vrh
Meni

Spontano Ljudsko Sagoreanje

     Misterija koja tinja! Da li je konačno otkriveno šta to u nekim ljudima u trenu stvori ogromnu temperaturu i oganj koji ih spali do pepela!? Krajem pedesetih godina Bili Kliford je igrao u londonskoj diskoteci sa mejbel Endrjuz. Odjednom, bez ikakvog upozorenja, plamen je izbio iz njenih leđa i grudi. Vatra je zahvatila kosu i glava je ubrzo počela da bukti. Pre nego što su Bili ili bilo ko drugi mogli da priteknu u pomoć, Mejbel se pretvorila u beliku baklju. Hitna pomoć je bila brza, ali je Mejbel, kad su stigli u bolnicu, već bila mrtva.
 
      


    Tokom istrage Bili je rekao da u njihovoj blizini nije bilo nikoga sa upaljenom cigaretom, u prostoriji nije bilo ni sveća koje bi eventualno mogle da upale haljinu. Iako je Bili to nerado priznao - izgledalo je kao da je plamen izbio iz samog Mejbelinog tela.
    Jedan od najzanimljivijih slučajeva spontanog ljudskog sagorevanja u istoriji, dogodio se 5. januara 1899. godine u engleskom gradiću Sorbi Bridž, u grofoviji Jorkšir. Majka četvorogodišnje Ejmi Kirbi povela je devojčicu bakinoj kući, a njenu petogodišnju sestru Elis ostavila je kod kuće. Kada se vratila, gospođa Kirbi je videla kako je Elis zahvaćena, kako su mnogobrojni svedoci opisali, metar visokim plamenom. Gospođa Kirbi je uspela da ugasi vatru i pozove lekare, i, kada je potrčala da ispriča svom suprugu šta se dogodilo, naišao je sused devojčicine bake koji je dolazio da javi da se i Ejmi zapalila. Ejmi i Elis su umrle te noći, a kasnije je utvrđeno da su se obe upalile u 11 sati pre podne.
 
UNUTRAŠNJI PIROMAN
 
     Ovo su samo neki od takvih slučajeva spontanog ljudskog sagorevanja zabeleženih u poslednjih 400 godina. Prema pouzdanim svedočenjima, do sada je više od 200 ljudi stradalo od unutrašnje vatre neobjašnjivog porekla, koja se može opisati samo kao spontano ljudsko sagorevanje. Ipak, za ove pojave dosad nije postojalo nikakvo racionalno objašnjenje. Veruje se, međutim, da je broj neobjašnjivo sagorelih mnogo veći a da nisu zabeleženi kao takvi slučajevi jer su im pripisivani neki drugi, racionalniji uzroci. Često i zbog toga što nije bilo očevidaca. Ponekad bi, naime, kao u slučaju Mejbel Endrjuz, spontano sagorevanje video veliki broj svedoka. U drugim slučajevima, bili bi pronađeni samo ostaci tela.
    Svedoci obično opisuju spontano sagorevanje isto kao što je to učinio Bili Kliford - plamenovi koji kao da izbijaju iz tela. Jedan vatrogasac je u septembru 1967. godine našao telo skitnice iz čijeg je stomaka izbijao plamen, kako je rekao, 'kao iz let-lampe'.
    Dve su karakteristične posledice spontanog sagorevanja:

oklini (nameštaj i slično) naneta je minimalna šteta
telo je potpuno sagorelo, osim ruku i nogu koje često ostanu netaknute
nema spoljnih pokazatelja izvora vatre

     Tipičan je primer koji se dogodio u januaru 1980. godine u jednom velškom rudarskom selu u blizini Ebu Vela. Kada 73-godišnji penzioner - inače nepušač - nije došao na nedeljni ručak, njegove kćerke poslale su svoje muževe da vide šta je sa njim. Kako iz kuće nije bilo odgovora oni su provalili unutra i zatekli jeziv prizor.
    Džon Hejmer, tada pripadnik policije u Gventu, ovako je u svom izveštaju napisao šta su tamo našli: 'Od tela su ostali hrpa pepela, kalcifikovane kosti dve noge, i stopala, netaknuta vatrom, na kojima su se nalazile takođe neoštećene čarape. Malo dalje od hrpe pepela nalazila se pocrnela lobanja bez tragova kože.
    Fotelja u kojoj je žrtva, kako izgleda, sedela, bila je samo malo nagorela, ali samo na mestu na kojem je bila u dodiru sa telom. Na udaljenosti manjoj od metra nalazila se sofa, prekrivena lako zapaljivim materijalom, ali, bila je potpuno netaknuta. Na tepihu takođe nije bilo tragova vatre, osim na malom delu ispod hrpe pepela. Televizor koji se nalazio u blizini takođe je nedirnut, samo je na sijalici pronađen sloj lepljive narandžaste materije koja je kasnije identifikovana kao istatak od isparavanja tela.'
    Uprkos ovakvim, zastrašujućim dokazima, policija i pogrebnik su - a to je još jedna karakteristika ovakvih slučajeva - pokušali da objasne smrt na 'način koji bi bio javno prihvatljiv'. Džon Hejmer, koji je u svojoj detektivskoj karijerio video niz zastrašujućih smrti, ali nikada ovakvu, saznao je o slučajevima spontanog ljudskog sagorevanja i predložio i ovakvu mogućnost, ali je ona sa nevericom odbačena.

    Iako mnogo manje verovatno, prihvaćeno je pogrebnikovo objašnjenje da se žrtva verovatno nekako zapalila sedeći u fotelji, onda ustala, pala unapred, udarila se u rešetku na kaminu, i na podu izgorela.
     Niko nije ni pokušao da objasni kakav je to moćni toplotni izvor uspeo da pretvori telo u hrpicu pepela - kada je poznato da tela u krematorijumima, da bi se postigao isti efekat, moraju čitavih sat i po da budu podvrgnuta temperaturi od 600 Celzijusovih stepeni. Nije objašnjeno ni kako je plamen tolike temperature mogao da gori u dnevnoj sobi, a da ne zapali ništa osim tela. Naravno, niko nije dao ni pretpostavku o tome šta je započelo vatru.
    Zvaničan stav je razumljiv. Prihvatanje mogućnosti spontanog ljudskog sagorevanja izložilo bi zvaničnike otvorenom podsmehu, a pravog naučnog istraživanja ovog fenomena verovatno skoro neće biti. U međuvremenu, amateri koji se time bave ipak su došli do nekih relevantnih zaključaka.
    Englezi Dženi Rendiz i Piter Hju istražili su 120 slučajeva i objavili knjigu 'Spontano ljudsko sagorevanje' - Spontaneous Human Combustion. On isu otkrili da su žene nešto podložnije od muškaraca (52 prema 48 procenata), da su gotovo podjednako zastupljena godišta od 10 do 49 godina, ali da je 52 procenta spontano sagorelih starije o50 godina, a 23 procenta starije od 70 godina. Gotovo tri četvrtine slučajeva događa se noću - između 18 časova uveče do 6 časova ujutro.

UZROČNIK JE ĆELIJSKA KISELINA?

    Hrišćanske Crkve kao krivca za ovaj fenomen označavaju nečastivu silu. A šta o tome kaže nauka?
    Teorije o uzrocima su prilično nepouzdane. Jedne ukazuju na mogućnost paljenja metana koji se stvara tokom varenja, druge polaze od toga da postoje ljudi koji stvaraju statički elektricitet izuzetno jakog napona, koji, opet, u kombinaciji sa zapaljivim gasom, može da dovede do eksplozije.
    Da li je moguće da, kao u slučaju nekih alergijskih reakcija, nekoliko faktora mora istovremeno da se pojavi?
    To niko ne zna, ali je biolog Denis Dejvis na tome zasnovao svoju hipotezu. On misli da je moguće da se, usled genetske pogreške, preterano razmnože ljudske ćelije koje sadrže izuzetno jak energetski molekul nazvan fosfoenolno-piruvitska kiselina (PEP). Višak takvih ćelija, u normalnim okolnostima, uništava imunološki sistem, ali, ako i imunološki sistem zakaže, što se povremeno događa, sistem će postati prepun PEP-a. Ako bi se to dogodilo, pretpostavlja biolog Dejvis, u jednom trenutku bi bila pokrenuta lančana reakcija. Žrtva bi se onesvestila, krv postala prezasićena kiselinom, temperatura tela bi počela da raste do nivoa na kojem bi telesne supstance počele da gore, a telo, prepuno PEP-a, bilo bi pretvoreno u pogonsko gorivo i potpuno bi sagorelo.
    Ova teorija zasnovana je na poznatoj grešci u ljudskom sistemu - da zbog greške ili slabljenja genetskog materijala ćelije ne poštuju utvrđeni ritam reprodukcije. Mogućnost da se ova greška pojavi raste sa godinama, što se slaže sa podatkom Rendlz i Hjua da je kod starijih osoba veći procenat spontanog sagorevanja. To bi, takođe, objasnilo  i kako neka vrsta unutrašnjeg sagorevanja, u kojoj se samo telo pretvara u gorivo, može potpuno da uništi telo, a da pritom gotovo ne dotakne okolinu.
    Teorija Denisa Dejvisa daje dobru osnovu za istraživanje fenomena spontanog ljudskog samosagorevanja. Na žalost, zvanična nauka će se i prema njoj najverovatnije odnositi kao i prema letećim tanjirima i većini parapsiholoških fenomena - praveći se da ne postoji. A to nikada nije dovelo do istine!


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane