez.
    'Kada se jedno od ostrva u blizini Plavog roga - tako je nazvano Antarktičko poluostrvo, bude delilo među zemljama i kada nijedna od njih ne bude u stanju da dokaže da je u pravu, tada će se na Istoku pojaviti jedan stažni samodržac, nošen zlim duhom, sličan Afrasijabu' - turanski knez koji se suprotstavio caru Avestu i milionima ljudi doneo strašne patnje. To će se prema tumačima dogoditi u prvoj četvrtini XXI veka.
    A kada se 'otopi sneg i kada se sa južne zemlje budu odvaljivali veliki komadi leda', tada će se od toga leda koji će početi da se otapa u okeanu 'oskrnaviti voda i ribe' koje će stihija u velikoj količini izbacivati na obalu, naročito 'čuvare mora'. 'Čuvarima mora' su u davnini nazivali delfine, a svedoci smo kako su na nekim mestima ta prelepa bića bez bilo kakvih vidljivih uzroka masovno izletala na obalu, nasukavajući se na nju, a slično se dešava i kitovima.
    Nemoguće je ne reći nešto i o 'čuvarima Antarktika' - pingvinima, crno belim pticama u kojima se, po zoroastričkim verovanjima, ovaploćuju duše nerođene dece. One još stoje na straži i ometaju sile pakla da se razmašu na Zemlji. Međutim, kada pingvini poču nda tonu, kada ne hiljade njih počne da gine, tada će demoni noći početi da idu među ljudima.
    Osetno smanjenje populacije pingvina je, po svoj prilici, u vezi sa novim kosmodromom koji će se graditi na Antarktiku. U drevnim proročanstvima, pokoravanje Marsa i čevekovleta na tu planetu u neposrednoj su vezi sa Antarktikom i obližnjim ostrvima. Jer, baš tada, kada iz najjužnijih širina poleti kosmički brod, oslobodiće se i demonica koja u sebi ovaploćuje Strah, Košmar i Užas.
    I upravo u novoj eri kosmičkih istraživanja sa bazom na Južnom polu, na drugom kraju zemlje, u rejonu Tajmira, stvoriće se pukotine u zemaljskoj kori i iz dubina suknuće otrovna isparenja i sumporni gasovi. Tada će se novorođena deca pretvarati u ogavni urod, jer se upravo u njih najlakše useljavaju demoni noći. Ljudi će izgubiti svoj izvorni oblik i ličiće na monstrume. Prema tome, u antarktičkim širinama nebi brebalo stvarati nikakve kosmičke centre ako nećemo da iz adskih vrata izađe čudovište u obliku strašne žute muve koja u sebi oličava sve pandemije - kuge, kolere, ospica i drugih zaraznih bolesti.
    Zemljom će tada zagospodariti prljavština, patnja i epidemije teže od svih dosadašnjih. Biće nemoguće obuzdati komarce, muve i bubašvabe, koji će se razmnožiti do takvih razmera da će prekriti zemlju kao tepih. Doduše, to će se dogoditi tak onda kad, kao što stoji u proročanstvu, trojica braće - ne po krvi, nego po duhu, dosegnu Južni pol i u nejgovoj blizini sagrade laboratoriju, a ostrva podele među sobom. Nisu li možda ta tri brata, predsednici Rusije, Kine i Amerike???
    Ljude će ugroziti i strašna sila Sunca. Ćovek više neće biti u stanju da gleda u njega kao ranije i ono će prestati da leči ljude, čak će biti uzrok mnogim bolestima. To će se dogoditi zato što će se demon, koji će presretati sunčevu svetlost - zovu ga i demon smrti, namnožiti u zemljinoj atmosferi i stovriti bezbrojne rupe. Da li se tu radi o ozonskim rupama? Govoreći o Antarktiku, proroci su uporno ponavljali broj 13, ali ga nisu dešifrovali.
    Kada iznad Antarktika proleti kometa, jedan njen deo pašće ispred 'adskih vrata', dok će drugi pasti u more, usled čega će iz mora izbiti silna para, ribe će se skuvati, a mnogi brodovi ispariti. Taj udar probudiće 111 demona i oni će početi da ljuljaju Zemlju. Tako stoji u drevnim proročanstvima.
    Šta bi se moglo učiniti da se izbegne ovo užasno proročanstvo? Pre svega potrebno je komletno znanje o svetu, međutim 'specijalizovane' nauke kao ni njihova istraživanja ne mogu poslužiti kao izvor takvih znanja - neophodno je vaskrsnuti duhovnu svest kod čoveka. Valja odustati od bilo kakvih istraživanja i uzurpacija u antarktičkom prostoru i od 'osvajanja' Južnog pola, bilo radi podizanja kosmičkog centra, raznih laboratorija ili hrama svih religija.
    Treba sačuvati pingvine i umožiti ih, pošto je baš njima Svevišnji odredio da čuvaju Zemlju od stanovnika pakla, po verovanju zoroastrijanaca. Ali, ko će zaustaviti ove bezumne ljudske naume koji su izopačeniji nego ikada?

    Neke stvari se jednostavno dogode, a kada se desi našto takvo, ne možemo da se otmemo utisku da su se tu možda umešale i čudne sile koje je teško objasniti zdravim razumom.
■ Dok je bio student bez prebijene pare u džepu, danski tenor Lori Melhior je jednom sedeo u minhenskom parku i učio novu operu. Upravo u momentu kada je pevao reči: 'Dođi mi ljubavi moja na krilima svetla', iznenada je začuo lepršanje i video blesak belog svetla. Slavni tenor priča: 'Baš ispred mene se pojavilo niotkuda najlepše stvorenje koje sam ikada video u životu'. Bila je to bavarska glumica Marija Haker, koja je radila i kao kaskaderka. Upravo je bila skočila padobranom iz aviona i pala pravo u Melhiorovo naručje. Njih dvoje su se kasnije venčali i proveli sledećih 38 godina u srećnom braku.
■ Hari Par Dejvis, muzički direktor famozne zvezde mjuzik hola, Grejsi Filds, putovao je iz Londona za Njujork, brodom Kvin meri. Šetajući po palubi, nagnuo se preko ograde broda,a sa nosa su mu ispale naočare. Bio je to jedini par naočara koje je imao sa sobom. Bez njih nije mogao da održava probe i da radi bilo šta drugo, pa je Grejsi krenula u brodsku prodavnicu da vidi prodaju li tamo neke naočare koje bi mu poslužile. Idući hodnikom, ugledala je komad papira na oglasnoj tabli sa porukom: 'Pronađene naočare, javite se blagajniku.' Grejsi je odmah uzela naočare i odnela ih Dejvisu da proba hoče li mu odgovarati. Ispostavilo se da su te naočare iste one koje je izgubio. U trenutku kada se nadnuo nad ogradu , putnik sa donje palube je ispružio ruku kroz prozor da proveri da li pada kiša, a naočare su pale tačno na njegov dlan.
■ U svojoj knjizi o verovatnoći iz 1963. godine, nazvanoj 'Sreća', američki matematičar dr Voren Viver priseća se bizarnog iskustva svoga komšije Džordža D. Brisona. Priča počinje kada Brison kreće na put vozom dug 1600 kilometara od Sent Luisa do Njujorka. Kako mu se nije žurilo, odlučio je da se malo zaustavi u istorijskom gradićuLuisvilu u Kentakiju. Nikada niej bio u tome gradu, pa je pomislio da bi moglo biti zanimljivo. Raspitao se za odgovarajući smeštaj i uputili su ga u hotel Braun. Brisol je imao uvrnut smisao za humor, pa jedevojku na hotelskoj recepciji upitao da li ima pošte za njega. Devojka mu je odmah pružila pismo adresirano na gospodina Džordž D. Brisona, soba 307. Bila je to soba čiji je ključ upravo dobio na recepciji. Ispostavilo se da je prethodni stanar, čovek koji je radio za montrealsku osiguravajuću kompaniju, imao isto ime, srednje slovo i prezime. Brison je kasnije uspeo da upozna svoga imenjaka.
■ Početkom 1934. godine, mladi advokat po imenu Vitni Dilon odseo je u sobi 1242 hotela Braun Palas u Denveru. Jedne noći je pošao u krevet pre ponoći, ali ga je samo sat kasnije probudilo zveckanje ključa koji je neko pokušavao da ugura u ključaonicu njegove sobe. Zatim je usledila lupa. Skočio je iz kreveta, odišao do ulaznih vrata i ljutito upitao:
- Ko je to?
    Sa  druge strane vrata mu je odgovorio muški glas:
- Ovde gospodin Dilon.
- Ma nemoj, gospodin Dilon je baš ovde, unutra!
    Muškarac koji je bio ispred vrata otišao je bez reči, ali je odmah zatim usledio telefonski poziv recepcionara, koji je uzrujano obavestio Vitnija Dilona da je 'gospodin Dilon na recepciji i da ima ključ sobe 1242!' Veoma ljut, čovek se obukao i sišao na recepciju i rekao recepcionaru:
- Zovem se Dilon i insistiram da se ova glupost okonča.
    Čovek koji se zatekao na recepciji mu je odgovorio:
- Ja se zovem Dilon, a vi ste u mojoj sobi!
     Vitni Dilon je uzeo ključ iz ruke drugo Dilona, pogledao ga pažljivo i uzviknuo:
- Ovo je ključ hotela Kosmopoliten tamo preko puta. Pogrešili ste i hotel i sobu!
    I zaista, tako je i bilo.