Opasni Strah

   Simboli i instrumenti smrti slobodno se prodaju širom sveta. Biznis i pare su postale jedino merilo. Ako svratite u prodavnicu u Nju Orleansu, videćete da crne sveće smrti koštaju samo 3 dolara. Kupite sedam sveća i palite ih sedam dana po sedam minuta, a ispod njih mora biti slika žrtve ili barem njeno ime na komadu papira. Ako se sveće svakog dana okrenu naopačke, čini navodno deluju brže i delotvornije.

    U Njujorku, na pijačnim tezgama u Harlemu, nude se krv slepog miša i prašina sa groblja. U Brazavilu, u Kongu, cveta trgovina napicima i priborom za ubijanje, izloženim na uličnim tezgama. Šapa gorile košta 250 eura, glave tropskih ptica 50 eura, a osušeni slepi miševi nude se na kilogram, jeftino! Mnogo toga je namenjeno za 'domaću upotrebu', ali se redovno šalju pošiljke za Pariz, London ...
    Još od prvih velikih istraživačkih ekspedicija Evropljani su bili svedoci delotvornosti vračeva i njihovih čini. Godine 1587. Soares de Souza video je kako Tupinambas Indijanci padaju i umiru ako su ih plemenski vračevi osudili na smrt. Jedan od prvih doseljenika na Novi Zeland poslao je izveštaj da je neka Maorka, kada joj je rečeno da je jela zabranjeno voće na zabranjenom mestu, sutradan umrla. Drugi Novozelanđanin javio je 1890. godine sledeće: 'Video sam snažnog mladića kako umire istog dana kada je bio proklet. Žrtva umire, jer mu snaga naglo kopni i izgleda vam da život iz njega ističe kao voda'.
    U Australiji je dr H.Basedov video kada su čoveka urekli tako što su u njega uperili kost kao znak smrti. Žrtvaa je stajala prestravljena, očiju prikovanih u izdajničkog pokazivača, ruku uzdignutih kao da se štiti od ubojitog predmeta, za koji je umišljala da je probada. Pobledeo, staklastog pogleda i lica strahom izobličenog, čovek je pokušavao da vrisne, ali mu je glas zamro u grlu, a na usta mu je krenula pena. Tako je počeo da drhti, mišići su se sami od sebe grčili. Zaljuljao se i pao, gubeći svest. Zatim se savijao kao u samrtnoj borbi i pokrivši lice rukama, ječao.

    Postepeno se sabrao i otputovao u svoju kolibu. Posle toga ga je spopala mučnina, odbijao je hranu i uopšte nije mario ni za šta. Ubrzo je usledila smrt. Za takvu žrtvu jedini je spas izgleda da se onaj, koji baca kletvu, nagovori da svoje prokletstvo povuče. Dr S.M. Lamber bio je pozvan da pregleda misionarskog moćnika Roba, koga je pomoću kosti urekao poznati domorodački vrač Nebo. Dr Lamber nije uspeo da otkrije nikakve tragove groznice ili druge bolesti, ali je bilo očito da je Rob bio teško bolestan.
    Lekar se sa misionarom uputio kod Neba i zapretio mu da će celom plemenu biti uskraćena pošiljka hrane ako ne povuče kletvu. Nebo je u njihovoj pratnji otišao kod Roba, nagnuo se nad ležaj i rekao mu da je on zabunom proklet. Prema dr Lamberu, misonarskom pomočniku još iste večeri stanje se popravilo i vratila mu se sposobnost za rad.
    Psihijatar DŽ.C.Baker, najrevnosniji od savremenih istraživača 'vudu smrti', zabeležio je jedan događaj iz Kenije. Glavni vidar u jednom tamošnjem 'zdravstvenom domu' otkrio je da jedan od njemu podređenih radnika, u nekom zabačenom mestu, daje samo pola propisanih inekcija, a preostalu količinu prodaje. Čovek je kažnjen, ali je vidar uskoro utvrdio da je proklet.
    Požalio se lekaru da ga izdaje snaga. Lekar je izjavio: 'Video sam da u tom trenutku ne mogu mnogo učiniti. Zatim je, jednoga dana, vidar došao kod mene sa zavežljajem grančica i lišća i rekao da ćemo, ako ga otvorimo u njemu naći nešto što mu je pripadalo: vlas kose, odrezani nokat i čak davno izvađeni zub. Zavežljaj je nađen pričvršćen nad uzalom u njegovu kolibu. Kad god je prošao ispod njega, vradžbina je pogubno delovala'.
    Lekar je bio otresit čovek. Smesta je sazvao sve bolničare iz zabačenih stanica. Uprkos pretnjama i nagovaranju, nije ih uspeo naterati na priznanje. Bile su potrebne oštrije mere. Rekao je: 'Otišao sam u svoju ordinaciju i smutio od različitih lekova gadnu mešavinu, zastrašujuće boje o odvratnog ukusa i mirisa, ali neškodljivu. Okupljenima sam rekao da moraju popiti lek koji nedužnima neće naškoditi, a krivca će na mestu usmrtiti. Samo je jedan čovek odbio da ga proguta. Rekao sam mu da ću ga prisiliti da popije napitak i on će ga sigurno ubiti. Onda je sve priznao. Dao sam mu 24 sata da sa vračem, kojeg je unajmio, povuče vradžbinu. Izvršio je moja naređenja bez ustezanja. Vidar, koji je dotle iz dana u dan naočigled svih propadao, počeo se odmah oporavljati i, koliko znam, živ je i danas'.
    Profesor V.Sardžent, takođe je bio odlučan kada je jedna žena došla u bolnicu u Londonu, okrenula lice ka zidu i objavila da je uvračana. On joj je dao dva snažna elektrošoka. Kada se osvestila, rekao joj je da su šokovi nadvladali vradžbinu. Poverovala mu je i oporavila se. Međutim, u novije vreme postalo je očito da zapadnjačka mudrost, koja je spasila Roba u severnom Kvinslendu i vidara u Keniji, može često zakazati kad se suoči sa snagama smrti u Evropi i Americi. Jer, uprkos svim naporima moderne medicine, strah, pretnje i uroci i dalje odnose žrtve.

    Jednog januarskog dana 1960. godine, neki 50-godišnji imućni poslovni čovek dovezen je u bolnicu u Oklahoma Sitiju. Pre isteka te godine umro je od, kako su lekari ocenili, posledica prokletstva koje je izrekla njegova majka. Bolnica u Oklahoma Sitiju važi za jednu od najopremljenijih bolnica u SAD, sa prvorazrednim meicinskim osobljem. Lekari su u početku bili potpuno sigurni da će bolesnik sigurno ozdraviti. Finis Ernest je dovezen kao astmatičar u polusvesnom stanju. za dve nedelje toliko se oporavio da su ga mogli pustiti kući.
    Pred lekarima navedene bolnice, ponovo se za šest meseci našao isti pacijent. Kasnije se utvrdilo da se on u šest navrata lečio u privatnim bolnicama. Lekari nisu uspeli da nađu nikakve organske poremećaje. EKG nije pokazivao srčane tegobe. Ponovo se, nakon odmora, oporavio i otišao. Verovatno, direktno u kuću svoje majke. U istoriji bolesti piše: 'Za nekoliko sati ponovo je počeo da se guši i za nepunih 48 časova ambulantna kola su ga dovezla natrag u bolnicu, gotovo u komi. Lekovi su sprečili napad, ali je bolesnik pao u depresiju, davao je pesimističke izjave. Opet se oporavio, a stanje se ponovo pogoršalo kada su mu dopustili da poseti majku. Onda su psihijatri slučajno otkrili uzročnu vezu i dopustili mu da izađe iz bolnice jedino pod sulovom da ne ode majci. Sve je bilo dobro do sudbonosne večeri 23. augusta. U 17 sati toga dana pacijent je dugo razgovarao sa lekarom. Oko 18 sati telefonirao je majci. U 18.35 našli su ga poluonesvešćenog kak ose bori za vazduh. U 18.55 je bio mrtav.
    Ojađen i zbunjen smrću svog pacijenta, lekar Džejms Matis u Oklahomi, odlučio je da slučaj istraži. Otkrio je da je Finisov otac umro dok je dečak bio u pubertetu i ostavio ga da se, kao glava porodice, brine ne samo o četvoro braće i sestara, nego i o majci. Dva puta se, do svoje 30. godine, protiv majčine volje, oženio i oba puta naprasno razveo. zatim je u 31. godini, u ortaštvu sa majkom otovorio noćni lokal, koji je vrlo dobro poslovao. napokon je, u 38. godini, upoznao ženu koju je njegova majka prihvatila. Bila je učiteljica, nekoliko godina mlađa od njega. Venčali su se ubrzo. Petnaest godina sve je bilo dobro, dok nije dobio povoljnu ponudu za prodaju lokala, koju je, uz supruginu podršku, odlučio da prihvati.

    Majku je to strašno razljutilo. Rekla mu je: 'Učinišp li to, dogodiće ti se nešto užasno'. Iako je, bar u deset posednjih godina, bio izvrsnog zdravlja, za dva dana stanje mu se neverovatno pogoršalo. Dr Matis izveštava: 'Brojne hospitalizacije, astmatični napadi, tri do četiri puta nedeljno, tri spazmična gušenja i očita nemoć lekara da mu pomognu,  potkrepili su uverenje da su u pitanju zle čini'. Dr Matiz je nastavio da istražuje pod kakvim je okolnostima usledio poslednji telefonski razgovor majke i sina. Po rečima njegove supruge, Finis je bio prikupio hrabrost da majci kaže kako će novac od prodaje noćnog lokala uložiti u poso u kome ona neće imati udela. Dr matis kaže još: 'Majka nije pokušavala da ga odvrati, nego je završila razgovor izjavom da se, bez obzira šta on ili lekari misle, seti njene opomene i bude spreman na teške posledice koje mu je prorekla. Otprilike sat kasnije Dinis je umro'.
    Lekari sa Univerziteta Džon Hopkins u Baltimoru, suočili su se sa drugom stravičnom pričom. Baltimorksa bolesnica bila je 22-godišnja crnkinja, gojazna, očito uznemirena, ali inače, kako su svi mogući pregledi kojima je bila podvrgnuta pokazali, savršeno zdrava. Ipak, lekari su uočili da joj se stanje svakim danom pogoršava. Tri dana pre svog 23. rođendana, pacijentkinja je ispričala lekaru priču o svom rođenju.
    Poticala je iz zabačenog dela Okefenoke, močvare u Džordžiji. Tamo je bila samo jedna babica. Toga dana, u petak, trinaestog, rodile su se tri devojčice. Babica je rekla porodiljama da su devojčice uvračane: prva će umreti pre šesnaestog, druga pre dvadeset prvog, a trća pre dvadeset trećeg rođendana. Prva je stvarno umrla nesrećnim slučajem pred 16. rođendan. Druga je, u strahu od prokletstva, na svoj 21. rođendan pozvala svoje društvo da negde izađu da ga proslave. Kada je ulazila u kafić, usmrtio ju je zalutali metak! Tog augusta 1966. godine, treća devojka je ležala pored dr Gotlibom Frajzingerom i njegovim kolegama, uverena da je osuđena na smrt. Puls joj je bio ubrzan, a srce joj je preskakalo. Pokušali su da joj pomognu operativnim putem, ali je poboljšanje bilo samo privremeno. Dan pre 23. rođendana, počela je jako da se znoji, otežano diše i predveče je umrla. Obdukcija nije otkrila nikakav vidljiv uzrok smrti.
    Iz iste godine potiče izveštaj o neobičnom slučaju sa kojim se suočila upravnica jednog staračkog doma u Holandiji. Jednog petka posle podne došle su dve žene sa svojom majkom i energično zahtevale da upravnica hitno smesti staricu, jer će ona idućeg četvrtak umreti. Starica je na oko bila dobrog zdravlja i samo je ćutke stajala dok su se ćerke prepirale sa upravnicom, koja je na kraju popustila. Nekoliko dana starica je pomagala u lakšim polsovima i povremeno spominjala svoj neminovni odlazak. Domski lekar je nakon pregleda izjavio da joj u zdravstvenom pogledu ništa ne fali. U četvrtak oko podneva, upravnica se zapanjila kada je na vratima ugledala celu staričinu porodicu, njih šestero. Starica kojoj je bilo 70 godina, legla je u krevet i nešto posle podneva pala je u komu. Porodica se okupila oko njenog kreveta pevajući psalme. Domski lekar se nije udaljavao od bolesnice. Oko 3.30 starica je umrla. U umrlici je zapisano da joj je otkazalo srce.
    Uprkos zapisanim svedočanstvima lekara, razlozi za smrt od uroka ili prokletstva nisu jasni. Neke se žrtve same iscrpljuju odbijanjem jela i pića. Čini se i da sama zebnja i strah deluju na zdravstveno stanje: krvni pritisak pada, plazma nestaje iz krvnih ćelija pa dolazi do šoka. Srce sve brže i jače udara, pa bolesnik na kraju zapada u stanje trajnog grča. Neki, sa druge strane, veruju da grč može potrajati do stanja produžene ukočenosti ili katalepsije, kada pluća, paralizovana strahom, jednostavno ne uzimaju potreban kiseonik. Treba ponovo naglasiti kako svedočanstvo o australijskim domorocima, izgleda, pokazuje da je reč o nervnom udaru. U takvim slučajevima reakcije žrtve su veoma složene. Prva i najvažnija je potpuno uverenje u moć uroka i neminovnost smrti.
    Godine 1965. trojica lekara koja su boravila na Labradoru u Kanadi pisala su o slučaju jedne majke petoro dece koja je iznenada umrla nakon uspešno izvedene lakše operacije, nedelju dana pre svoga 43. rođendana. Tek kasnije lekari su saznali da joj je, kad joj je bilo pet godina, jedna vračara prorekla da će umreti pre nego što navrši 43. godinu života. Žena je izdržala operaciju bešike u bolnici u Labradoru potpuno normalno, osvestila se i činilo se da joj je dobro. Sat kasnije se onesvestila, sa svim znakovima šoka. Kiseonik, kortizon, ono što se u takvim slučajevima primenjuje, nisu delovali. Umrla je sutradan, u pet sati ujutro. Na dan operacije rekla je bolničarki kako zna da neće opreživeti.
    Ne znajući za to, lekari su obavili oeraciju. Na obdukciji su otkrili krvarenje oko nadbubrežnih žlezdi i ništa drugo što bi pokazalo zašto je potpuno zdrava žena preminula, baš kao što je i predvidela. Tek tada se saznalo da je svojoj sestri, koja je znala za proročanstvo, izjavila kako se ne nada da će se probuditi iz anastezije i da je goinama kžerki govorila kako će umreti pre nego što navrši 43. godinu života.
    Kada jednom žrtva sazna za urok, prokletstvo ili pretskazanje i kad joj se pretnja o smrti i uverenje o njenoj moći ugradi u mozak, izgleda da se cilj postiže na razne načline. ponekad time što žrtva potpuno gubi nadu, ponekad i samim užasom. Jer, i strah može biti smrtonosan.