Strašne Priče Zone Sumraka - 10

    Bilo je 14 časova tog dana u Valensiji, gradu na jugu Španije, dok je Miguel Tirado gledao kroz veliki prozor svoje firme, jedne eksport-import kompanije čija zgrada se nalazila u samom centru poslovne četvrti. Niz glavnu ulicu su prolazili ljudi čineći nepreglednu reku koja kao da se izlivala iz korita. Malo dalje, na uglu ulice se nalazila velika gradsak kafana popunjena do zadnjeg mesta u kojoj su se odmarali mlađi ljudi tražeći osveženje u raznobojnom piću koje je stalno pristizalo na njihove stolove.
    Miguel je pomalo nostalgično gledao taj metež ispred sebe, prisećajući se dana kad je i on redovno dolazio u istu kafanu sa svojim prijateljima, kad nije imao drugih obaveza osim studiranja na fakultetu. Bili su to zaista lagodni dani, kad se nije morao gušiti u kanselariji sa još troje kolega. Doduše, taj posao mu je dao potpunu finansijsku sigurnost - oženio se, dobio dvoje dece, živeo je mirnim i zaista lepim životom, nije imao razloga da se žali na bilo šta. Pa, ipak...
    Tog dana osećao se sasvim čudno. Probudio se sa užasnim bolovima u glavi, ispunjen nekakvim nejasnim strahom. Zakasnio je na posao što mu se nije dogodilo punih dvadeset godina i čitav dan nije imao mnogo posla. Samo je zurio kroz prozor i razmišljao. Stalno mu se činilo da traba nečeg da se seti, nečeg vrlo bitnog. Došao je i kraj radnog vremena. Miguel Tirado je spremio stvari i krenuo kući. 'Moraću leći da se odmorim'. mislio je dok je vozio prema svom stanu. 'Verovatno sam premoren, pa ne mogu da se opustim. Da, biće najbolje da se naspavam'.
     Međutim, spavanje nije mnogo pomoglo, uznemirenom Miguelu. Probudio se sa još jačim bolovima u glavi i nekim čudnim predosećanjem. Kao da se nešto dešavalo što on nikako nije mogao videti. Kao da je prolazio kroz lavirint sećanja iz kojeg nikako nije uspevao izaći. Da. Nečeg se trebao setiti!
     - Moj brat. Pa to je moj brat. Sreća, ništa mu se nije dogodilo!
    Rosa Tirado je naglo ustala i pogledala svog supruga koji je sav unezveren, širom otvorenih očiju, gladao čoveka na televizijskom ekranu.
    - Moram ga videti. Sutra letim za Limu. Znao sam da nešto nije u redu. Oh, dobro da je živ...!
    Zapanjena žena je stajala i ne verujući gledala u svog supruga koji je pričao nepovezano u nečem što ona uopšte nije razumela. Pogledala je čoveka na ekranu i ponovo se zapanjila. Čovek koji je nešto vrlo žučno objašnjavao reporteru bio je kao brat blizanac njenom Miguelu, samo stariji nekoliko godina!
Vest koju je saopštavala televizija dolazila je direktno iz Perua, iz kupališnog grada Jangaja koji se nalazio udaljen 320 kilometara od glavnog grada Lime. Vest je bila strašna. Potres je oslobodio vodu koja se sakupljala iza zemljišnog zida. Poplava je uništila 70.000 života.
    Miguel je i dalje, bez prestanka, gledao u čoveka koji je tako strašno ličio na njega.
    - Miguel, smiri se - Rosa Tirado je pokušavala da smiri svog supruga koji je kao u bunilo spominjao brata. Svog brata! Ali, tu se nešto nije slagalo. Miguel Tirado nikada nije imao brata.!

    Kada je televizijski prenos iz Perua završen i kada je Rosa isključila televizor, Miguel je iznuren pao na fotelju. I dalje je bio jako uzbuđen, ali je sada bar mogao normalno razmišljati. On zaista nikada nije imao brata. Rodio se pre četrdeset godina u Valensiji, otac mu je umro kada je on imao svega tri godine i majka mu se nikada više nije ponovo udavala. Miguel Tirado sasvim sigurno nije imao ni brata ni sestru.
    Ipak, čovek koga je video na ekranu bio je tako sličan njemu i on je jednostavno osećao neku čudnu vezu sa njim. Kao da su nekada bili jako bliski. Tu mora da je nešto postojalo! Sutradan, sedeći u avionu koji je leteo za Limu, Miguel je razmišljao kako da se predstavi čoveku kome je znao samo ime i prezime. Možda ga neće hteti ni primiti, možda je sve ovo što on radi suludo, ali morao je pokušati.
    - Trebao bih gospodina Huana Morelja. Možete li me najaviti. Hitno je! - pomalo uplašenim glasom govorio je Miguel ličnoj sekretarici HUana Morelja, višeg inspektora peruanske policije, čoveka za koga je bio ubeđen da mu je brat.
    - Naravno, samo mi recite koga da najavim - ljubazno mu se nasmešila sekretarica.
    - Recite da ga treba Miguel, ja sam... Ja sam brat, Huanov brat!
    Sekretarica se malo trgnula i začuđeno pogledala u Miguela, ali je bez reči otišla da ga najavi.
    - Gospodine Morelja, napolju stoji jedan čovek i traži da ga primite. Kaže da se zove Miguel i da vam je brat. Da li ga mogu pustiti?
    - Moj brat...?! To je nemoguće !!! Da, uvedite ga, molim vas.
    Miguel je pomalo uplašeno ušao u kanselariju. Za stolom je sedio čovek pedesetih godina, pomalo tužnih crnih očiju. Onaj isti čovek za koga je Miguel tako sigurno tvrdio da mu je brat. I zaista, Huan Moreljo bio je veoma sličan Miguelu. Imali su iste, crne oči.
    - Ja sam Miguel Tirado. Tvoj Brat! - Miguel je polako izgovarao sve reči pomno prateći svaki pokret na Huanovom iznenađenom licu. Nekoliko sekundi su se gledali bez reči. Na kraju je Huan progovorio:
    - Miguel, da... moj brat zaista se zvao Miguel. Ali, on je mrtav već četrdeset godina!
    Sada je bio red da Miguel ne zna šta da kaže. Došao je kod čoveka za koga je mislio da mu je brat, a on sada tvrdi da je on već skoro pola veka mrtav. Tu se nešto nije slagalo, jer Miguel je sada sasvim bio siguran da stoji pred bratom, svojim bratom.
    - Moj brat je poginuo kada je imao šest godina. Udario ga je teretni kamion. Danas je tačno četrdeset godina od njegove smrti. Prestao je da diše tačno 15. jula 1930. godine u dvanaest sati. Žao mi je, ali vi mora da ste negde pogrešili - rekao je Huan Moreljo ispraćajući Miguela iz kanselarije.
    - Čudno, meni je danas rođendan, četrdeseti rođendan. Tu nema greške, rođen sam 15. jula 1930. godine. U rodnom listu piše tačno u dvanaest sati !


    Ako neko želi da doživi uzbuđenje koje pružaju dugo vremena nerazjašnjene misterije, a pri tom ima dovoljno hrabrosti da se upusti u takvu avanturu kao što je susretanje oči u oči sa sablasnim prikazanjima, onda nema sumnje treba da ode u Birmingem, milionski grad u britanskom Vest Midlendsu, poznat po svojoj dugoj istoriji još od 6. veka, industrijskoj revoluciji koja je upravo ovde počela, a danas komercijalni i biznis-centar Engleske. Uprkos pečatu modernih vremena, Birmingem je u arhitekturi zadržao duh prošlosti, sa građevinama čije senke kriju magličaste tajne minulih vekova.
    Urbane legende, ili možda i nešto više nego samo one, s vremena na vreme, dospevaju u žižu javnosti i na stranice tiražnih novina, pa je tako 18. maja ove godine britanski 'Telegraf' objavio priču o saobraćajnim udesima, od kojih su se neki završili i tragično. Oni se događaju na Oldnel Roudu, blizu Birmingema, a kao 'krivac' se navodi ni manje ni više nego duh jedne devojčice u odeći iz viktorijanske epohe, koja se iznenada pojavljuje na putu, zbunjuje i ometa vozače, a zatim isto tako tajanstveno nestaje. Bar tako tvrdi ne mali broj očevidaca nezgoda, kao i oni koji su u njima učestvovali, ali su uspeli da brzim reagovanjem bezbedno zaustave vozilo i izbegnu da se slupaju na delu puta koji je inače označen kao 'crna tačka'. Istraživači paranormalnih pojava uočili su tu podudarnost, ističe britanska štampa, i zabeležili da se devojčica pojavljuje kasno noću, po izjavama meštana, već poslednjih nekoliko godina, a logičnog objašnjenja nema, ili nadležni još nisu uspeli da mu uđu u trag.
    Tajanstvena pojava na Oldnes Roudu u Halesovenu predmet je interesovanja Paraistraživačkog društva, koje u Vest Midlendsu postoji već 22 godine, i čiji je predsednik Dejvid Tejlor izjavio: 'Mada ljudi koji su prijavili viđenja nisu uglavnom doživeli udes, bili su toliko blizu da su morali da skrenu vozilo pored aparacije i da se zaustave na drugoj strani ili na pločniku. Nije isključeno da su videli nešto'. Na pitanje da li je možda reč o nekoj vrsti optičke varke, Tejlor doduše ne odbacuje u potpunosti takvu mogućnost, ali podseća da se na tom mestu dogodio niz incidenata i da su svi koji o tome svedoče videli istu stvar. A to je devojčica uzrasta od tri do pet godina, u odeći koju namah prepoznaju da pripada viktorijanskom dobu, tako da je teško pretpostaviti kakva bi 'optička varka' morala da bude u pitanju pa da se ponavlja iz slučaja u slučaj?
    Džimi Len, koji stanuje u blizini uklete saobraćajnice, kaže: 'Desio se veći broj nezgoda na tom putu, i ne bih bio iznenađen da je njihov uzročnik sablasna figura. Mi ne znamo zašto se to događa, ali je ona verovatno razlog zbog kojeg je to mesto postalo 'crna tačka'. Policija u Vest Midlendsu, naravno, uzdržava se od davanja komentara da li je u pitanju natprirodna pojava, a kao najnovije udese pominje jednog motociklistu koji se sudario sa automobilom u novembru, kao i drugu priliku u kojoj je žena nakon što se slupala na istoj deonici završila u bolnici. Počela je i polemika na stranicama štampe, i petnaestak čitalaca iznelo je u međuvremenu svoje mišljenje, a neki od njih sumnjaju da je u pitanju duh i, shodno onome što u današnjem vremenu opterećuje misli prosečnog Britanca, za nesreće optužuju čak i – fundamentaliste! 'Ne vidim razlog zbog kojeg vozači obilaze oko aparacije i penju se na pločnik', navodi se u pismu, 'jer se ona pojavljuje van puta i verovatno ih zaustavlja da ne bi udarili u drvo. Ako ste toliko loš vozač da se sa puta usmerite prema petogodišnjoj devojčici, onda vam treba oduzeti dozvolu. Ona je verovatno dete fundamentalista, jer oni vole da se oblače u odeću iz viktorijanskog vremena', piše jedan od čitalaca. Drugi, koji je profesionalni vozač već 40 godina, kaže da je za to vreme video mnogo čudnih stvari na putevima, ali da su prevelika brzina i slabi refleksi vozača najčešći uzrok nezgoda i da zbog duhova – ne treba previše brinuti!
    Prema pisanju 'Gardijana' od 31. oktobra 2006. godine, 'duhovi su učinili autoput M6 u Midlendsu svojim omiljenim šetalištem'. Kako tvrdi autor članka Martin Vejnrajt, posle mnogo godina čudnih zbivanja na usamljenim drumovima i dalekim raskršćima, na M6 je zabeleženo više potvrđenih viđenja i osećanja od kojih se ježi kičma nego na bilo kojem pravcu u zemlji. Rimski vojnici koji marširaju pod punom ratnom spremom, aparacija umno poremećene autostoperke i fantomski kamion koji vozi u suprotnom pravcu od dozvoljenog – svi se pojavljuju na šest izuzetno prometnih saobraćajnih traka – ili u mašti njihovih korisnika!? 'Mi smo zaključili da je najsablasniji britanski put, kako se ispostavilo, tamna linija blizu drevnog bojnog polja', rekao je Toni Simons, istraživač pojava na ovom pravcu. 'Jer, kada razmislite o tome, otkriće ima smisla pošto je M6 jedan od britanskih najdužih puteva i vodi kroz mnogo okruga, pa stoga je u dodiru sa neizmerno mnogo istorijskih ostataka.
    Sablasna zbivanja su registrovana od strane brojnih očevidaca, među kojima su vozači kamiona, bolničari i drugi, a Pol Devere, ekspert za posednuća, koristio je Gajgerov brojač da proveri nivo radijacije na mestima koja se učestalo ponavljaju u izveštajima. Aparacije, ili ono što navodi 45 odsto svih vozača da misle da su ih videli, najčešće su na deonici koja je udaljena 230 milja od Karlslajla prema Ragbiju. 'Zanimljivo je da imamo mnogo više prijava o jasnim viđenjima sa puta M6 nego sa bilo kojeg drugog', rekao je Simons, čije je osmatranje organizovala kompanija za izgradnju puteva 'Tarmak'. Ispitivanje je obuhvatilo mnogo širi prostor od Midlendsa, i zaključak je da je većina fenomena bezopasna, ali nekoliko saobraćajnica označeno je kao takve po kojima tajanstvene siluete imaju naviku da istrčavaju ispred vozila. Po Devereu, posednutost autoputeva sve je češća u poslednje vreme, a i on lično imao je priliku da se susretne sa fantomskim 'pik-ap' vozilom na putu M6. Nova deonica ove magistrale kroz Midlends izgleda da je privukla ni manje ni više nego – rimske kohorte! Sju Kauli, iz Koleshila u Vorvikšajru, rekla je da je imala priliku da vidi dvadesetak vojnika, 'više nalik izduženim senkama nego ljudima kako hodaju po šljunku kao da prolaze kroz vodu'.
    Da pojava sablasti na putevima nije novijeg datuma, govori o događaj koji je u svojoj bogatoj dokumentaciji zabeležio Endrju Grin, jedan od najaktivnijih britanskih 'lovaca na duhove' u drugoj polovini prošlog veka. On kaže da je gospođa Edna Džefris, koja je 1966. godine radila kao bolničarka i Brumsgrouv bolnici, jedne večeri čekala na autobus broj 144 da bi stigla na noćno dežurstvo. U figuri muškarca koji se pojavio na Bristol Roudu prepoznala je Džona Bivena, prijatelja kojeg godinama nije videla i o kojem davno nije ništa čula. Pitala se da li je i on nju prepoznao i obratila mu se rečima: 'Zdravo Džone, šta te dovodi na ovo mesto?' Bila je šokirana kada joj on nije odgovorio, nego je samo nastavio da gleda pravo ispred sebe. Izgledao je veoma bolesno, izjavila je kasnije. Još jednom ga je pozvala po imenu, a u tom trenutku stigao je autobus i Džefrisova je uznemirena ponašanjem prijatelja ušla u vozilo i još jednom kroz prozor bacila pogled ka mestu gde je stajao, ali tamo više nije bilo nikoga.
    Narednog dana, ispričala je događaj jednom drugom zajedničkom prijatelju i rekla da je zabrinuta ponašanjem Džona Bivena. 'Naravno, kada je on umro pre dve godine', dobila je tipično engleski hladnokrvan odgovor! Edna Džefris proverila je ovu informaciju i utvrdila da je tačna, a Endrju Grin je saznao da usamljenog čoveka bolesnog izgleda mnogi često viđaju na pravcu autobuske linije broj 144 kako hoda prema autobusu a zatim iznenada iščezava. Grin je istražio još jedan slučaj pojave drumske sablasti, i to na raskrsnici Tajberna i Čester Rouda u Erdingtonu kod Birmingema. Svedoci su viđali figuru odevenu u dugu, sivu odeću, koja bi ostajala dvadesetak sekundi a zatim nestajala, ali nisu mogli da odrede da li je aparacija muškog ili ženskog pola, niti da joj vide lice. 'Nort Birmingem Tajms' objavio je pretpostavku Endrju Grina da je reč o žrtvi ubistva iz 1745. godine, u vreme rata sa Flandrijom, kada je pijani pukovnik kamberlendske regimente uhapsio jednog mladića koji je bežao ispred neprijatelja, a ovaj, da li zato što je zanemeo od straha ili je inače bio nem, nije mogao da kaže ko je i odakle dolazi. Pukovnik je presudio da mu se kao špijunu odrubi glava. Legenda je potvrđena kada je u 19. veku u Pajp Hajs parku iskopan obezglavljeni skelet.

    Po drugoj verziji Endrju Grina, ovaj birmingemski duh mogla bi biti Meri Ešford, koja je ubijena na igranci povodom jednog praznika 1817. godine. Za ubistvo je osumnjičen mladi farmer koji se prezivao Tornton, ali je na suđenju oslobođen. Lokalno stanovništvo, međutim, toliko je bilo ubeđeno u njegovu krivicu i progonilo ga, da je na kraju odselio u Ameriku gde je i umro. Gotovo neverovatno, ali 1974. godine, na isti praznik, Beli ponedeljak, takođe u Erdingtonu, ubijena je mlada devojka, za njeno ubistvo okrivljen čovek po prezimenu Tornton – ali i on je takođe oslobođen u nedostatku dokaza! Dugačak je spisak sablasnih manifestacija na birmingemskim putevima u poslednjim decenijama, ali i u skorije vreme. Jedna od njih odnosi se na Brajtstoun Roud, na kojem obično oko tri sata iza ponoći odjekuju krici i plač za koje se ne može utvrditi odakle dolaze. Neki očevici tvrde da su tom prilikom primetili avetinjski lik bledog dečaka u suzama.
    Na Kolshil Roudu, u februaru 1975. godine, pojavljivao se duh lokalnog mesara Barvika koji je ubijen 1780. godine. On je zakoračio ispred kombija koji je pripadao službi obezbeđenja, a kada je vozač pokušao da razgovara sa njim, nestao je. Među posednute pada i put između Birmingema i Šerburna, i za njega postoji legenda da se pred zoru pojavljuje čovek sa cilindrom na glavi, staromodno odeven, koji hoda duž saobraćajnice i skuplja bačene papiriće. Na Stejšn Roudu kod Erdingtona, prema svedočenju jednog sveštenika, 1975. godine, čekao je da žena u telefonskoj govornici završi razgovor, a pošto je on dugo potrajao, otvorio je vrata da pita koliko će joj još vremena trebati. U tom trenutku, figura žene se 'rastopila u vazduhu' i govornica je bila prazna!
    Da i vampiri ponekad traže žrtve na putevima, svedoči i događaj iz januara 2005. godine, koji se desio na Glen Park Roudu. Očevici su opisali crnomanjastog gospodina dvadesetih godina koji je ugrizao čoveka koji mu je dolazio u susret, a zatim skočio na prolaznika koji je ovome pokušao da pomogne. Žrtva je postala i jedna žena koja se tu našla i koja je tvrdila da joj je odgrizao komad mesa sa ruke. Policija je, međutim, izjavila da izveštaj o takvom događaju nije primila i priču svrstala u urbane legende. Možda s pravom, ali ko ima hrabrosti neka se sam uveri da li je to tako.