Jedna od najvećih do sada nerazjašnjenih tajni Vatikana je odgovor na pitanje da li je stvarno, krajem srednjeg veka, jedan papa bio - ŽENA?! neki istoričari, pozivajući se ne samo na legende i pisana dokumenta, već i na neke materijalne činjenice, smatraju da je reč o istinitom događaju. Drugi, opet, kategorično tvrde da u toj priči nema ni trunke istine i da je ona konstruisana, uz ostalo, u nameri da se nanese ozbiljan udarac i papinstvu i Vatikanu. Upravo zbog ovako oprečnih stavova, još je nemoguće sa sigunošću utvrditi da li je, ili nije, 855. godine, jedna žena sedela na tronu svetog Petra. Evo nekih činjenica koje kao da idu u prilog pozitvnom ogovoru na ovo pitanje.
    I danas u Rimu, u njegovom najstarijem očuvanom delu, na uglu sadašnje ulice Kuerčeti i Svetih četvoro krunisanih, stoji zapuštena kapela. Na jednom od njenih zidova j freska Bogorodice sa Detetom, ali rađena u strogo vizantijskom stilu, koji ni na jednom drugom mestu ni u Rimu, nije otkriven. Kapela je podignuta tokom srednjeg veka, po jednima na mestu na kojem se dotle nalazilo neko pagansko svetilište, a po drugima u spomen na papu- ženu. Ili još tačnije, u spomen na porođaj pape Jovana. navodno, kapela je podignuta kako bi se i na taj način izbrisalo bogohuljenje koje je počinila  Đovana.
    Tvrdi se i da je ulica u kojoj se kapela nalazi tokom srednjeg veka nosila ime Vikus Papise. U prevodu ovo glasi, Ulica papese, odnosno, žene pape. Uz to, do pred kraj X veka, u obližnjoj crkvi posvećenoj Svetom Klimentu nalazila se statua žene sa detetom. Po nekima, ona je predstavljala boginju Junonu koja doji malog Herkula. Narodno predanje, međutim, kazuje da je to bio spomenik podignut papesi Đovani, odnosno Jovani, i njenom detetu.
    O njoj i njenom boravku na funkciji pape pod imenom Jovan VIII, pisali su i veliki ondašnji italijanski pisci Petrarka i Bokačo, ali i brojni hroničari i istoričari. Činjenica je i to da tvrdnja da je Jovana bila papa u crkvi nije bila pod sumnjom sve do pojave protestanata i njihove crkve krajem XIV veka. A zna se i da je oko 1400.godine, kada su u katedrali u Sijeni postavljene biste sveih dotadašnjih papa, među njima bila i bista papese Jovane. Jan Hus, vođa husitske bune u ondašnjoj Bohjemiji (današnja Češka), 1415. godine, tokom koncila održanog u Konstanci, pozvao se na papesu Jovanu i, koliko je do sada iz raspoloživih dokumenta utvrđeno, niko od učesnika tog skupa nije osporio njegove navode.

    Zagovornici teze da papesa nikada nije postojala, međutim, navode podatak da je papu Lava IV, koji je umro 17. jula 855. godine, nakon samo nekoliko sedmica nasledio Benedikt III. No, oni koji smatraju da je Jovana bila papa, odgovaraju: 'Tačan je datum smrti Lava VI, ali je natačno da ga je Benedikt nasledio 855. godine, jer to je uradio tek dve godine, pet meseci i četiri dana kasnije, kada je papesa morala da napusti tron u Vatikanu. Istina, na zvaničnoj listi papa koja je autorizovana u Vatikanu, tek nakon vladavine Benedikta III nema ni pomena o Jovani. Ali, postoji imepape Jovana VIII, a on je, prema mnogim tvrdnjama, bio u stvari Jovana.

    Protivnici teze da je ona postojala i da je nosila papinsku mitru kažu da je sve ovo zlonamerna legenda. Međutim, ni do danas nije objašnjeno odakle je ta legenda potekla niti ko je njen autor. Suprotno njima, zagovornici teze da je Jovana više od dve godine vladala Vatikanom pozivaju se i na Martina Polonoa (umro 1265. godine), koji je u svom spisu 'Hronika papa i imperatora', objasnio kako je Jovana stigla do papskog trona.
    Po njemu, početkom vladavine Lava IV, u Rim je stigla devojka engleskog porekla, ali rođena u nemačkom gradu Magoncu. Došla je obučena u mušku odeću i pod imenom Jovan Angliko. Prerušena u muškarca, učila je teologiju i postala sveštenik. Brzo je napredovala u tom zvanju i 855. godine izabrana je za papu sa imenom Jovan VIII. Vladala je, kako je već gore rečeno, dve godine, pet meseci i četiri dana. Za to vreme postala je ljubavnica jednog od svojih dvorjana, jedinog u Vatikanu koji je znao njenu tajnu. Ostala je u drugom stanju, a porodila se tokom jahanja na konju na putu između Vatikana i palate Laterano, tada papske rezidencije, i to na očigled cele svite, i brojnih kardinala i mase naroda koji je uvek pratio prolazak papske kolone.
    O tome šta se dalje dešavalo postoje dve verzije. Francuski dominikanac, Žan de Mali je 1225. godine u svojoj 'Imperijalnoj hronici' napisao da je dete vezano za konjski rep i tako do smrti vučeno po zemlji. Mrtvo telo je kamenovano i tek tada je sahranjeno na tom mestu. Po Martinu Polonou, novorođenče je takođe ovako završilo, a Jovana je umrla odmah nakon porođaja. Međutim, u nezvaničnoj verziji njegovog teksta stoji nešto sasvim suprotno. Jovana je smenjena sa položaja pape, povukla se u manastir i godinama ksnije u njemu umrla. A njen sin je sklonjen, vaspitavan u dobroj porodici, završio je teološke nauke i postao biskup Ostije, gradića pokraj Rima. Po Cezaru d'Onofriju, Jovana, u manastiru, kada je osetila da će umreti, zatražila je da bude sahranjena na mestu na kojem je rodila. Ali, njen sin, tada već biskup, to nije prihvatio, već je majku sahranio u crkvi u blizini Ostije. Od tada, do danas, vernici tvrde kako se u toj crkvi dešavaju čudesna isceljenja.
    Zanimljiv je i detalj o kojem piše Polono, da otkako je Jovana rodila nikada više nijedna papska svita nije prošla onim putem ka Lateranu. I ne samo to. Od tada je uveden i običaj, koji je trajao nekoliko sledećih vekova, da svaki novoizabrani papa, pre no što bude uveden u dužnost, mora da sedne na dve specijalne stolice: samo sa nogarima i naslonom, ali bez dela površine na kojoj se sedi, kako bi kardinali bili u moguićnosti da ustanove njegov pol. Ovo se odvijalo tokom ceremonije ustoličenja koja je do kraja srednjeg veka održavana u palti Laterano.  Činjenica je da se jedna od tih sveju stolica nalazi u muzeju u Vatikanu, a druga u pariskom Luvru. Međutim, protivnici teze da je Jovana postojala, mada ne spore taj običaj, objašnjavaju ga ne potrebom utvrđivanja pola, već metaforom papskom spajanja sa majkom Crkvom.
    Bilo kako bilo, vremenom se to izgubilo, ali pravi smisao papinog sedenja na dve stolice nije objašnjen, kao što ostaje neobjašnjeno ni da li je papesa Jovana postojala.   

    U augustu 1962. godine sovjetski predsednik Nikita Hruščov najpre je ostao bez daha, a onda dobio prvi napad besa kada je u novinama pročitao: 'Predsednik Kenedi izjavio: Sovjetski Savez upravo je potpisao tajni trgovači i vojni sporazum sa Kubom!' Mastilo na sporazumu još se nije osušilo kada je američka tajna služba doznala ovu strogo čuvanu sovjetsku državnu tajnu, a Hruščovu ni tada, a ni kasnije, nije pošlo za rukom da otkrije kojim kanalima je iscurila preko okeana.
    Mada pretpostavka o krticama nikada nije isključena, zanimljivo je da se upravo tada, krajem 50-tih i početkom 60-tih godina, u Americi intenzivno eksperimentisalo sa drogama koje su mogle, pored ostalog, da prošire svest i učine njihove konzumente sposobnim da, stekavši paranormalne sposobnosti, savladaju sve prepreke na putu do informacija koje su njihovi nalogodavci tražili.
    Psihodroge su već tada tajno iz nauke ušle u vojne arsenale i izmenile način rada mnogih tajnih službi, a početak njihove primene zabeležen je u doba II Svetskog rata, kada su japanski piloti samoubice kamikaze, bili podvrgavani posebnim psihološkim kursevima 'ispiranja mozga', da bi potom uzimali određene droge u kombinaciji sa sakeom - rakijom od pirinča. Nacistički piloti i funkcioneri drogirali su se pervitinom, odnosno amfetaminom. Poznato je takođe da su nacisti koji su bili naklonjeni mistici, a naročito Hitler, u toku rata nastojali da uz pomoć telepatski nadarenih osoba 'pročitaju' misli Staljina i njegovih saradnika. Isto je na drugoj strani činio i Staljin, samo se to držalo u najvećoj tajnosti. Kada je Mahatma Gandi počeo svoje čuvene štrajkove glađu, uzimao je čajeve od nekih indijskih biljaka, ali njihove sastojke tamošnji farmakolozi nisu hteli, ili nisu smeli da otkriju.
    Eksperimenti koji su obavljani 1962. godine na odeljenju 'Human Ingenering' u američkoj školi za medicinu avionskog saobraćaja, pod nadzorom Nase, nosili su oznako 'strogo poverljivo'. Za njih se saznalo sa magnetofonske trake na kojoj je tajno zabeležio francuski lekar Fransoa d'Ažerak, čiji je zadatak bio da za račun ove ustanove prouči drogu 'pega-palo', jaki afrodizijak u Dominikanskoj Republici, i ne samo to. Doktor d'Ažerak je naveo: 'Pega-palo je poznat na karipskim ostrvima već četiri veka. Prvi belac koji je isprobao ovaj afrodizijak bio je Huan Ponse de Leon, stariji čovek oženjen sa 16-godišnjom neestom. Čarobnjaci Santo Dominga i Haitija služe se sa njima u kultovima 'vudu-vudu'. Zahvaljujući diktatoru Truilju industroijalizovani su postupci ekstrakcije, a u Americi je osnovana laboratorija radi proučavanja 'pega-palo'.
    D'Ažerak dalje tvrdi da 'pega-palo' nije samo afrodizijak velike moći, nego je od njega dobijena i psihodroga koju smatraju 'tajnim oružjem'. Osim u mutnim diplomatskim intrigama, kada nekog političara treba moralno kompromitovati uvlačenjem u ljubavne afere, služi i u druge svrhe. Osoba koja je pod delovanjem te droge pada u trans i poseduje izražene paranormalne sposobnosti koje je čine sposobnom da savlada sve prepreke i da se istog trenutka sa posebnim zadatkom uputi u svaki kraj sveta gde joj se naredi.
    To zvuči neverovatno i fantastično, ali d'Ažerak tvrdi da ćovek pod uticajem te droge može ući u sve zatvorene prostorije. Da li su američki obaveštajci na ovaj način 'pročitali' tajni ugovor SSSR-a i Kube, uz precizno navođenje njegovih potpisnika sa obe strane, što je Hruščova dovelo do ivice histerije?
    Tajne službe SAD izvršile su u to vreme veliki broj eksperimenata, a dvadesetak od njih je navodno u tekstu koji je potpisao izvesni J.G. Soha, doktor, šef zdravstvene službe, sa svojim saradnicima. U državnom institutu Santo Dominga, droga je testirana na kelnerici K.L. koja je radila u kantini Instituta, i ona je pod njenim uticajem uspela da pronađe dete koje je bilo kidnapovano iz kuće roditelja i odvedeno 1.400 kilometara daleko.
    Zatim je 'pega-palo', ili neki njegov ekstrakt za stimulisanje vidovitosti, dat jednom 17-godišnjem mladiću, radniku u obližnjem šumskom preduzeću, koji nikada nije bio u Las Vegasu. Uprkos tome, on je određenog dan, u zakazano vreme od 23 i 15 do 24 časa, uspeo da bude 'prisutan' u kockarnici, da detaljno opiše izgled i sve što se tamo dešavalo - bez ijedne greške. Sledeći 'zamorčić' bio je jedan 80-godišnji starac L.P. koji je živeo u podnožju planine Sijera se Monte Kristi. On takođe za života nikada nije napustio svoje selo, nikada nije video tenisko igralište, nije čuo za grad Sidnej u Australiji, pa čak ni za australijski kontinent. I pored svega tofa, uz pomoć specijalnih psihonarkotika, uspeo je da se 'uključi' u jedan teniski meč koji se u to vreme eksperimentalno odigravao u Sidneju i ostvari 'direktan prenos'.
    Ribar iz Enrikvila koji se javio na jedan lekarski pregled nije ni znao da se sa njime eksperimentiše, pa je pod uticajem 'leka' koji su mu dali, uz preporuku da se 12 sati mora uzdržavati od svake hrane, prebrojao novac i vrednosne paire u trezoru jedne banke u Vankuveru. Eksperiment, kao i svi ostali, uspeo je preko očekivanja, a izveštaj kaže da je najvažnije to što se 'testirani', iako su za vreme oglada ostajali potpuno pri svesti, posle više nisu mogli setiti šta se događalo za vreme delovanja droge. Čovek nije umeo da kaže šta je video, šta je radio, šta govorio, a što je važan činilac u primeni droge.
    Američki marinci, njih 1.800, navikli na sve moguće fizičke napore, javili su se februara 1961. da dobrovoljno učestvuju u jednom 'bezopasnom' naučnom eksperimentu. Njime je rukovodio general Rozberi, a nosio je neobičan zahtev: 'Operacija ludost'. Vojnike su podelili u tri grupe, po šest stotina, a prema podacima dokumentacionog centra američke armije koji je vršio snimanje, prva grupa je bila izložena 'magli' koja je delovala kao snažno sredstvo za smirenje živaca, ali uprekomernoj dozi.
    Vojnici su lutali poljem pospani i bezboljno, a kad bi im nešto zapovedili, izvršavali su naređenja slepo i poslušno, čak su i pukovnici slušali najobičnije narednike. Vojnici nisu govorili, nisu tražili ni vodu ni hranu, niti se žalili na umor. Jeli su po zapovesti, mada su sigurno bili gladni. Satima su bili u takvom stanju dok dejstvo droge nije prestalo. Posle se nijedan od njih nije sećao eksperimenta.
    'Magla' za drugu grupu vojnika sadržavala je poznatu drogu LSD, pa su doživeli strah i halucinacije - zbili su se kao ovce, lica zaklonili rukama, plakali i vikali. u nekim trenucima hvatao ih je još snažniji talas panike pa su bežali bez cilja, ne obazirući se na upozorenja sa razglasa. To stanje trajalo je sedam do osam sati.
    Sastojak koji je udisao treća grupa vojnika ostao je u najstrožoj tajnosti, al ije sigurno u pitanju bila posebna psihodroga koja ih je činila ratobornim i obuzetim željom za uništavanjem 'protivnika'. Jedino u toj grupi bilo je ranjenih i onih koji su se posle dugo morali lečiti da bi uspostavili duševnu ravnotežu. Nakon ovoga, o tajnim eksperimentima počelo se govoriti u javnosti, pa su oni ili prestali ili su još bolje sakrivani od radoznalog naroda.
    Godine 1961. pisano je o tabletama sa određenim hemijskim materijama koje se unose u organizam osoba sa kojima se obavljaju eksperimenti. Sastav im je takav da u organizmu ne deluju sve do određenog trenutka, kada im se recimo, uputi specijalni radio signal. Tada oni postaju 'tempirana bomba' koja menja čovekovo psihičko stanje.izvešaj koji je prosleđen američkom Kongresu kaže: 'Nema više sumnje u to da smo u stanju da iz daljine utičemo na ponašanje nekog čoveka. Možemo ga učiniti brutalnim, agresivnim ili vrlo miroljubivim. Naš je najvažniji zadatak ovog trenutka razmišljanje o tome kako da taj pronalazak posluži na najbolji način čovečanstvu.'
    Kako bi to teledirigovani ljudi uopšte i mogli da posluže za dobrobit čovečanstvu, osim ako se pod 'čovečanstvom' ne bi podrazumevala određena vojna sila u čijim bi se rukama nalazio ovaj monstruozni izum - to u američkom Kongresu nisu objasnili. Ali, neki događaji upravo sa početka 60-tih godina mogu da postaknu sumnju da je droga 'pega-palo', ili neka njena laboratorijska varijanta, uspešno primenjena, baš zbog onih svojstvava o kojim je bilo reči - da čoveka čini voljnim da izvršava naređenja koja posle zaboravi i da može da se u organizmu aktivira u pogodnom trenutku, kada to naredbodavcima najviše odgovara.
    Dvadeset i drugog novembra 1963. godine u Dalasu, od ruke atentatora Lija Harvija Osvalda, stradao je Džon Ficdžerald Kenedi, jedan od najpopularnijih američkih predsednika, ali ni do dan danas, motivi tog ubistva nisu razjašnjeni. ispisane su na tone novinskih stranica i feljtona, i o ubici i o žrtvi, ali se od pretpostavki koje su se uvek vrtele u istom krugu, nije daleko odmaklo. Li Harvi Osvald, bivši marinac, bio je po svemu sudeći beznačajna ličnost, bez ikakvih ličnih i političkih motiva da ubije predsednika Kenedija, a sve konstrukcije da je bio tajni agent ili obaveštajac američkih, odnosno sovjetskih službi nisu dobile nikakve zadovoljavajuće potvrde.
    Od trenutka hapšenja pa sve do svoje smrti, kada ga je takođe pod čudnim okolnostima, ustrelio jedan običan ugostitelj po imenu Džek Rubi, Osvald nije rekao - ili nije mogao da kaže - ništa posebno o motivima ovog zločina. Što se tiče razloga za ubistvo predsednika Kenedija, neki tragovi, nezavisno od Osvalda, vodili su do amričkih tajnih službi, ali nikakav dokaz da su one organizovale atentat do danas nije pronađen.
    Da li su se moćne službe, u čijim je vrhovima skovana zavera da se ukloni predsednik Kenedi, poslužile psihodrogom koja je od jednog Lija Harvija Osvalda načinila poslušnog robota - izvršitelja savršenog zločina, a onda ipak rešili da unište svaki mogući trag koji bi vodio do organizatora atentata time što će i ubicu likvidirati. Ako išta drugo, i ovu mogućnost treba uzeti ozbiljno koliko i sve druge, kad već te ruge nisu dovele do rešenja misterije predsednikovog ubistva.