Svet Parnormalnog - No 36

    Veruje se da će naučnici tek u ovom veku moći da sagledaju suštinu onoga što se vekovima naziva 'dušom', ali taj revolucionarni prevrat neće se dogoditi u nauci - već u samom čoveku. Ljudska duša je neistraženi okean i nismo ni sami svesni njenih mogućnosti. Navešćem ovde čudna delovanja ljudske duše, psihe, nesvesnog ili kako god drugačije nazivali to nešto što je u nama.

    Jedna mlada žena u Škotskoj bila je u telepatskoj vezi sa svojim malim sinom koji joj je jednom prilikom rekao: 'Mama, ja mogu da vidim slike u tvojom glavi'! I stvarno, kada bi majka nešto zamislila, na primer, neki predmet iz kuće, mališan bi to odmah doneo. Jednom prilikom, dok su se vozili autom, dečak ju je upozorio na predstojeću opsnost, tako da je ona na vreme mogla da reaguje i izbegne sudar.
    Jedna druga mlada majka je svako veče kupala svoju ćerkicu, a to veče je osetila neodoljivu potrebu da izvadi dete iz vode i izađe s njom iz kupatila. Dok je još bila na vratima, teška saksija je pala u kadu, baš tamo gde je do malopre bilo dete!
    Jedna Engleskinja je ispričala kako je dok je sa mužem bila u bioskopu, a bebu ostavila kod kuće sa dadiljom, osetila u sred filma miris dima. Odmah je tražila od muža da krenu kući i on ju je poslušao. Kada su došli kući, dnevna soba bila je u plamenu, a dadilja na podu u nesvesti. Beba je bila na spratu i uspeli su da je spasu.
    Žena iz Amerike koja je želela da usvoji dete, jedne je noći sanjala mušku bebu tamne kose, tamne puti i tamnih očiju, koju rađa plavuša svetle kose i plavih očiju. San je bio toliko realan da je žena zapisala datum i vreme kada je usnila taj neobični san. Dva meseca kasnije, ona je dobila poziv od agencije za usvajanje, jer su imali bebu za nju. Kada je tamo došla i videla bebu, nije mogla da veruje - dete je bilo potpuno isto kao i ono iz njenog sna, datum i vreme rođenja su se poklapali, a čak je i bebina majka potpuno dogovarala opisu iz sna!
    U Rusiji, jedan posetilac, smestivši se u gradskom hotelu, ustajao je svakog jutra pritiskan nekom neobjašnjihvom unutrašnjom teskobom koja ga je tištila tokom celog dana. To je potrajalo nekoliko dana uzastopno, sve dok nije, vođen nekim unutrašđnjim glasom, premestio krevet na suprotan kraj sobe. Tek je tada uspeo da se smiri i zaspe. Usred noći, probudio ga je snažan tresak, jer se teška greda koja se nalazila iznad mesta gde je krevet ranije bio, srušila na pod.
    Ruski naučnik, dr Vladimir Mezencev odbacuje bilo kakvu mistifikaciju oko ovih događaja i pokušava da objasni sve fenomene vidovitosti i predosećanja. On tvrdi da je nauka odavno dokazala da misaoni procesi, kjih čovek nije ni svestan, to jest, podsvesna aktivnost mozga, igraju važnu ulogu u našem životu. Mozak čoveka prima raznovrsne signale, kako od unutrašnjih organa, tako i od spoljašnjeg sveta, međutim, svest ih ne registruje sve. Oči mogu da ugledaju neki dragoceni predmet kako leži u travi, ali vizuelna predstava može  i da ne stigne do svesti ako ta osoba u tom trenutku razmišlja o nečem drugom. Oči su, međutim, već opazile taj predmet i poslale odgovarajući signal mozgu. Kasnije, taj signal može ponovo da iskrsne u svesti, na primer - u snu! Spavač vidi sebe kako korača putem i opaža taj predmet. Po dr mezencevu, čovek koji je čudov se spasao od pada grede, pomerio je svoj krevet zato što je podsvesno registrovao škripu grede iznad kreveta. Sluh je preko podsvesti 'informisao' o jedva čulnom škripanju, što je proizvodilo osećanje teskobe preko dana. Na kraju, ni sam ne znajući zašto, čovek je premestio krevet i spasao se. Da li se svi fenomeni mogu objasniti na ovakav, u suštini, prilično jednostavan način? Da li je baš sve tako?
    Nauka je do sada uglavnom odbijala da se bavi pitanjima duše, a čoveka je proučavala kao fizičku tvorevinu od krvi i mesa. Danas, kada je nova tehnologija dopustila neurofizičarima da zavire u samu svetinju našeg mozga, ovaj problem, koji je ranije smatran pravom isključivo religije, dobio je neočekivano neučni značaj. Moguće je ispitati kako mozak funkcioniše i čime se sve bave naše moždane ćelije i u kakvom su odnosu sa emocionalnim životom čoveka.

    Mozak je fizički organ mišljenj,a razum je njegovo personifikovano lice, a svest je nešto sasvim drugo - ona je nepostojana i može da nas napusti, u snu, ili pod narkozom, slično svetlosti sijalice koju uključujemo ili isključujemo. Svest je duša razuma, ali šta je duša u svom čistom obliku? Na ovo pitanje nauka nije odgovorila.
    Danas znamo da je mozak podeljen na specijalizovane segmnente, od kojih svaki posebno, kultiviše misli određene vrste. Misao zaokuplja pažnju naučnika jer osećanja predstavljaju glas duše. Njen trag u mozgu naučnici su otkrili, ali nisu odgovorili na pitanje šta je ona u stvari. U međuvremenu, izdvojivši u mozgu delove odgovorne za religiozna osećanja, naučnici su počeli da govore o svojevrsnom 'duhovnom centru' koji je odgovoran za mistično poimanje ovog sveta.
    Od toga koliko će naš mozak biti zreo za svesno samoposmatranje, zavisi da li će naučnici u ovom milenijumu pronaći način da nepristrasno istražuju tajne duše. A, najvažnija stvar od svega je da se ta istraživanja ne iskoriste protiv čoveka, jer izglada su moći ljudskog mozga, ili duše, ogromne. A, kada su u pitanju velike moći, tu se uvek nađu i oni koji bi to da upotrebe protiv samog čoveka. Na nama je da izaberemo kojim će putem ići naše misli, a time i naša duša.

    Jedne noći u aprilu 1962. godine, na deonici puta između Damfrisa i Anana u Škotskoj, dva brata Ferguson, Derek i Norman, doživeli su svoje najjezivije iskustvo u životu. Oni su svoj kratki odmor provodili obilazeći Škotsku. Derek je vozio očeva kola, a pri povratku kući u Anan, zaustavili su se na benzinskoj pumpi u Damfrisu, koji je bio udaljen oko 20 km od Anana. Otatle ih je čekala poslednje deonica puta - ona koju neće zaboraviti do su god živi!
    Bila je skoro ponoć, ali su braća mogla jasno da razaznaju beli drum koji se pružao pred njima obasjan mesečinom. Derek je upravo rekao svom bratu da su njihova kola izgleda jednina na putu, kada je pred njima proletelo nešto nalik na veliku kokošku koja je zatim nestala istog trenutka kada im se učino da će da udari u vetrobransko staklo. Derek je zaokrenuo kako bi izbegao čudnu priču, ali ih je onako prestravljene čekalo nešto još mnogo gore.

    Tek što su se bili povratili od velikog iznenađenja i šoka, kada su ugledali neku staru ženu koja se žurno približavala njihopvim kolima mašući raširenim rukama - da bi odmah ptom i ona nsestal u vazduhu baš kada je izgledalo da će kola da je udare. Iza nje je tada nastupila beskrajna povorka utvara koje su iskrsavale naizgled niotkuda: velike mačke, divlji psi, ogromna živina, kao i neobične spodobe, a među njima i jedan starac dugačke kose koji je vrištao. Zastrašujući prizori i glasovi sasvim su raspametili starijeg brata koji je vozeći počeo da krivuda, nastojeći da ne udari te prilike koje su nadirale prema kolima.
    Kada je uvideo da ta misteriozna bića nijednom nisu udarila u kola, Derek je pomislio da je sve to što vidi samo plod njegove uobrazilje, ali kada je bacio pogled na svoga brata koji se široko otvorenih očiju šćućurio na sedištu pored njega, bilo mu je jasno da o nisu halucinacije. I mlađi brat je iso tako gledao te užasne prilike.
    Dok su se probijali kroz buljuke tih avetinjskih spodoba divljačkog izgleda, oba mladića su primetila da je u kolima znatno zahladnelo iako ih je do tada oblivao znoj. Derek je kasnije pričao: 'Imao sam utisak da su mi ruke otežale i da neka sila pokušava da upravlja automobilom. upravljanje autom je postalo izuzetno teško. Činilo nam se da se gušimo, pa sam otvorio prozor da uđe malo svežeg vazduha, ali je napolju bilo toliko hladno da sam odustao i samo sam se usredsredio na volan, dok su piskavi smeh i cerekanje podrugljivo ismevali nedaću u kojoj smo se našli brat i ja. Potpuno sam siguran da su tada pokušavali da nas skrenu s puta i da bi posle toga došlo do kobnog udesa.'
    Naposletku je Derek zaustavio kola, a istog trenutka kao da ih je napala neka moćna sila - dvojica mladića su osetila kako nešto udara po kolima i da ih tako snažno klati da im se zavrtelo u glavi. Kada je Dereku pripala muka, on je naglo otvorio vrata i iskočio napolje. Tog trenutka sve se utišalo, a drum i okolni predeli bili su potpuno pusti. Međutim, čim se vratio u kola i zalupio vrata, drmusanje i udaranje su se nastavili uz vanzemaljski smeh. Počeo je da duva jak vetar i imali su utisak da neko svom silom udara pesnicom u kola sa svih strana.
    Derek je zaključio da je najpametnije da požure i što pre stignu kući u Anan. Ponovo je uključio motor i nastavio da vozi kroz noć koja je i dalje bila prepuna avetinjskih prilika koje us se preteći naglo približavale niotkuda i glasova koji su dolazili iz svih pravaca. Ove neobične utvare stale bi ispred kola kao da provociraju vozača da ih pregazi, ali i pored toga što su ga ruke neizdrživo bolele, Derek je vozio pravo, a spodobe bi se rasplinule u vazduhu onog trenutka kada je izgledalo da će ih kola udariti. Za sve to vreme Derek je bio svestan da njegov mlađi brat sedi pored njega obuzet užasom.
    Ubrzo zatim braža Ferguson su primetili na mračnom drumu ispred njih neko crveno svetlo, a kada su se približili, bilo im je lakše kada su videli da su to štop svetla jednog velikog kamiona za prevoz nameštaja. Ali, tek što se Derek obradovao što je ugledao naizgled normalan predmet na ovom avetnjskom drumu, ustanovio je da se kamio približava suviše velikom brzinom i da će doći do sudara. Fizički i psihički iscrpljen svim ovim događajima, na svoj užas je ustanovio da nije u stanju ništa da preduzme kako bi izbegao sudar. Njegova noga je odbila da prestane da pritiska papučicu za gas. Bratu je doviknuo da bude spreman za sudar, a kada su udarili u kamion, on je jednostavno nestao.
    Uništenih živaca, premoreni i bez trunke snage, nastavili su da voze sve dok Derek nije ustanovio da su kola usporila i da skoro mile po putu. Postao je ujedno svestan da su buka i jak vetar prestali i da se približavaju svom mestu. Sve ovo je trajalo nekih pola sata. Kasnije je Derek razgovarao sa jednim prijateljm koji je tokom Drugog svetskog rata bio stacioniran u blizini Anana. On je tada često bio u prilici da čuje priče o tome ako se u tom kraju ljudi bave vradžbinama, dok mu je drugi prijatelj potvrdio da je čitao o fantomskom kamionu za nameštaj za koji se znalo da se pojavljuje u blizini.
    Treba napomenuti da ni braća Ferguson niti bilo ko iz njihove porodice nisu imali bilo kakvo paranormalno iskustvo, niti im se kasnije nilo šta slično ponovo desilo.

    Rusija je otvorila dosijea KGB-a i otkrila da je tajna policija, još u vreme Lenjina i Staljina, počela da proučava paranormalne pojave. Nastojali su da otkriju kako bi ekstrasenzorne sposobnosti mogle da se iskoriste protiv neprijatelja i za ssznavanje njihovih najskrivenijih tajni. Traba li se čudite zašto su to radili?

     Telepatija bi, ako bi se vešto koristila omogućila ulazak u um šefova stranih država, ali isto tako, i svojih oficira i visokih funkcionera i postala neprevaziđeno oružje superšpijunaže. Telekineza bi mogla da se koristi za ubijanje i razaranje na daljinu. Vidovitost je takođe mogla da se iskoristi za saznavanje i predupređivanje budućih akcija neprijatelja, i tak odalje, paranormalne mogućnosti su ogromne.
    Sedamdesetih godina XX veka, KGB je proučavao uticaj psihokineze na ljudsko telo. U središtu tih istraživanja bio je medijum Nelja Mihailov iz Lenjingrada, koja je mogla da pomera predmete na daljinu! Mihailova je, osim toga, sama sebi izazivala opekotine trećeg stepena na stomaku, i to - snagom misli! Šef Katedre za teoretsku fiziku prestižnog Univerziteta u Moskvi izjavio je da Mihailova zrači oblikom energije koji je potpuno nov i nepoznat.
    Posle svakog eksperimenta, stoji u dosijeu KGB-a, Nelja Mihailova je gubila na težini. Za pola sata mogla je da izgubi višđe od 1,5 kg, kao da je samu materiju svoga tela pretvorila u energiju. Istraživanja zapadnih naučnika koji su kontaktirali sa sovjetskim koelgama za vreme hladnog rata, pokazala su da su i zapadni mdijumi gubili na težini prilikom ekperimenata sa psihokinezom. Dve naučnice su objavile o tome i knjigu čije je štampanje 1975. godine finansirano iz tajnih fondova KGB-a. Zvuči neverovatno, ali sovjetska tajna služba je to uradila iz dva razloga: prvo, želeli su da podstaknu američke kolege da omoguće uvid u svoja istraživanja paranormalnog, i drugo, želeli su da im stave do znanja da su u tome mnogo više napredovali. S druge strane, međutim, Amerikanci su nastavili da taje svoju dokumentaciju.
    Zapadni naučnici su upućeni i u ruske pretpostavke o fenomenu NLO-a. Rusi su, naime, bili uvereni da postoji čvrsta veza između parapsiholoških sposobnosti i sedočenja o bićima koja potiču - ne sa drugih planeta, već iz drugih dimenzija. U ruskim dosijeima krije se čitav niz drugih, gotovo neverovatnih stvari. Oni, na primer, otkrivaju da je sam otac sovjetske parapsihologije, fiziolog Leonid Vasiljev koristio telepatiju da bi 'kondicionirao' Staljina. Tako je ruski vođa 1923. godine dao Vasiljevu zaduženje o kojem je naučnik već dugo sanjao - da o državnom trošku na Mentalnom insitutu Bahtarev proučava telepatiju.
    Rusi su, isto tako pomno proučavali i hipnozu, bioenergiju i sve ostale oblasti paranormalnog. No, pitanje je da li su dosije iz kojih neke pojedinosti procure, ona prava, ili neko, iz svojih tajnih ciljeva, i dalje na kašičicu objavljuje samo poneka saznanja?

    Da li je rat za američku nezavisnost rukovođen iz tajne paganske sekte? Bendžamin Frenklin nije bio samo naučnik koji je radio prve eksperimente sa elektricitetom, već i filozof, ali je najpoznatiji kao političar zahvaljujući tome što je učestvovao u stvaranju američke Deklaracije o nezavisnosti 1776. godine. Bio je harizmatična ličnost, ali je iz njega izbijalo i nešto zabrinjavajuće. Meri šeli, pisac čuvenog romana 'Frankenštajn', pričala je da ju je za ime naučnika-monstruma koji je stvorio čudovište, osim što je dobro zvučalo, inspirisao upravo Bendžamin Frenklin.
    Frenklina kao naučnik imao je nesumnjivo neobična interesovanja i, kako kažu dobro upućeni, ne jednom je potvrdio da je intimni prijatelj sa ser Dešvudom iz 'crne opatije' u Medmenemu. Ser Frensis Dešvud (1708-1781), pšolitičar i britanski ministar finansija, osnovao je 1751. godine 'Klub vatre pakla' - Hell Fire Club. Ti tajanstveni i supertajni krugovi upražnjavali su vrlo neobične ritualne. U svojim ceremonijama, koje su služile 'Dvanaestorica nevernika', prizivali su, između ostalog, i Lucifera i skrnavili raspeće.
    Jeziva fama 'Kluba vatre pakla' ubrzo se proširila, a posle ukaza britanskog kralja, koji je otvoreno napao uvredu 'svete religije', ćlanovi Kluba morali su da napuste opatiju u Mednemenu na reci Temzi i povuku s u pećine Zapadnog Vajtkomba. Moto Kluba isti je onaj koji je asnije preuzeo Alister Krouli  'Radi što ti je volja'.
    Đavolsko ime Dešvudovog reda bilo je 'Vitezovi svetog Franje od Vajtkomba', a 'sveti Franja' nije bio niko drugi do sam lord Dešvud. Članovi su regrutovani među aristokratijom, političarima najviših nivoa i najpoznatijim umetnicima. Sastajali su se posebnim danima, kada su oko Ser Frensisa Dešvuda sedeli grof od Sendviča - prvi lord Admiraliteta britanske mornarice, pesnik Pol Vajthed, poznati političar i budući gradonačelnik Londona Džon Vilkis i druge najpoznatije ličnosti. Zna se da je nekim ceremonijama prisustvovao i sam Bendžamin Frenklin.
    Učešće istaknutog američkog borca za nezavisnost neizostavno nas novodi da se zapitamo nije li nezavisnost SAD zapravo tajno i pripremana na sastancima u pećinama Vajtkomba? Šta se događalo na tim sastancima, nikada nije otkriveno, a i o ritualima se zna vrlo malo, jer je sekretar Pol Vajthed sva dokumenta i anale bratstva spalio. Neki tvrde da je 'Klub vatre pakla' zapravo bio tajno pagansko društvo, koje je praktikovalo rituale tantrizma, odnosno crnu magiju i dostizanje 'oslobađanja' vođenjem ljubavi.
    Ima indicija i da je Klub Vatre pakla bio tajno društvo posvećeno nečastivom - sotoni. Po nekima, ono još uvek postoji. U krugovima ezoterije čuje se da 'Klub vatre pakla' i anas postoji i je njegov dobro skriveni centar za inicijativu negde u srednjoj Irskoj. Njegovim članovima je naređeno da ćute, a za izdaju i odavanje tajni predviđene su užane kazne.
    Pitanje je koliko se mračni i užasni ezoterizam satanskih krugova integrisao sa stvarnom svetskom moći i ako je to tačno, koliko je uticao na stvaranje istorije savremenog sveta, ostaće tajna. A što se tiče 'Kluba vatre pakla', sasvim je izvesno da je u vreme britanske imperije imao veliku moć. A, s obzirom na današnju moć britanske imperije, ima je i dana danas.

    Vekovima je Strašni kosac bio kulturološka ikona, ali manje je poznato da on zaista postoji - kaže M.Čorvinski, koji je širom sveta sakupio više od stotinu opisa od kojih se ledi krv u žilama. On kaže: 'Ljudi koje sam intervjuisao potpuno su iskreni. Ima slučajeva u kojima je bilo nekoliko očevidaca, gde su dve ili više osoba videle Strašnog kosca iako uopšte nisu poznavale pokojnika'. Mnoge od tih izveštaja, Čorvinski je čuo od bolničarki i drugog osoblja u bolnicama.
    Iznenađujuće je da Anđeo smrti često razgovara sa umirućima da bi ima olakšao rastanak sa životom. Neki tvrde da je on spreman da malo proćaska sa onima koji prisustvuju nečijoj smrti, u nastojanju da ih malo smiri tokom tog njihovog emocionalnog stresa. U mnogim slučajevima Strašni kosac je daleko od toga da deluje zastrašujuće. Pre bi se moglo reći da on ček, umesto da aktivno zahteva smrt. Strašni kosac je u stvarnom životu ljubazan i strpljiv.
    Jedna 76-godišnja bivša bolničarka opisala je svoj susret sa Koscem. U prvi mah žena je pomislila da vidi nekog kaluđera kako stoji pored kreveta jedne stare žene - ali onda je za trenutak ugledala njegovo lice ispod kapuljače. Ona priča: 'Lice mu je bilo lobanja sa dve male vatre umesto očiju. Njegove skeletne ruke bile su strpljivo presavijene jedna preko druge unutar tamnih rukava njegove mantije.  moj utisak je bio da on čeka i to vrlo strpljivo.
    U retkim prilikama, Anđeo smrti ubeđuje ljude da se drže života, ili čak - spasava nihov život. Na primer, jedan Njujorčanin je ispričao o noći u kojoj je u svojoj trpezariji osetio nečije čudno prisustvo. Čovek se osvrnuo oko sebe i ugledao jednu figuru u crnoj mantiji sa kapuljačom i sa blistavo belom lobanjom. Držao je u rukama kosu i naprosto gledao u mene. Osetio sam kako me preplavljuje neka hladna jeza. Sledećeg trenutka Strašni kosac je skliznuo kroz vrata i kod kupatila iščezao. Kada je čovek požurio u kupatilo zatekao je svoju ženu onesvešćenu od prevelike doze lekova. Žurno ju je prebacio u bolnicu gdfe se ona ubrzo oporavila. U najčudnijem slučaju M.Čorvinskog, jednu ženu iz Merilenda spasao je lično Strašni kosac. Ona je upala u zaleđenu baru i nalazila se na ivici smrti kada je bila izvučena ispod leda - ručicom njegove kose.
    Strašnog kosca obično predstavljaju kako nosi peščani časovnik - simbol prolaznosti vremena - ili kosu, koja oličava njegovu žetvu  ljudskih duša. Prva poznata ilustracija Anđela smrti kao skeleta u dugačkoj crnoj odeći sa kapuljačom datira od pre 500 godina.   

    Visoko na nebu, kapetan Bob Loft i inženjer D.Repo vršili su pripremne radnje za prizemljenje aviona 'Lokid trajstar', let 401 na liniji Njujork-Majami. Data je naredba da se izbaci stajni trap i Bob Loft je pogledao na tablu sa instrumentima. Izgleda da se desilo nešto nepredviđenom jer je jedna lampica stalno treperila - prednji točak nije izbačen.    

    Bob je po odobrenju kontrole letenja izravnao visinu i krenuo u kruženje, dok je istovremeno komande prebacio na autopilota. Za to vreme D.Repo je pokušavao da utvrdi da li je točak izašao ili nije. Postojala je mogućnost da je greška u samoj lampici i kapetan se dao na posao da to ustanovi. Okrenuo se u zedištu kako bi došao u pogodniji položaj da odvije lampicu.
    Dok se okrenuo i nameštao, slučajno je zakačio i isključio autopilota. Još je bio zaokupljen lampicom, kada ga je nešto nateralo da se okrene napred., prema čeonom vetrobranu kabine. Jurii su strmoglavo prema vodenoj površini. Jedan pogled na tablu sa instrumentima bio je dovoljan da odmah shvati šta se desilo, ali vremena za ispravljanje nije bilo. Avion na letu 401 zario se u močvaru. Piloti i 97 putnika izgubili su život.
    Letelica nije bila potpuno uništena. Sedišta i kuhinja bili su u prilično dobrom stanju. Svi delovi koji nisu bili potpuno uništeni, vraćeni su kompaniji Lokid. Popravljeni delovi ugrađeni su u nove aparate, a kuhin ja je ugrađena u novi avion sa oznakom 318. Početkom 1973. godine, sa njujorške piste je poleteo 'Lokid trajstar' broj 318. Među putnicima su bili podpresednik kompanije 'Istern Erljans' i članovi više pozada koji su se vraćali sa dužnosti. U prvoj klasi, potpredsednik je ugladao prazno sedište pored jednog kapetana aviona koji nije bio na dužnosti. Seo je do nejga i nameravao da započne razgovor. Odvojivši pogled od prozora, kapetan se naglo okrenuo prema njemu. Bio je to Bob Loft. Uplašeni podpredsednik je ustao i pohitao u pilotsku kabinu po pomoć. Međutim, kada se vratio sa glavnim stjuartom, sedište do nejgovog bilo je prazno.
    Sledeća misterija dogodila se uoči jednog leta za Floridu. Inženjer je ušao u kabinu da proveri instrumente. Prilika u uniformi već je bila unutra i sedela na sedištu. Kada su mu se oči privikle na polutamu, inženjer je prepoznao Dona Repoa, koji mu se obratio i rekao: 'Nema potrebe da proveravaš instrumente, ja sam to već učinio'.
    Bilo je i takvih koji i dalje nisu verovali u priču o sablasnim pilotima. Jedan od njih je bio i izvesni kapetan aviona DC-9 iz flote 0Isterne Erljanza'. Hteo je da se uveri svojim očima, pa je pred let iz Majamija za Atlantu, ušao u kabinu da proveri instrumente. Sa komandne table u njega je gledalo lice Dona Repoa i začule su se reči: 'Nikada više nijedna nesreća neće zadesiti neki Lokid trajstar. Mi nećemo dozvoliti da se to desi'.
    Posle toga, još jedan kapetan se suočio sa duhovima ovih letača, a isto vaši i za stjuardesu koja je imala susret sa Bobom Leftom, kada ju je kapetan pitao za malog njenog malog sina i da li ozbiljno namerava da napusti letenje. To ćaskanje je trajalo oko četiri minuta.
    Osamnaest meseci od dana pojavljivanja fantomske posade obavljen je nesvakidašnji obred u letelici broj 318. Drugi oficir tehničkog održavanja,. inače ezoteričar, dobio je dozvolu da obavi ritual isterivanja duhova. Posada, unezverena sve učestalijom pojavom duhova, za to vreme se naglas molila. U trenutku kada j drugi oficir poškropio kuhinju svetom vodicom, ukazao se lik Dona Repoa i istog momenta nestao. To je bila poslednja pojava sablasnih avijatičara na avionu broj 318.