Ljudi Koji Uništavaju Pogledom

   Izrazi kao što su 'ubiti pogledom', 'urokljive oči', 'zao pogled', 'zlo mu izbija iz očiju' i slični izrazi, nalaze se u gotovo svim svetskim jezicima i zastupljeni su u svim kulturana na svetu. Da li su to samo neke prazne metafore ili tu ipak nečega ima, nečega nedokučivog ljudskom razumu?

    U mnogim drevnim mitovima govori se i o bičima čiji pogled ima ubojitu i uništavajuću snagu. na primer, sestre Gorgone, iz starogrčke mitologije, mogle su da samo jednim pogledom sve živo pretvore u kamen, a zmaj Vasilisk, koga je u Prvom veku naše ere opisao Plinije Stariji, ubijao je ne samo otrovnim dahom, već i ubojitim pogledom.
    Verovatno je prvi naučnik koji je pružio  za svoje vreme razumljivo objašnjenje rada organa vida i uopšte čulnih organa bio Galen (129-199. godina naše ere). Uzevši za osnovu drevnu predstavu o ognjenom vazduhu, čijom se podvrstom smatra pneuma ili kvintesencija, to jest, peta supstanca, materijalni nosilac duhovnog, veliki lekar je učinio korak napred time što je pripisao pneumi, do tada negiranu sposobnost 'izletanja' van granica organizma zbog uzajamnog sadejstva sa 'spoljašnjom' pneumom i stvaranja 'spoljnopneumatske' dopune.
    Pomoću ove, kako je smatrao Galen, čulni organi kao da se dotiču ovog ili onog udaljenog objekta, to jes, kao da ga dodiruju i osećaju. Svakom čulnom organu, po Galenu, svojevrsna je posebna pneuma: vizuelna-svetlosna, slušna. Treba napomenuti da se mnogo pre Galena, sličnog pogleda na prirodu vida, držao i starogrčki mislilac Platon (427-347. godina pre nae ere). Vid se, smatrao je, objašnjava sadejstvom 'plamena' koji ističe iz oka sa svetlošću koja prodire u oko spolja. Kasnije je iranski lekar Razi (864-925. godina naše ere) ustao protiv Galenovog objašnjenja vida, formulišući svoje stanoviše u nazivu dela 'O vidu i o tome da on nije uslovljen zracima koji izviru iz oka'.
    Bez obzira na visokonaučne rasprave, koje traju sve do danas, tokom sveg toga vremena stižu izveštaji o ljudima sa urokljivim očima ili ubistvenim pogledom.


    Veoma bogata kolekcija ove vrste verovanja sabrana je u delu E.Holcmana 'Zlo Oko'. Jedan njen odeljak navodi čitaoca da misli da je u njemu predstavljena tek folklorna a ne prava stvarnost. Ali, da li treba smatrati bajkama mišljenja o ljudima zlog oka koja iskazuju takva imena nauke kao što su lekar Avicena (980-1037), filozof i bogoslov TOma Akvinski (1225-1274) ili filozof Agripa (1486-1535)?
    U svojoj knjizi 'O prirodi', Avicena je napisao ovo: 'Često duša utiče na ljudsko telo isto kao i na svoje sopstveno, kao, na primer, delovanjem zlim pogledom'. Toma Akvinski, koji je proučavao čarobnjaštvo, došao je do zaključka da je ono povezano sa posebnim osobinama očiju, koje posredstvom nekoga zračenja inficiraju vazduh na značajnom rastojanju. A kako da se odnosimo prema Agripinom saopštenju, koji u knjizi 'Okultna filozofija' tvrdi sledeće: 'U Tartariji, u Iliriji i kod Tribala ima žena koje ubijaju sve one koje gledaju u gnevu. Isto tako i žene koje žive na Rodosu, preko svog pogleda sve menjaju na gore'. Značajno je da je delovanje lošeg pogleda obuhvatalo i životinje, biljke i čak nežive predmete. Tako Helena Blavacka u knjizi 'U pećinama i džunglama Hindustana' piše da jogini posle dužeg treninga stiču dar nazvan 'vazitva', to jest, veština kroćenja i čak ubijanja divljih zveri isključivo pogledom! Na istom mestu ona opisuje neobičan način hvatanja ptica, koji koriste stanovnici juga Indije zvani mulu-kurumbe. Meštanin uzima malu pritku i pošto je malo vrti rukama, kao da je polira, pričvrsti je na bilo koji žbun na otprilike dve stope od zemlje. Zatim legne na zemlju nekoliko koraka odatle, na stomak, i strpljivo čeka sa uperenim pogledom na pricu koju je unapred odabrao, ako ona skakuće tamo gde on može da je vidi.

    Jedan lovac to opisuje ovako: 'Za to vreme, kurumbove oči dobijaju čudan izraz. Ovo sam video još samo u pogledu zmije, kada ga, vrebajući žrtvu, usmeri na plen, očarajući ga. Ovaj nepokretni staklasti pogled kao da sija unutrašnjom hladnom svetlošću i ujedno i privlači i odbija. Za nekoliko rupija jedan kurumba mi je dozvolio da prisustvujem njegovom lovu. Ptica leprša i cvrkuće, bezbrižna i vesela. Ojednom zastaje i kao da nešto osluškuje. Nagnuvši glavu ustranu ona ostaje nepokretna nekoliko trenutaka, zatim se trgne, očigledno u pokušaju da odleti. Ponekad i odleti, ali veoma retko. Obično kao da je nešto privlači u začarani krug i ona počinje da se bočno približava pritki - štapu. Perje joj je nakostrešeno, ona tiho i žalosno pišti, a ipak se kreće nervoznim skokovima. Najzad je kod začarane pritke. U jednom skoku je već na njoj i njenom životu je kraj. Ona već nije u stanju da se pomeri sa pritke, na kojoj sedi kao da je zalepljena.
    Istraživasči i mnogi svetski putnici govore o tome da je ljudski pogled u stanju da ubije i da nanese štetu drugome. Osamdesetih godina XIX veka, bile su veoma popularne priče o nekom stanovniku grada Mesine na Siciliji, čije su oči imale pogubnu snagu. Kada bi bacio pogled na nekoga, ovaj bi umro.
    J.V.Roscijus, poznati istraživač tajanstvenih pojava, u svom članku iz 1994. godine, 'Pogled Vasiliska', navodi još dva svedočanstva očevidaca fenomena ubojitog urokljivog oka, da bi se svi uverili da fenomen stvarno postoji i da ga nisu izmislili naučnici ni mistifikatori. Jedan od slučajeva opisan je u knjizi I.Kupčinskog 'Tajanstveno i neshvatljivo' iz 1904. godine, gde se kaže: 'To se dogodilo na Krimu. Na jednoj stanici imao sam priliku da sretnem čudnog čoveka sa povezom preko očiju. Pretpostavio sam da se radi o nekom oboljenju i pošto sam kod sebe imao dobro sredstvo protiv zapaljenja očiju, ponudio sam mu ga.
    Nepoznati mi je odgovorio: 'Zahvaljujum vam, ali mojoj bolesti nikakvo sredstvo ne može da pomogne. Oči sam povezao da ne bih prolazeći preko dvorišta, ovde gde ima puno živine, pogledao u kokoške.' Rekao sam mu da ga ne razumem, a on ej nastavio: 'Znate li kakve su moje oči? Treba samo da netremice gledam pticu i ona će pasti mrtva.' Pošto sam na ove njegove reči izrazio priličnu nevericu, on me je pozvao da sve to što je rekao i proverim, upozorivši me odmah: 'Vi ćete platiti vlasniku pticu ubijenu mojim pogledom'. Pristao sam odmah i izašli smo na trem pored kojeg je čeprkalo po zemlji nekoliko kokoški. On mi je rekao da mu pokažem na neku, po mom izboru. Pokazao sam mu onu najbržu. Nepoznati je usmerio pogled na nju, kokoška se momentalno umirili, smalaksala, oborila glavu, zadrhtala i pala! Povikao sam mu: 'Vi ste je uspavali' i podigao sam kokošku. On mi je na to odgovorio: 'Ne, ona je ubijena. Priznajem da se ni sam ne radujem snazi svojih očiju, one bez moje volje čine štetu, i ja tu ne mogu ništa. Doviđenja!'

    Engleski časopis 'Light', iz 1890. godine navodi sledeće: 'U epohi Drugog Carstva, na sceni imperatorske italijanske opere u Parizu, ljubimac publike bio je pevač Masol. U privatnom životu čovek je bio mrzovoljan i odbojne spoljšnosti. Njegove umne sposobnosti bile su veoma ograničene, ali imao je izrazito muzikalan glas, tako da je kod publike imao eliki uspeh. Mnogi francuski aristrokrati su smatrali da nejgovo pevanje ima gotovo demonsku očaravajuću lepotu. I svi su bili zapanjeni neprijatnim sjajem njegovih očiju.
    Jedne sezone na reportoaru je bila opera 'Kralj Karlo VI' u kojoj je pevač Masol. Uloga mu je nekako naročito odgovarala i posebno upečatljiva je bila arija 'Prokletstvo', koju je često publika tražila da ponovi. na jednoj prestavi dogodio se čudan i neobjašnjiv slučaj. Masol je pevao 'Prokletstvo' podignutog pogleda prema tavanici. Nije utihnuo ni aplauz, a tehnički radnik koji je za vreme predstave rukovodio dekorom neba, pao je. Kada su pojurili da mu pomognu, bio je mrtav. Ovaj događaj je toliko teško pogodio umetnike i publiku, da opera nije dugo prikazivana.
    Prošlo je nekoliko meseci pre nego što je pariska publika mogla ponovo da čuje operu, a kada je najavljena kobna arija, svi su sa strahom očekivali novu nesreću. Masolu su savetovali da peva gladajući u unapred praznu ložu. Pristao je. Kasnije se ustanovilo da je ložu rezervisao trgovac iz Marseja, koji je zakasnio na početak i pojavio se baš pre 'Prokletstva'. Kroz nekoliko dana radoznalost Parižana je bila zadovoljena vešću o iznenadnoj smrti trgovca. Posle ovoga opera je zauvek skinuta sa repertoara, a Masal je 1858. godine napustio scenu.
    Evo još jednog svedočanstva iz 1998. godine, koje je saopštio poznati novinar Komsolomske PRavde, S.I.Demkin: 'Jednom mi je prijatelj, pukovnik milicije u penziji, ispričao zanimljivu priču. U jednom od moskovskih odeljenja iznenada je preminuo načelnik glavnog odseka, koji je bio sklon svađama i odlikovao se nepoštovanjem svojih kolega. Toga puta je izgovorio neku oštru primedbu svom potčinjenom. Ovaj je oćutao, ali ga je tako pogledao, da je čovek odjednom spustio glavu na sto i počeo da krklja. Lekari hitne pomoći su konstatovali smrt, ali nisu mogli da shvate uzrok, jer je čovk bio apsolutno zdrav. Patolog, koji je radio obdukciju na ovom slučaju, privatno je rekao mom prijatelju da ima utisak kao da je pokojnikovo srce neko zaustavio kao klatno na satu.
    Kod islednika se odmah pojavila sumnja da je taj neko bio uvređeni potčinjeni, čiji je pogled ostavljao tako neprijatan utisak, da su čak i operativca koji je doživeo svašta, podišli žmarci u telu.
    U to da ovaj fenomen zaista postoji, ne treba sumnjati. Sumnje se pojavljuju tek kada se traži objašnjenje. Sa jedne strane, nakupilo se mnogo zapažanja o zagonetnoj delotvornosti čovekovog pogleda. On može biti božanstven, očaravajući, onaj koji hrabri, koji hipnotiše, pa čak i ubojit i uništavajući. Životinje ne podnose uporan ljudski pogled. ne kaže se uzalud da su oči - ogledalo duše.

    Ali, sa druge strane oko - svako, kako ono 'zlo', tako i ono obično, predstavlja tek prijemnik elektromagnetnih oscilacija i vidljivog dela spektra. Fiziolozi i biofizičari imaju veoma prozaičan odnos prema oku. Zajedno sa fizičarima proučili su ga uzduž i popreko i nisu otkrili nikakve zagonetne 'zrake vida'. Ali su pronašli da je oko izvor dosta jakog električnog polja - između prednje i zadnje površine mrežnjače postoji potencijal do 0.01 V. On uzrokuje u okolnom tkivu električnu struju, čije se magnetno polje može registrovati u obliku magneto okulo grama - pri kretanju očne jabuičice, ili magneto retino grama - ako se menja osvetljenje mrežnjače.
    Zanimljivo je da je magnetno polje oka nešto jače od polja mozga i slabije od polja mišića i srca. Ali, uopšte uzev, svi ovi biomagnetni signali su krajnje slabi i brzo se gase na udaljenosti. Njihovo registrovanje nije tako jednostavan fizički zadatak. Osim toga, poznato je da oko zrači u infracrvenom dijapazonu. Ali istm snagom i u istom dijapazonu zrači i bilo koji deo kože.
    Površina oka dobro reflektuje svetlost koja pada na nju, što ponekad stvara iluziju zraka koje ishode iz očiju. Ali, u apsolutno mračnoj sobi one ne zrače ništa što bi se moglo videti. A, mačije oči svetle u mraku, ali zbog homoluminiscencije, to jest, ovo ipak nisu 'zraci vida'.
    Po tome što se sada zove 'zracima vida', naučnici i dalje razmišljaju. O tome su razmišljali engleski fizičar Č.Ros - 1925. godine, radio inženjer B.B.Kažinski - 1962. godine, doktor G.Demirčoglan - 1998. godine i drugi. Većina njih je smatrala da 'zraci vida' imaju čisto fizičku prirodu, najpre - elektromagnetnu. Ali, javlja se problem - pokazalo se da se u infracrvenom dijapazonu 'zraci vida' ničim ne razlikuju od istih, na primer, 'zraka kože'! A, kako tada objasniti 'pogled Vasiliska?'
    Izgleda da će rešenje najpre biti pronađeno ne u okviru fizike i čak biofizike, nego bioenergoinformatike, i 'zraci vida' u tome nemaju nikakve veze. S druge strane, ne može se ni negirati bilo kakva uloga oka u fenomenu ubojitog pogleda, ali izgleda ada ovome nije svojstven fizički, nego psihološki karakter, a to znači - kada objekat bioenergoinforamcionog delovanja uđe u vidno polje onoga koji deluje, to doprinosi boljoj koncentraciji pažnje ovog drugog na svoju voljnu ili nevoljnu stranu. Odvlačenje pažnje vršioca delovanja anulira sve njegove napore. Izgleda da je to odavno poznato. Tako, kako kaže Roscijus: 'U Rusiji je od davnina bio poznat način zaštite domaćih životinja od štete i smrti zbog neprijateljskog pogleda. U tom cilju su vezivali za vrat ili nogu živinčeta - crvenu traku, koja navodno privlači na sebe pažnju nosioca zlog pogleda.
    Ovakvo sredstvo se i dan danas smatra delotvornim, pa ćete vrlo često videti kod malog deteta oko ruke vezanu crvenu traku, najčešće od vune ili brojanica iz crkve ili manastira.
    Na svu sreću, ne poseduju svi ljudi ovakve štetne sposobnosti.