Sveti Gral

   Žive od Kamena najčistije vrste. Ako ga ne znaš, reći ću ti njegovo ime. Zove se LapsitExillis... Snagom tog kamena, Feniks gori do pepela, ali mu pepeo ponovo daje život. Zato se Feniks linja i menja svoje perje, koje je posle svetlo i sjajno i divno kao i pre... Takvu snagu Kamen daje čoveku da mu telo i krv odmah ponovo postanu mladi. Kamen se takođe naziva i Gral. Čuje sada kako oni koji su pozvani Gralu postaju poznati. Na Kamenu, oko ivice pojavljuju se ispisana slova, dajući ime i poreklo svakog pojedinačno, devojke ili mladića koji treba da krenu na svoj blagosloveni put. Niko ne treba da izbriše natpis, jer jednom kada pročita ime, ono nestaje pred njegovim očima' - Ovako je govorio pustinjak Treverezent, Persivalu.

    Da li je iko otkrio veliku tajnu Svetog Grala? Etimološko poreklo naziva Gral, ili tačnije Graal, ne može se pouzdano utvrditi jer se takva, ili slična reč, ne pojavljuje ni u jednom od evropskih jezika. Osim toga, samo reč Gral je pisana na nekoliko različitih načina što samo komplikuje istraživanje njenog porekla. Valja pomenuti i to da se Gral ne pominje uvek kao Sveti Gral - Sain Graal, već se dodatak - sveti - pojavljuje prilično neujednačeno. Jedan od oblika pisanja je i San Graal što upućuje na još jedno moguće tumačenje.
    Naime, ako dve spojene reči, koje bi glasile SANGRAAL, razdvojimo posle četvrtog a ne trećeg slova, dobićemo naziv SANG RAAL koji bi u srednjevekovnoj Španiji i južnoj Francuskoj bio nedvosmisleno tumačen kao KRALJEVSKA KRV, što može da označi i porodicu kraljevskog porekla. Isus Hristos se često pominje kao izdanak kraljevske loze Davidove tako da se čudnovati naziv možda odnosi na njegovu porodicu ili potomke. Ako je to tačno, jasno je zbog čega Crkva nije prihvatila, ali se nije ni suprotstavljala širenju legendi o Gralu.
  Sveti Gral je prilično nejasan i zbunjujući koncept, tajanstven i neuobičajen, a očigledno je da ga nisu shvatili ni autori arturijanskih romansi, jer ni jedan od njih nije jasno rekao šta je to Sveti Gral. Doduše, možda je neko od njih tačno znao o čemu pripoveda, ali to svoje znanje nije podelio sa nikim. Gral je ponegde opisivan kao kamen, ponekad kao skrovište relikvija, a najčešće kao pehar iz kojeg je pio Isus Hristos na Tajnoj večeri i u koji je kasnije skupljena njegova krv dok je visio raspet na krstu. Taj pehar i koplje kojim je proboden Isus, doneo je u Britaniju Josif iz Arimateje, bar tako kažu stare priče. U arturijanskim romansama, Sveti Gral je poveren na čuvanje potomcima Josifovim koji žive u tajanstvenom zamku.
    Veliki broj istraživača se bavio legendarnim Gralom, poreklom i značenjem same legende, dajući različita tumačenja. Po jednima je priča zasnovana na stvarnom dolasku Josifa ili njegovih sledbenika u Britaniju, po drugima je legenda nastala prilagođavanjem nekih motiva iz drevnih mitova Kelta, dok treći smatraju da priče o Gralu skrivaju tajno, okultno nasleđe ili skriveno znanje koje je prenošeno kroz vekove posredstvom tajnog društva osnovanog u davno zaboravljeno doba.

   Od ove tri, nepomirljivo različite teorije, prva izgleda najprivlačnije, ali ujedno skoro bez ikakvih mogućnosti da bude potvrđena, dok ima previše dokaza na osnovu kojih se može odbaciti. Treću teoriju su odbacili svi osim onih koji svoju veru u okultno ne opterećuju tako nepotrebnim pojedinostima kao što su dokazi. Legenda o Gralu je najverovatnije inspirisana nepovezanim paganskim mitovima o magičnij posudi života i regeneracije. Različiti autori su od tih motiva postepeno načinili priču i Gralu, uplićući i nešto od hrišćanske mitologije.
     Najstarija poznata priča o Gralu je Conte du Graal koju je načinio Kretjen de Troa oko 1180. godine i koja je ostala nedovršena. Kretjen tvrdi da je priča zasnovana na podacima koje je našao u knjizi koju je dobio od Filipa Flandrijskog, ali ta tvrdnja se ne može ni dokazati niti opovrgnuti. Valja znati da književna dela u to vreme nisu smatrana delima mašte pisaca, već su prihvatana kao istinita, a velika važnost je poklanjana drevnim izvorima, izmišljenim ili stvrnim, koji su smatrani dokazima istinitosti ma koliko da je provera bila nemoguća. Kretjen de Troa, kao uostalom i mnogi posle njega, nije se ustezao da izmisli izvore, u nedostatku pravih ili u slučaju da one prave ne sme da pomene.
    Primera radi, u to doba ne bi bilo razumno pisati priče i pominjati da su to zbivanja o kojima govori paganska legenda, jer bi se na taj način izazvao gnev Crkve. Sa druge strane, priča koja se ne oslanja na neku davnu knjigu ne bi bila smatrana dostojnom čitanja.

MAGIČNI KOTAO

    Junak Kretjenove priče je Persival od Velsa, a pomenut je Zamak Grala i njegov čuvar, kao i mnogi drugi elementi gralskih pripovedaka kao što je pitanje na koje se mora odgovoriti da bi ranjeni kralj ozdravio i plodnost se vratila u njegovu zemlju. Lik Persivala je skoro potpuno zasnovan na drevnoj velškoj sagi o junaku po imenu Prideri, a u pričama o njemu se često pominje magični kotao kojem se pripisuju brojne osobine koje se smatraju osobinama Svetog Grala.

   Sve što znamo o Prideriju je sačuvano u zbirci Mabinogion, načinjenoj na osnovu drevnog usmenog predanja u Velsu, ali ta nam zbirka prenosi i fantastični svet keltskih mitova, a u njoj je sačuvano i nekoliko starih priča o Arturu. Likovi keltskih mitoloških heroja nastali su iz još starijih božanskih likova drevne mitologije. Lir, koji se pominje u jednoj od saga o Prideriju, parnjak je galskog Lera, boga mora i jednog iz grupe bogova poznatih kao Tuatha de Danaan (Narod boginje Danu) u čijem posedu se nalazio magični kotao, nepobedivo koplje i čudotvorni mač. U arturijanskim romansama njihove osobine su dobrim delom prenete na Gral, koplje kojim je proboden Sius i znameniti Ekskalibur.
    Kako je Gral dospeo u Britaniju, saznajemo iz poeme koju je napisao Robert de Boron oko 1000. godine i naslovio je Josif iz Arimateje. Kao i Kretjen de Troa, de Baron se poziva na priču iz drevne knjige pripovedajući kako se Isus prikazao Josifu i dao mu Gral koji će doneti trajnu radost onome ko ga vidi. Osim Josifa, rečeno je da će biti još samo dva čuvara Grala. Zajedno sa svojom sestrom i njenim mužem Bronom, Josif napušta Palestinu. Nakoliko godina kasnije se Bronovi potomci nastanjuju u nekom neimenovanom mestu 'daleko na Zapadu' i tu propovedaju hrišćanstvo. Robert de Boron tako opisuje kako je Gral iz Palestine dospeo na 'daleki Zapad' nedvosmisleno povezujući Gral sa hrišćanstvom, mada čudnovati pehar Crkva nikada nije priznala za relikviju. (Možda Crkva zna tajnu šta je u stvari Sveti Gral).


    Posebno je intrigantna činjenica da legenda o Gralu izbegava da pomene Crkvu koja pak, uprkos ogromnoj popularnosti gralskih poema, uporno izbegava da ga bilo prihvati, bilo ospori. Tako je Gral postao jedina hrišćanska relikvija koju ne čuva Crkva već nezavisan niz čuvara koji svoje pravo i autoritet zasnivaju na Josifovom pravu, dobijenom od samog Isusa. To je verovatno i jedan od osnovnih razloga što se, uz priličnu dozu uverljivosti, pretpostavlja da gralske legende skrivaju svedočanstvo o organizovanom jeretičkom pokretu u okviru zapadnog hrišćanskog sveta.
    Nekako u isto vreme kada je de Boron pisao svoju poemu, Volfram Fon Ešenbah, jedan od najznamenitijih nemačkih poeta toga doba je stvarao Persifala, prepričanu verziju nedovršene Kretjenove priče o Gralu. Poput ostalih, Volfram navodi da je priču čuo od jednog provansalskog pesnika koji je priču pronašao napisanu na arapskom, u španskom gradu Toledu. Volfram pripoveda da Gral čuva viteški red nazvan Templaise, što direktno upućuje na poznati viteški red Templara poznat po prilično neuobičajenom tumačenju hrišćanstva i neverovatno velikom finansijskom i političkom uticaju. Templari su, kao viteški red, osnovani 1118. godine i mada su propovedali čednost i siromaštvo, ubrzo su postali veoma bogati i uticajni. Kao i većina viteških redova ili verskih sekti, Templari su imali svoje ceremonije o kojima se pouzdano veoma malo zna. Činjenica je da su vladari i Crkva tek udruženim snagama i posle neizbežnog krvoprolića uspeli da rasformiraju red Templara, ali ne i da ga sasvim zatru.

     Templari su bili pod uticajem, ili su sami uticali na poznati monaški red Cistercita, osnovan 1098. godine. Cisterciti su bili značajan i poštovan monaški red u Francuskoj jedanaestog veka, a njegov najznamenitiji član je bio sveti Bernard, opat iz Klervoa, poznat i kao veliki poštovalac Templara. Cistercitska učenja su nesumnjivo uticala na nepoznatog autora romanse Queste del Saint Graal, možda najznačajnije romanse gralskog ciklusa. To zapravo i nije romansa već više religijska polemika u kojoj upoznajemo najčestitijeg viteza, Galahada. Čestitog Galahada krase tri vrline, čednost, poniznost i trpeljivost, osobine koje obično nisu pominjane uz imana vitezova Okruglog Stola. Galahad bezumno čezne za Gralom i pronalazi ga, da bi mu potom Gral bio poveren na čuvanje. On ga odnosi u grad Sarras, centar paganizma koji je Josif iz Arimateje preobratio u hrišćanstvo. Tu će Galaha vladati godinu dana, a potom umreti. Odmah nakon smrti Galahada se zbilo čudo - sa neba se spustila ruka koja je uzela Gral i koplje da ih više niko ne ugleda.
     Iako priča kaže da je Gral sklonjen od ljudskih očiju i da se vratio prvom vlasniku, tradicionalno verovanje je da je skriven negde u Glastonberiju. Uprkos tome što ni jedna od gralskih romansi ne pominje Glastonberi kao mesto na kojem se nalazio ili nalazi Gral, tradicionalno verovanje je duboko ukorenjeno jer se za Glastonberi vezuje i legendarni kralj Artur. Doduše, jedna romansa, nastal oko 1210. godine, pominje da je načinjena kao prevod knjige pisane na latinskom i čuvane u opatiji u Glastonberiju.
    Postoji verovanje da je apostol Filip propovedao hrišćanstvo u Francuskoj, ubrzo posle isusovog raspeća i da je poslao u Britaniju dvanaest propovednika koje je predvodio Josif iz Arimateje. Monasi iz Glastonberija su tvrdili da su ti propovednici podigli staru crkvu, građevinu od pleteri i čerpića, koja je izgorela 1184. godine. 
   Monasi iz Glastonberija nikada nisu pominjali da su u bilo kakvoj vezi sa Gralom, ali samo ime Josifa iz Arimateje je bilo dovoljno da podgreje maštu i poveže Gral sa Glastonberijskom crkvom.
   Tokom vremena su se pojavile i legende po kojima je Josif Isusov  ujak, što je spremno dočekano i još uvek se često pominje kao sušta istina. Kako u jevanđeljima nema podataka o Isusovoj mladosti, to se smatra dokazom da ga je Josif poslao u Britaniju da se bavi otkupom kalaja. Onima koji veruju u to ni malo ne smeta što drugi odsustvo podataka o Isusovoj mladosti smatraju dokazom da je za to vreme boravio u Indiji i izučavao budizam. Jasno je da ni jedno ni drugo verovanje nema nikakvog osnova osim legendi, ali Gral je nešto više od pehara i više od legende.
    Negde u magli drevnih dana, na rubu zapamćene istorije, prastanovnici Britanije su u svom mitološkom svetu imali čarobni kotao. Kako su paganski bogovi, i sve ono što ih je pratilo, lagano napustili svet bogova i postali legendarni heroji, tako se postepeno možda menjao i čarobni kotao. Zaboravljajući davne junake, srednjevekovni pesnici su prihvatili magičnu posudu i pretvorili je u Gral - više od pehara, više od realnosti, više od želja - pretvorili je u simbol vremena i čvrste, mada teško prepoznatljive veze sa najstarijim slojevima mitologije. Portaga za Svetim Gralom i dalje traje. Da li će i kada biti otkriven, to samo Bog zna.