Sve o Krvi

    Krv je suština i ona nas održava u životu. Ubrzano putuje našim venama i arterijama, bez prestanka hrani i popravlja naše tkivo. Osim toga, krv predstavlja i simbol porodice, plemena i klanova, što je ćestoizazivalo razdore i ratove. Krv nije voda, a ona zla vodi u nasilje.

    Danas je izraz 'zla krv' poprimio novo značenje. Sve veća upotreba krvi i njenih proizvoda u medicini dovela je do komercijalizacije sakupljanja i prerade ove životne tečnosti, jer danas je sve na prodaju! A onda se pojavila prava zla krv - ona zaražena virusom HIV (sida), koja je, pre nego što je virus otkriven, uništila živote mnogih  primalaca transfuzije i krvnih produkata, pa krv zaražena hepatitisom C, pa zabrinutost da krvlju može da se prenese i prion - izazivač bolesti ludih krava, i još mnog iz bogatog asortimana virusa koji se brižljivo čuvaju u mnogim tajnim laboratorijama i samo čekaju priliku...
    Krv je sveta, ali je ipa postala pogonsko gorivo industrije profita. Tu industriju, ali i zdravlje miliona obolelih koji od nje zavise, počela je da ugrožava ova 'zla' krv. Sledeći korak je logičan, pojavila se veštačka krv.
    Među prvim proučavaocima krvi bio je Galen iz Pergama, grčki lekar koji se proslavio u Rimu, II veka nove ere, svojim javnim seciranjem majmuna, ovaca, svinja i koza. Seciranje ljudi oduvek je bio tabu (za normalne ljude), pa je Galen svoje znanje o ljudskoj anatomiji morao da crpi praveći paralelu sa životinjama. U to vreme već se odavno verovalo da zdravlje zavisi od ravnoteže četiri osnovne telesne tečnosti ili temperamenta: flegme, kolere, žuči i krvi, koje neprekidno kruže telom.
    Galen je otišao korak dalje i povezao neravnotežu temperamenta sa određenim organima, čime je lekarima omogućio bolje postavljanje dijagnoze. Njegove ideje su tako bezrezervno prihvaćene, da su vladale medicinom narednih hiljad u ičetiri stotine godina! Tek je u XVII veku Englez Vilijem Harvi otkrio kako srce pumpa krv u krvotok.
    Ljudi su istovremeno verovali da krv prenosi suštinu bića. Shodno tome, krv pacova prenosila bi lukavstvo, a krv lava hrabrost. I to verovanje trajalo je sve do XX veka. U svakom slučaju, zbog toga se pokušavalo sa transfuzijama životinjske krvi ljudima, čak se tvrdilo da su eksperimenti dokazali da krv nosi suštinske karakterne osobine. Transfuzija kravlje krvi, dokazivalo se, 'smiruje' neurotičare - po svemu sudeći koje tome bio podvrgnut, taj je dobio večni mir!

    Žan Baptist Deni, lekar francuskog kralja Luja XIV, podneo je 1667. godine prvi izveštaj o 'uspešnim' transfuzijama ovčije krvi ljudima. Tek posle deset godina Pariško društvo lekara je zabranilo takve transfuzije 'zbog rekacije pacijenata', ili bolje reći - smrti.
    Prošlo je još sto godina pre nego što će se pokušati sa prvom transfuzijom ljudse krvi. Obavio ju je američki lekar iz Filadelfije, Filip Sindž Fizik. Uspela je, i to potpuno slučajno, jer se u to vreme nije znalo da nije sva ljudska krv ista. Kad su počeli problemi, lekari nikako nisu mogli da objasne odkuda burne reakcije pacijenata na tuđu krv. Još jedan pokušaj vredi zabeležiti . 70-tih godina XIX vekaamerički lekari su pokušali da zamene izgubljenu krv dajući transfuziju mleka, a potom i fiziološkog rastvora, da bi ublažili imunološku reakciju na mleko!
    Tek 1901. godine, kada je Austrijanac Karl Landštajner otkrio tri krvne grupe: A, B i 0 - lekarima je postalo jasno otkuda često smrtnost kao reakcija na tuđu krv. Naredne godine pronađena je i četvrta krvna grupa, AB, i era transfuzije je mogla da otpočne. Ali, lekari su brzo otkrili da krv ne može da stoji. Tako su direktne transfuzije, sa čoveka na čoveka, bile jedine moguće sve do 1915. godine, kada je otkriven način da se spreči zgrušnjavanje krvi i tako omogući njeno čuvanje.


    Krv se sastoji od tri tipa ćelija u tečnosti koje se zove plazma. Plazma čini 55% krvi i najvećim procentom je voda, ostalo su proteini, soli, hranljive materije, ugljen-dioksid, azotna jedinjenja (otpad) i hormoni. Plazma prenosi po telu krvne ćelije, hranljive materije i otpadne materije. Takođe, održava krvni pritisak, temperaturu i ravnotežu pH u krvotoku i celom telu.
    Oko 40 odsto krvi čine crvene krvne ćelije - crvena zrnca, koja prenose kiseonik uzet iz pluća u ostale ćelije tela. Na povratku, crvene ćelije nose otpadni ugljen-dioksid i ostavljaju ga u plućima, odakle se izbacuje. Nekoliko kapi krvi sadrži milijarde crvenih krvnih zrnaca.

    Bele ćelije krvi ili bela krvna zrnca predstavljaju prvu liniju odbrane tela od infekcija. Postoje tri tipa belih krvnih zrnaca: jedne samo gutaj ui vare mikroorganizme, druge, pored toga, služe kao čistači ćelijskog otpada, a treći tip, limfociti, pomaže stvaranju imuniteta na bolesti tako što proizvodi antitela. Bela krvna zrnca su najveće ćelije u krvi i kap krvi sadrži između 7 i 25 hiljada.
    Na kraju, tu su trombociti. Kada se krvni sud podere i oni izlože vazduhu, lepe se za ranu i tako je zatvaraju. ALi, ako sami trombociti ne mogu da zatvore ranu, oni stvaraju neku vrst prirodne skele oko koje se stvara krasta. Kao da to nije dovoljno komplikovano, postoje razni tipovi i grupe krvi. Crvena krvna zrnca pokrivaju molekuli, nazvani antigeni, koji se razlikuju od osobe do osobe. Ajko se nekome kroz transfuziju da krv druge grupe, antigeni reaguju ako što grupišu crvena krvna zrnca u obliku grozda, što može da bude smrtonosno.
    Postoje četiri krvne grupe koje su okvirno nazvane po tipu antigena koje nose: Grupa A nosi antigene A, grupa B antigene B, grupa AB novi oba antigena i grupa 0 ne nosi nijedan. Postoji još jedan antigen, takozvani rezus faktor - Rh, koji deli krvne grupe na rezus negativne (bez tog antigena) i rezus pozitivne. Prvi put kada osoba koja nema rezus antigen, odnosno Rh- negativna je, primi transfuziju krvi sa rezus antigenom, jedina reakcija njenog organizma je stvaranje antitela. Ali, ako dobije još jednu transfuziju Rh pozitivne krvi, ta antitela kreću u dejstvo i krvna zrnca se grupišu kao da je primila transfuziju pogrešne krne grupe, što moše da bude i smrtonosno. Isti taj mehanizam važi i za trudnoću, ako roditelji imaju različite rezus faktore. S prvom rezus pozitivnom bebom, rezus negativne majke biće sve u redu, ali će on izazvati stvaranje antitela u majčinoj krvi. Kod sledećih trudnoća ta antitela će, ako se protiv njih pravovremeno ne deluje, napsti nerođeno dete.
   

■ Plazma: Uglavnom voda. Sadrži proteine kao što je albumin, masnoće, glukozu i soli. Albuminom se leči šok koji nastupa kod gubitka krvi.
■ Bela krvna zrnca - leukociti i trombociti: Bore se protiv infekcija i pomažu zgrušnjavanje krvi
■ Crvena krvna zrnca - eritrociti: Prenose kiseonik iz pluća u tkiva i organe, vraćaju iz njih ugljen monoksid u pluća


    Šta sve danas može da se sazna iz analize krvi? Kako je ona povezana sa svim procesima u telu, od kontrole temperature do sistema koji e bori protiv bolesti, odgovor je - puno toga. Jedna od najvažnijih informacija je krvna grupa, bez čega nema transfuzije. Ona je često ispisana na kacigama vozača trkačkih kola, kak obi se uštedelo nekoliko dragocenih trenutaka u slučaju udesa. Iz krvne grupe ponekad može da se zaključi i odakle je osoba, jer različite krvne grupe preovladavaju u pojedinim regionima. Postoji i test koji redovno koriste dijabetičari koji mere nivo glukoze u krvi.

    Za opštu dijagnostiku, lekar može da zatraži' kompletnu krvnu sliku', odnosno niz analiza koje mogu da otkriju veliki broj poremećaja.  Pre svega se meri koncentracija crvenih i belih krvnih zrnaca i trombocita, faktora zgrušavanja. Rezultat toga testa može da ukaže na razne vrste infekcija, u zavisnosti od toga koja je vrsta belih krvnih zrnaca na nenormalnom nivou. Proverom prosečne velčičine crvenih krvnih zrnaca može se ustanoviti eventualno postojanje anemije, a daljim testovima na crvenim krvnim zrncima može da se otkrije i uzrok anemije - nedostatak gvožđa ili problemi sa koštanom srži,slezinom, plućima ili sistemom za varenje. Merenje trombocita može da ukaže na probleme sa zgrušavanjem krvi i pre nogo što se ispolje.
    Jedan od testova krvi pokazuje da li je pacijent imao srčani napad - ili su tegobe koje ima sam posledica lošeg varenja. Taj test, koji je od ključne važnosti jer je u slučaju srčanog napada izuzetno značajno da lečenje što pre počne, traži u krvi određeni enzim koji proizvode ćelije srca kad počnu da umiru. Ako se u krvi nađe taj enzim, jasno je da je u pitanju srčani napad. Štaviše, i nivo tog enzima u krvi daje korisnu informaciju - pokazuje koliko je srce oštećeno.
    Unovije vreme otkriven je i način da se analizom krvi utvrdi eventualno postojanje 13 različitih vrsta raka, među ostalim: pluća, debelog creva, želuca, jetre, jajnika, jednjaka, tiroide, pankreasa ... Taj test prati postojanje u krvi hemikalije nazvane DR-70, koja nastaje u prisustvu tumora. Dalje, testovi krvi pokazuju stanje kostiju - provera minerala, bubrega, rizik od srčanih oboljenja - praćenje nivoa holesterola, rad jetre i tiroidne žlezde. Krv, jasno, u svojim ćelijama nosi i naš genetski materijal.
    Verujemo da smo nekada davno svi bili amebe i da se krv razvila iz morske vode. Jednostavni organizmi, kao što su meduze, apsorbuju kiseonik i hranljive materije iz morske vode i ne moraju da imaju spostvenu tečnost koja će ih prenositi kroz njihova tela. Ali, kako su organizmi poostajali složeniji, pojavila se potreba za nekim unutrašnjim transportnim sredstvom, to jest, krvlju. Naša krv je daleko odmakla od morske vode, premda plazma, koja je sredstvo prenosa, i dalje poseduje njene osnovne odlike - to je, praktično, voda sa rastvorenim solima. Ipak, postojanje eritrocita, leukocita i trobmocita, prilično komplikuje zadatak koji se našao pred naukom, a to je - stvaranje veštačke krvi.
    Nameće se pitanje: 'Šta će nam veštačka krv?' Iz mnogo razloga. Napredak medicine doneo je terapije za mnoga oboljenja, ali je za veliki broj njih potrebna krv. Sve je više krvnih produkata poput sredstva za zgrušavanje koje se daje hemofiličarima. Ljudska krv, dalje, ne može dugo da se čuva, i što je najgore, može da bude izvor infekcija. Čak i tamo gde se krv pomno testira nema garancija da se neće pojaviti potpuno novi patogen, kao što se desilo 80-tih sa virusom side ili kasnije sa hepatitisom C. Ni jedan ni drugi nisu otkriveni iz prostog razloga što se nije ni znalo da postoje. Kada su primaoci krvi i krvnih proizvoda počeli da oboljevaju, za njih je bilo kasno. Procenjuje se da se između 5-10% obolelih od side zarazilo upravo na taj način. Ali, situacija u svetu je još gora: veruje se da transfuzije koje nisu bezbedne, kako ih naziva Svetska zdravstvena organizacija, svake godine izazovu između 8-16 miliona infekcija hepatitisom B. Zatim 2-5 miliona infekcija virusom hepatisa C i oko 160.000 hiljada infekcija virusom side. Krivo je nedovoljno ili nemarno testiranje krvi. Zbog svega toga, vešptačka krv, koja bi mogla dugo da se čuva i savršeno je bezbedna od infekcija, predstavlja idealno rešenje.
    Da bi se objasnio problem stvaranja veštačke krvi, pođimo od toga kako se i kada javlja potreba za transfuzijom. Telo odrasloga čoveka sadrži samo 5-6 litara krvi. Gubitaka pola ukupne tečnosti, čiji je najveći deo plazma, neizbežno je fatalan. Gubitak 30% dovešće do šoka sa trajnim posledicama. To je zato što krvni sudovi prenose krv pod pritiskom. Ako se količina krvi značajno smanji, pritisak pada, krvni sudovi se zatvaraju i prestaje priliv krvi u vitalne organe. Dobar deo gubitka u volumenu krvi, odnosno same plazme, može na sreću, da se nadohnadi raznim fiziološkim rastvorima. Ostaje, dakle, da se reši problem nedostatka specijalizovanih ćelija krvi.
    Bez belih krvnih zrnaca može da se preživi, makar neko vreme, a telo ima višak trombocita, koji će osigurati stvaranje kraste i zalečenje rane. Ali, tkiva ne mogu da žive, a kamo li da se regenerišu bez kiseonika. Ključno je, dakle, nadoknaditi gubitak crvenih krvnih zrnaca, najkrhkijeg i najmanje trajnog elementa krvi. Zbog toga što su crvena krvna zrnca tako značajna telo ih stalno obnavlja. To praktično znači da je pri gubitku krvi potrebna relativno kratkotrajna pomoć, samo da se premosti kriza dok pacijent ne proizvede dovoljno svojih eritrocita. Ali, proizvodnja veštačkih prenosilaca kiseonika pokazala se kao najveći problem.
    Ono što prenosi kiseonik u crvenim krvnih zrncima je hemoglobin. Jednostavno ubacivanje hemoglobina u fiziološki rastvor kao zamena za krv pokazalo se neuspešnim - molekul hemoglobina je suviše nestabilan, čak je otrovan za bubrege i jetru ako nije obavijen masnim omotačem crvene krvne ćelije. I pokušaj obavijanja molekula hemoglobina masnim omotačem pretrpeo je neuspeh. Pokušalo se sa drugim načinom prenošenja kiseonika kroz organizam. Kiseonik i ugljen - dioksid mogu, naime, i da se rastvore direktno u kapi perfluorkarbonata, koji ih čuva i opušta isto tako efikasno kao hemoglobin - tak ose, praktično, dobija tečnost koja može da se diše. Ali, i taj pristup se pokazao opasnim zbog pratećih efekata kao što su trovanje, alergije, čak i izdisanje opasnog gasa.
    Jedna vrsta preparata od perfluorkarbonata, koji se ubrizgavao u krvotok kao zamena za krv, čak je korišćen u SAD između 1989. i 1993., godine. Upotreba tog preparata je, međutim, bila krajnje komplikovana. Prvo, pakovan je kao smrznuti dvokomponentni lek koji je morao da se odmrzne i pomeša neposredno pre upotrebe i da se na svakih 12 sati daju nove doze. Što je gore, pacijent je sve vreme, dok mu se taj 'lek' daje, morao da diše čist kiseonik. A ako oporavak, kao što se događa, traje nedeljama, to je potencijalno toksično.
    A onda je američka firma Biopure iz Kembridža u Masačusetsu, uspela da grupiše molekule hemoglobina u stabilne polimere, koji prenose kiseonik i ugljen-monoksid, ali su suviše veliki da bi mogli da uđu u bubrege i jetru i tako nanesu štetu. Preparat se, što je još jedna velika prednost, skladišti na sobnoj temperaturi, traje tri godine i tokom kliničkih ispitivanja pokazao je odlične rezultate.
    Biopurov HBOC, što je skraćenica za 'prenosilac kiseonika na bazi hemoglobina', dobija se iz goveđe krvi. POlimerizovani hemoglobin je na više načina čak znatno efikasniji od prave krvi. Prvo, tri puta brže apsorbuje i oslobađa kiseonik. Drugo, počinje da prenosi kiseonik od trenutka kada uđe u krvotok, dok prava krv počinje da deluje tek oko šest sati posle transfuzije. Treće, preparat je manje gust nego krv, a kako se sastoji od malih molekula, ne samo da prolazi kropz prepreke koje bi zaustavile crveno krvno zrnce, već na potpuno novi način unosi kiseonik direktno u tkiva. Zbog svega toga mora da se daje vrlo polako, da ne bi bilo neželjenih posledica. Za sada je primećeno da ova vrsta veštačke krvi podiže nivo azotnih oskida u krvotoku, što može da podigne krvni pritisak.
    Početkom 2000-tih godina, upotreba veštačke krvi bila je odobrena samo u Južnopj Africi, zemlji koja se zbog uzuzetno velikog procenta nosilaca virusa side u to vreme (procena je da ih je bilo između 10-40%) suočava sa velikom nestašicom krvi. Južnoafrički hirurzi su zbog toga jedini na svetu koji svakodnevno koriste američki preparat. U to vreme je kompanija Biopure davala svoj preparat Južnoj Africi besplatno, u zamenu za podatke o efektima leka. Posle nekog vremena cena će biti odko 150 dolara po jedinici, otprilike koliko košta i prava krv. Ali, ako komplikovana procedura uzimanja, testiranja i čuvanja prave krvi bude mogla da se zameni veštačkim proizvodom koji dugo traje i na sobnoj temperaturi, i ne mora da se baci kada mu prođe rok, ušteda će biti ogromna.
    Uz to, veštačka krv može da obezbedi ono o čemu se sanja - transfuzije na bojnom polju, poprištu neseće, u ambulantnim kolima, u avionima, brodovima i naftnim platformama.