vrh
Meni


Sve o Muzici

   Razvoj muzike je vezan uz ljudski razvoj, pa je tako i muzika neraskidiva od društvenog okruženja, civilizacijskog i materijalnog razvoja čoveka. Razdoblja u istoriji muzike uglavnom odgovaraju razdobljima u drugim umetnostima kao što su književnost ili slikarstvo. O njenim počecima možemo reći da muzika postoji otkad i čovek, slično kao i ples. Imala je veliko značenje u životu primitivnih naroda, još i pre civilizacije. Muzikolozi su, proučavajući istorijske izvore i upoznajući primitivna plemena, doneli više zaključaka o muzici: muzika je najpre služila kao magijsko sredstvo, koja je trebala pomoći nekoj radnji (žetvi, braku, uspešnom lovu...). Takva je muzika redovno praćena plesom, a bila je vezana uz religijske ceremonije. Na naprednijem stepenu razvoja, služila je kao sredstvo uzdizanja borbenog duha i rodoljubnih osećaja. 

No 5

 
      


TURBO FOLK- SMIŠLJENO ISPIRANJE MOZGA

    Muzika je jedna od stvari koja može biti i parapsihološki proizvode ili bar izaziva takve efekte. Da li je i Turbo-folk osmišljen da proizvodi određena stanja svesti? Da li ste znali da kada Amerikanac dođe u Evropu peva za poluton više? Ovo je činjenica koja je i naučno dokazana.
    Grupe ljudi sa istog podnevlja nemaju problma da zapevaju u istom tonalitetu. Dugo niko nije mogao da odgovori zašto je to tako. Tek kada se postalo svesno koliko na nas utiče životna sredina, tada se obratila pažnja i na frekvenciju električne struje u zidovima stambenih zgrada i kuća. Naime, u Evropi ta frekvencija iznosi 50 Hz, dok je u SAD i Kanadi viša i iznosi 60 Hz. Naime, to je samo jedan ugao iz koga se ovaj problem može sagledati. Uvereni smo da se do dodatnih pojašnjenja može doći razmatranjem karakteristika čitave nacije i njihove predistorije.
    Neka Amrikanac, Turčin, Nemac ili bilo koji stranac peva taj poluton više, međutim, ovde treba postaviti stvar drugačije. Šta se dešava kada se na naš teren prenese muzika i pesma sa meridijana na kojima pevaju poluton više ili ton niže? Pitanje teheransko-osmanlijskih frekvencija koje se pojavljuju u turbo-folku, njegove uloge, namene i dejstva - spontano se nameće. O tekstovima koji prate takvu melodiju ne moramo ni govoriti, svima je sve već jasno. Istraživanja ovog tipa kod nas nisu rađena. Ovaj članak ima cilj da inicira razmišljanje u ovom pravcu, a čitaocima se preporučuje da tako nešto podrže. Jednom smo gubili identitet, a greške ne moramo više da ponavljamo. U turbo-folku provejava doza negativnih energetskih vibracija.
    Uključimo li u takve analize znanje iz marketinga i psihologije, konkretno o mazohističkoj crti našeg naroda, čitava stvar sa najezdom turbo-folka dobija na ozbiljnosti. Zar nije mazohistički da mnoge na ovim prostorima još oduševaljavaju pesme sa melodijama iz osmanlijskog carstva. Marketing, kao poslovna filozofija, zna dobro za ovu crtu našeg čoveka. Za razliku od starog koncepta 'proizvedi - pa uguraj potrošaču', marketinška poslovna filozofija polazi od potrebe potrošača. Cilj mu je da, nakon što snimi istu i zadovolji. Tada je kupac zadovoljan jer je njegov problem rešen. Svesno ili ne ovaj princip poslovanja je primenjen i u oblasti parapsihologije, ako se ona shvati kao tržište, što nije tako retko.
     Muzika je jedna od stvari koja može biti i parapsihološki proizvod, ili bar izaziva takve efekte. Kao takva je nezaobilazna u praktičnim tehnikama samorazvoja. Tišina nije karakteristika Univerzuma. Ceo svet ozvanja. Živimo u moru vibracija. Kosmos i atomi, telo čoveka i njegove misli, svojevrsna su muzika. Ne samo naše telo nego i vasceli svemir, šumi, kuca, dobuje, treperi, šušti, prede, odzvanja, bubnja i lupa. Kosmos kao da je ukrašen neobičnim melodijama.
    Pa, i po indijanskom verovanjum, sve nastade 'u ritmu muzike za ples' i kroz božansku igru. Na drugom mestu stoji: 'U početku beše reč', a, izgovorimo li je, čuje se zvuk, melodija Univerzuma. Pitagora je govorio o harmoniji sfera, a Kepler, dvadeset tri veka kasnije, napisao je svoje najvažnije delo 'Harmonia Mundi' - Harmonija Sveta.  Možemo naslutiti da ovakav naslov nije smišljen samo kao metafora. Bog je po njemu ostavio po strani očigledne jednostavne putanje. Kao muzički genije izabrao je komplikovane orbite da bi tako stvorio što bolje zvukove i harmonije. Čini se da je čitavu vasionu hteo da ozvuči nedokučivom muzikom kakav je i on sam.
    Tibetanski lama Govinda je svojevremeno rekao: 'Svaki atom neprekidno peva svoju pesmu i svaki trenutak ove pesme stvara slabije ili jače forme, veće ili manje težine'. Naša tela igraju svako svoju neponovljivu melodiju. Sva zajedno zvuče unikatnim akordom, a reaguju i na zvukove spolja. Ali kako se to čuje 'dole', u svetu ćelija, molekula i atoma?
     Na somatskom nivou muzika (zvuk) izaziva promene krvnog pritiska, frekvencije otkucaja srca, brzine cirkulacije krvi, nivoa šećera i masnih kiselina u krvi, sedimentacije, galvanskog refleksa, električnog otpora kože, a utiče i na lučenje želudačne kiseline, na rad želuca i creva, čak i na promenu vida zbog promena zakrivljenosti dužice. Utiče i na psihomotoriku (smanjuje sklonost prema grčenju) i na veliki broj neurohemijskih procesa, recimo na enzimatske reakcije. Zvuk ima direktan uticaj i na čelijske membrane. Kanali kroz koje do njih dolaze neophodni joni ponašaju se kao iscilirajući vodovi. To znači da je frekvencijom 15.000 Hz moguće drastično promeniti brzinu jona kalcijuma kroz ćelijsku membranu!
    Čovek udahne vazduh prosečno osamnaest puta u minuti. Srce za to vreme otkuca prosečno 72 puta. I ovaj odnos 1:4 osnova je većine muzike u 4/4 taktu. Mozak u budnom i više nego uzbuđenom stanju produkuje beta talase (13-50 Hz), i alfa talase ako zatvorimo oči ili smo mirni (7-12 Hz). Iskusni meditanti i savršeno smireni ljudi 'emituju' iz svojih mozgova teta talase (4-7 Hz).
    Određeni zvuk na pesku na tankoj i glatkoj ploči crta predivne ornamentalne strukture - spirale, koncentrisane krugove, zvezdane lamele... Svaka promena visine tona odnosno promena frekvencije zvučne vibracije izaziva prostornu promenu takvih slika. Eto prilike za eksperimentisanje. Probajte to isto sa turbo-folkom. Verujemo da bi te slike razumeo samo Pikaso. Izvesni istraživači, Tompson i Bird, izveli su veoma interesantan eksperiment na tikvama. Jednoj grupi biljaka 'servirali' su rok (za turbo-folk nisu znali), a drugoj klasičnu muziku. Tikve uopšte nisu ostale ravnodušne. Tompson i Bird su izjavili: 'Biljke koje su bile izložene muzici Hajdna, Betovena i Šuberta, rasle su intenzivno u pravcu zvučnika, a pojedine su se sa mnogo ljubavi obavile oko njih. Međutim, one koje su bile izložene rok muzici, rasle su u suprotnim pravcima. Prosto su bežale od njih i penjale se po glatkim zidovima kaveza. Biljke uošte ne podnose bubnjeve, dok Bahovu muziku na orguljama vole. Na kantri muziku ostaju ravnodušne'.
    Reakcije doživljavanja muzike mogu da budu veoma burne. Tako, na primer, mogu da dovedu do takvog ubrzanja rada srca, koje, inače, registrujemo samo kod velikih opterećenja. Intenzitet vegetativne reakcije izazvane muzikom, uglavnom, zavisi od intenziteta doživljaja. Tako se desilo da su se dva dirigenta na istom poslu prilikom izvođenja Vagnerovog 'Tristana' - onesvestila, a treći (Jozef Kajlbert) podlegao srčanom infarktu. Na osnovu ovoga sledi zaključak: muzika je neosporno takav medij koji nas pod određenim okolnostima može dovesti u afektivno razorna stanja.
    Platon i Sokrat videli su neposrednu povezanost između muzike i političkih vođa. Kod Homera, ranjenog Odiseja leče pesmom, a ljutog Ahila smirivalo je sviranje na citri. U srednjem veku ludilo se lečilo muzikom, a poznato je da su i epidemiju kuge pokušavali da savladaju pesmom i muzikom.
    U interesu zdravlja naše nacije i samousavršavanja treba da razmislimo o muzici koja se sluša, jer muzikoterapija je poznata i priznata stvar. Kako medalja ima dva lica, a vreme u kome živimo tera na sumnju, razmislimo dobro o uticaju turbo-folka koji kao da je izašao iz zone sumraka.


STARI MUZIČKI INSTRUMENTI


GUSLE
- gudački muzički instrument o čijem poreklu postoji nekoliko hipoteza — da su slovenskog porekla, da su izum srpskog naroda ili da su prihvaćene od Arapa. Prvi pisani izvori o guslama datiraju iz 14. veka. Vezuju se za patrijarhalnu sredinu, pa su na taj način simbol nacionalnog idetiteta i prenosilac epske junačke prošlosti. Kao instrument omiljen u narodu, gusle su bogato ukrašavane rezbarijom i to motivima kosovskog boja, Prvog i Drugog srpskog ustanka, kao i simbolima zmijom i aždajom.

GAJDE - naziv potiče od arapske reči 'gaida' — melodija. Pod tim imenom ili neznatno izmenjenim susreće se na celom južnoslovenskom prostoru, kao i kod Mađara, Bugara, Slovaka, Španaca, Portugalaca…Gajde su aerofoni, solo instrument, sastavljene od mešine i drvenih delova.

DARABUKA - membranofoni instrument orijentalnog porekla, načinjen od pečene gline prilepljenom, ili tanjim koncem privezanom kožom. Pri upotrebi instrument se drži na krilu (ako svirač sedi) ili pod miškom (ako stoji), a po koži se udara prstima jedne ruke. Darabuka služi kao ritmička pratnja i najčešće se nalazi u sastavu narodnih orkestara. Teritorijalna rasprostranjenost ovog instrumenta je Makedonija i Kosovo.

SMEŠNA STRANA MUZIKE

   Christoph Willibald Gluck, nemački kompozitor i dirigent, rođen je 1714. godine, a umro 1787. Bio je kompozitor i dirigent bečkog dvora, kasnije angažovan u Parizu. Nakon ranih opera u tradicionalnom stilu italijanske barokne opere, počeo je u Beču da komponuje opere u kojima napušta konvencionalne šeme i sprovodi reformu zasnovanu na muzičko-dramskom jedinstvu. U njima obrađuje opšteljudska etička načela, a stil je izgradio sintezom elemenata italijanske i francuske opere, nemačke pesme i instrumentalnog stila. Uticao je na mnoge italijanske, francuske i nemačke kompozitore. Komponovao je oko 100 opera, balete, instrumentalnih dela, ode i pesme.
    Gluk je jednom prilikom je prisustvovao predstavi u Italijanskom teatru u ParIzu. Pevao je čuveni kastrat (odstranio operativnim putem sebi testise da bi imao lepši glas) Kafareli i oduševio publiku. Još dok je trajao frenetičan aplauz, neko je upitao Gluka:
    - Gospodine, šta biste vi dali da pevate kao Kafareli?
    - Ni gram onoga što je on dao! – odgovori Gluk sa smeškom.



   Pučini je svojim najljućim neprijateljima smatrao drugorazredne nemačke dirigente koji su rutinski odrađivali posao, a obično su oni dirigovali njegovim operama. Posle jednog veoma lošeg izvođenja njegove Toske u Beču upoznao je jednog od njih. Daleko od toga da se osećao krivim, dirigent je još imao i hrabrosti da upita kako se njegovo dirigovanje dopalo maestru.
      - Govorite li italijanski? - upitao je Pučini.
      - Ne, maestro - glasio je odgovor - nažalost ne.
    - Onda - produžio je Pučini na italijanskom, uzevši sa oduševljenjem ovoga grešnika pod ruku i gledajući ga u oči sa izrazom duševne razdraganosti - u tom slučaju mogu da Vam kažem da ste Vi najveći muzički glupan koga sam ikada sreo. Vi ste nitkov, neznalica, prevarant, ubica - i da smo u Italiji, dao bih da Vas ubiju kao Kavaradosija.
     Potom se naklonio i povukao ruku. Dirigent je bio sav ozaren.
    - Zahvaljujem Vam se maestro - rekao je sav srećan. - Zahvaljujem Vam se od sveg srca. Nikada neću zaboraviti Vaše ljubazne, ohrabrujuće reči.



    Hajnrih Konrad, direktor Metropolitena kokji je doveo Karuza u Njujork, pružio mu je ugovor u kome je bilo prazno mesto za honorar:
      - Upišite sami, Karuzo! – rekao je Konrad.
     - Ja ne mogu toliko da platim koliko Vi zaslužujete, ali pokušaću makar da platim koliko tražite!
     I tako je Karuzo upisao cifru, ali mu je ugovor smesta bio vraćen s udvostručenom sumom. Pevač je sa nevericom gledao ugovor.
    - Ne, ne! – rekao je - ne mogu toliko da uzmem: bio bih suviše nervozan dok pevam!


ŽENA KOJA JEDE TONOVE

    Švajcarska muzičarka, 34-godišnja Elizabet Sulston, vidi boje kada sluša muziku, ali pri tom i oseća razne ukuse određenih namirnica, kiselo, gorko... A poneka čak, oba ova čulna fenomena prati i odrteđeni miris.
  Neurofiziolozi ciriškog Univerziteta toliko su zainteresovani njenim slučajem da su je angažovali za višegodišnje istraživanje. Prema njima, ona je najekstremniji svetski poznati slučaj sinestezije - sposobnost jednog nenadraženog čula da oseti nadražaj nekog drugog čula, na primer, da se vidi boja kad se čuje muzika, takozvano 'slušanje boja'.
    Elizabet vidi boje shodno odgovarajućem tonu, recimo, povišeni ton F kod nje izaziva viđenje ljubičaste, a ton C, crvene boje.
Među sinestetičarima je relativno uobičajeno da vide određene boje kad čuju zvukje, ali Elizabet je izuzetak jer ona pri tome oseća i različite ukuse na svom jeziku. Tako, tonski interval manji od sekunde indukuje kod nje kiseli, dok veći od sekunde ostavlja gorak okus. Interval manji od trećinke je slanog, dok onaj veći od trečinke je slatkog ukusa, petinka ima ukus čiste vode, dok joj je B-mol prilično gorak.
    Drugi ukusi, shodno različitim tonovima su: bljutav - gadljiv ukus, ukus krema, punomasnog ili niskomasnog i mnoge druge varijacije. Elizabet kaže da joj je Bah, na primer, posebno kremast. Elizabet je počela da se bavi muzikom još u petoj godini, i ubrzo je primetila da vidi boje kad sluša neku kompoziciju. A da je reč o neobičnom, urođenom sinestezijskom daru, postala je svesna tek u 16 godini. U vezi sa muzikom, evo i nekoliko sinestetičkih zanimljivosti.

Isak njutn je bio prvi koji je dijatonsku lestvicu uporedio sa sedam boja spektra, počevši sa notom C kao crvenom bojom.
Neke osobe osećaju škakljanje u kolenu kad god čuju zvuk klavira.
Sinestetičarka Kerol Stin je umetnica koja vidi u bojama ono što čuje (muzika, govor), i to prenosi kao čudesne vizije na slikarsko platno
Veruje se da su sinestetičari bili i kompozitori Aleksandar Skrjabin i Franc List.
U istraživanju koje je sprovela Megan Stiven sa Univerziteta oksford, sa šestoro sinestetičara koji su izgubili vid kao odrasle osobe, jedan od njih, nakon što je naučio Brajevo pismo, počeo je doživljavati boje i kada je dirao, ili samo zamišljao da dira, ne samo slova i brojke, već i muzičke note napisane na taj način.
Kod sinestetičara koji obojeno slušaju, naučno je potvrđeno da se prilikom slušanja muzike u njihovom mozgu aktiviraju i područja zadužena za vid, što je kod 'običnih' ljudi nemoguće.
Utvrđeno, je da svaki 2000. čovek ima sinestetički dar, da je on nasledan, da se češće javlja kod žena nego kog muškaraca, kao i više kod levorukih nego kod dešnjaka.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT