Prema svetskim statističkim izveštajima, najčešći uzrok smrti u industrijski razvijenim zemljama jesu oboljenja srca i krvnih sudova. Zatim slede kancerogena oboljenja i posledice poremećaja organa za disanje i varenje. Fiziološki uzrok smrti u svih tih oboljenja je istovetan.
Bilo da je u pitanju zapaljenje pluća, srčani udar ili rak - smrt nastupa kada srce i mozak više nisu dovoljno snabdeveni krvlju, čime prestaje dovod kiseonika i ostalih sastojaka naophodnih za funkcionisanje organizma.
Kada srce otkaže, onda su tome uzrok zakrečenja koronarnih arterija. Arteriosklerozu izazivaju: preterano pušenje, masna jela, nedostatak kretanja, visok krvni pritisak, ali i faktori nasleđa.
Ako se delić krečnjačke naslage otkine, ili ugrušak (tromb) dospe u glavnu srčanu arteriju, zbog nastalog zapušenja može doći do obamrlosti srčanog mišića. Tada se poremeti normalni srčani ritam i ubrzo potom nastupa takozvana klinička smrt. Lekari onda postupaju dramatičnim akcijama spašavanja: kroz dušnik upumpava se kiseonik u pluća ili se metalne elektrode stavljaju na grudi i putem električnih udara pokušava se obnoviti ravnomeran rad srca.
SRCE SE BORI KAO LAV
Ukoliko mozak duže od četiri minuta ostane bez kiseonika, započinje odumiranje moždanih ćelija. Ali prema najnovijim saznanjima to ne znači nepovratni prestanak svih životnih funkcija. Naime, srce može i bez funkcionisanja mozga izvesno vreme samostalno da održava krvotok i razmenu materija.
Ljudski organizam neopozivo je mrtav kada srce više ne može da se oživi i definitivno prestaje da kuca. Tome često prethodi takozvana agonija. Ta grčka reč zapravo označava borbu. Samrtnik pokušava svim ostacima snage da se suprotstavi smrti pokazujući time neuništivu volju za životom. Često se grudni koš i ramena umirućih poslednji put podignu, a zatim telo, uz zadnji izdisaj, konačno klone. Kada zenice samrtnika više ne reaguju na zrak usmerene svetlosti baterije već se pretvore u velike crne krugove i ukoče - borba za život je okončana.
Prvo odumiru moždane, a poslednje odumiru ćelije vezivnog tkiva. Na licu se pomalja sivkasto bleda maska smrti. Funkcionišu još jedino procesi koji se odvijaju bez dotoka kiseonika: jetra, na primer, može i nadalje da prerađuje alkohol. No uprkos narodnom verovanju, kosa i nokti više ne rastu. Dva do šest sati posle smrti nastupa takozvana mrtvačka ukočenost kao posledica gomilanja kiselih otpadnih produkata u mišićima.
A nakon dva do tri dana ta ukočenost mrtvaca prestaje. Posle prva 24 sata već se naziru znaci raspadanja. Vene i trbuh poprimaju zelenkastoplavu boju. Širi se miris sumpor-vodonika kao propratni produkt truljenja. U početku ti gasovi podsećaju na pokvarena jaja, pri većim koncentracijama su slatkastog mirisa, a ako se udišu, mogu biti opasni po život. Prepušteno raspadanju telo poprima jarke boje, ljubičastu, zelenu, crvenu, otrovno žutu i blistavo crnu. Koža počinje da se ljušti, na licu se javlja samrtno keženje, a telo se postepeno pretvara u prah.
FAZE UMIRANJA
Tom procesu rastakanja i raspadanja podležu svi živi organizmi. Stoga to izaziva razumljivi strah i zebnju. Ali kako živ čovek doživljava proces umiranja? Šta osećamo kad nam se bliži samrtni čas? Nigde to nije do u tančine verodostojnije opisano nego u Tibetanskoj knjizi mrtvih. Budistički kaluđeri svojim su učenicima diktirali šta su osećali dok su umirali.
U prvoj fazi samrtniku otkazuju čulo vida i sluha. Više nije u stanju da poima reči, a predmete sagledava samo prema oblicima. Čula njuha, ukusa i pipanja takođe slabe i postepeno odumiru. Samrtniku ponestaje sva snaga - više nije u stanju da glavu drži uspravno, oseća kao da ga pritiska neki neizmerni teret, svaki položaj mu je težak. S mukom otvara i zatvara oči. Svest mu se povremeno gubi. Zatim više ne uspeva da kontroliše odliv tekućina iz organizma. Nos počinje da mu curi, oči obilno suze, izlučuju se urin i fekalije. Jezik se u ustima ukruti, a grlo suši, samrtnik se guši i javlja se neugasiva žeđ. Telo zahvata drhtavica, smenjuju se osećaji hladnoće, jeze i vrućine. Samrtnik je nervozan, razdražljiv i nezadovoljan.
U narednoj fazi usta i nos potpuno presuše, samrtnik više nije u stanju da guta niti pije, otkazuje varenje. Ruke i noge počinju da se hlade, telesna temperatura opada. Samrtnik više ne raspoznaje ni svoje najbliže. U poslednjem stadijumu života samrtnik teško diše: udisaji su sve kraći, izdisaji traju sve duže. U tom stanju javljaju se vizije, pozitivne ili negativne, u zavisnosti kakav nam je bio život. Najzad uslede tri duga, zadnja izdisaja i iskra života se gasi. Proces umiranja je, prema 'Knjizi mrtvih' obrnut rađanju: naši čulni oseti umiru jedan za drugim.
ČUDESNE PRIČE ZAMRLIH
Ljudi koji su se našli u stanju kliničke smrti, a koje su lekari ponovo povratili u život, kazuju da su smrt doživeli kao fantastičnoi lep doživljaj i da više ne osećaju strah od ponovnog umiranja. (Sve te priče biće objavljene u ovoj rubrici)
Psiholog Kenet Ring (slika desno) intervjuisao je na stotine pacijenata koji su preživeli kliničku smrt i utvrdio da postoji nekoliko faza tog stanja.
U prvom stadijumu ljudi kao da lebde nad sopstvenim telom obuzeti osećanjem spokoja, vedrine i vitalnosti.
Zatim prolaze tunelom ili zonom mraka i kreću sve brže ka nekoj blagodatnoj svetlosti. Samo mali broj njih, oko deset odsto, uspe da stupi u tu zonu svetlosti. Oni kojima je to uspelo, tvrde da im je ta svetlost pružila osećanje totalne, neograničene ljubavi koja se rečima ne da opisati. U tom slučaju dobijali su odgovor na sva postavljena pitanja - postajali su sveznajući.
KAKO OTIĆI SPOKOJNO I DOSTOJANSTVENO
Zanimljivo je, a ujedno i veoma čudno da su svi oni koji su u kliničkoj smrti stigli do te zadnje faze, po povratku u život, bili veoma vitalni i prosto zračili krepkošću. Pretpostavlja se da doživljaj kliničke smrti možda izaziva neku biohemijsku promenu u organizmu i utiče na razmenu materija, odnosno pobuđuje neku vrstu uspavane praživotne energije.
U srednjem veku nastala je literatura zvana 'Ars moriendi' - Umetnost umiranja. Njen cilj je bio da pouči kako valja dostojanstveno umreti sa što manje psihičkog i fizičkog bola. Pouke te literature glase: u času smrti veoma je važno da uza se imate dobrog prijatelja, nekoga ko saoseća sa vama i olakšava rastanak od života. No od takve 'lake smrti' danas smo više udaljeni od samrtnika u srednjem veku. Ophođenje sa bolesnicima koji umiru po bolnicama, na odeljenjima za intenzivnu negu, kruto je i bezlično. Samrtnici se priključe na aparate ili se prepuste da se sami izbore sa smrću. A donedavno, čak i u XX veku, većina ljudi je umirala u krugu poreodice okružena najbližim srodnicima, uz njihovu brigu i pažnju. Danas se uglavnom umire po bolnicama, pa se ne može govoriti o 'lepoj smrti'.
Postoje ustanove koje vode računa o ljudima kojima je suđeno da umru. To je pokret 'Hospicija' koji je ustanovila Engleskinja Sesil Saunders 1967. Hospicije su zapravo bila srednjevekovna svratišta za hodočasnike. U tim ustanovama, koje su danas rasprostranjene širom sveta, samrtnicima, u prisustvu najbližih, timovi lekara, socijalnih radnika, psihologa i duhovnika, u prijatnom okruženju nastoje da pruže sve uslove za, što je moguće, lakše i bezbolnije umiranje.
Budistički sveštenici koji opušteno i bez straha dočekuju smrtni čas, ovim rečima se obraćaju svojim učenicima:
'Zašto s takvim žarom nastojite da saznate šta će se zbiti sa vama u samrtnom času i interesujete se za zagrobni život? Bolje pokušajte da sredite svoje sadašnje bitisanje i svoj životni vek proživite spokojno, srećno i dostojanstveno!'