Suparništvo između SSSR i SAD u osvajanju
svemira bilo je tako žestoko da su i jedna i druga strana povremeno
bile spremne da se upuste i u nepromišljene rizike, samo da bi, makar
za pedalj, izmali svom velikom konkurentu. Ovde ćemo razmotriti dve
velike nesreće koje su zadesile sovjetski kosmički program.
Na dan 3. augusta 1957. jedna sovjetska
R-7 raketa Semjorka - Mala sedmica, kako su je nazivali ljudi koji u
bili zaduženi za nju, poletela je simuliranom trajektorijom nuklearnog
udara. Dva meseca kasnije, 4. oktobra, R-7 je obavila lansiranje
Sputnjika i svemirska trka se ozbiljno zahuktala. Sledeći trijumf
rakete R-7 usledio je 12. aprila 1961. godine, kada je u orbitu oko
Zemlje izbacila Jurija Gagarina. Zvuči neverovatno, ali ta starinska
raketa još i danas je u upotrebi, odnoseći kosmonaute do orbitirajuće
svemirske stanice Mir.
Svemir je bio prirodna sredina rakete
R-7, Ona nije predstavljala neko sjajno vojno oružje, bilo je potrebno
čak pet časova da bi se ova raketa napunila gorivom, a to nije bilo
praktično u eri nuklearne strategije 'trominutnog upozorenja'.Sovjeti
su morali da iznađu neki strateški projektilkoji bi bio kadar da krene
posle mnogo kraće pripreme i tako održi korak sa američkim oružjima
Polaris i Minitmen.
Problem je bio u tome što je R-7
koristio tečni kiseonik, koji je bio veoma efikasan dok je sagorevao
unutar motora, ali se nije mogao duže držati na lansirnoj rampi - posle
nekoliko časova on se, neizbežno, zagrevao i pretvarao u gas. Pritisak
u rezervoarima penjao se ka tački prskanja, pa je akumulirani gas morao
da bude ispušten ventilima, a zatim zamenjen svežom, superhladnom
tečnošću.
U oktobru 1960. godine, jedan novi
prototip rakete, R-16, bio je postavljen na lansirnoj rampi u
Bajkonuru. Bajkonur bio je ruski ultratajni ekvivalent američkom Kejp
Kenediju. Očekivalo se da će to biti pouzdana vojna alternativa za R-7,
a pored toga da će biti sposobna za letove u svemir. Nažalost, pokazalo
se da je to bila najveća pojedinačna raketna katastrofa u istoriji.
Kao što to često biva sa raketnim
tragedijama, tu politika igra važnu ulogu. Tadašnji sovjetski lider
Nikita Hruščov upravo se bio vratio sa jedne konferencije u Ujedinjenim
Nacijama, gde se hvalisao sovjetskom vojnom nadmoći, imajući posebno na
umu tajni projekat R-16. Bukvalno je vikao: 'Mi izbacujemo projektile
kao kobasice iz mašine'! Sada je hteo da to i dokaže. Naredio je
maršalu Mitrofanu Nedeljinu, zaduženom za razvoj balističkih
projektila, da odmah ode u Bajkonur i da tamo nadzire prvi let rakete
R-16.
Vojska je htela da ima raketu sa brzim
reagovanjem, a R-16 se mogla napuniti gorivom i pripremiti za akciju
čak nedeljama ranije zatp što su njeni konstruktori napustili
super-hladni tečni kiseonik i kerozin i zamenili ih azotnom kiselinom i
hidrazinom. Te himikalije mogle su da budu uskladištene tokom dugog
perioda unutar rakete pri normalnom pritisku i temperaturi, bez
ventilatora. Projektili R-16 mogli su da budu držani u stalno
pripravnosti, spremni da udare po ciljevima na Zapadu odmah po prijemu
naredbe.
STRAŠAN
PRIZOR
Tako je bilo u teoriji, ali
praksa je nešto sasvim drugo. U praksi, 'uskladištljiva'
goriva nisu se mogla uskladištiti! Bila su opasno korozivna i raketa
jeprocurela. Bilo je potrebno mnogo više pažnje nego što su njeni
konstruktori obećavali. na dan 23. oktobra lansirno postolje bilo je
zakrčeno mladim tehničarima koji su pokušavali da srede probleme.
Dok se nulti čas polako približavao, iz
osnovice R-16 počela je da kaplje azotna kiselina. U tom trenutku
trebalo je da Nedeljin naredi ljudstvu da napusti lansirnu rampu, ali
on kao da nije obraćao pažnju na rizik. Poslao je nove destine
tehničara na rampu da zategnu ventile, zaustave curenje i lansiraju
raketu u vazduh.
Njegove instrukcije bile su toliko
sumanute da posada na tlu nije znala kako da postupi. U bunkeru za
ispaljivanje, prva stvar koju je trebalo učiniti bila je da se preudese
elektronske sekvencije - redosledi, i da se one isključe pre nego što
budu kadre da odašilju raketi nove signale za ispaljivanje. Nedeljin je
naredio da se sekvencije za ispaljivanje provere i odlože, ali ne i da
budu isključene.
Na neki način, jedna pogrešna komanda
bila je dostavljena gornjem stepenu rakete R-16. Njen motor je
startovao, probušivši rupu na vrhu donjeg stepena, koji je eksplodirao,
usmrtivši trenutno sve ljude koji su se nalazili na lansirnoj rampi.
Ostavši bez ikakve potpore, gornji stepen se sunovratio na tlo,
sipajući gorivo i plamen svuda okolo. Nove asfaltne ploče na okolnoj
platformi i prilaznim putevima istopile su se na paklenoj temperaturi,
a onda počele i da gore.
Ljudi su nagrnuli da beže pokušavajući
da spasu živote, ali ih je u tome omeo strašni katran koji je goreo
svuda oko njih. Požar se proširio hiljadama metara, a talas vatre gutao
je sve i vakoga na putu. Više od 190 ljudi bilo je ubijeno, uključujući
i Nedeljina, koji je stajao nekdaleko od lansirne rampe, kad je žestoki
talas upaljenih hemikalija sunuo prema njemu.
Čitav Sovjetski Savez bio je ožalošćen
kad je objavljena vest da su maršal Nedeljin i nekoliko viših oficira
nastradali u 'vazduhoplovnoj nesreći'. Odsustvo 190 poznatih lica
postalo je očigledno hiljadama svemirskih radnika izvan bajkonura, ali
nikome - čak ni ožaloščenim majkamam, nije bilo dozvoljeno da govore o
tragediji.
UZALUDNA
UPOZORENJA
U proleće 1967. godine, razvoj čuvene
sovjetske svemirske kapsule Sojuz primicao se ključnom prvom letu. na
dan 22. aprila ministarstvo propagande osećalo se dovoljno samouverenim
da međunarodnoj pres agenciji UPI aopšti neke vesti: 'Predstojeća
misija će uključivati najspektakularniji sovjetski poduhva u istoriji -
pokušaj spajanja dva broda i razmenu posada'!
Prvi test Sojuza sa ljudskom posadom bio
je poveren kosmonautu Vladimiru Komarovu. Očekivalo se da će njegovo
lansiranje biti sutradan propraćeno lansiranjem i drugog Sojuza, u
kojem će biti tri člana posade: Valerij BIkovski, Jevgenij Hrunov i
Aleksej Jelisejev. Dva Sojuza trebalo je da se spoje, a zatim da Hrunov
i Jelisejev načine svemirsku šetnju do Komarovljeve kapsule i sednu na
njegova dva rezervna sedišta, ostvarujući tako još jedno 'prvi put' -
odlazak u svemir jednim brodom i povratak kući drugim.
Sve je bilo isplanirano kao proba za
buduću lunarnu misiju. Sojuz još nije raspolagao hermetičkim tunelom za
spajanje, pa je jedini način da se razmene posade između kapsule i
budućeg lunarnog landera bila svemirska šetnja od jednog otvora do
drugog. Gazde iz Kremlja htele su da se spajanje obave u vreme oko 1.
maja da bi se tako obeležila 50-godišnjica Oktobarske revolucije.
Koncept stvaranja svojevrsne 'unije' između dva svemirska broda bio je
izvanredno simboličan, naročito za vlast opsednutu simbolima.
Godine 1982. inženjer Viktor Jevsikov,
koji je svojevremeno bio član tima za razvoj Sojuza, priznao je iz svog
bezbednog utočišta u Kanadi da je bio izvršen veliki politički pritisak
da dva broda krenu blagovremeno na orbitu. On je rekao: 'Šefovi misije
znali su da Sojuz nije bio lišen mana i da bi bilo potrebno još neko
vreme pa da on postane operativno upotrebljiv, ali Komunistička partija
je naredila da se lansiranje na svaki način obavi'.
Dok se nulti čas za misiju približavao,
tehničari su ustanovili čak 203 pojedinačne greške na Sojuzu koje je
trebalo otkloniti. Gagarin je bio blisko umešan u to kritično
procenjivanje. Do 9. marta on i njegove kolege načinili su jedan
dokument od deset kucanih strana, koji je detaljno opisivao sve
probleme. Ali, niko nije znao šta da uradi sa tim. U SSSR-u je glasnik
bivao okrivljen za rđave vesti. Niko se nije usuđivao da ode u Kremlj i
zatraži od novog sovjetskog lidera Leonida Brežnjeva, da stiša
političku uspaljenost i odloži lansiranje dok se problemi ne reše.
Kosmonauti i svemirska birokratija na
kraju su odlučili da pribegnu jednoj vekovima staroj tehnici.
Zavrbovali su jednog nepristrasnog glasnika van Sojuz progama da u
njihovo ime isporuči dokument, a to je bio Gagarinov lični KGB
nadzornik, Venjamin Rusajev. Rusajev je odneo popis Sojuzovih
nedostataka Georgiju Cinevu, svome neposrednom starešini u KGB-u. Cinev
je bio blizak prijatelj Leonida Brežnjeva. Zajedno su se borili tokom
rata, a bili su čak i u srodstvu preko bračnih veza. Ako je neko mogao
da isporuči jednu važnu poruku direktno Brežnjevu, onda je to bio Cinev.
Ali, Cinev se brzo uspinjao na
hijerarhijskoj lestvici unutar KGB-a, u čemu mu je pomagao njegov
pokrovitelj u Kremlju. Nije hteo dozvoliti da ova zavrzlama poremeti
tako prijatan odnos. Dokument o Sojuzu nikada više nije bio viđen, a
Rusajev je razrešen svih dužnosti vezanih za svemirski program i
prebačen u jedan beznačajan odsek van Moskve, podaleko od svih
kosmonauta. Posle je izjavio: 'Sledećih dest godina držao sa pognutu
glavu kao neki pustinjak'.
STRADANJE
KOMAROVA
Rano izjutra 23. aprila 1967. godine,
letelica Sojuz bila je prislonjena uz kranna Bajkonuru, spremna za
lansiranje prema prvobitnom voznom redu. Arhivski snimci načinjeni pred
let prikazuju nesrećnog Komarova i nekolicinu veoma nervoznih
tehničara. Bilo je to kao da su svi znali da im predstoji rđav dan gde
im se sprema nešto vrlo loše. Komarov se suočio sa problemima čim je
stigao do orbite. Jedan od dva panela za solarnu energiju nije se
razvio, u kompjuterima za navođenje nestalo je struje. Lansiranje
drugog Sojuza, u kojem bi posadu sačinjavali Jelisejev, Hrunov i
Bikovski, bilo je obustavljeno, dok su se kontrolori na tlu svojski
upinjali da otklone kvar na električnim instalacijama Komarovljevog
broda.
Posle 18 orbita i 26 časova, problemi
još uvek nisu bili rešeni i šefovi u Bajkonuru odlučili su da prekinu
misiju tokom sledeće orbite. Komarov je imao velikih poiteškoća pri
usmeravanju svoje letelice u odgovarajuću povratnu putanju i žalio se
komandnom centru: 'Ovaj vražji brod! Ništa čega se dotaknem ne
funkcioniše ispravno'.
Ostavši bez sistema za navođenje, Komarov nije uspevao da održi svoj
brod pod fiksiranim uglom, a kad je ovaj počeo da se vrti , ispalio je
kontrolne mlaznice u pokušaju da ga stabilizuje. Na nesreću,
konstruktori broda smestili su potisne mlaznice suviše blizu
navigacionim senzorima za ravnanje prema zvezdama, pa su osetljiva
sočiva bila zamagljena i nisu više mogla da registruju zvezde.
Prolazeći preko noćne strane neba i tražeči neku očigledniju referentnu
metu za svoje zamagljene isnstrumente, Komarov je morao da koristi
Mesec u očajničkom nastojanju da izvede pravilno usmeravanje broda.
Glasine o dijalogu između Komarova i
zemaljske kontrole cirkulisale su tokom mnogih godina, bazirane na
izveštajima osoblja američke Agencije za nacionalnu bezbednost - NSA, u
jednoj bazi za hvatanje radio sinala nedaleko od Istanbula. U augustu
1972. godine, jedan NSA analitičar, intervjuisan pod imenom Vinslou Pek
(pravog imena PEri Felvok), dao je potresan izveštaj o onome što je
čuo. On kaže: 'Znali su da imaju velike probleme otprilike dva sata pre
nego što je Komarov umro, i trudili su se svim silama da ih reše. Mi
smo snimili na traci dijalog između njih. Lično ljudi iz Kremlja
obratili su se Komarovu. Plakali su i govorili Komarovu da je heroj. I
njegova žena mu se obratila i razgovarali su neko vreme. Rekao joj je
kako da sredi neke njihove poslove i šta da uradi sa decom. Bilo je
zaista strašno. Tokom poslednjih nekoliko minuta on se bukvalno
raspadao'.
Nakon Komarovljevog grozničavog ulaska u
više slojeve atmosfere, jedan mali pomoćni padobran se otvorio, ali
glavni padobran na zadnjem delu se, nakon otvaranja, zapleo sa njim,
verovatno zato što se brod nekontrolisano vrteo. Nije postojalo ništa
što bi usporilo silazak letelice i Komarov je tresnuo o stepu nedaleko
od grada Orenburga svom silinom nekog neobuzdanog meteorita teškog 2,8
tona. Brod se smrskao, retrorakete za kočenje eksplodirale su od udara,
sagorevši ono malo olupine što je preostalo.
Ljudi iz odreda za spasavanje bacali su
pregršti zemlje na vatru, nastojeći da je ugase. Njihova radio poruka
bazi bila je smušena i nekoherentna, govorila je nešto o kosmonautu
kome je potrebna hitna medicinska pomoć. Ali, petna kost jedne noge
bila je jedini čvrsti ostatak Komarovljevog tela koji se mogao
identifikovati među ugljenisanim ostacima. - Izvor: Treće Oko
(Jun 1999.)