Svedočanstva Ljudi u Crnom

    Radio sam na različitim lokacijama u SAD-u. Čovek koji je bio moja veza u Los Alamosu zvao se Kirk, oficir u ratnom vazduhoplovstvu. Izveštaj sam morao uručiti oficiru Kirku, ali tada nisam posedovao nikakvo sigurnosno odobrenje, premda mi je bio omogućen neposredan i trenutan prolaz kroz ulaz sa visokim stepenom sigurnosti koji je štitio područje.

    Moje opšte upute bile su specifične samo po tome što sam potrebna pitanja trebao uklopiti u što je moguće normalniji i prijateljskiji razgovor sa određenim ispitanikom. Tokom godina koje sam proveo na tom poslu intervjuisao sam više od dvesto ispitanika, od kojih je većina svedočila nekom događaju koji je bio povezanom s NLO-ima. Naređeno mi je da mi odeća bude crna. Sako i kravata bili su obavezni, uvek bela košulja.
    Za moj posao nikada se nije koristio izraz 'Čovek u crnom'. Taj izraz smislili su ufolozi ili, sasvim je moguće, neki časopis povezan sa tim istraživanjima. Službeni naziv mog radnog mesta u stvari je glasio -'Pomoćnik za terensku i tehničku podršku', a moje mesto službe je bilo Tehničko podrucje 55 - Area 55, iznad Los Alamosa. Kasnije sam čuo da se taj projekt zvao Projekt ostavština - Legacy Project, međutim nisam imao dodira s pravim poslom koji se onde odvijao. Moje su dužnosti u stvari bile prilicno jednostavne i često dosadne. Vožnje u udaljeni južni dio države bile su dugotrajne i monotone. Kada bih stigao na određeno mesto trebao sam intervjuisati ispitanika ili samo snimiti fotografije. Pre odlaska iz Los Alamosa pokazali bi mi omot sa uputstvima. Uputstva sam morao zapamtiti, kao i odgovore dobivene od ispitanika, koje sam kasnije upisivao u izveštaj. Samo nekoliko ispitanika je tvrdila da su s njima imali kontakt i da su bili oteti.
    Najistaknutiji ljudi koje sam tokom vremena intervjuisao bili su šef policije u Sokoru, gradnonačelnik Rosvela i direktor Škole rudarstva i tehnologije u Sokoru. Svi su oni navodno svedočili NLO događajima. Pitanja koja su mi bila dana da im ih postavim većinom su bila prilično slična, iako se nakon svih tih godina ne sećam tačnih pitanja.
    Bilo je to, nešto kao:
- 'Šta ste videli?' (ovde sam od ispitanika trebao dobiti što je više pojedinosti moguće)
- 'Gde ste to videli?'
- 'Šta mislite o tome što ste videli'
- 'Jeste li ranije videli išta slično tome?'
- 'Jeste li javili medijima o tom dogadaju?'
- 'Mislite li da bi vam moglo koristiti da porazgovarate s nekim stručnim licem o tome šta ste videli?'
- 'Jeste li napravili kakve beleške, crteže, da l iste snimili neke fotografije ili video snimku dogadaja?'

    Kada su slike i video u pitanju trebao sam ih dobiti što je više moguće, međutim za trajanja moje službe nikad mi nije pošlo za rukom da dobijem išta od toga. Sve fotografije koje sam snimao bile su fotografije određenih lokacija, a nikada subjekata s kojima sam razgovarao. Bio sam posebno upozoren da ih ne fotograšem, isto kao što sam posebno upozoren da se povučem ukoliko se kod ispitanika pojavi i najmanja sumnja ili otpor. U tom slučaju trebao sam se isviniti i povući na prijateljski način, a zatim odmah napustiti to područje. To se dogodilo nekoliko puta, no svaki put sam se uspeo izvući rekavši da sam amater koji se zanima za NLO-e i malo istražuje okolo. Osim toga, morao sam upamtiti jedan telefonski broj u Los Alamosu u slučaju da naiđem na neki organ vlasti, međutim to se nije nikad dogodilo.
    Jedini papiri koje sam smeo da ponesem sa sobom bile su satelitske snimke koje su bile vrlo, vrlo detaljne, tačnih lokacija koje sam trebao fotograsirati. Nijedan zadatak razgovora sa subjektom nikad nije bio povezan sa zadatkom fotograsiranja, a satelitske snimke sam morao vratiti u Podrucje 55 unutar 24 sata od obavljanja zadatka. Tek u zadnje dve godine rada na tom području shvatio sam da bi ja doista mogao biti jedan od onih 'Ljudi u crnom' o kojima su pisali u časopisima o NLO-ima.
    Plata koju sam primao bila je u redu, medutim i plaćeni izdaci bili su kako dobri. Tokom tih godina bilo mi je dopušteno da za svoju upotrebu naručim dva automobila. Prvi je bio crni BMW 533i, a drugi BMW M6, takoder crni, sa posebno opremom. Jedino ograničenje bila je boja automobila i nije bilo nikakvog protivljenja mom naručivanju dva skupa automobila, od kojih sam oba mogao zadržati bez ikakvih pitanja. Bili su registrovani na mene i niko me nikada nije tražio da ih vratim, čak ni nakon što sam promenio radno mesto. Leica 35-milimetarski refleksni fotoaparati koje sam naručio tretirani su na isti nacin, i ponovno je jedini zahtev bio da budu cmi. S dvogledima je bila ista stvar. I dan danas posedujem svu tu opremu. Nisam mogao ni sanjati da bi mi te narudžbe mogle bili odobrene, a kamoli da mi bude dozvoljeno da ih zadržim, međutim niko mi nikada nije ništa uskratio, niti mi tražio da bilo šta vratim.

    Sve te informacije koje sam spomenuo su me na kraju navele na zaključak da možda doista radim kao jedan od tajanstvenih Ljudi u crnom o kojima sam čitao. Iskreno, nikada nisam imao hrabrosti da o tome porazgovaram s bilo kim u Los Alamosu. Čak ni kasnije, kada sam prešao na više obaveštajne poslove, ali koji nisu imali nikakve veze s NLO-ima, nikad više nisam načeo tu temu. U stvari me je sam oficir Kirk bio malo zastrašio i tako od toga odvratio. Jednom sam ga pitao, zbog naizgled istinitosti odgovora na pitanja o NLO incidentima koje sam dobivao, jesu li te proklete stvari stvarne. Na trenutak me je vrlo ozbiljno pogledao i zatim mi rekao: 'Ostavi se tm gluposti. NLO-i su maltene najopasnija tema o kojoj možeš razgovarati jednom kada si radio ovu vrstu posla'. Jasno sam osetio duboku ozbiljnost njegovih reči. Volio sam obavljati neke delove posla, no u stvari sam najviše voleo imati tu moć. Bila je kratkotrajna, međutim kada bih obukao odelo, odvezao se u Los Alamos, zapamtio podatke i zaputio se u jugozapadnu pustinju, osećao sam se kao dete koje radi za nekog super junaka. U to vreme nikad nisam došao u priliku da upotrebim svoju moć, no svakako sam osećao da je posedujem. Sada sam stariji i u penziji sam, mozda će pisanje ovog pisma dodati pokoji komadić u veliki mozaik kojeg ne mogu u celosti sagledati niti razumeti.
    Pišem vam anonimno zbog toga što znam sve o odbrani protivnapadom. (Ovde samo da vam skrenemo pažnju na ovu 'Odbranu protivnapadom'. Kome nije jasno, neka se samo seti kako neki političari na vlasti odmah napadaju novinara koji im je postavio provokativno i škakljivo pitanje. To su te metode odbrane protiv napadom kojima su ih naučile tajne službe, pogotovo one zadužene za manipulaciju velike količine ljudi - celog naroda!)

    Nejak sam i doista se ne brinem previše, no ugodno živim i ne bih htio zapasti u nepriliku da ostanem bez dela svoje penzije, što je česta taktika obaveštajne zajednice. Nadalje, opažam da se o NLO-ima više jednostavno ne govori mnogo, a magazini koji se s njima najviše bave gotovo su nestali. Ili možda jednostavno nema NLO-a koji nisu deo naših vlastitih projekata ili pogrešno shvaćeni fizički fenomeni. Kako god bilo, prilično me je potreslo ono što sam saznao i danas sam, zbog tog posla, vrlo otvoren za mogućnost da su te stvari zaista stvarne. Možda će biti i drugih ljudi koji će istupiti, ljudi koji su radili na sličnim poslovima.
    Moji najneugodniji trenuci bili su kada su mi neki od svedoka događaja postavili pitanja na koja nisam mogao odgovoriti. Najgore pitanje je glasilo: 'Kako ste znali?', i njega sam se počeo pribojavati. Kako bi vreme prolazilo, znao sam da će ga slediti izjava: 'Ali, nisam rekao nikome, čak ni supruzi, ni roditeljima, ni bilo kome drugome!' Na to nisam mogao odgovoriti jer ni sam nisam znao odgovor. Samo bi mi u bazi dali ime subjekta, lokaciju i jednostavna pitanja. Gotovo svi su sa mnom otvoreno razgovarali, čak i šef policije kojeg sam, naizgled slučajno, upoznao u restoranu. Nekoliko puta sam se osećao loše jer su se ljudi slomili i počeli plakati ili ih je iskustvo doista razdiralo. To je pridonosilo istinitosti njihovih odgovora, no svejedno me je bolelo i nikad nisam mogao u svojim izveštajima preneti tu verodostojnost njihovih odgovora koja je izvirala iz načina na koji su reagovali.
    Bio sam poslušan i nikada nisam izradio kopiju nijednog svog izveštaja i nikad nisam vodio beleške o tome koga sam intervjuisao, a one čijih se imena sećam neću vam otkriti. Verovatno sam dovoljno toga dobro obavio kada mi je kapetan Kirk dao preporuku za drugi posao. Nikad ga posle toga nisam video, niti sam se vraćao u Los Alamos. Međutim, moram priznati da, gledajući unatrag, nikad više neću nositi tako fantastičnu odeću ili voziti tako fantastične automobile.