Stvari Koje Ne Treba Da postoje

    Prema našem znanju praistorijski ljudi su bili primitivni, tako da bilo kakve visoke tehnologije ne bi trebalo da su im poznate. Međutim, sve ove tajanstvene stvari otkrivene širom sveta kazuju nešto sasvim drugo. 1500 godina stari modeli aviona, kompjuteri iz antičke Grčke, sijalice iz Egipta, kristalne lobanje iz prašuma Južne Amerike... Arheolozi često nađu stvari koje ne bi smele da postoje. Ali, te stvari ipak postoje? Zašto?

   Odgovori na ovakva pitanja nisu jednostavna, jer naučnici i arheolozi uvek pronađu predmete koje nije moguće staviti u određeni tok nama poznate istorije. Oni se ističu iz toga, i bivaju nazivani 'Out of Place Artefacts', što bi kod nas bilo prevedeno kao 'veštački stvoreni predmeti na čudnim mestima'.


    Takvima pripadaju baterije iz doba pre našeg vremenskog računanja, slike sijalica iz starog Egipta, gvozdeni predmeti pronađeni u sedimentima peska iz kamenog doba, pa i kompjuteri iz antičke Grčke. Da li su to sve falsifikati, ili moramo ranu istoriju čoveka shvatiti na potpuno novi način i pisati je ispočetka?
Jedan od takvih predmeta je takozvana Bagdadska baterija. Godine 1936, u Khujut Rabu austrijski istrazivac Dr. Wilhelm Kenig je iskopao jednu čudnu glinenu, preko 2.000 godina staru, posudu.
     Unutar te posude se nalazio bakreni cilindar, koji je omotavao gvozdenu polugu. Omot je tako postavljen, da je bilo moguće popuniti ga sa nekom tečnošću. U sredini te tečnosti, od bakra električno izolovana, nalazila bi se spomenuta gvozdena poluga. Čemu je služila ova neobična sprava?
  Naučnici nisu mogli naći odgovor, i tada je Dr. Kenig postavio svoju smelu tezu: Ta glinena posuda mogla je da bude baterija. Prema toj tezi, električna struja nije otkrivena 1798. godine od Luiđija Galvanija, već skoro 2.000 godina ranije.
     I zaista, mnoge istraživačke grupe, među njima i naučna grupa iz Roemer und Pelizaeus Muzeja u Hildesheimu, uspele su dokazati da je ta glinena posuda mogla proizvoditi električnu struju. Naučnici su sami takvu identičnu posudu napravili, te je ispunili sa sokom od grožđa: između bakrenog cilindra i gvozdene poluge je bio napon od 0,5 Volta - ne mnogo, ali ipak je radilo! Sa malim naporom Partareni su znači mogli da proizvode struju. Ali, za šta? Sijalice, telefoni, motori ili televizori tada nisu postojali.
    Ili možda jesu? 'Već u starom Egiptu je postojalo električno osvetljenje' , ovako tvrde Peter Kras i Reinhard Tese, autori knjige o sijalici iz Egipta. Glavna osnova njihove argumentacije je reljef iz Dendere. Na tom reljefu, koji je nastao oko 50.godine pre naše ere, vidljiv je egipatski sveštenik koji drži u rukama ogromni predmet u obliku balona.
   U unutrašnjosti tog balona vidljiva je zmija koja se kreće prema nebu. Za Krasa i Habeka indicija je jasna: Taj reljef je tehnički nacrt, balon je sijalica, a zmija je bakrena spirala u sijalici. Sa takvim električnim osvetljenjem, Egipćani su osvetljavali tamne hodnike piramida. S time bi bilo objašnjeno zašto hodnici u piramidama nisu začađeni po zidovima i plafonima. Interesantna pretpostavka - ali ne i dokaziva. Bagdadska baterija proizvodi struju, ali jako malo. Da bi sijalicu od samo 1 Watt (jako slabu sijalicu) upotrebili, potrebno bi bilo 40 bagdadskih baterija spojiti - sabrana težina: 80 kg. 'Za osvetljenje svih hodnika jedne piramide, potrebno bi bilo 116 miliona baterija!, sa ukupnom težinom od 233.600 tona!', objašnjava fizičar i matematičar Frank Derneburg. Te dodaje: 'Zašto ni jedan primerak baterije nije pronađen? Ni jedan!'
Pored toga: Ni danas ne postoje tolike sijalice kao navodno predstavljene na spomenutom reljefu. Iz dobrog razloga: One bi bile bi opasne po život. Snaga implozije jednog staklenog predmeta koji nema vazduh u sebi, raste sa veličinom tog predmeta - a veličina 'sijalice' iz Dandere bi imala pritisak vazduha od 63 tone.
    Egiptolozi imaju drugačije objašnjenje za 'sijalicu' iz Egipta: Egipatski reljefi uvek imaju simbolično značenje: Stvarnost nikad nije predstavljena. Stilizacija ponekad ide tako daleko da je moguće iz malih isečaka rekonstruisati kompletna dela. U reljefu oni prepoznavaju čamac boga sunca, Ra, koji završava u cvetu lotosa. Drugi to shvataju kao 'kablove' u 'dršci' sijalice. U mitologiji Egipćana, sunce naveče umire, da bi se uutro ponovo rodilo. Stoga je zmija kao simbol ponovnog rađanja - ona posle menjanja svoje kože se 'ponovo rađa'.

    Na 'šalteru' ispod 'sijalice' bog Heh pruža svoje ruke prema nebu i usmerava Sunce prema nebu. Kontroverzni deo reljefa je predstava 'navoje sijalične drške'. Ni egiptolozi tačno ne znaju kako da se odrede, odnosno tumače, ti 'navoji'. Mogao bi značiti 'horizont', i tada bi reljef predstavljao boga sunca, što u jutro Nove Godine, putuje ka nebu.
     Ako baterija iz Bagdada nije služila za osvetljenje - čemu je onda služila? Jedino logično i uverljivo objašnjenje: za pozlaćivanje figura. Za galvanizaciju dovoljno je imati malu jačinu i napon struje.
    Uspešno je učinjen i taj eksperiment. Jedna mala figura je uspešno pozlaćena. Postavljena je bila u posudu napunjenu sa mešavinom zlatnog praha i priključena sa baterijom. Već posle dva sata, figura je bila obložena zlatom - pozlaćena. Tako je to moglo biti.
    Ipak, mnogo pitanja ostaje: Da li su baterije zaista bile upotrebljavane za pozlaćivanje? Da li su Partareni uopšte poznavali proizvodnju zlatnog praha potrebnog za galvanizaciju? I zašto arheolozi pronalaze i slične 'baterije' u kojima, umesto gvozdenih poluga, se nalaze bakrene poluge u bakrenoj spirali? Sa dva ista metala nije moguće proizvesti struju. Da li je te posude onda slučajno moguće upotrebiti za galvanizaciju, dok zapravo služe za nešto drugo?
    Naše pretke ne bi smeli potcenjivati. Šta su stvarno mogli i sta su pojedinci mogli, posle par vekova teško je znati. Verovatno su postojali genijalci i genijalni pronalasci o kojima su nestali svi tragovi i za koje nikad saznati nećemo. Ako naučnici danas pronađu takvu stvar, onda se nađu pred novom zagonetkom.


    Primer takvog predmeta je i 'kompjuter' iz Antikitere. Pronađen je u jednom antičkom brodu potopljenom u moru. Bilo je to 1900. godine - u dubini od 42m, i 'kompjuter' je imao veličinu kartona za cipele. Arheolozi su katalogizirali pronađene predmete: Vaze, posude za vina, kipove, amfore, mramorne i bronzane figure. Po svemu sudeći, bio je to trgovački brod, potonuo u prvom veku pre nove ere.
    Šta su zaista katagolizirali kao brvinu broda, to je otkriveno skoro dve godine kasnije. Tada je taj komad drveta, sada osušen, popucao i na svetlo dana pojavio se čudan metalni predmet. Potrebno je bilo još 70 godina da bi se taj predmet dovoljno proučio i shvatio. Učinjeni su rentgenski snimci predmeta i ostataka u 'drvetu', kao i provereni detaljni arheološki zapisi prvobitnog izgleda, te i stare fotografije. Otkriće je zaista bilo začudjujuće: Bio je to astrolabijum!
    Taj astrolabijum je sprava koja pokazuje vreme izlazka i zalaska sunca, te kretanja 5 tada poznatih planeta, uključujući i faze meseca. Skoro 30 zupčanika pokretalo i pomeralo je jedno drugo i tako dočaravalo faze Meseca, izlazak i zalazak Sunca itd. Svi zupčanici su napravljeni od bakra koji sadrži i izvesnu količinu cinka. Zubi tih zupčanika imali su uglove od 60 stepeni. A, sa strane imali su 'navojak' koji je bio pokretač tome svemu. Jednom navijen, astrolobijum je pokretao oznake što su označavale položaj planeta u određenim vremenskim periodama.
    Otkriće je senzacionalno. Teško nam je shvatljivo da su stari Grci bili u stanju da naprave jedan tako komplikovan sistem sa zupčanicima. Sistem, koji možemo usporediti sa sistemom zupčanika današnjih satova na navijanje. A, takvi satovi su tek 1.400 godina kasnije po prvi puta napravljeni! Pored toga, kompjuter iz Antikitere ima i diferencijalnu getribu: zupčanike, čije osovine nad drugim zupčanicima kruže. Tek 1828. je taj princip privaljen u uredu za patentiranje. Zašto, ili kako, su stari Grci mogli to poznavati čak 1900 godina ranije?

    Da li je s time dokazano da su Grci tada bili mnogo više napredniji negoli sto se to danas smatra? Ili da postavimo pitanje, a koje je već postavio Erich von Deniken: 'Od kojeg astronautskog kuma je ta sprava i to znanje dobiveno?' Ovo drugo pitanje, postavljeno kao sugestija, možemo lako osporiti: Zašto bi vanzemaljci darovali znanje koje je ograničeno na samo pet planeta, a ne sa svih devet?
    Mnogo ozbiljniji je odgovor, da tok razvoja nije uvek tekao ravnomerno i uvek prema gore. Postoji gore i dole kod znanja - kao i znanje koje se u toku vremena izgubi te se ponovo mora otkriti. Matematičar Hero iz Aleksandrije je već u prvom veku naše ere otkrio parnu mašinu i napravio je dva funkcionirajuća primera. Džejms Vat je to isto otkrio tek 1765. godine. Takođe je i beton bio poznat u starom Rimu; Koloseum je sagrađen uz korištenje cementa. Ali, tek 1849. godine je Džejms Parker prijavio patent na svoj izum. Šta su sve onda ljudi pre 2.000 godina stvarno poznavali?


    Poznavali su avione, tvrde neki istraživači, i kao dokaze navode male zlatne figure iz Južne Amerike. Te figure, samo 4 cm dužine i koje se datiraju od prije 1.500 godina, potiču iz Tolima kulture i bile su stavljane kao pokloni u grobovima mrtvih. O toj kulturi iz podrucja današnje Kolumbije, malo toga je poznato. A, još manje je poznato o mestima i okolnostima pronalaska tih figurica. Većina se ipak, bez dvoumljenja, može odrediti kao nakit na glavi: šnale i iglice za kosu, ukrasi za noseve i uši, kao i razni privesci. Pored tih, postoje i čudne figure koje predstavljaju insekte - mada bi mogli reći da pre liče jednom space šatlu negoli nekom insektu! Današnji posmatrač teško se može oduprijeti zamisli da pred sobom ima modele aviona.
    Da bi tu teoriju proverili, Dr. Algund Eenboom i oficir vazduhoplovstva Peter Belting su od stiropora i drveta napravili kopiju tog 'insekta' veličine 16:1, te su joj dodali propelere i motor, i najzad se uputili na aerodrom za avione modele. Senzacija: Imitacije tih figurica su bile odlične za navigaciju u vazduhu. Da li je to dokaz da pronađene figure doista predstavljaju avione?
    Teško je to reći. Naime, kopije od stiropora i drveta nisu zaista kopije istog materijala. A, njih dvojica su dosta toga iz modernog znanja o vazduhoplovstvu ugradili u taj model: motor, propeler, 'frgice' sa 'pilotske kabine' su uklonili, krilima su dali aerodinamičan izgled, te su sve pukotine uklonili. I otkud da stare Inke poznavaju avione? Za proizvodnju vlastitih aviona potrebna je cela industrijska grana. Danas bi trebali naći milione dokaza za takvo što. Setimo se samo prozvodnje gvožđa, goriva, proizvodnja motora, aerodromi itd. Tada je verovatnije da su avione koristili vanzemaljci, a da su ih Inke samo kao minijature kopirali. Ali, ni to nije dovoljno: Strani posetioci moraju prevaliti bezvazdušni prostor svemira da bi došli do naše planete, a krila tada nemaju smisla.
    Pa i pretpostavka da su sa sobom 'vukli' avione istraživače s kojima bi istraživali našu planetu, nije uverljiva. Naime, oni su morali već unapred pre posete znati kakvu atmosferu naša planeta ima, od čega se sastoji i koja je njena gustina, da bi mogli koristiti avione na njoj. Inace cela konstrukcija aviona ne funkcioniše. Da li su onda te figure samo kopije insekata? Ni to nije uverljivo. Insekti nemaju delta-krila, a krila kod insekata ili ptica nisu na donjem delu trupa već na gornjem. Takođe ni insekti, kao ni ptice nemaju uspravan rep. Figure pre sliče ribama što lete, ali ni one nemaju ogrlicu iza vrata.

    Godine 1898. mali drveni, krilati objekt (slika desno gore) pronađen je u grobnici Pa-di-Imen u severnoj Sahari, u Egiptu. Model je klasifikovan kao model ptice. Ima vrlo aerodinamičan oblik krila, prečnika oko 7 cm. Međutim, ovo vrlo podseća kao savremeni avion, mada je staro 2.000 godina. Analizom je otkriveno da je objekt bio vrlo aerodinamičan i da ima slična krila kakva danas koristi NASA na svojim vazduhoplovima. 


    Neuobičajeni kamen koji u sebi sadrži metalnu šipku pronašao je gospodin Zhilin Wang. On je pronašao ovaj kamen prilikom terenskog istraživanja na području Mazong planine koja se nalazi na granici pokrajina Gansu i Xijiang. Kruškolik kamen je crne boje i izuzetno težak. Dimenzije su mu oko 8 x 7 cm i težak je 466 grama. Najviše iznenađuje unutrašnji deo kamena u kome se nalazi nešto kao metalna traka sa jasnim navojima. Postoje mnoge hipoteze o formiranju ovog kamena, ali sve izgleda neverovatno. Kao da je metal sa navojima čvrsto zatvoren u crnom kamenu. Je li to relikvije iz preistorijskog doba? Da li je poruka vanzememaljske civilizacije za nas? Kako je nastao kamen ovaj? Odgovora nema.    
    Ovaj kamen je iskopan u COSO planinama, u Kaliforniji. Jedan od tih komada stene sadrži unutar sebe ostatke neke vrste uređaja. Ovaj kamen formira kućište u obliku cilindra od čvrstog belog porculana ili keramike, te u središtu cilindra je dva milimetra sjajna metalna jezgra. Takođe, oko keramičkog cilindra su prsteni od bakra, uglavnom korodirani. Ovo sve deluje kao tanak ekser zabijen u kamen, ali stena, u kojoj je ovo pronađeno, bila je datirana na oko 500.000 godina. Oni koji su tada proizveli takvo nešto morali su da posjeduju naprednu tehnologiju!
    Uverljiv odgovor ne postoji. Ali to nije ni strašno. Kada bi na sve imali odgovore, tada bi imali samo radnike u hali što rasporedjuju arheološke pronalaske, a ne istraživače i naučnike. Kada i sama nauka ne bi stavljala pod upitnik ono što već smatra rešenim, ni u tom slučaju mi ne bi imali napredak. Ponekad je obavezno i špekulisati.


    Šta je sa nožem faraona? 6.Novembra 1922. godine je pronađeno u grobnici faraona Tut-ench-Amun, njegovo blago: sarkofazi, maske, figure egipatskih bogova, sanduci, zlatni nakiti itd. Ukupno više od 5.000 raznih predmeta. Najmisteriozniji nalaz je nož faraona koji je bez rđe. Gvožđe je u to vreme bilo vrednije nego zlato, pa i za faraona je to bila velika vrednost. Značaj tog noža je itekako velik, to je vidljivo i po tome što je faraonu bio zavezan s desne strane uz nogu, pa čak i u grobu.
    Ali, kako je faraon došao u posed tog noža? Da li je zaista taj nož jedan 'Out of Place Artefact' kako inace razni izvori to tvrde? O njemu možemo skoro neverovatne navode pročitati: Da je saliven od nerđajućeg ćelika, da nije bio naveden sa ostalim pronalascima, da njegovu leguru je moguće ostvariti samo u vakuumskim uslovima. A, tadašnji Egipćani nisu poznavali ni salivanje gvožđa, a kamoli vakuumske uslove pri dobivanju takve legure.
    Manfred Sachse, predsednik istraživačkog instituta za rudna dobra, intezivno se bavio proučavanjem pronalaska noža. No, od kojeg materijala je taj nož napravljen ni on ne zna. 'To niko ne zna', kaže Manfred.
     I dodaje: 'Dr. Lukas, koji je te nalaze tada zapisivao, nije analizirao sastojke gvožđa kod tog noža.
    Niti je to do dan danas učinjeno. Egipatski Muzej u Kairu odbija dati nož za analiziranje van svoje zemlje, a potrebnih aparata za njegovu analizu nema u Egiptu. Premeštaj svega potrebnog je jako skup, te nismo našli institucije koje bi finansirale takvu analizu. Znači, svi navodi o sastojcima i načinu salivanja tog noža su jednostavno izmišljeni. Mada, u grobnici faraona vladali su odlični uslovi koji su očuvali nož od vlage. Svi pronađeni predmeti su u odličnom stanju."
    Ali, otkud onda faraonu gvozdeni nož? Kako je on došao u njegov posed? Kupljen je u inostranstvu: Hetiti, susedi Egipćana, poznavali su već tada mogućnost salivanja gvožđa. Druga mogućnost: Gvožđe je moglo biti dobiveno i od jednog meteorita. I zaista, gvožđe je tada nosilo naziv 'crni bakar s neba'. I kada se nađe takav meteorit, potrebno ga je samo obraditi u željeni oblik. S izvesnim pravom bi znači mogli tvrditi da je nož vanzemaljskog porekla! I kao takav, bi tada mogao imati kristalnu strukturu koju je moguće dobiti samo u vakuumskim uslovima. No, koliko je običan ili neobičan taj nož, to možemo tek znati kada se dotični naučno proveri. Svi navodi do tada ostaju: špekulacija.