Sujeverje

   Svaki narod u svom folkloru ima određene vrste sujeverja, a neka su toliko jaka da su postala i obeležja savremene pop - kulture. Da li ćete biti sujeverni zavisi isključivo od vas samih, vaših ubeđenja, vaspitanja i okoline u kojoj ste odrastali.

    Statistike kažu da samo 30% ljudi nije sujeverno, ali istraživači upozoravaju da u taj broj nisu uračunati oni koji veruju, ali ne žele to da priznaju. Sujeverje je nešto sa čim se susrećemo svakoga dana. Koliko ste samo puta videli kako majka prosipa vodu za sinom koji ide na ispit, kako neko pljuje kada vidi crnu mačku, čuli kako za sve nove početke treba izabrati isključivo ponedeqak, ili da mlada na svom venčanju treba da ima nešto novo, nešto staro, nešto pozajmljeno i nešto crveno.
    Da li poznajete nekoga ko ustaje samo na desnu nogu i nikada petkom ne seče nokte? Bilo da verujete ili ne, podaci govore da je u Srbiji čak dve trećine stanovništva sujeverno. Na listi najupečatljivijih verovanja su da crna mačka i razbijeno ogledalo donose nesreću, detelina sa četiri lista, potkovica i kucanje u drvo sreću, da ne treba prolaziti ispod merdevina, kao i da je petak trinaesti najbaksuzniji dan u godini... Ali, da li ste znali gde je sve počelo i kako su se ta verovanja duboko ukorenila u našem narodu? Evo tumačenja koja će vam, možda, pomoći da ih se oslobodite ili da još čvršće poverujete.


    U našim krajevima ovo je najzastupljeniji vid sujeverja. Svakog puta kad neko prokomentariše nešto dobro, ili se dogodi povoljan preokret, kucne u drvo i obično kaže: 'Da ne čuje zlo.' Ovo se zasniva na starom verovanju da su bogovi živeli u drveću. Kada je neko dolazio da moli za nešto, ritual je zahtevao da najpre dodirne koru. Postojalo je i verovanje da oko drveća obleću duhovi koji su ljubomorni na ljudsku sreću, a kucanje u stablo imalo je svrhu da zagluši uši duhovima, kako ne bi čuli lepe želje.


    U nekim azijskim zemljama osuđenike na smrt vešali su tako što su konopac vezivali za sedmu prečagu merdevina prislonjenih o stablo drveta. Pošto se verovalo da je smrt prelazna, ljudi su se dobro čuvali da ne prolaze ispod merdevina jer su verovali da će tako sigurno uhvatiti smrt. I u drugim krajevima sveta ljudi izbegavaju da prođu ispod merdevina.
    Jedan od razloga je što merdevine naslonjene na zid čine trougao sa podom i zidom, što je simbolizovalo život ili boga. Taj simbol smatran je za svetinju, pa bi prolazak kroz njega bio najveće skrnavljenje. U svakom slučaju, psiholozi tvrde da normalna količina sujeverja nije opasna, ali i da je autosugestija veoma moćna, pa da zbog toga pazite u šta verujete, jer su mnogi događaji samo posledica toga na koji način projektujemo sopstvene misli i osećanja.


    Prva ogledala koja je čovek koristio, nisu ni mogla da se razbiju, jer ih je činila mirna površina vode. Bez naučnog znanja o prirodi, čovek je mislio da je njegov odraz u vodi njegovo drugo ja, odnosno njegova duša. Kada su kasnije napravljena staklena ogledala, njihovo razbijanje značilo bi i ozbiljnu povredu duše.
    Stari Rimljani su verovali da se čovekov život obnavlja svakih sedam godina. Pošto je razbijanjem ogledala taj život bio ugrožen, trebalo je čekati upravo sedam godina da bi se obnovio.

    Postoji nekoliko legendi koje prate ovo verovanje. Jedna od legendi kaže da je Eva, kada je napuštala raj, ponela sa sobom detelinu. Ipak, mnogo pre nego što se pojavila priča o Adamu i Evi, starokeltski sveštenici druidi, verovali su da detelina sa četiri lista ima magijska svojstva. Jedno od verovanja bilo je da svako ko pronađe detelinu sa četiri lista dobija sposobnost da vidi zla bića kao što su veštice i nečastivi, i na taj način može da ih izbegne.
    Prema drugom tumačenju, detelina sa četiri lista donosi sreću zato što predstavlja krst, ali ne religijski simbol, već solarni krst. Naime, ljudi su nekada koristili sunčev krst za orijentaciju - jedna prava linija krsta pokazivala je mesto na kojem Sunce izlazi ili zalazi, a druge dve pokazivale su sever i jug. Presek ovih linija činio je solarni krst, koji liči na detelinu.
    U stvarnosti, detelina sa četiri lista je, zapravo, obična detelina, ali sa degenerisanim genom koji određuje broj listova. Potražnja za ovim simbolom sreće danas je tako velika da su neke uzgajivačnice uspele da odgaje sorte deteline u kojima se ovaj gen često javlja, pa tako danas možete da kupite seme i da dobijete čitavu baštu punu srećne deteline.


    Verovanje da potkovica donosi sreću potiče od verovanja u simbole polukruga i Mesečevog srpa. U ranijim religijama verovalo se da polukružni oblik poseduje magijske moći i da ima sposobnost zaštite. Takođe, u Grčkoj u 4. veku, konji su bili svete životinje, pa su njihove potkovice smatrane za predmete koji donose sreću.
     Potkovice su pravljene isključivo sa sedam rupa za eksere, jer se verovalo da taj broj ima magijsku moć. Po jednom tumačenju, potkovica treba da bude okrenuta otvorom nagore, pa ako joj se nečastivi suviše približi biće uhvaćen i uništen magijskom snagom. Po drugom, potkovicu treba okrenuti otvorom nadole, kako bi sreća iz nje stalno curila u dom.

    Smatra se da je petak 13. nesrećan dan za sve ljude osim za one koji su rođeni tog dana. U petak je Eva ponudila jabuku Adamu, započeo je Veliki potop, prekinuta je gradnja Vavilonskog tornja, Isus Hrist je razapet u petak,  a na tajnoj večeri je bilo 13 ljqudi...
    Inače, još pre nego što je Biblija napisana, petak je smatran za važan dan. Ljudi su se petkom posvećivali posebnim ritualima u kojima su pozivali svoja božanstva i molili ih za dobru žetvu, zdravlje i sreću. Petak su nekada ljudi zvali i veštičji sabat, jer se verovalo da su se svakog petka dvanaest veštica sastajale sa nečastivim, a to je trinaest zlih duša na jednom mestu, što je dovoljno za veliko zlo.
    U britanskoj tradiciji tog dana dešavala su se javna vešanja. Zato se spoj petka i trinaestog u mesecu smatra najgorom mogućom kombinacijom. Koliko je ovo verovanje i danas jako, svedoče pojmovi triskaidekafobija - u psihologiji označava iracionalni strah od broja 13, kao i paraskevidekatrijafobija - strah od petka trinaestog.


    Koren ovog verovanja je u Engleskoj. Kralj Čarls I je toliko voleo svog ljubimca, crnog mačka, da je naredio da ga čuva posebna straža. Onoga dana kad se mačak razboleo i uginuo za vladara je sve pošlo naopako, pa je već sledećeg dana izgubio vlast i bio uhapšen. Od tog događaja stvorena je legenda po kojoj su crnim mačkama pripisivane mistične moći.
    Ove životinje čuvane su i na brodovima moreplovaca, i u domovima, a njihovo kretanje, verovali su, određivalo je sudbinu i broda i mornara. Dalji razvoj verovanja uobličio je ono što je i danas rašireno kod mnogih naroda, pa i našeg. Onoga dana kad se mornar pripremao za put, ukućani su gledali kakvu će mu sreću proreći crna mačka, jer se verovalo da ona zna šta ga čeka.

    Ako bi krenula od njega ka vratima, simbolično mu pokazujući put, bio je to dobar znak i on je polazio bezbrižan, ali ako bi mu presekla put, to je značilo da ga na putu čeka nesreća. Takođe, postoji verovanje da je crna mačka bila pomoćnik veštice i da se posle sedam godina pretvarala u nečastivog. Tako je crna mačka, polako, ali sigurno postajala simbol nesreće.


     Amajlije su magijski posvećeni predmeti koji čuvaju od uticaja zlih sila, dok je osnovna namena talismana izazivanje, podsticanje i ostvarivanje potreba, želja i ciljeva. Prema verovanjima, amajlije privlače i okupljaju sve sile, delujući na svim kosmičkim planovima, pa su neka vrsta komunikacije između čoveka i viših sila.
     Smatra se da mogu očuvati zdravlje, sreću i blagostanje, darovati snagu, životnu svežinu, mudrost, svest i život bez stresa. Većina ljudi stalno nosi neku amajliju, ili više wih. Mnoge od tih amajlija proizvode se serijski i prodaju masovno, pa tako, na primer, postoje amajlije za svaki horoskopski znak, crveni končići koji se stavljaju bebama oko ruke, kamenčići protiv bolesti, za sreću i uspeh... Ipak, stručnjaci za amajlije tvrde da pravu upotrebnu i praktičnu vrednost imaju samo personalizovane, odnosno namenski izrađene amajlije.
    U mnogim zemljama sveta ne može se ni zamisliti život bez amajlija, a deca ih dobijaju čim navrše 40 dana. Obično se nose u kožnim kesicama ili medaljonima oko vrata, ruke, struka ili bedara i retko se skidaju. Najpopularnija amajlija u svetu je zečja šapa, za koju se veruje da donosi sreću, dok se u Srbiji najčešće nose medaljoni sa likovima svetaca, privesci u obliku deteline sa četiri lista i brojanice.


    Koliko se broj 13 smatra baksuznim govori i čiwenica da mnogi svetski aerodromi nemaju piste, izlaze, niti sedišta u avionu pod tim brojem.
    U mnogim bolnicama i hotelima često ne postoji soba broj 13, a u Firenci kuće koje se nalaze između brojeva 12 i 14 označene su brojem 12 i po. U holandskom gradu Utrehtu, na železničkoj stanici, ne postoji peron sa brojem 13, kao ni automobil sa tim brojem u Formuli 1.
    Uklonjen je pošto su dva vozača bolida broj 13 poginula u udesima. Mnogi trideskafobi upiru prstom i u neuspelu misiju svemirske letilice Apolo 13. Više od 80% svetskih nebodera nema 13. sprat, dok se u nekim zemljama kao što su Amerika i Kanada, sprat označava kao 12a. Procenjuje se da svetska ekonomija  svakog petka trinaestog izgubi više od 900 miliona dolara zbog toga što ljudi tog dana izbegavaju svoje uobičajene aktivnosti.


    Japanci imaju potpuno drugačije sujeverje od Evropljana. Oni, na primer, veruju da je broj četiri baksuzan, jer se izgovara isto kao i reč smrt - shi. Nikada ne poklanjaju stvari koje se sastoje iz četiri dela, ne žive na četvrtom spratu i ničemu ne dodeljuju taj broj.
    Nikada ne spavaju u pravcu severa, jer se tako polažu tela u grob. Sakrivaju palčeve ako vide pogrebna kola i ne seku nokte po zalasku sunca, jer veruju da se tako neće sresti sa dragim ljudima na onom svetu. Japanci nikada neće leći u krevet odmah posle obroka niti će zviždati kada padne mrak, jer veruju da to privlači zmije.