Sve Vas Posmatramo Sa Ljubavlju

    Postoji dimenzija svesti nama još nepoznata za života, sa svojim čudesnim tajnama nepojmljivim našem umu. Takođe, postoje i oni koji su još za života imali priliku da zavire u taj čudesni svet i da nam iz njega donesu mudre poruke. Na nama je da primenimo te poruke ljubavi i mira, jer su poslate za spas naše duše...

    Beti Idi, zamrla je dok je bila na operacionom stolu. Začuđujuće iscrpno je prenela ono što je doživela, ali pre svega šta su joj na onom svetu govorili Hristi i njeni duhovni učitelji. To je zapisano u knjizi 'U zagrljaju svetlosti', koja je bestseler u Kanadi i Americi, a mi vam ovde predsavljamo najvažnije delove iz knjige.
    Beti je pokazan njen život: Niko ne voli da mu se pokaže prošlost, pogotovo ne na ovakvom mestu punom čistote i ljubavi. Njen život se pojavio ispred nje jasno i brzo. Ne samo da je videla svoja osećanja, nego i osećanja onih oko nje. Videla je svoju sebičnost i njeno srce se cepalo, ali osećalo i olakšanje u isto vreme. Bića oko nje su sve to posmatrala sa razumevanjem i saučešćem. Sve je ozeto u obzir: kako je vaspitana i učena, bolove koje su joj drugi zadavali, mogućnosti koje je dobila ili nije dobila. Savetnici joj nisu sudili, ona je sama sebi bila sudija. Njihova ljubav i razumevanje bili su POTPUNI, kao i njihovo poštovanje prema njoj koje se ničim ne može umanjiti.
    Onda su joj rekli, da je ona sama sebi surovo sudila. I pokazali joj suprotnu stranu, gde je pokazivala dobrotu. Njenu bol smenila je radost, i tako naizmenično. Ljubav je jedna važna stvar. Ljubav je radost. To sve izgleda vrlo prosto - ako smo dobrodušni, bićemo radosni i veseli. Pitala je, zašto to nije znala ranije. Odgovor je glasio: 'Potrebno nam je i negativno kao i pozitivno iskustvo na Zemlji'. Pre nego što osetimo radost, moramo znati i za žalost.
    Beti je shvatila da i nije napravila velike greške u životu, i da je sve bilo potrebno za njen napredak. Videla je anđele - čuvare oko sebe, koji su joj staalno pomagali, nekad puno njih, a nekad nekoliko, zavisno od potrebe. Videla je da je mnogo puta pravila iste greške u životu, dok nije naučila lekciju. Što je više učila, to su joj se vrata mogućnosti više otvarala. Mnoge stvari u životu za koje je mislila da ih je sama postigla - pokazalo se da je to do izvesnog stepena bila Božja pomoć. Videla je svoje greške koje je bilo potrebno da napravi, kako bi naučila da ispravi i koriguje misli i ponašanje. Oprošteni grehovi bili su precrtani, i sve je usmereno prema novom razumevanju i novoj direkciji u životu, i mada su grehovi izbrisani, deo obrazovanja i iskustva ostaje. Oprošteni grehovi joj pomažu da se više razvija spiritualno, uvećava sposobnosti, da drugim više pomaže...


    Shvatila je da mora oprostiti samoj sebi, jer samo tako može oprostiti drugima - A DRUGIMA MORA OPROSTITI, jer kako dajemo, tako i dobijamo. Ako hoćemo da nam se oprosti, i mi moramo da oprostimo. Videla je da je ponašanje onih koje je ona najviše kritikovala, uvek bilo ponašanje koje je ona sam imala, ili se plašila da ga ima. U stvari, plašila se svega: problema drugih, svojih slabosti, ili moguće slabosti...
    Videla je kao štetno utiču strast i želja za stvarima na ovoj Zemlji. Ustvari, sav naš napredak i rast jesu spiritualni, i zemaljske stvari kao i posedovanje - vlasništvo, neobuzdan apetit da se ima više, guši naš duh. Materijalne stvari postaju naši bogovi, vezuju nas za telo, i ne daju nam mogućnost da postignemo iskustvo i napredak koje je Bog želeo za nas. Najvažnije u životu je - voleti druge kao same sebe, ali, da bismo voleli druge, moramo voleti prvo sebe, ovakve kakvi jesmo.
    Isus i druga bića oko nje složili su se da se Beti mora vratiti na Zemlju, jer još nije došlo njeno vreme, a ima i zadatak na Zemlji koji treba da završi. Beti se prvo protivila, htela je da ostane tu sa njima. Pokazali su joj zadatka koji ju je čekao na Zemlji, a takođe joj je obećano, da će se čim završi misiju, vratiti kod njih. Poslednje Isusove reči joj još zvone u ušima: 'Dani na Zemlji su kratki, ti tamo nećeš dugo biti, vratićeš se ovde.'

    Iznenada, opkolilo ju je hiljade anđela, srećni što je donela odluku da se vrati. Čula je njihovo klicanje i podržavanje iskazano sa ljubavlju i ohrabrenje. Onda su svi počeli da pevaju muziku koju nikada nije čula, čak ni u onom njihovom vrtu - veličanstvenu, božanstvenu, punu strahopoštovanja, muziku specijalno za nju. Rečeno joj je da će tu muziku često slušati. Sada je znala da NIKO NIJE BEZNAČAJAN u ovoj večnosti i da u ovom beskraju svaka duša vredi.
    Poslednji put joj je pokazana Zemlja, sa milijardama ljudi na njoj, u otimanju i borbi za opstanak, sa greškama koje su pravili, iskustvima, ljubaznošću, dobrotvornošću, nalaženjem ljubavi, sa žalošću za umrlima a nad njima su lebdeli anđeli. Anđeli znaju svakoga po imenu, posmatraju nas na Zemlji diskretno, kličući nam zbog dobrih dela, a žalosteći se zbog naših grešaka. Oni lebde oko nas, da nam daju i pokažu put, i da nas zaštite. Mi možemo da pozovemo hiljade andjela da nam pomognu, ako imamo veru u njih i u Boga. Svi smo mi isti u njihovim očima, veliki i mali, talentovani i netalentovani, zdravi i bolesni, vođe i sledbenici, sveci i gršnici - svi smo mi dragoceni, i pažljivo motreni. Njihova ljubav nas neće nikada napustiti.
    Poslednji put je pogledala svoje večne prijatelje, kao i svoja tri anđela i mnoge druge anđele. Bili su znameniti, plemeniti i veličanstveni, ali ona je znala, da je videla samo blesak njihovih duša. Beti je imala privilegiju da osmotri njihove duše, kao i malo vidljivi deo Raja - samo mali deo ovog veličanstvenog doma. Znanje i nauka koji tamo postoje, ne mogu se naći ni u najdubljim ljudskim snovima ili mislima - oni postoje u srcima inih koji tamo obitavaju. Planovi, put, istina, sve nas to čeka tamo - od njih su neki večno stari, ali i neki koji tek treba da se stvore.


    Oko nje su bića svetlosti izražavala veliku svoju ljubav i podržavanje. Beti je počela da plače - vraćala se kući. Našla se ponovo u bolnici, i njen duh je brzo skliznuo natrag u telo. Opet je osetila bolove u telu, i to ju je bacalo u depresiju. Posle one sreće i duhovne slobode koju je doživela, Beti je ponovo postala zatvorenica svoga tela. Dok je tako ležala, njena tri prijatelja - kaluđera, opet su se pojavili, ali ona se tako osećala nemoćno da nije mogla ni da im zahvali za njihovo divno i večno prijateljstvo. Ali, oni su je razumeli i nemo su stajali blizu nje, gledajući je u oči, zračeći je svojom ljubavlju i ispunjavajući je duhom koji pobeđuje sve bolove. Nekoliko minuta gledali su se u oči i komunicirali srcima. Njeni anđeli su za to vreme neprestano emitovali poruku večnog prijateljstva, okružujući je lepotom i ljubavlju. Osetila je kako struja teče iznad nje i odmah je počela da pada u dubok san, koji će iamti lekovito dejstvo na nju.
    Kada je otvorila oči, nije znala koliko dugo je spavala, ali je saznala da je prošlo četiri sata od njene 'smrti'. Koliko dugo je bila u duhovnom svetu, nije znala, ali četiri zemaljska sata nisu izgleda dovoljno dugi za sve ono što se tamo desilo. Počela je da razmišlja o svemu što je doživela, osećajući se snažnom zbog znanja koje je dobila dok je bila u društvu SPASITELJA, znajući da će joj Njegova svetlost i dalje davati snagu i utehu u potrebnom trenutku.
    Gotovo da je ponovo zatvorila oči i utonula u san, kad je primetila neko 'stvorenje' koje je guralo glavu kroz vrata pokušavajući da uđe. Beti se od straha skupila u krevetu. Tada su se pojavila i druga slična stvorenje - nešto najružnije i najodvratnije što se može zamisliti. Njih petoro ušlo je u sobu kroz vrata. Izgledali su kao pola ljudi - pola životinje. Mala mišićavca stvorenja, sa dugim kandžama ili noktima, i divljim, mada ljudskim licem. Približavali su joj se režeći, gunđajući i šišteći. Bili su puni mržnje, i Beti je znala da su došli da je ubiju. Htela je da vrišti, ali je bila suviše slaba - paralizovana ili preplašena, ali uglavnom nemoćna, a oni su bili gotovo metar od njenog kreveta. Iznenada, ogromna kupola od svetla, takoreći kao stakleno zvono, poklopila ju je. Ona stvorenja su ovaj napad izgleda prepoznala kao opasnost po njih, i mada ju je kupola štitila, pokušavala su pomno da se popnu na nju i da što bliže priđu Beti. Ali kupola je bila visoka za njih, što ih je dovodilo do besa, pa su počeli da sikću, da pljuju... Beti se osećala užasno nemoćnom, kao prikovana za krevet.
    Njena tri anđela opet su se pojavila, i tada su nakaze pobegle. Anđeli su joj rekli da ne brine, jer je zaštićena i rekli su joj da je đavo besan na njemu odluku da se vrati na Zemlju, pa je poslao te moćne demone da je unište. Objasnili su joj da će kupola ostati oko nje celog života da je štiti, jer će demoni verovatno opet probati da joj se približe. Znaj - rekli su joj - mi ćemo uvek biti blizu, da ti se nađemo na pomoći i ohrabrimo te kada ti bude trebalo - a zatim su nestali. Demoni su opet došli, ali zbog kupole nisu mogli da joj priđu, samo su se nervozno motali okolo.
    Kada je Betin muž došao da je obiđe, ona mu je rekla da su tu demoni, ali on ih nije mogao videti. Nedugo posle toga, nakaze su razočarano napustile sobu i te noći se više nisu vraćali.

    Posle njih, u njenu sobu je 'ušla' lepa devojčica. Imala je 2-3 godine i bila je jedino dete koje je ona videla u duhovnom svetu. Imala je zlatan oreol koji je zračio i svetleo u sobi kud god je hodala. Onda je zaigrala graciozno kao balerina, sve vreme se smešeći. Betin muž je sedeo na stolici, ni nju nije mogao da vidi. Devojčica je, igrajući, stala na vrh njegove cipele, sa drugom nogom visoko pozadi, baš kao prava balerina, naginjući se napred i pokušavajući da stavi ruku u njegov džep. Beti je bila iznenađena tim njenim pokretom i pitala ju je šta to radi. Ona se samo nasmejala i mada ništa nije govorila, Beti je znala da je ona nju čula. Onda je njena figura nestala. Nekoliko godina kasnije, Beti i njen muž usvojili su malu devojčicu koja je, kad je imala oko dve godine, napravila istu pozu kao i ova 'balerina'. Njen osmeh je bio isti kao u one devojčice. Setila se onog duha onda na nebu, koji je jedva čekao da dođe na ovaj svet, i onda se setila i NJE kao mladog duha sa kojim je imala jaku vezu u prošlom životu, i tu je ljubav sada osetila.
    Beti je u bolnici bilo dozvoljeno da je vidi kao dete u duhovno mobliku, ali kad je bila u duhovnom svetu ona je njen duh videla kao odraslu osobu, spremnu da dođe na Zemlju. Mada Beti više nije mogla da rađa, ova duša je našla načina da postane deo njenog života. Beti je nakon ovoga pal u duboku depresiju - nije mogla da zaboravi lepote i mir koji je doživela u duhovnom svetu. Molila je Boga da je vodi 'kući' i oslobodi daljeg života na Zemlji i nepoznate misije koju je trebala da završi.
    Tokom vremena počela je da ide u crkvu i da se vraća životu kao pre. Mada joj srce nikada nije napustilo duhovni svet, ljubav za ovaj svet je sve više rasla i svakim danom je bila sve jača i jača. Posle pet godina, prvi put je otišla u bolnicu, da se raspita šta se sa njom fizičkidesilo te noći. Doktor koji ju je onda operisao, objasnio joj je da je bilo komplikacija za vreme operacije i da su je 'izgubili' dva puta te noći. Doktor i njegovo osoblje učinili su sve što se moglo. Sada je znala ono što je sve vreme znala: da je te noći umrla i ponovo oživela. Još iskustava je Beti imala te noći, 18. novembra 1973. godine. Trebalo joj je mnogo godina da se reši da obelodani svoje iskustvo. Sve ima svoje vreme - za ovaj zapis je sad.
    Na kraju, poruka koju je Isus uputio svima preko Beti: VOLITE JEDNI DRUGE!