Svemir Je Živo Biće
I
nauka već potvrđuje staru ideju da je univezum gigantski organizam
prožet jedinstvenom svešću. Da li su otkrivene 'niti razuma' koje
povezuju čestice, planete i stvorenja? Neverovatan eksperiment sa
termitima!
Osmeh na lice:
Zanimljiva Nauka - Ostali
Tekstovi
* Klik
Gore na ikonu - Prikaz; * Ponovni Klik -
Brisanje
Jedan
od pokušaja da se reši zagonetka postojanja i porekla razuma u
materijalnom svetu, jeste pretpostavka da je svemir razumno biće,
'kosmička svest' ili 'kolektivni razum'. Isto tako, kao njegov deo, i
biosfera, sve živo na našoj planeti, stvara neku jedinstvenu celinu ili
kako je to izrazio poznati francuski istraživač Tejar de Šarden - 'živo
biće uzeto kao celina, raseljeno na Zemlji, od prvih stepena svoje
evolucije gradi konture jednog giganstvog organizma.
Postavlja se pitanje, da li je moguće da
taj planetarni organizam poseduje svoju jedinstvenu svest? Mnogi
poznati naučnici i filozofi smatraju da je to tačno i kažu: 'Zemlja na
kojoj mi živimo mora imati neku jedinstvenu kolektivnu svest. Ljudski
mozak se sastoji od mnoštva zasebnih ćelija, svest planete sazdana je
isto tako od svesti pojedinih živih bića nastanjenih na njoj. I u tom
slučaju, takva se svast mora razlikovati od svesti pojedinaca onoliko
koliko se mozak, uzet kao celina, kvalitativno razlikuje od posebni
ćelija u svome sastavu'.
Britanski naučnik Džon Serl se pitao: 'U kakvom je odnosu naša svest prema ostatku univerzuma? Sadržaj moje lobanje sastoji se od atoma u praznini, baš kao što se čitava materijalna stvarnost sastoji od atoma u praznini. Kako onda, grubo rečeno, atomi u praznini mogu bilo šta predstavljati? Kako, na primer, osva siva i bela masa u mojoj glavi može biti svesna?'
Dopisni član ruske Akademije nauka V.I.Sifrov kaže: 'Pokušajmo šematizovati evoluciju. Mrtva priroda - skok! - živa priroda - Sskok! - čovek. Da bi dostigla viši stepen kretanja, materija mora pretrpeti dve osnovne promene. Da li je na pomolu i treća? Na mislim na društvene promene, jer su one neizbežne, njihovi zakoni su utvrđeni. Ovde je reč o putevima usavršavanja svesti. Da li je ostvarljiv viši oblik kretanja materije?
Gledano sa
materijlističkih pozicija, to je moguće. Upravo tom 'višem
obliku kretanja materije' pripisuje se sve ono što podrazumevamo pod
pojmom 'svemirski razum'. Jer, kada govorimo o njemu, o svesti u
svemiru, u prvom redu mislimo na nejgovu materijalnu osnovu, totalnost
svega živog i razumnog u svemiru'.
O tome je isto mislio i Konstantin Ciolkovski, koji je utvrdio postojanje svemirskih 'razumnih sila' ili postojanje 'svemirskog mozga'. Gledišta Sifrova i serla, iako ih deli nekoliko decenija i različita okruženja u kojem su nastala, u osnovi se podudaraju. 'Svemir u glavi', odnosno prostor koji postoji između atoma, ili čak da idemo i dalje - kvanta među moždanim ćelijama, ne razlikuje se zapravo od beskrajnog prostranstva Univerzuma u kojem se na velikim udaljenostima, mereno stotinama i milionima svetlosnih godina, kreću čestice materije - nebeska tela, još od 'velikog praska' se šireći i nastojeći da zauzmu što veći prostor.
Prema mišljenju Aleksandra Gorbovskog, kao što potvrđuje čovekovo iskustvo, obavezni uslov za opstanak neprekidnog života je sistematično obnavljanje njemu sličnih oblika i obuhvatanje što većeg prostora. Može se, dakle, pretpostaviti da zakon širenja životnih zona vlada i u svemirskim razmerama. Prema ome, razumni svemir mora težiti stvaranju novih i uvek novih žarišta razuma. Reč je o usmerenom delovanju na mrtvu materiju i o organizaciji nežive materije, to jest, stvaranju uslova koji će omogućiti pojavu života. I tako, delujući na materiju 'nežive' planete, svemirski razum nastupa u ulozi stvoritelja sveta, ili po Ajnštajnu, kao 'organizatorska snaga' koja se pokazuje u vasioni.
Naučnik koji je prvi uveo u upotrebu pojam 'biosfera' - V.I.Verdanski, rekao je sledeće: 'Zemaljske tvari nastaju stvaranjem složenog procesa u svemiru i nužan su i zakonski deo skladnog svemirskog mehanizma u kojem, kao što nam je poznato, nema slučajnosti'.
Reči Verdanskog o nepostojanju 'slučajnosti' prilikom nastanka i pojave 'zemaljske materije', imaju dubok filozofski smisao. I njegova misao postaje još jasnija danas, u svetsloti značajnih otkrića u nauci. Slučajna sinteza molekula, koja uslovljava pojavu života, čini se gotovo nestvarnom. Sveojevremeno je sovjetski autor R.Balandin izjavio da kada bi na Zemlji nekoliko miliona godina radilo milion laboratorija, koje bi, računajući na sretnu okolnost, sintetizovale hemijske spojeve, verovatnost ili šansa za stvaranje život iz epruvete bila bi i tada minimalna.
U poslednje vreme ta je misao dobila još više argumenata. Izvan Zemlje, u otvorenom svemiru, otkriveno je oko stotinu različitih vrsta molekula, među njima i molekul mravlje kiseline! Osim toga, na udaljenosti od nekoliko svetlosnih godina, postoje ogromni 'oblaci' koji se sastoje od molekula etilnog alkohola. Svemir, dakle, nije ni izdaleka tako mrtav, sterilan i prazan prostor kako se čini.
Nama nije teško da zamislimo i sebi
predstavimo pojave vezane za naša svakodnevna iskustva, na primer,
udaljenost od kuće do radnog mesta, ili između našeg i susednog grada.
Ali, svest ne moženi približno da shvati kolika je udaljenost od milion
i petsto hiljada svetlosnih godina, koja nas deli od nama najbliže
galaksije! Mi smo u stanju da napišemo tu brojku, ali nam je njen pravi
smisao nedostupan. Ili podatak da se samo u našoj galaksiji nalazi
30.000.000.000 zvezda. Dodavanje ili oduzimanje jedne nule predstavlja
u stvarnosti ogromnu razliku, ali za našu percepciju ne menja ništa!
Slično se ponaša i naša svest, naš razum, kada se susretne sa brojkama
i svemirskim razmerama i njegovim vremenskim i prostornim udaljenostima.
Da bi došli do pitanja postojanja 'kosmičke svesti', zanimljivo je sagledati na nekim primerima kako takav 'kolektivni razum' deluje u okviru 'planetarnog organizma'. Priroda nam daje mnogo materijala za razmišljanje. Recimo, poznato je da termiti grade ogromne mravinjake, složene građevinske sisteme sa mrežom prolaza, ventilacionih kanala, skladištima za hranu, posebnim prostorijam za kraljicu i larve, i tako dalje. Hiljade i hiljade termita složno rade na površini većoj od sto kvadratnih metara i građevini koja dostiže visinu od 3-4 metra!
izveden je eksperiment, tako da je mravinjak, čija je gradnja tek počela, veštački pregrađen na dva dela, pa su termiti bili sasvim odvojeni. Ipak, gradnja jeuspešno nastavljena, tako da su, što je najzanimljivije, svi vodovi, kanali, prostorije i skladišta u oba dela bili identično izvedeni - čak sa zajedničkim spojevima!
Termiti nisu mogli međusobno komunicirati, svaki termit pojedinačno nije kadar da primi sve, to jest kompletne informacije o projektu maravinjaka, pa jedinka može poznavati samo deo celokupnog procesa u koji je uključena. Prema tome, jedino se može zaključiti da je 'skladište' svih informacija zapravo populacija termita u celini.
Ali, to nije usamljena pojava. Ribe koje plivaju u jatu mnogo brže pronalaze izlaz iz lavirinta nego one koje to treba da urade samostalno. Japanski ornitolog, profesor Jamamoto Hirosuke, otkrio je da jato ptica lete bez vodiča! Ako se na čelu nađe jedna ptica, to nipošto ne znači da ona pokazuje put onim drugima iza sebe. Prema njegovim navodima, u šest od deset slučajeva, jato predvodi mlada ptica koja se tek izlegla i sigurno ne poznaje tradicionalnu maršutu letenja! Ali, ako se ptica nađe izvan jata, ona se izgubi! U Nemačkoj su uhvatili belu rodu, prstenovali su je i pustili tek nakon pet dana da krene za svojim jatom. Posle izvesnog vremena, umesto da stigne u Afriku, telo uginule bele rode pronađeno je u indijskoj provinciji Radžputan!
Šta je to što povezuje na kolektivnom
nivou termite, ribe, ptice, a zašto 'kolektivna svest' ne funkcioniše
na taj način kod pripadnika ljudskog roda? Ili se možda varamo, možda
se ona manifestuje drugačije? Na primer, demografi su to primetili i
nazvali 'fenomen ratnih godina'. U doba ratova i posle njih zapaže se
veliki gubitak muškaraca, ali se ubrzo počionje, kao po narudžbi nekog
'zajedničkog razuma', rađati više muškaraca nego devojčica, i tako se u
populaciji ponovo uspostavlja ravnoteža.
Da li to neke nevidljvie niti povezuju sve i prenose informacije - od najudaljenijih zvezda, do termita koji grade mravinjak? I u toj opštoj i očigledno, uređenoj povezanosti, koliko su daljine, merene svetlosnim godinama - stvarne i bitne?
U odgonetanju tajne osvešćivanja materije, možda najvažnije otkriće epohe, predstavljaju kosmičke strune - veoma dugačke i tanke niti, koje prolaze kroz ceo vidljivi svemir, pa i kroz nas. Nevidljive su, beskrajne, i vijugaju kroz spoljašnji prostor brzinom bliskom svetlosnoj, stvarajući petlje ogromne gravitacione sile. Naučna pretpostavka u vezisa kosmičkim strunama zasnovana je na zamisli da je kosmos nastao iz 'velikog praska', i da su se tako obrazovale dugačke i tanke niti prostor-vremena u kojima su se zadržali ti početni uslovi. Kako kosmičke strune prolaze svuda, sledi zaključak da bi se jedna od njih, dugačka recimo deset milijardi svetlosnih godina, mogla namotati na klupko koje ne bi bilo veće od atoma! Ovo subatomsko klupče, bilo bi, međutim, teško kao čitava i ogromna grupa galaksija!
Nove kosmološke pretpostavke govore da su strune superprovodnici: elektroni kruže bez ikakvog otpora. Prolazeći kroz veliki broj naelektrisanih čestica, svaka struna proizvodi snažnu električnu struju i stvara magnetno polje koje je u međudejstvu sa naelektrisanim česticama.
Drugo važno otkriće kaže da ogromni prazni prostori u vasioni nisu sasvim prazni! Brižljivim merenjem udaljenosti do 700 galaksija koje leže u pravcu sazvežđa Volar, otkriveno je još pedeset novih, što nije mnogo, ali je za astronome značajno da shvate kako se one obrazuju. Simulacija na računarima pokazalo je da kada gravitaciona sila počne da privlači galaksije i da ih zbija u jato, okolna područja počinju da se prazne. Proces se sam od sebe pojačava, slično uvećanju grudve snega koja se kotrlja niz padinu.
Mnogi astronomi smatraju da, od trenutka kada je gravitaciona sila počela na ovaj način da deluje, nije bilo dovoljno vremena da se obrazuje tako ogromna praznina kao što je vasiona. neki tvrde da je ona ispunjena materijom koju ne možemo videti i registrovati. Prema stručnjacima, galaksije koje su nedavno otkrivene u ogromnoj praznini ukazuju da nisu rasute slučajno, već neke od njih oblikuju nešto nalik na cev koja se izdužuje preko polovine praznine.
U svemu postojećem, može se zaključiti, deluje nešto što bi se moglo nazvati Ajnštajnovom terminologijom - 'organizatorska snaga'. On je, iako ubeđeni materijalista, pred kraj života došao na ideju o postojanju 'razumnih sila' u svemiru. Praznine su, samo privid, isto kao i beskrajne udaljenosti merene milionima svetlosnih godina, a svemir, možda iz velike daljine i najviše sliči na ogromni, složeni mozak, čiji su delovi u neprestanom kontaktu.
Zanimljiva
Nauka - Ostali Tekstovi
Pogledajte
i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
Britanski naučnik Džon Serl se pitao: 'U kakvom je odnosu naša svest prema ostatku univerzuma? Sadržaj moje lobanje sastoji se od atoma u praznini, baš kao što se čitava materijalna stvarnost sastoji od atoma u praznini. Kako onda, grubo rečeno, atomi u praznini mogu bilo šta predstavljati? Kako, na primer, osva siva i bela masa u mojoj glavi može biti svesna?'
Dopisni član ruske Akademije nauka V.I.Sifrov kaže: 'Pokušajmo šematizovati evoluciju. Mrtva priroda - skok! - živa priroda - Sskok! - čovek. Da bi dostigla viši stepen kretanja, materija mora pretrpeti dve osnovne promene. Da li je na pomolu i treća? Na mislim na društvene promene, jer su one neizbežne, njihovi zakoni su utvrđeni. Ovde je reč o putevima usavršavanja svesti. Da li je ostvarljiv viši oblik kretanja materije?
O tome je isto mislio i Konstantin Ciolkovski, koji je utvrdio postojanje svemirskih 'razumnih sila' ili postojanje 'svemirskog mozga'. Gledišta Sifrova i serla, iako ih deli nekoliko decenija i različita okruženja u kojem su nastala, u osnovi se podudaraju. 'Svemir u glavi', odnosno prostor koji postoji između atoma, ili čak da idemo i dalje - kvanta među moždanim ćelijama, ne razlikuje se zapravo od beskrajnog prostranstva Univerzuma u kojem se na velikim udaljenostima, mereno stotinama i milionima svetlosnih godina, kreću čestice materije - nebeska tela, još od 'velikog praska' se šireći i nastojeći da zauzmu što veći prostor.
Prema mišljenju Aleksandra Gorbovskog, kao što potvrđuje čovekovo iskustvo, obavezni uslov za opstanak neprekidnog života je sistematično obnavljanje njemu sličnih oblika i obuhvatanje što većeg prostora. Može se, dakle, pretpostaviti da zakon širenja životnih zona vlada i u svemirskim razmerama. Prema ome, razumni svemir mora težiti stvaranju novih i uvek novih žarišta razuma. Reč je o usmerenom delovanju na mrtvu materiju i o organizaciji nežive materije, to jest, stvaranju uslova koji će omogućiti pojavu života. I tako, delujući na materiju 'nežive' planete, svemirski razum nastupa u ulozi stvoritelja sveta, ili po Ajnštajnu, kao 'organizatorska snaga' koja se pokazuje u vasioni.
Naučnik koji je prvi uveo u upotrebu pojam 'biosfera' - V.I.Verdanski, rekao je sledeće: 'Zemaljske tvari nastaju stvaranjem složenog procesa u svemiru i nužan su i zakonski deo skladnog svemirskog mehanizma u kojem, kao što nam je poznato, nema slučajnosti'.
Reči Verdanskog o nepostojanju 'slučajnosti' prilikom nastanka i pojave 'zemaljske materije', imaju dubok filozofski smisao. I njegova misao postaje još jasnija danas, u svetsloti značajnih otkrića u nauci. Slučajna sinteza molekula, koja uslovljava pojavu života, čini se gotovo nestvarnom. Sveojevremeno je sovjetski autor R.Balandin izjavio da kada bi na Zemlji nekoliko miliona godina radilo milion laboratorija, koje bi, računajući na sretnu okolnost, sintetizovale hemijske spojeve, verovatnost ili šansa za stvaranje život iz epruvete bila bi i tada minimalna.
U poslednje vreme ta je misao dobila još više argumenata. Izvan Zemlje, u otvorenom svemiru, otkriveno je oko stotinu različitih vrsta molekula, među njima i molekul mravlje kiseline! Osim toga, na udaljenosti od nekoliko svetlosnih godina, postoje ogromni 'oblaci' koji se sastoje od molekula etilnog alkohola. Svemir, dakle, nije ni izdaleka tako mrtav, sterilan i prazan prostor kako se čini.
MISTERIJA
KOLEKTIVNE SVESTI
Da bi došli do pitanja postojanja 'kosmičke svesti', zanimljivo je sagledati na nekim primerima kako takav 'kolektivni razum' deluje u okviru 'planetarnog organizma'. Priroda nam daje mnogo materijala za razmišljanje. Recimo, poznato je da termiti grade ogromne mravinjake, složene građevinske sisteme sa mrežom prolaza, ventilacionih kanala, skladištima za hranu, posebnim prostorijam za kraljicu i larve, i tako dalje. Hiljade i hiljade termita složno rade na površini većoj od sto kvadratnih metara i građevini koja dostiže visinu od 3-4 metra!
izveden je eksperiment, tako da je mravinjak, čija je gradnja tek počela, veštački pregrađen na dva dela, pa su termiti bili sasvim odvojeni. Ipak, gradnja jeuspešno nastavljena, tako da su, što je najzanimljivije, svi vodovi, kanali, prostorije i skladišta u oba dela bili identično izvedeni - čak sa zajedničkim spojevima!
Termiti nisu mogli međusobno komunicirati, svaki termit pojedinačno nije kadar da primi sve, to jest kompletne informacije o projektu maravinjaka, pa jedinka može poznavati samo deo celokupnog procesa u koji je uključena. Prema tome, jedino se može zaključiti da je 'skladište' svih informacija zapravo populacija termita u celini.
Ali, to nije usamljena pojava. Ribe koje plivaju u jatu mnogo brže pronalaze izlaz iz lavirinta nego one koje to treba da urade samostalno. Japanski ornitolog, profesor Jamamoto Hirosuke, otkrio je da jato ptica lete bez vodiča! Ako se na čelu nađe jedna ptica, to nipošto ne znači da ona pokazuje put onim drugima iza sebe. Prema njegovim navodima, u šest od deset slučajeva, jato predvodi mlada ptica koja se tek izlegla i sigurno ne poznaje tradicionalnu maršutu letenja! Ali, ako se ptica nađe izvan jata, ona se izgubi! U Nemačkoj su uhvatili belu rodu, prstenovali su je i pustili tek nakon pet dana da krene za svojim jatom. Posle izvesnog vremena, umesto da stigne u Afriku, telo uginule bele rode pronađeno je u indijskoj provinciji Radžputan!
Da li to neke nevidljvie niti povezuju sve i prenose informacije - od najudaljenijih zvezda, do termita koji grade mravinjak? I u toj opštoj i očigledno, uređenoj povezanosti, koliko su daljine, merene svetlosnim godinama - stvarne i bitne?
U odgonetanju tajne osvešćivanja materije, možda najvažnije otkriće epohe, predstavljaju kosmičke strune - veoma dugačke i tanke niti, koje prolaze kroz ceo vidljivi svemir, pa i kroz nas. Nevidljive su, beskrajne, i vijugaju kroz spoljašnji prostor brzinom bliskom svetlosnoj, stvarajući petlje ogromne gravitacione sile. Naučna pretpostavka u vezisa kosmičkim strunama zasnovana je na zamisli da je kosmos nastao iz 'velikog praska', i da su se tako obrazovale dugačke i tanke niti prostor-vremena u kojima su se zadržali ti početni uslovi. Kako kosmičke strune prolaze svuda, sledi zaključak da bi se jedna od njih, dugačka recimo deset milijardi svetlosnih godina, mogla namotati na klupko koje ne bi bilo veće od atoma! Ovo subatomsko klupče, bilo bi, međutim, teško kao čitava i ogromna grupa galaksija!
Nove kosmološke pretpostavke govore da su strune superprovodnici: elektroni kruže bez ikakvog otpora. Prolazeći kroz veliki broj naelektrisanih čestica, svaka struna proizvodi snažnu električnu struju i stvara magnetno polje koje je u međudejstvu sa naelektrisanim česticama.
Drugo važno otkriće kaže da ogromni prazni prostori u vasioni nisu sasvim prazni! Brižljivim merenjem udaljenosti do 700 galaksija koje leže u pravcu sazvežđa Volar, otkriveno je još pedeset novih, što nije mnogo, ali je za astronome značajno da shvate kako se one obrazuju. Simulacija na računarima pokazalo je da kada gravitaciona sila počne da privlači galaksije i da ih zbija u jato, okolna područja počinju da se prazne. Proces se sam od sebe pojačava, slično uvećanju grudve snega koja se kotrlja niz padinu.
Mnogi astronomi smatraju da, od trenutka kada je gravitaciona sila počela na ovaj način da deluje, nije bilo dovoljno vremena da se obrazuje tako ogromna praznina kao što je vasiona. neki tvrde da je ona ispunjena materijom koju ne možemo videti i registrovati. Prema stručnjacima, galaksije koje su nedavno otkrivene u ogromnoj praznini ukazuju da nisu rasute slučajno, već neke od njih oblikuju nešto nalik na cev koja se izdužuje preko polovine praznine.
U svemu postojećem, može se zaključiti, deluje nešto što bi se moglo nazvati Ajnštajnovom terminologijom - 'organizatorska snaga'. On je, iako ubeđeni materijalista, pred kraj života došao na ideju o postojanju 'razumnih sila' u svemiru. Praznine su, samo privid, isto kao i beskrajne udaljenosti merene milionima svetlosnih godina, a svemir, možda iz velike daljine i najviše sliči na ogromni, složeni mozak, čiji su delovi u neprestanom kontaktu.
¦ Klik
Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik -
Brisanje
Zanimljiva
Nauka - Ostali TekstoviPogledajte
i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
