vrh
Meni

Svet Paranormalnog


   Da li šesto čulo zaista postoji i da li je vezano za paranormalne sposobnosti? Misteriozna smrt posledica vanzemaljske otmice! Gde je preko noći nestao kompletan narod Inka?
   Paranormalno označava nešto što odstupa od društvenih normi. Termin se često koristi kao sinonim za pojave koje se ne mogu objasniti poznatim psihološkim i fizičkim naučnim zakonima. Paranormalne pojave su često iracionalne ili kontroverzne. Među najzastupljenije paranormalne pojave spadaju duhovi, vanzemaljci, neidentifikovani leteći objekti i slično...

No 25


 
  

TAJNA 'TREĆEG OKA'
    Da li ste se ikada zapitali kako zapravo izgleda svet koji vas okružuje? Da li se sastoji samo od onoga što vidite ili u njemu ima i nečeg drugog, nečega što svojim čulima ne možemo da dosegnemo?
    Poznato je da čovek vidi svet drugačije od životinja. Zna se da psi razlikuju jako mali broj boja, mada je pogrešno mišnjenje da psi vide samo crno-belo i da se njihova interpretacija stvarnosti zasniva prevashodno na njuhu i sluhu.  Znamo i da su čula vida kod insekata, naprotiv, izuzetno složena i sastoje se od stotina malih očiju koje daju mozaičko viđenje sveta u ogromnom broju boja. Ukratko rečeno, ono što za nas predstavlja stvarnost jeste, zapravo, 'naša' stvarnost ili način na koji je mi čitamo pomoću naših pet čula.
    Najvažnije od tih čula, čulo vida, obavlja vrlo efikasnu sintezu svetlosnih zračenja ali nije u stanju da vidi, na primer, infracrvene ili ultraljudičaste talase. Sluh je, sa svoje strane, kod čoveka malo razvijen, a isto to se može reći i za čulo mirisa. Sve u svemu, čovek je obdaren ograničenim instrumentima, koji ne registruju mnoge podatke realnog sveta, recimo, ogromnu gamu zvučnih vibracija, svetlosnih zračenja, mirisa, dodira i ukusa, a možda i niz drugih stvari o čijem postojanju i ne sanjamo. Možemo, dakle, sa sigurnošću da tvrdimo da naših pet čula nije dovoljno da sagledamo kompletnu sliku sveta oko nas i našu stvarnost.
    Ali, šta ako postoji i šesto čulo? Ako postoji dodatni organ čiji je zadatak da dopuni i integriše našu percepciju spoljšnosti, a možda da vidi i izvan naše stvarnosti? Najuverljivija indikacija u prilog ovome jeste činjenica da ljudi iz gotovo svih kultura na svetu veruju u sposobnosti vidovitih ljudi. Vidovitost zapravo nije ništa drugo nego neka vrsta dodatnog vida, koji onima obdarenima otvara vrata nevidljivog sveta, to jest, sveta koji je nevidljiv običnim ljudima.
    Smatra se da je ta sposobnost određenim osobama urođena. Međutim, tibetanski monasi veruju da ta sposobnost može da se stekne pravom hirurškom operacijom, perforacijom lobanje na tačno određenom mestu. U hinduističkoj tradiciji to se zove 'otvaranje trećeg oka'. Tibetanski monasi veruju da svi ljudi imaju šesto čulo, ali je otvaranje trećeg oka rezervisano samo za inicirane i za monahe. Pedesetih godina XX veka, tibetanski lama T.Lobsang Rampa, opisao je tu proceduru u knjizi 'Treće oko'. Kako se kasnije saznalo, Rampa uopšte nije bio Tibetanac, nego Englez po imenu Siril Henri Hoskins. Ali, njegov opis u osnovi daje prilično detaljnu u tačnu priču o ritualima koji se koriste na Tibetu i stoga je ipak zanimljiv njegov dokument.   
    Otvaranje trećeg oka odvija se po tačno određenom ritualu. Predveče se na čelo onoga koji će biti podvrgnut operaciji stavlja melem od trava, a zatim se melem uklanja, a čelo pažljivo dezinfikuje. Jedan od snaćnijih monaha mu potom seda na ramena i njegovu glavu obuhvata kolenima. Drugi lama uzima kutijicu u kojoj se nalazi čelični instrument u obliku slova 'u' sa reckavim vrhom, da bi lakše probio kost. Instrument se steriliše a lama-hirurg pritiska vrh instrumenta na čelo i njime pažljivo buši rupu u lobanji. U otvor se zatim stavlja specijalno pripremljena i dezinfikovana drvena pločica. Sledi petnaestodnevni ritual, tokom kojeg operisani podvižnik ne sme da izlazi niti da vidi ikoga osim svojih učitelja.
    Ubrzo posle operacije, monah već može da koristi svoje nove sposobnosti. Recimo, u stanju je da vidi ljude onakvima kakvi zaista jesu, a ne kakvima se prikazuju pred drugima. Ovo treće oko, naime, može da vidi aure, oblik energije kojim zrače sva živa bića. Iz intenziteta i boje aure može da se vidi šrava priroda ljudi, da li su zdravi ili bolesni, da li govore istinu ili lažu, da li su na visokom ili niskom nivou duhovne evolucije. Drugim rečima, treće oko podstiče sposobnost uma da proširi viđenje realnog sveta.
    Da li ova priča o trećem oku ima medicinaske osnove? Odgovor je  DA, mada možda ne baš onako kako ste zamislili. U prirodi, naime, treće oko zaista postoji i imaju ga mnoge vrste gmizavaca, vodozemaca i riba. Na lobanji nekih velikih guštera, na primer, postoji struktura, smeštena na vrhu glave, sa karakteristikama vrlo sličnim oku, fotoreceptorima, a u nekim slučajevima i očnim tkivom. Naučnici pretpostavljaju da se radi o organu osetljivom na svetlost koji funkcioniše kao unutrašnji biološki sat i omogućava ostalim organima da se sinhronizuju sa ritmom dan i noć. Verovatno je da treće oko kod reptila omogućava da kontrolišu boravak na suncu i da je u vezi sa reproduktivnim ciklusima. Taj organ, međutim, postoji i kod sisara, dakle i kod čoveka, ali je zadovio potpuno druge odlike. Postao je mala žlezda, teška samo oko 200 miligrama, u osnovi lobanje. Reč je o hipofizi, jednoj od komponenti endokrinog sistema čije su funkcije ui danas dobrim delom nepoznate. Najverovatnije je da i kod čoveka ta žlezda ima funkciju biološkog sata, ali o tome se još nedovoljno zna.
    Hipofiza se još od antičkih vremena smatra zagonetkom i oko nje se neprestano vodi rasprava. Recimo, još u IV veku pre Hrista, grk Herofil je tvrdio da jeta žlezda zapravo filter koji ima zadatak da reguliše protok misli, dok je Kartes verova da je ona ventil između tela i duše. Nije slučano što mnogi parapsiholozi današnjice pripisuju vidovitost razvijenoj hipofizi i tvrde da stimulacijom te žlezde svi mogu da steknu paranormalne sposobnosti. Među tehnikama koje u  tom smislu predlažu je i otvaranje trećeg oka, onako kako to rade Tibetanci. Otvor na čelu, naime, po njima omogućava razmenu između spoljašnjeg sveta i hipofize koja tako 'vidi' onoi što ostali ne mogu da vide.
    Treće oko se može otvoriti i specifičnim meditativnim tehnikama. Ali, s razlogom se upozorava da se ovo čulo uopšte ne dira i ne razvija na svoju ruku, jer čovek još nije dostigao takav duhovni razvoj da može da pravilno da koristi ove moći. To može biti veoma opasno, čak i kada se dobro poznaje neka tehnika. A i duhovno je nazakonito i štetno, jer ono nešto dobiti u vidu povećanih parapsiholoških moći, daloko više može odmoći našoj duši nego joj koristiti i u stvari joj šteti.
    Manje je poznato da se tu gde se locira treće oko nalazi, u stvari, jedan od sedam centara (čakri) našeg duševno-energetskog tela, zvani i centar ljubavi. Hipofiza je njegov, pripadajući mu fizički organ i njena je osnovna funkcija, prema tome, prevashodno vezana za akumuliranje, razvijanje i zračenje kosmičke božanske ljubavi, a samo uzgredno za, takozvane, paranormalne moći.

MISTERIOZNA SMRT
    Milton Adamski iz Todmordena se amaterski bavio paranormalnim pojavama, ali nejgovi susedi tome nisu pridavali veliku važnost. Kada je u proleće 1980. godine nestao, ipak su svi krenuli da ga traže. Potrazi se pridružio i Adam Godfri, jedan od najpoznatijih britanskih ufologa. Alan se i inače često bavio čudnim događajima u Jorkširu, oblasti u kojoj se već nekoliko decenija registurju mnoge pojave NLO-a, pa je razumljivo što je, na neki način, predosetio da u tom nestanku ima nečega jako čudnoga.
    Desilo se da je upravo Godfri i našao telo mrtvog Adamskog i to na vrhu jedne velike gomile uglja! Ponešto je odmah bilo sumnjivo. Nigde oko tela nije bilo ni najmanjeg traga stopala a gomila nije, ni na koji način, bila poremećena. Kao da je telo spušteno iz vazduha i veoma pažljivo položeno na vrh gomile uglja. Obdukcija je obilovala bizarnim detaljima. Izvršena je biopsija jetre a da na koži nisu nađeni nikakvi tragovi, telo je bilo sa veoma malo krci, uzrok smrti je bio lagano gušenje koje je završeno prestankom rada srca, mozak je bio neznatno oštećen i povrh svega, nađena je čudna materija u tankom sloju oko vrata umrlog. Taj namaz, poput kreme, ni u kom slučaju nije poticao sa Zemlje jer nijedan sastojak nije bio organski niti je bio pozna današnjoj nauci!
    Ufolozi su uvereni da je u pitanju bila otmica sa tragičnim krajem. Uzgred, koliko je samo ovakvih smrti usled nepoznatog razloga zabeleženo u poslednje dve decenije?

KAO DA SU U ZEMLJU PROPALI
    Desilo se kako je valjda moralo da se desi i na tlu Anda nađoše se svirepi šanski osvajači i pljačkaši svega živog. Vođa jedne manje grupe krvoločnih avanturista, Francisko Pisaro, poveo jesvoju bandu u zemlju Inka 1532. godina. Našavši se tamo, odmah je otpočeo sa terorom i pljačkom. Vladara Inka Atahualpu je odmah bacio u tamnicu, a njegovoj ženi je zapretio da ukoliko prostorija u kojoj Sin Sunca tamnuje ne bude do vrha napunjena zlatom u roku od tri dana, da će njenog gospodara likvidirati. Učine li tako, obećao im je da će ga osloboditi a Inde će ubuduće ostaviti na miru.
    Na čuđenje svih Pisarovih pljačkaša i zločinaca, što je preblag naziv za sve šanske konkvistadore, ovakav zahte je ispunjen bez incidenata i u zadatom roku. Ali to je bilo kao dolivanje ulja na vatru. Njegovi megalomanski apetiti su rasli sve više i više, te je poželeo da prigrabi celokupno blago naroda Inka. Prema jednom dosta starom delu B. Flornoja, avantura Inka, izgleda da je i samAtahualpa svojim postupcima i rečima podgrejao Pisarovu euforiju. Naime, kada ga je osvajački vojskovođa posetio u tamnici kako bi mu saopštio da će biti živ spaljen bez obzira na dato obećanje, ne dobije li sve zlato i druge dragocenosti što ga poseduju Inke, Atahualpa je prvo očutao, a onda je zaronio ruku u poveću posudu sa kukuruzom, iz nje izvadio punu šaku zrna i rekao: 'Ovoliko ste samo dosad dobili, od sveg mog bogatstva, ostatak je sakriven. Želite li da ga izgubite?'
    Pisaro se onda obratio njegovoj supruzi, uveren da će preko nje uspeti da se dočepa sveg blaga Inka. Kraljica Inka je tvrdila da takvu odluku ne može doneti sama već da o svemu prosuđuje Kraljevski  Savet Inka, i zatraži od Pisara dozvolu da na donošenje takve odluke sačeka nekoliko dana. Španac se zaglasio sa tim, a kraljica je otišla do plemenskog vrača. No, šaman joj, duboko potišten reče, da čak i ako da sve blago špancima, njenom suprugu će uzeti dušu. Tako se i desilo, a Pisaro je svojoj naoružanoj pljačkaškoj hordi naredio da ne propuste nijedan pokret bilo kog Inke. I dalje zanesen svojom osvajačkom groznicom, ni na kraj pameti mu nije bilo da će i sam završiti nasilnom smrću i to od svojih.
    Nekoliko dana su se Španci obilato gostili i opijali. Kada su došli sebi, zanemeli su od saznanja da je mesto koje su bili zauzeli ostalo pusto bez ijednog Inke! Da čuđenje bude veće, nestalo je i sve zlato koje je Pisaro dobio prvih dana dolaska. Vojne straže koje su bile gusto postavljene oko konkretne lokacije budno su pratile kretanje Inka. Međutim, ostalo im je samo da saopšte kako nije primećena apsolutno nijedna grupica begunaca. Hiljade Inka nestalo je zajedno sa svojim blagom baš kao da se pod njima otvorila zemlja. Gde su mogli nestati?
    Možda odgovor nudi drugi deo ove priče, čija se radnja odigrava mnogo kasnije, četvrt veka posle zagonetnog nestanka Inka. Godine 1941. američki predsednik Ruzvelt odazva se pozivu da prisustvuje prijemu dvojice istraživača, Dejvida Lamba i Patricije Lamb, koji su se upravo vratili sa ekspedicije iz meksičkih pograničnih oblasti gde su tragali za ostacima drevnih civilizacija. Između ostalog, Lambovi su tvrdili kako su priliko jednog od pohoda naišli na podzemni tunel dugačak više hiljada kilometara i u njemu su našli skriveno tajno blago Inka.
Govorili su da pod zemljom nije bilo samo zlato i drago kamenje, već i dragocenosti koje su bile izrađene po nepoznatom tehnološkom postupku. Pri pokušaju da dublje zađu u tunel, put ime je preprečila grupa Indijanaca neobičnog izgleda i bele kože. Beli Indijanci su posredstvom vodiča i prevodioca stavili do znanja istraživačima kako ne nameravaiju da ih na bilo koji način povrede, ali pod uslovom da se vrate tamo odakle su i došli. Vodič je pojasnio da su to čuvari podzemnog blaga, te da su ovi Indijanci potomci neke drevne civilizacije.
    Slična viđenja o tunelu koji se pruža od mesta Kusko do Lime i dalje nastavlja ka jugu, kasnije su objavili članovi teozofskog pokreta Helene P. Blavacke. Informacije su obelodanili kao rezultat rada njihovih vidovitih i ekstrazenzorno obdarenih članova. U arhivi Teozofskog društva u Indiji zaista se nalazi mapa spomenutog tunela prema kojoj je on neobično dug. Naime, mapa ukazuje da se tunel iz Južne Amerike, preko zapadnih obla Severne Amerike i Aljaske proteže u pravcu Sibira. Odatel ka Mongoliji, Kini, Indiji, Avganistanu, Iranu, Iraku do Egipta i još kroz Srednju Aziju i njene zapadne obale. Tunel dalje vodi, bar kako kažu mape, kroz kontinet koji se nalazio između Afrike i Južne Amerike, pa se tako vraća svom početku.
    Peruanski Indijanci do danas tvrde kako je tunel delo naroda Inka, ili neke slične ali mnog ostarije Civilizacije. Za zagonetne Bele Indijance tvrde da su čuvari blaga smeštenog pod zemljom. S vremena na vreme ih vide kako posećuju pijace u Južnoj Americi. Pošto se snabdeju potrebnom robom, nestaju u nepoznatom pravcu kroz neprohodne predele džungle. O njima svedoče i neki državni činovnici Meksika, Perua i Bolivije.
    Međutim, to je sve što se zna i pitanje je hoće li se, bar u dogledno vreme išta više i saznati. Hoće li se ova zagonetka rešiti onda kada se razotkrije i misterija unutrašnjeg carstva, jedne tajne civilizacije u zredištu Zemlje o kojoj govore legende širom planete? Da li je i pomenuti tunel Inka, kako pretpostavljaju neki, jedan od tunela koji povezuju površinu planete sa velikom šupljinom ispod njene kore, odnosno gornje čovečanstvo sa donjim, navodno u svakom podleu naprednijim od onog prvog, gornjeg?

     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT  NAJBOLJA WEB SKOLA