vrh
Meni


Spiritizam

      Prizivanje duhova je ulazak u drugi svet, u svet u koji nemamo pravo da zadiremo koliko god to želeli. Cilj ovog teksta je shvatiti tu drugu dimenziju i odvrariti sve one koji bi želeli da tamo zavire i poremete duše koje tamo obitavaju. Smrt ima svoj nastavak, a to je ŽIVOT. Uz spiritizam i okultizam možemo doći do neočekivanih rezultata.

    To su područja od kojih nam ponekad zastaje dah u prsima, ali ne mora uvijek biti sve toliko strašno. Parapsihologija ima mnogo zanimljivih rešenja, a parapsiholog ih može rešiti.
    U našem ovozemaljskom svetu mnogo puta sa velikom dozom straha slušamo ili prepričavamo najneobičnije priče o nekim čudnim stvorenjima. Te čudne spodobe nazivamo duhovima. Duhovi se obično tretiraju kao maljušna, prozirna stvorenja sa ne baš prevelikom blistavom inteligencijom. Za naše vidno polje oni su nevidljivi. U svetu je uočeno ili registrovano jako mnogo istinitih slučajeva o prisutnosti duhova. Ljudi koji istražuju i proučavaju život duhova nazivaju se spiritisti.
    Da bi neka osoba mogla ući u pravi kontakt sa duhovima mora imati dar paranormalnih sposobnosti, odnosno kod te osobe u moždanom delu glave došlo je do aktivacije centra za ekstrasenzorna iskustva. Iako su duhovi za naše golo oko nevidljivi pojedini vidovnjaci ih uspevaju videti na svom mentalnom ekranu. Neki još tu sposobnost nazivaju - dar trećeg oka. Kod ljudskog mozga ta specifična funkcija dešava se na desnoj hemisferi mozga. Taj deo mozga dopušta nam, da te drugačije energetske pojave registrujemo sa moćnim očima naše mente. Na mentalnom ekranu vidovite osobe se vide slike kao iz nekog sna. Pojedine nadarene osobe uspevaju ne samo videti već i stupiti u direktni kontakt sa duhovima u budnom stanju, stanju potpune intelektualne bistrine. Za takve mentalne sposobnosti, slobodno možemo reći, da su savršene. Neki drugi ljudi uspevaju stupiti u kontakt sa duhovima tek uz pomoć upotrebe raznih droga, sedativa, alkohola...
    Sa duhovima se može kontaktirati i uz pomoć hipnoze. Hipnoza je u mnogo slučajeva vrlo opasna, ponekad čak i katastrofalna za psihu hipnotizirane osobe. Mi ljudi duhove uočavamo na razne načine npr. pomicanje predmeta, otvaranje ili zatvaranje prozora, čudni zvukovi, lupanje po zidu ili čak eksplozija, dodir ili zagrljaj ruke na bilo koji deo našeg tela, jak smrad, savijanje ili zamotavanje tepiha, gotovo materijalizirano ukazanje neke drage - mrske ili nepoznate osobe, neočekivano paljenje ili gašenje sveća - rasvete, vetar koji lupa u prozor, hrana koja se iznenada pojavljuje ili nestaje, otvaranje ili zatvaranje vrata ili prozora, iznenadno noćno buđenje – no, telo se ponaša kao ukočeno, mrtvo,..
    Postoji još mnogo drugih manifestacija koje dokazuju postojanje duhova, a koje su od strane naučnika još uvek nerazjašnjene. Ako se u vašoj kući dešavaju slične pojave to samo potvrđuje želju tog duha ili duhova da s vama želi stupiti u kontakt.  Vi s njima možete stupiti u kontakt na isti način njihovog pojavljivanja. Iz tog međusobnog kontakta, možete otkriti neočekivane tajne. Osim dobrih duhova postoje i oni loši, zločesti, zli koji mogu uticati na negativne odnose u kući i delovati vrlo destruktivno na naše misli.
    Što mislite kakav je to osećaj kada vas jedan mračni, zao duh probudi usred noći ?
    Od tih negativnih stvorenja trebamo se znati obraniti i zaštititi. Moramo shvatiti da su duhovi samo deo prirode koja nas okružuje - npr. vazduh koji svakodnevno udišemo u svoje telo, prepun je najrazličitijih energetskih tela, duhova.

Mnogi se plaše smrti !
Čemu strah ?
Da li je opravdan ?
     Moramo shvatiti da su ljudi došli na ovu predivnu planetu da bi tu jedno vreme živeli, te nakon tog kratkog vremenskog razdoblja, ponovno se vratili u svet od kuda su došli - svet nadmoćnih energija. Kada jedna osoba umre ona se u toj novoj dimenziji nađe u potpuno istom telesnom obliku. Evo kako je jedan vojnik, koji je bolovao od tifusa doživeo svoju telesnu smrt.

    Vojnik Nolan u jednoj seansi prizivanja duhova, ovako je objašnjavao: 'Čini mi se kao da sam se probudio iz nekog sna, možda malo dužeg sna. Vrlo čudno, ali nisam se više osećao bolestan. Taj nadasve neobičan osećaj da me ništa ne boli u trenutku me oduševio, jer posle tolike neljudske patnje, tolikih bolova u celom telu, nisam mogao verovati da je to doista stvarno. U isto vreme kroz celo moje biće provlačila se neka čudna slutnja, neki čudan strah. Sasvim neočekivano na jednoj poljskoj ležaljci ugledao sam svoje mrtvo, beživotno telo. Zurio sam u njega. Prvo što sam pomislio - ovo je neki fenomen ! Što se to meni događa? Tu, pored mene stajala su još tri vojnika koji su nedavno bili ubijeni. Oni su me srdačno pozdravljali govoreći – dobro nam došao u svet duhova. U momentu sam osetio snažne, nasilne osećaje, te povikao - nisam ja MRTAV !!! Jedan od tih vojnika odgovorio mi je da sam sada živ više nego pre. Svet duhova u tom trenutku je bilo moje boravište. Da bi me u to uverio jedan od vojnika rekao mi je da samo posmatram dole na poljskoj ležaljci moje beživotno telo. Doista, moje beživotno - ohlađeno, zaleđeno telo još je uvek dole ležalo. Nedugo nakon toga dva nepoznata čoveka moje nekadašnje telo odgurali su i bacili u već iskopanu rupu. Što sam mogao tada napraviti, baš ništa. Ja sam tada bio jedina zainteresirana osoba koja je pratila moj pogreb'.
    Mnogo puta mladi ljudi iz znatiželje pokušavaju stupiti u kontakt sa duhovima. Za stupanje u kontakt obično se koriste tri tehnike - OUIJA, plankete i papir.

    OUIJA je tehnika gde drvenasta, trokutasta naprava sa rolinima (pomični točkići) donosi poruke sa onog sveta. Na tu spravicu stavi se jedna ruka. Ta spravica i ruka vođeni su nekom neobjašnjivom, misterioznom silom, te svojim pomicanjem i dodirom s vrhom drvene naprave određuje pojedina slova abecede i brojeve. Na taj vrlo jednostavan način stvaraju se kompletne reči i rečenice. To su poruke. Kod plankete na drvenu napravu stavi se olovka koja piše po već pripremljenom papiru (automatsko pisanje). I naravno, treća tehnika je papir, a tu se koristi čaša okrenuta naopačke. Svatko od prisutnih stavi po jedan prst na čašu i uz prizivanje određenog duha čaša počinje sama da se kreće do slova i brojeva koji su stavljeni u široki krug. U tom magičnom krugu trebaju biti ispisane reči - DA i NE. U prostoriji uvek mora biti neparan broj prisutnih. U lagano zatamljenom ambijentu kada se završava seansa, duha se mora obavezno sa zahvaljnošću ljubazno pozdraviti. Sa ovim mističnim stvarima bolje se ne igrati. Mora se točno znati redosled u seansi jer u protivnom možete snositi i neke čudne posledice.
    Spiritizam je verovanje u mogućnost komunikacije s dušama pokojnika i za različite prakse pokušaja uspostavljanja takvih komunikacija, često uz pomoć neke osobe - medija, za koju se smatra da je obdarena sposobnošću da deluje kao posrednik s duhovnim svetom.
    Spiritizam je uzeo na sebe religijski karakter. Preuzima dokazivanje pretpostavke svih religija - postojanje duhovnog sveta - i ustanovu svetske religije u kojoj će se sledbenici različitih tradicionalnih vera, stavljajući svoje dogme postrani, moći ujediniti. Ako nije oblikovalo konačno verovanje i ako se njihovi predstavnici razlikuju u svojim stavovima od verovanja hrišćana, to je jednostavno zato što se od spiritizma očekuje da zastupa novu i (pot)puniju objavu koja će na racionalnoj osnovi dokazati važne hrišćamske dogme ili pokazati da su one posve neutemeljene.

MANIFESTACIJA - FENOMENI

Fenomeni vezani uz spiritizam mogu se podeliti na fizičke i psihičke. Fizički uključuju:

pojavu neobičnih kuckanja i drugih zvukova
telekineza - micanje, podizanje ili premeštanje objekata (stolova, stolica) bez dodirivanja ili s dodirivanjem koje je nedovoljno da objasni micanje
'aporti' - pojava ili nestanak objekata, ponekad kroz zatvorena vrata
otisci napravljeni na parafinu ili sličnim supstancijama
svetleće pojave - zračenje svetla od medija ili iskri ili maglovitih formi (ekto -  plazme)
levitacija objekata ili samog medija
materijalizacija ili pojava duha u vidljivom ljudskom obliku
duhovna fotografija u kojoj se obeležje ili oblici preminulih osoba pojavljuju duž ploče nalik na živo fotografirani subjekt.

    Psihički fenomeni su oni koji izražavaju ideje ili sadrže poruke. Ovoj grupi pripadaju:

kuckanje po stolu kao odgovor na pitanje
automatsko pisanje, pisanje po ploči
govor u transu
vidovnjaštvo
opisi duhovnog sveta
komuniciranja s pokojnicima

ISTORIJA SPIRITIZMA

    Verovanje u mogućnost komunikacije s dušama mrtvih je drevno, a praktikovalo se u Perziji, Grčkoj, Kaldeji, Kini i Egiptu. Zaista se čini da je spiritizam bio praktikovan, u jednom ili drugom obliku, od strane ljudi koje su dobrano delili prostor, vreme i kulturu. Međutim, moderna faza spiritizma datira od 1848. godine iz iskustava obitelji Fox u Hadesvilu, a kasnije u Ročesteru, država Njujork. Neobjašnjiva 'kuckanja' u kući, micanje nameštaja kao uz pomoć nevidljivih ruku i zvukovi koji su postali tako nezgodni da je i spavanje bilo nemoguće. Uverene kako kucanje dolazi od duhova umrlih koji s njima žele stupiti u kontakt, dve Foxove kćeri, Katarina i Margaret, pronašle su kod tih signala i postavljale pitanja 'duhu' koji je odgovarao kuckanjima. Njih smatraju prvim 'medijima' modernih vremena. Slična uznemiravanja pojavila su se i u drugim delovima Sjedinjenih država, osobito u Stratfordu, Konektikatu, u kući dr. Felpsa, prezbiterijanskog sveštenika, gde su manifestacije (1850. -1851.) često bile nasilne, a odgovori duha blasfemični. Sestre Fox su 1851. u Bafalu posetila tri doktora, univerzitetska profesora u tom gradu. Kao rezultat njihovih istraživanja doktori su izjavili da su 'kuckanja' bila jednostavno 'pucketanja' članaka koljena. Ali ta tvrdnja nije umanjila niti popularni entuzijazam niti interes više ozbiljnijih osoba.
    Predmet su preuzeli ljudi poput Horace Greeleva, Wm. Lloyd Garrisona, Roberta Harea, profesora hemije na Univerzitetu u Pensilvaniji, i John Worth Edmondsa, suca Vrhovnog suda države New York. Među spiritistima se istakao Andrevv Jackson Davis, čije delo Principi prirode (1847), koje je diktirao u transu, sadrži teoriju svemira koja nalikuje Svedenborgianovoj. Spiritizam je, takođe, našao ozbiljne zagovornike među sveštenicima različitih denominacija, osobito univerzalista; snažno se obraćao mnogim ljudima koji su izgubili religiozno verovanje u budući život, a dobro je prihvaćen od onih koji su tada pokretali pitanje nove socijalne organizacije - pionira modernog socijalizma. Vera u spiritizam je toliko bila raširena da je 1854. godine Američkom Kongresu podneta peticija za imenovanje komisije za istraživanje ovog fenomena. Peticija sa nekih 13.000 potpisa stavljena je na sto, ali ništa nije preduzeto.
    U Evropi je put spiritizmu bio pripravljen Svedenborgianovim pokretom i epidemijom micanja stola, koja se s kontinenta proširila u Englesku i preplavila sve slojeve društva. To je još bila pomodna zabava kada su 1852. dva medija, gđa Havden i gđa Roberts, došle iz Amerike u London i držale seanse koje su privlačile pažnju naučnika, ali i popularistički interes. Faradav je 1853. pokazao da su micanja stola bila usled voljnog mišićnog delovanja, a dr. Carpenter je dao isto objašnjenje. No, mnogo zamišljenije osobe, većinom među klerom, držale su se spiritističke interpretacije. To je također prihvatio socijalist Robert Owen, dok je profesor de Morgan, matematičar, u svom iskazu sa seanse s gđom Havden bio zadovoljan da je 'neko ili neki duh čitao njegove misli'.
    Kasniji razvoj u Engleskoj sledio je s medijima koji su došli iz Amerike: Daniel Dunglas Home (Hume) 1855., braća Davenport 1864. i Henry Slade1876. Među engleskim medijima 1872. postali su istaknuti velečasni William Stanton Moses i gđica Florence Cook, te 1866. William Eglinton. Spiritizam su zagovarale različite periodičke publikacije, te branili brojni radovi od kojih je za neke bilo rečeno da su ih diktirali sami duhovi, npr. Spirit Teachings Staintona Mosesa, čija je svrha bila dati izveštaj o uslovima u drugom svetu i oblikovati neku vrstu spiritističke teologije.
    Za vreme ovog razdoblja naučno mišljenje o spiritističkim pojavama bilo je podeljeno. Dok su profesori Huxley i Tandall oštro denuncirali spiritizam u teoriji i praksi, gospodin (kasnije sir Wm.) Crookes i dr. Alfred Russell Wallace smatrali su fenomen vrednim ozbiljnog istraživanja. Isti pogled je izražen u izveštaju koje je Dijalektičko društvo objavilo 1871. godine nakon istrage duge osamnaest meseci, kao i 1876. na sastanku Britanske asocijacije, gde je prof. Barrett, F.R.S. zaključio svoj izveštaj požurivanjem postavljanja naučnog veća za sistematsko istraživanje ovakvih fenomena.
    Rast spiritizma u kontinentalnom delu Evrope obeležen je sličnim prelazom od popularne znatiželje do ozbiljne istrage. Godine 1787. Egzegetsko i filantropijsko društvo iz Stockholma, sledeći Svedenborgianov pogled, protumačilo je izražavanje 'magnetiziranih' subjekata kao poruke iz duhovnog sveta. Ova interpretacija postupno je dobivala naklonost u Francuskoj i Engleskoj, ali do Cahagnetovog izdanja prvog volumena Arcanes de la vie future devoilees, 1848. u Parizu, nije objašnjavala koji bi bio cilj komuniciranja sa svetom mrtvih. Micanje stola i neobično kuckanje izazvalo je uzbuđenje u Parizu i dovelo do istrage grofa Agenor de Gasparina. On je zaključio (Des tables tournantes, Paris 1854.) kako fenomen potiče od neke fizikalne sile ljudskog tela, a profesor Thury iz Ženeve (Des tables tournantes, 1855.) složio se s tim objašnjenjem. Barun de Guldenstubbe (La Realite des Esprits, Paris 1857.) nasuprot tome objavio je svoje verovanje u duhovnu intervenciju, a M. Rivali, kasnije poznat kao Allan Kardec, objavio je 'spiritualističku filozofiju' u Le Uvre des Es­prits (Paris 1853.), koja je postala vodič za celi predmet.
    U Nemačkoj je spiritizam takođe izrastao iz 'duševnog magnetizma'. J.H. Jung je u svojoj Theorie der Geisterkunde obznanio da je u stanju transa duša oslobođena iz tela, a sam trans kao takav on smatra bolesnim stanjem. Među najranijim nemačkim vidovnjakinjama bila je gđa Frederica Hauffe, 'vidovnjakinja iz Prevorsta', čija su iskustva iznesena u knjizi Justinusa Kernera Die Seherin von Prevorst (Stuttgart 1829.).
    U svom kasnijem razvoju spiritizam je predstavljen u naučnim i filozofskim krugovima od istaknutih ljudi kao što su npr. Ulrici, Fichte, Zullner, Fechner i Wm. Weber. Posljednja trojica vodila su (1877.-1878.) niz eksperimenata s američkim medijem Sladeom u Leipzeigu. Rezultati su objavljeni u Zullnerovim Wissenschaftliche Abhandlungen. lako je smatrana važnom u to vrijeme, ova istraga se ne može držati zadovoljavajućom zbog nedostatka opreza i tačnosti.
    Sve ovo u glavnim crtama pokazuje da je moderni spiritizam unutar jedne generacije prešao granice pukog popularnog pokreta i izazvao pažnju naučnog sveta. On je, štaviše, doveo do ozbiljnih podela među naučnicima. Za one koji poriču postojanje duše odvojeno od organizma, prethodno stvoren zaključak je bio da ne mogu postojati takve komunikacije kao što tvrde spiritisti. Naravno, ovo negativno viđenje još uvijek zauzimaju oni koji prihvataju temeljne ideje materijalizma. Ali daleko od svih takvih a priori razmišljanja, oponenti spiritizma opravdavaju svoje stajalište naglašavajući bezbrojne slučajeve prevara koje su iznesene na videlo ili preko pobližeg ispitivanja korištenih metoda ili preko priznanja samih medija.
    Međutim, usprkos ponovljenim raskrinkavanjima pojavili su se fenomeni koji se očito ne mogu opisati kao varka bilo koje vrste. Njihov neobjašnjivi karakter skeptici pripisuju krivom promatranju. Spiritistčke prakse su, jednostavno, smeštene kao novo poglavlje u dugoj istoriji okultizma, magije i popularnog praznovjerja. S druge strane, određeni broj mislioca oseća se obaveznim priznati, i nakon svih mogućnosti elemenata prevare, da ipak ostaju neke činjenice koje zahtevaju temeljnije istraživanje. Londonsko Dijalektičko društvo je 1869. imenovalo 33-očlano veće 'da istraži fenomene sa navodnim duhovnim manifestacijama i da izvesti o tome'. Izveštaj Veća 1871. godine kaže da se 'mogu proizvesti pokreti u krutim telima bez fizičkog kontakta od strane neke neprepoznatljive sile, koja deluje unutar nedefinirane udaljenosti od ljudskog organizma i povrh dosega mišićnog delovanja', te da je 'ova sila često upravljana razumom (inteligencijom)'. U Londonu je 1882. osnovano Društvo za psihička istraživanja radi naučnog ispitivanja 'prepornih fenomena'. Motiv istrage dopunjavao je istoriju hipnotizma, koji je bio ponavljano opisivan kao šarlatanstvo i prevara. Usprkos tome, strpljivo istraživanje vođeno rigoroznim metodama pokazalo je da ispod pogreške i prevare leži neki stvarni uticaj na koji treba računati, a koji je na kraju objašnjen teorijom sugestije. Napredak spiritizma, mislilo se, mogao bi jednako tako doneti ostatak činjenice koja zaslužuje naučno objašnjenje.
    Društvo za psihička istraživanja uskoro je u svom članstvu brojilo različite predstavnike nauke i filozofije u Engleskoj i Americi, a brojna udruženja sa sličnim ciljevima i metodama osnovana su u mnogim zemljama. 'Zapisnici' društva sadrže detaljne izveštaje o istraživanjima spiritizma i srodnih predmeta, a stvorena je i voluminozna literatura. Dok neki pisci zadržavaju kritički stav, drugi otvoreno govore u prilog spirirtizma, a neki nedavno preminuli (Mvers, James) su se pre smrti dogovorili sa svojim preživelim saradnicima da uspostave komunikaciju!

PRETPOSTAVKE

    Kako bi objasnili fenomene koji su nakon pažljive istrage i isključenja prevare smatrani autentičnima, predložene su tri hipoteze.
    Telepatska hipoteza uzima kao svoju polaznu tačku podsvest. Ona je, kako se tvrdi, subjekt dezintegracije koji deluje tako da njeni segmenti mogu uticati na um drugoga (percipijenta) čak i na udaljenosti. Osobnost je oslobođena, tako da kažemo, iz organizma i obuzima dušu drugoga čoveka. Medij će, po ovoj hipotezi, dobiti informacije izmenom misli ili s mislima ljudi prisutnih na seansi ili drugih misli u vezi kojih prisutni ne znaju ništa. Ovaj bi se pogled, kako se smatra, slagao s priznatim činjenicama hipnoze i s rezultatima eksperimentalne telepatije, a objasnio bi ono što se pojavljuje kao slučajevi posednuća.
    Slična ovoj je spiritistička hipoteza psihičkih zračenja koja u čoveku razlikuje fizičko telo, dušu i posrednički element zvan 'perispirit'. To je proređen fluid ili astralno telo koje u određenim osobama (medijima) može izlaziti iz materijalnog organizma i tako oblikovati 'dvojnika'. On, takođe, zajedno s dušom napušta telo nakon smrti i sredstvo je preko kojega se uspostavlja komunikacija s perispiritom medija. Spiritistička hipoteza tvrdi da se komunikacije primaju od bestelesnih duhova. Njeni zagovaratelji kažu da je telepatija nedovoljna da ukalkulira sve činjenice, te da njezina sfera uticaja mora biti tako proširena da uključi sva mentalna stanja i pamćenja živih osoba. Čak i s takvim proširenjem, ne bi objasnila selektivni karakter fenomena kod kojega se činjenice relevantne za potvrdu osobnog identiteta pokojnika razlikuju od onih koje su irelevantne. Telepatija većinom može biti sredstvo preko kojega bestelesni duhovi deluju na misli živih osoba.
    Za one koji priznaju da manifestacije proizlaze od inteligencija različitih od medija, sledeće pitanje koje se nameće jest: jesu li te inteligencije duhovi pokojnika ili bića koja nikada nisu bila utelovljena u ljudsko obličje. Odgovor se često teško nalazio čak i kod priznatih vernika u spiritizam, a neki od njih su bili prisiljeni priznati delovanje stranih ili neljudskih inteligencija. Ovaj zaključak je utemeljen na nekoliko vrsta dokaza:

teškoća utvrđivanja identiteta duha - utvrđivanja je li dojavljivač (komunikator) zaista osobnost ili pokazuje da jest,
sklonost lažnog predstavljanja dela duhova koji ih vode kao glasovitih osoba koje su nekad živele na zemlji, iako se na pobliže ispitivanje pokazuju prilično ignorantni prema onima kojima se lažno predstavljaju,
trivijalni karakter komunikacija, tako radikalno suprotan onome što bi se očekivalo od onih koji su prešli u drugi svet i koji bi prirodno trebali biti zabrinuti da saopšte informacije o najozbiljnijim stvarima,
kontradiktorne izjave koje daju duhovi, a tiču se njihovog stanja, odnosa Boga i čoveka, temeljnih pravila ćudoređa,
konačno, nizak ćudoredni ton koji često ispunjava poruke duhova koji pretendiraju prosvetliti čovečanstvo.

    Ove varke i nedoslednosti često su neki autori pripisivali podsvesti (Flournov), drugi su ih smatrali duhovima nižeg reda, tj. ispod nivoa čovečnosti (Stainton Moses), dok ih treće objašnjenje otvoreno pripisuje demonskom uplivu (Raupert, Modem Spirit-ism, St. Louis 1904.). Za hrišćane ovaj treći pogled na problem ima posebnu važnost zbog činjenice da se navodne komunikacije suprotstavljaju bitnim istinama vere, kao što su Hristovo božanstvo, otkupljenje, Božji sud i buduće ispaštanje greha, dok ohrabruju agnosticizam, panteizam i verovanje u inkarnaciju.
    Spiritizam zaista tvrdi da daje nepobitan dokaz besmrtnosti, naučnu demonstraciju budućeg života koji daleko nadilazi bilo koju filozofsku dedukciju spiritualizma i zadaje smrtni udarac materijalizmu. Međutim, ova tvrdnja počiva na valjanosti hipoteze da komunuikacije dolaze od bestelesnih duhova, a nema podršku onih koji zastupaju telepatsku hipotezu ili demonski uticaj. Ako bi ovi poslednji trebali dokazati fenomen, objasnili bi ga bez rešavanja ili čak izazivanja problema ljudske besmrtnosti. Ako bi ponovo bilo pokazano da argument temeljen na činjenicama normalne spoznaje i prirode duše ne može proći kritičku proveru, ista provera bi sigurno bila fatalna za teoriju izvedenu iz medijumističkih izjava, koja nije samo rezultat abnormalnih uveta, nego je otvorena širokom polju različitih interpretacija. Čak tamo gde je svaka sumnja varke ili tajnog dogovora uklonjena - a što je redak slučaj - kritičan istraživač će doći na ideju da fenomen koji se sada čini neobjašnjivim može eventualno, poput mnogih drugih čudesa, biti objašnjen bez pribjegavanja spiritističkoj hipotezi. Oni koji su na temelju svojih filozofskih dokaza uvereni u besmrtnost duše mogu kazati da komunikacije s duhovnim svetom pojačavaju njihovo uverenje. Ali odbaciti svoju filozofiju i staviti sve na spiritizam bilo bi više nego riskantno, jer bi to barem posredno pružilo opravdanje za potpunije odbacivanje duše i besmrtnosti. Drugim rečima, ako bi spiritizam bio jedini argument za budući život, materijalizam, umesto da bude istisnut ponovno bi trijumfirao kao jedina moguća teorija nauke i zdravog razuma.

OPASNOSTI

    Uz ovaj rizik filozofske pogreške, moraju se dodati mentalne i ćudoredne opasnosti koje za sobom povlače spiritističke prakse.
    Koja god objašnjenja bila ponuđena za 'moći' medija, njihove prakse pre ili kasnije uzrokuju stanje pasivnosti koje ne može ništa drugo doli naškoditi duši i umu. Ovo je jasno kod hipoteze uplitanja stranih duhova, jer takvo posednuće oslabi i nastoji izbrisati identitet ličnosti. Slični rezultati se mogu očekivati ako se podrži druga hipoteza prema kojoj pritom dolazi do dezintegracije ličnosti. U oba slučaja ne iznenađuje što će mentalna ravnoteža biti narušena, a samokontrola oslabljena ili uništena. Pribegavanje spiritizmu često proizvodi halucinacije i druga zastranjivanja, posebno kod osoba sklonih ludilu i čak onih koji se inače normalno izlažu žestokom fizičkom i mentalnom naporu.
    Iz dugogodišnjeg iskustva neki sveštenici su došli do zaključka da svi oni koji su se bavili spiritizmom, kao po pravilu, doživljavaju napast crnih i suicidalnih misli, tj. pre ili kasnije u određenim kriznim situacijama pomišljaju na samoubistvo, a mnogi ga i učine.
    Ozbiljna je i opasnost ćudoredne izopačenosti. Praktikovanje ili ohrabrivanje prevare bilo koje vrste je vredno osude; zlo je sigurno veće kada varka pribegne zapitkivanju o budućem životu. Ovakve prakse, kada se koriste i bez namere varanja, potkopavaju temelje ćudoređa, jer proizvode dezintegraciju ličnosti ili pozivaju upad strane inteligencije. Može biti da se medij 'možda isprva prepušta poticajima impulsa koji mu mogu doći kao od neke više sile, ili ga u razvoju njegove automatske romanse pokreće instinktivna prinuda - u bilo kojem slučaju, ako nastavlja ići na ruku i ohrabrivati ovo automatsko poticanje, malo je izgleda da može dugo zadržati neumanjenu iskrenost i zdrav razum' (Podmore, Modern Spiritualism, II, 326 sqq.).

STAV CRKVE

    Biblija kategorički zabranjuje svaki oblik vraćanja i prizivanja duhova kao bezbožne i praznoverne prakse koje teško vređaju čast Božju i formalno su oprečne prvoj zapovedi: Ne obraćajte se na zazivače duhova i vračare: ne pitajte ih za savet. Oni bi vas opoganili. Ja sam Gospodin, Bog vaš!
    Neka se kod tebe ne nađe nitko ko bi kroz oganj gonio svoga sina ili svoju kćer: ko bi se bavio gatanjem, čaranjem, vračanjem i čarobnjaštvom: niko ko bi bajao, zazivao duhove i duše predaka, ili se obraćao na pokojnike. Jer, ko god takvo što čini gadi se Gospodu.
    Osim čistog i jasnog zabranjivanja navedenih praksa, biblijski tekstovi snažno pozivaju na vernost toj zapovedi, pozivajući se otvoreno na božansku kaznu koja proizlazi iz upuštanja u bezbožne i praznoverne prakse: Ako se ko obrati na zazivače duhova i vračare da se za njima poda javnom bludu, ja ću se okrenuti protiv takvog čoveka i odstraniću ga iz njegova naroda. Posvećujte se da budete sveti! Ta, ja sam Gospod, Bog vaš!
    Tako je poginuo Šaul za svoju neveru, kojom se izneverio Gospoda: nije držao Gospodnje zapovedi, i povrh toga je pitao za savet bajačicu, a nije pitao Gospoda; zato ga je ubio i preneo kraljevstvo na Majeva sina Davida.
    Reč Božja ne ostavlja ni najmanju sumnju oko etičkog suda kojeg treba pripisati praksama magije, okultizma, nekromantizma i spiritizma: one se, u velikoj metafori o 'zaručničkom' odnosu između Boga i njegovog naroda, izjednačuju s prostitucijom, čine oblik idolopoklonstva i razlikovno su obeležje onih poganskih naroda koje Bog 'stavlja u ruke' Izraela, te su težak greh protiv prve zapovedi.
    Kako je spiritizam bio blisko povezan s praksama 'duševnog magnetizma' i hipnotizma, o ovim vrstama fenomena govorilo se u teološkim raspravama i u odlukama crkvenih vlasti. Kongregacija inkvizicije 25. maja 1840. je zaključila: 'Otklonivši svaku zabludu, svako vračanje, izričito ili uključno zazivanje đavla, nije moralno zabranjeno korištenje magnetizma, naime samo kao čina korištenja fizikalnih sredstava koja su inače dozvoljena, ako se ne teži prema nedozvoljenom cilju, ili na neki drugi način zlom. Primena naime čisto fizikalnih principa i sredstava za nadprirodne stvari i učinke, kako bi ih se protumačilo fizikalno, samo je potpuno nedozvoljena i krivotvorena varka'.
    Ova odluka je ponovljena 28. jula 1847., a enciklika Sv. oficija biskupima od 4. augusta 1856. između ostaloga kaže: 'Premda je ovim opštim dekretom dovoljno protumačena dopuštenost ili nedopuštenost korištenja ili zloupotrebe magnetizma, ipak ljudska je zloba toliko porasla, da zanemarivši dozvoljeno bavljenje naukom, radije se okreće zanimljivostima na veliku propast duša i na štetu samog građanskog društva, te se hvale da su otkrili neki princip predviđanja i predskazivanja. Tako neke ženske, ne uvijek čednog ponašanja, pričaju da su zahvaćene sposobnošću hodanja u snu i jasnim gledanjem, i kako to već nazivaju, te da mogu videti i nevidljivo, započeti razgovore o veri, dozivati duše mrtvih, primati odgovore, otkrivati nepoznato i daleko, te se lakoumnim pokušajima usuđuju činiti praznoverne stvari takve vrste, i tako proricanjem sebi i svojim gospodarima sigurno stiču veliku dobit. U svemu tome, kakvom god se veštinom ili varkom služile, budući da se primenjuju fizikalna sredstva za neprirodne učinke, radi se o potpuno nedozvoljenoj i krivovernoj prevari te o sablazni protiv dobrog po­našanja'.
    Sveštenici se nadalje potstiču da ulože sve moguće napore za potiskivanje ovakvih zloupotreba 'kako bi se Gospodnje stado zaštitilo od neprijatelja, polog vere očuvao, i vernici zaštitili od moralne korupcije'.
    Drugi plenarni koncil u Baltimoru (1866.) govoreći o prevarnoj praksi u spiritizmu izjavio je da se neke manifestacije mogu pripisati sotonskom uplitanju i upozorava vernike protiv davanja bilo kakve podrške spiritzmu ili čak, izvan znatiželje, pohađanje seansi (Dekret, nn. 33-41). Taj koncil posebno naglašava protuhrišćanski karakter spiritističkih tehnika u pogledu vere i karakteriše ih kao pokušaj ponovnog oživljavanja poganstva i magije. Dekret Sv. oficija od 30. marta 1898. osuđuje spiritističke prakse, čak iako je isključena komunikacija s demonom, te se čini kako se komunicira samo s dobrim duhovima.
    Najeksplicitnija i najznačajnija osuda spiritizma nalazi se u negativnom odgovoru kojeg je dao Sv. oficij 24. aprila 1917. i autoritativno odobrio papa Benedikt XIV. dva dana kasnije na pitanje: 'Sme li se prisustvovati razgovorima ili bilo kakvim spiritističkim skupovima koji se odvijaju preko medija, kako ih zovu, ili bez medija, uz pomoć hipnoze ili bez nje, kao i onima koje imaju oblik poštenja ili pobožnosti, bilo da se ispituju duše ili duhovi bilo da se slušaju njihovi odgovori, ili pak da se samo gleda, pa i proturečeći šutke ili izričito, da se ne želi imati nikakva veza sa zlim duhovima? Odgovor: U svemu nikako.'
    U svim tim dokumentima napravljena je distinkcija između legitimnog naučnog istraživanja i praznovernih zloupotreba. S ovim se Crkva ne izjašnjava o naravi činjenica kojima se spiritisti hvale, jesu li to autentični fenomeni ili jednostavne obmane (na nauci je da donese takav sud), ali se veoma jasno izjašnjava o opasnostima po veru i ćudoređe kojima se izlaže onaj tko sudeluje u spiritističkim praksama i zbog toga ih kategorički zabranjuje svojim vernicima. Takva zabrana tiče se svih, od običnog vernika do naučnika, i širi se na sve motivacije zbog kojih bi netko mogao sudelovati na spiritističkoj seansi ili bilo kojem obliku prizivačke prakse, čak i bez prisustva medija.

ZAKLJUČAK

    Hrišćanin veruje u uskrsnuće tela kao božanski dar, a Crkva osim toga poučava da je ljudska duša besmrtna. Po sebi ne bi, dakle, bilo nemoguće misliti na mogućnost 'komunikacije' između živih i pokojnika, ali problem se tiče nadasve načina: šta rade duše nakon smrti, ko odlučuje da li se, kako i kada trebaju ili mogu pojaviti? Teološko razmišljanje jasno otkriva da duša, odmah po smrti tela, biva suđena u svetlu vrhunaravnog promisla pravde i ljubavi, koje Bog ima za nju, a ishod tog suda može biti večna radost (pridružujući se odmah ili nakon razdoblja pročišćenja i kajanja) ili večna patnja. U tom kontekstu čini se jasno da je samo na Bogu da odluči da li se, kako i kada neki pokojni mogu pokazivati živućima.
Pretpostavljati da ih se 'priziva' čin je grešne oholosti, gotovo kao da čovek može poučavati Boga što treba raditi. Jedini ozbiljan i mudar stav, prema Božjim stvarima, stav je ustrajne i pune pouzdanja molitve, u kojoj se moli za spasenje živih i pokojnih, ostavljajući Bogu da utvrdi načine kojima želi podeliti potrebne milosti.
    Okultna praksa spiritizma, kao i sve ono što je tajnovito, privlači čoveka i izaziva njegovu radoznalost. Zato se događa da čak deca u osnovnoj školi, pa i srednjoškolska i studentska mladež, veoma često upadaju u iskušenje da se u pojedinim grupama pokuša prizivati duhove. Dakako da to čine i odrasli, među kojima je najrizičnija skupina roditelja sa snažnom željom da stupe u 'komunikaciju' sa tragično nestalom decom. Sve se to čini u potpunom neznanju od kobnih posledica, ne samo za večni život, nego i za ovaj zemaljski.
    Na kraju se treba setiti već spomenute mogućnosti uplitanja zlih duhova: čak i ako se često za tzv. spiritističke fenomene mogu naći prirodna objašnjenja, sama činjenica da je neodređeno moguće pretpostaviti uplitanje demonske prirode - na neki način dopušteno i od samih spiritista - trebalo bi konačno razuveriti od približavanja takvim praksama. Između ostalog demoni, ne mogavši ipak činiti prava čuda, mogu itekako delovati čudima koja pogađaju maštu i uobrazilju. Ako uz to uzmemo u obzir činjenicu da se - Sotona voli preodenuti u anđela svetla, imamo razlog više ne verovati i u one manifestacije koje bi se činile prekrivene kristalnom čistoćom.
    Pokušajmo npr. zamisliti majku koja je izgubila sina i koja se stavlja u položaj izvršenja, makar, 'implicitnog' prizivanja, kojoj (bez trikova, obmana, sugestija ili drugog) odgovara glas veoma sličan glasu sina, koji je potiče da bude snažna, da ima vere, da moli, da ne prekida razgovor s njim. Ima li što dirljivije od toga? Ipak, ako je to bio demon koji je hteo dovesti u napast ženu koja je izgubila sina, nema sumnje na čemu temelji njenu 'slabu tačku'. Takav primer, možda i suviše fantastičan, trebao bi nas navesti na razmišljanje.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane