Naslovni baner
Home Dugme
Meni
Novo na sajtu
Omiljeno na sajtu

Sudar Galaksija - Kraj Sveta

   Jednoga dana nestaće i Zemlja, i Sunce, i sve zvezde koje nas okružuju. Tu kosmičku apokalipsu izazvaže sudar našeg Mlečnog puta sa Andromedom. To bi trebalo da se desi kroz pet milijardi godina...

Osmeh gore Osmeh na lice:  
    Možda je pravo vreme da se oslobodimo jedne strare i ugodne prestave koja kaže - 'Na početku beše haos, a onda je sve bilo dovedeno u red, i od tada stvari se odvijaju spokojnim, unapred zacrtanim putevima, odavde, pa sve do večnosti'.
    Danas, pri pogledu na mirno zvezdano nebo čoveku zaista može da padne na um takva pomisao, a u njoj ima i nešto utešno. Jer, prijatno je verovati da je, uprkos svim zamaljskim tumbanjima, osnovni princip Bića u redu, i da sve protiče u znaku reda, mira i harminije. Možda je baš čežnja za harmonijom bila majka te pomisli, koja je tokom hiljada godina vršila uticaj na naše filozofije, religije i predstave o zagrobnom životu.
    Stari Grci su smatrali da se nebo sastoji od savršenih tvorevina - sfera, to jest, kuglastih obličja. Po Endoksu iz Knida (408-355 pre naše ere) ima ih 55. Morale su da budu kugle, jer su one harmonična tela. Tako je rezonovao i Nikola Kopernik u XVI veku - zamenio je kugle krugovima i stavio Sunce u središte svega. Tek je Kepler ustanovio, posle mučnih proračunavanja, da planete opisuju elipsoidne putanje. Ali, i on je bio čvrsto uveren u 'Harmoniju svetova' - kako je glasio naslov njegovog slavnog dela, a kasnije je i Isak Njutn potvrdio, pozivajući se na složene formule, postojanje harmonične slike sveta čije se kretanje može unapred predvideti sa preciznošću časovnika.
    Izvesne sumnje u takvu sliku sveta javile su se tek početkom našeg veka. Francuski matematičar Anri Poenkare istraživao je stabilnost našegh planetarnog sistema oslanjajuči se isključivo na Njutnove jednačine. Njegov uznemirujući zaključak je glasio: 'Sunčev sistem je nestabilan,. on je u svome jezgru haotičan'.
     Tako se rodila teorija o haosu, ali je svemir i dalje ostao utočište, opštevažećih, nepromenjivih zakona. Tek nam je Hablov svemirski teleskop, koji je startovao 1990. godine, otvorio oči. Na početku beše haos - to je tačno. Ali, ništa nije bilo dovedeno u red! Haos još vlada! Večni tok gvozdenih kosmičkih zakona nije svakodnevica u svemiru - katastrofe nezamislivih razmera vladaju Univerzumom još od trenutka Velikog praska.
    Galaksije, džinovske skupine zvezda kao što je naš Mlečni put, jere kroz svemir, sudaraju se sa drugima, gutaju ih, bivaju i same progutane, preoblikovanje, zapaljene i izgorela. Ovi kolosalni sudari formiraju kosmos, stvarajući novi život i ponovo ga uništavaju. To je jedan jedinstveni i neprekidni haos.
    A, mi smo usred svega toga. Naš Mlečni put juri brzinom od 500.000 kilomerata na čas direktno prema nama najbližoj galaksiji, golim okom vidljivoj maglini Andromedi. Svakoga dana ta dva kosmička džina se primaknu jedan drugom na otprilike deset miliona kilometara. Kroz 4-5 milijardi godina, oni će se međusobno usdariti, a to je u svemiru sasvim normalan događaj. A našem Mlečnom putu, uostalom, to neće biti prvi sudar.
    Evo nekoliko informacija o našem Mlečnom putu, o nejgovoj građi, obliku i istoriji, čisto da bismo znali šta nas čeka.
    Naziv Mlečni put potiče od starih Grka i odnosi se na upadljive zvezdane putanje koje se naročito u leto mogu videti na noćnom nebu. Grci su verovali da su u pitanj utela našeg sopstvenog Sunčevog sistema.Tek su engleski astronomi nemačkog porekla, Vilijam i Karolin Heršel, 1780. godine ustanovili da su posredi pojasevi posebno gustih skupina zvezda, koje se orijentišu u pravcu galaktičkog centra. Heršelovi su, međutim, pogrešno smatrali da naše SUnce leži u središtu Mlečnog puta.
    Danas znamo relativno tačno kako izgleda naša galaksija Mlečni put, zahvaljujući intenzivnim istraživanjima mnogih astronoma širom sveta. Naročito su Engles Edvin Habl i nemac Valter Batle, tačno proučili strukturu Mlečnog puta. Sa gornje strane Mlečni put izgleda kao neka okrugla ploča sa mnogim spiralnim rukavicama - tak ose bar do sada smatralo. Najnovija premeravanja u teško vidljivom centru pokazuju, međutim, da on u sredini ima jedno ispupčenje - nije dakle, tehnički gledano, spiralna, nego pupčasta galaksija. To znači - nekada u svojoj prošlosti Mlečni puta mora da je doživeo silovit sudar, tokom kojeg je centar simetričnog kuglastog oblika bio razvučen u dužinu.
    Sa strane gledan, naš Mlečni put izgleda kao neka plitka okrugla ploča, sa zadebljanjem u centru. U tom centralnom području - ispupčenju, zvezde su deset hiljada puta gušće nego u regionu gde mi živimo - udaljeni otprilike dve trećine od centra. Osim zvezda i oblaka od gasa i prašine u ploči, naš Mlečni put ima i jednu kuglastu auru zvanu 'Halo'. U njoj se nalaze zvezdani grozdovi u obliku kugle u kojima prastare zvezde - stare 12 milijardi godina - koliko je, navodno, star svemir, veoma gusto kruže jedne oko drugih po stabilnim putanjama. Takav jedan zvezdani grozd ili jato, sadrži između sto hiljada i milion zvezda. Ako bi u našem Mlečnom putu galaktičke civilizacije zaista postojale, onda bi ih bilo u tom 'Halo' grozdu - jer tamo je bilo dovoljno vremena da se razviju razuman život i visokotehnološpke civilizacije. Sem toga, tamo su međusobne razdaljine tako sužene da je moguće sporazumevanje pomoću signala brzine svetlosti, pa možda i čak uzajamne posete.
    Nastanak Mečnog puta ljudi su zamišljali kao nešto slično rađanju neke pojedinačne zvezde, samo u većim razmerama. Neki džinovski kosmički oblak gasa polako se zgusnuo i na kraju se spljoštio u ravnu ploču. Međutim, ta teorija nije mogla da objasni oblik i stabilnost našeg Mlečnog puta. Godine 1978. astronomi su iznašli drugi jedan model - mnoge male susedne zvezdane skupine sudarile su se međusobno, promenile svoj oblik, stopile se u jednu veću tvorevinu, sve dok nije nastala - čak i prema kosmičkim merilima impozantna - zavičajna galaksija. Naš Mlečni put je, dakle produk jednog sudara.
    Godine 1994. astronomi su u sazvežđu Strelac, u prašinom obavijenom centru našeg Mlečnog puta, otkrili jednu patuljastu galaksiju, udaljenu samo 30 svetlosnih godina od galaktičkog centra. Ona mora da je sa spoljne strane prodrla u naš Mlečni put, jer unutar neke galaksije ne može spontano da nastane ni jedna druga. Ali, ona ne može da preživi, njene zvezde se raspoređuju širom spektra drugih zvezda, kao kapi mleka u rotirajućoj kafi.
    Patuiljasta galaksija nije, međutim, bila prvi dokaz nekadašnjeg sudara. Danas znamo da su i Magelanovi oblaci - mini galaksije koje su na udaljenosti od 150 svetlosnih godina - nastali prilikom jednog sudara galaksije. Jer, zvezde pokazuju ponašanje slično onome kod ljudi ili muva - vole da nastupaju u masama.  Ni same galaksije nisu podjednako raspodeljene, nego su zgrudvane u grozdove. Naš Mlečni put je sastavni deo takozvane lokalne grupe, u koju spada tridesetak galaktičkih sistema. Samo dva od njih su istinski veliki - ovaj naš i maglina Andromeda. Istraživačkom radu mnogih astronoma trebamo zahvaliti što od sada možemo da rekonstruišemo razvoj tih galaktičkih konglomerata. Pri tome izbija na videlo - istorija neke lokalne grupe je istorija uzajamnog sudaranja.

DVA JEZGRA ANDROMEDE

    Pre pet milijardi godina, upravo kada je naše Sunce počelo da se formira, jedan grozd galaksija obrušio se kao jato grabežljivaca na Andromedu i deformisao je. Sudar je izazvao tako moćne turbulencije da su čitave galaksije oko Andromede  bile odbačene dalje u svemir, između ostalog i Magelanovi oblaci, koji se sada približavaju našem Mlečnom putu. Mnoge od napadnutih galaksija bile su progutane i iščezle su u Andromeda maglini. Ali, većina njih ponovo se formirala iz prašine, neke od njih čak i poznajemo, mada su u međuvremenu napustile naš galaktički savez. One nose imena kao što su Mafei 1, Mafei 2 i IC 342.
    Dokaz tog sudara - galaksija Andromeda ima dva jezgra. To znači, jedno jezgro mora da je strano, drugim rečima, to je neka progutana galaksija. Sem toga, na osnovu crvenog pomaka svetlosti, izazvanog DOplerovim efektom, astronomi su mogli da izračunaju bezine preživelih galaksija i a prate unatrag njihovo kretanja. Tako su i nabasali na trag kosmičkog sudara.
    Pogotovo nam je Hablov svemirski teleskop izoštrio pogled na fenomen sudara galaksija. Evo nekoliko primera:
Galaksija Kolski točak, udaljena 500 miliona sveetlosnih godina u južnom sazvežđu 'Vajar', jedan i po puta vea od našeg Mlečnog puta, izgleda kao neki venac u obliku točka, sastavljen od gorućih vatrometnih tela. Bliz centra se gromade gasa slične kometama ustremljuju nadzvučnom brzinom prema svemiru. Galaksija izgleda kao da joj je neka džinovska četka očistila zvezde u unutrašnjosti, dok napolju, na obodu, blista nekoliko hiljada novih zvezda. Dve manje galaksije pored nje mogle su da odigraju ulogu četke, ali sadašnje predstave o astronmskim procesima govore suprotno od toga. Jer, prva od njih izgleda potpuno normalno - a morala bi prilikom sudara da bude deformisana. Druga svetluca plavom bojom, što znači da se u njoj rađaju nove zvezde. Ali, one mogu da se formiraju samo ako na licu mesta ima mnogo gasa, koji se, zapaljen, pretvara u zvezdu. A gas prilikom sudara po pravilu biva izgubljen.
Mlečni put, označen nazivom NGC 253, klasifikuje se kao galaksija eksplodirajućih zvezda. U njemu na eksplozivan način istovremeno nastaje ogroman broj novih zvezda. Budući da zvezde u prvi mah zrače plavom svetlošću, Mlečni put u teleskopu deluje plavičasto.
Galaksija Antena sastoji se od dve podjednako velike galaksije, NGC 4038 i NGC 4039, koje su skoro međusobno stopljene. Zbog takozvanih plimskih sila - dejstva sile teže, koja, kao i plime i oseke na Zemlji, materijal razvlači i odbacuje sve dalje - delovi zvezdanih ostrva bivaju sve dalje u svemir odvučeni. Koliziona galaksija zbog toga izgleda kao neki pravovremenski rak, koj isvojim dugim i tankim rukavicama vesla kroz svemir. U centru uzajamnog sudara blešte bezbrojne vatrom zahvaćene mase gasova, u kojima se rađaju nove zvezde. Retko gde se može tako direktno posmatrati uzajamni sudar kao što je to slučaj sa galaksijom Andromedom.
    Šta se dakle dešava kada dve galaksije, svaka sa stotinama miliona zvezda, udare jedna o drugu? Nipošto nije isto kao kada se neka kometa sudari sa Zemljom. Naime, galaksija nije čvrsto telo, nego bi se pre mogla uporediti sa jatom riba koje ,doduše, plivaju u istom pravcu, ali su međusobno udaljene. Kada se dva jata susretnu, onda nijedna riba - zvezda, zbog velikih uzajamnih razdaljina uopšte ne primeti onu drugu. Ali, zato voda biva uskomešana - u našem poređenju voda odgovara oblacima gasa i pražine između zvezda.
    Zbog ogromnih brzina u kosmosu, mase gasa naleću jedne na drugu velikom silinom. Posledica svega toga je - one se zagreju, postaju sve usijanije, temperatura raste sve do tačke fizije vodonika. Tako nastaju nove zvezde, većinom u grupama od nekoliko hiljada do više stotina hiljada. Te mlade zvezde su vrele i svetlucaju plavom bojom. U njih spadaju, na primer: Plejade u sazveđžu Bika koje su vidljive golim okom.
    I šta nas očekuje kada se maglina Andromeda sudari sa našim Mlečnim putem? Zvezde će zbog dejstva gravitacionih sila biti izbačene sa svojih putanja i zavitlane daleko u prazan svemir. Sunce i njegove planete doživeće istu sudbinu. Ako bi tada još bilo živih bića u našem Sunčevom sistemu, ona bi mogla sa spoljne strane da posmatraju obe galaksije - bio bi to fantastičan pogled na propast dva sveta.
    Maglina Andromeda videla bi se kako visi kao gigantski zvezdani krov na nebu, naizgled spremna da se svakog časa sruši na Zemlju. Njen centar zrači tako jarkom svetlošću da pogled na skupinu od hiljada i hiljada sunaca naprosto boli. Blistavi oblaci gasa grabe kao usplamtele ruke u svim pravcima, a jedan od tih mlaznjaka usmeren je direktno prema Zemlji, kao da neka kosmička hobotnica namerava da je zgrabi. Ispod Andromede leži naš sopstveni Mlečni put - blistavo sočivo od mnogo milijardi belih sunaca, koje se polagano izobličuje. Svugde, gotovo svakodnevno nastaju nove zvezde, blistaju i praplavljuju svemir smrtonosnim gama zracima. Dve crne rupe u centru sistema Mlačnog puta izgledaju kao da se bude iz mnogo miliona godina starog sna - one gladno gutaju sve što dospe u njihovu blizinu i ono nesvareno ponovo izbljuvavaju napolje - u vidu buktavih gasova.
    Otpočinje sunovrat Zemlje u vrtlog kosmičke apokalipse. Kraj će biti spektakularan kao i početak, jedino što mi više nećemo biti tu.

Vic Ovog Dana
Verovali ili ne
Jeste li znali ovo?
Ludi svet
MoLitva dana
Testiranje Refleksa
Testirajte Reflekse